Hvala, gospodine Tomiću.
Reč ima ministarka.

Poštovani i dragi poslaniče, hvala na svim rečima o ova četiri predloga zakona. Hvala poslaničkoj grupi SNS koja će za ove zakone glasati.
Pomenuli ste na početku jednu važnu stvar, a to je energetska bezbednost. Dakle, ovi zakoni su pred svima vama i pred građanima Srbije baš u tom smeru da postignemo i da imamo energetsku bezbednost, da budemo zemlja koja može još brže da se razvija, a da bi se brže razvijala onda energetska infrastruktura i dovoljnost energije u svim oblastima te energije je jako važna. U stvari, ovi zakoni to treba da nam omoguće, a poštujući, naravno, sve ono što nas čeka u narednom periodu, a to je da učinimo Srbiju i zelenom i da naša energija i energetika bude zaista zelena. Da bi to tako bilo, onda uslov za to jesu upravo ovi zakoni.
Takođe, pomenuli ste i nešto o čemu se zaista puno priča. Ja ću uvek iskoristiti priliku da se nadovežem na ono što poslanici kažu, pogotovo kada je oblast rudarstva u pitanju. Nema nijednog razloga da Srbija u oblasti rudarstva ne ostvari još veći razvoj, da zaista sa rudarstvom ne budemo jedan deo nosilaca našeg privrednog razvoja i rasta bruto društvenog proizvoda.
Još jedanput ponavljam, u oblasti rudarstva, ali i u oblasti energetike ništa se neće raditi dok se ne ispoštuju svi principi zaštite životne sredine. Litijum je važan, litijumske baterije su važne, one su definitivno budućnost. Dakle, rast tražnje za litijumskim baterijama prethodnih deset godina je negde preko 700%. To što se očekuje u narednim decenijama, ne u decenijama, to što se očekuje u narednih deset godina vezano za proizvodnju samog litijuma i litijumskih baterija je nešto što se ne može čak potpuno ni sada ekonomski izmeriti. Ali s druge strane je isto tako važno da sve što radimo u toj oblasti ne bude samo istraživanje i eksploatacija litijuma, nego upravo da bude i postojanje fabrike litijumskih baterija koja će Srbiji u svakom smislu omogućiti budući razvoj.
Hvala još jednom na svemu. Naravno, posle ćemo razgovarati i u pojedinostima.

Hvala.
Prelazimo na spisak narodnih poslanika prijavljenih da govore po listi.
Prvo reč ima Misala Pramenković.
Izvolite.

Poštovana potpredsednice Vlade, sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je set jako važnih zakona koji predstavljaju zaokruženje javne regulative koja se odnosi na pitanje energetike i rudarstva kroz izmene i dopune zakona o ova dva jako važna sektora, a sa druge strane čuli smo da su pred nama dva potpuno nova jako važna zakona. Ti zakoni su važni za strateški razvoj same države ali sa druge strane i za svakog građanina i građanku ove zemlje.

Pitanje zakona o korišćenju obnovljivih izvora energije, kao i energetskoj efikasnosti, ukoliko bi htela da jednom rečenicom, recimo, građanima pojasnim najprostije značaj ovih zakona, rekla bih da se njima stiče pravni osnov da na neki način uzmemo od prirode resurse koje nam daje, a sa druge strane da sačuvamo prirodu od svih oštećenja i zagađenja koja se nažalost konstantno dešavaju od strane čoveka. Sa druge strane, očuvanje životne sredine zapravo predstavlja i očuvanje zdravlja ljudi, jer jedno sa drugim je jako usko povezano i nemoguće je govoriti o jednom a ne dotaći se drugog.

Pitanje ovog seta zakona zapravo predstavlja nastavak energetske tranzicije zemlje kako smo to čuli od vas i u tom smislu je potrebna podrška ne samo narodnih poslanika, već i celog državnog aparata kroz sve institucije, ali i jako je značajno raditi na razvijanju svesti kod građana o ovoj jako važnoj temi. Ono što je koleginica spomenula, kroz medijsku promociju, smatram da je jako značajno, negde se svest građana podigne o važnosti ovih tema i da shvatimo da svako od nas je bitan, svako od nas kao pojedinac u tom lancu, u celom sistemu mora dati doprinos ono što je do nas, a svakako da ono što se tiče institucija i konkretno državnih organa i institucija to se treba kroz implementaciju zakona i sprovesti. Dakle, jako je važan pravni okvir ali implementacija zakona je takođe jako značajna.

Ono što bih još želela spomenuti jeste da razvoj države na svim nivoima treba ići srazmerno prema svim krajevima, dakle, posebno onim koji su devastirani, nerazvijeni, zapušteni itd. Konkretno ja ću spomenuti gradove i opštine sa područja Sandžaka, dela naše zemlje koji u mnogim segmentima zaostaje, nažalost, kako smo to mnogo puta čuli do sada u pogledu, rekli smo već, elektromreže gde očekujemo da se ozbiljno poradi na tome. Recimo, Novi Pazar je protekle zime bio konstantno u vrhu ne samo gradova u Srbiji, već i nažalost i u Evropi po stopi zagađenosti vazduha, što je jako loše. Prošle godine, otprilike, u martu mesecu 2020. je potpisan ugovor o izgradnji toplane na biomasu. Nadamo se negde planirani rok za završetak radova jeste jesen 2022. godine. Nadamo se da će se ti rokovi ispoštovati i to će biti jako značajno. Značajno je i to što su još nekoliko opština sa teritorije Sandžaka, kao što su opštine Priboj, Nova Varoš, Prijepolje, spominju se, čini mi se, u istoj priči i jako će značajno biti sa tog apsekta.

Sa druge strane, spomenuću i pitanje prirodnog potencijala kojeg ima, recimo, Pešterska visoravan u pogledu mogućnosti upravo korišćenja izvora obnovljive energije kroz korišćenje blagodati koje nam se nude kroz vodu, sunce, vetar itd. Ne znam koliko uvaženi poslanici u sali znaju, ali upravo na Pešteri je 2011. godine izgrađena prva vetrenjača, dakle, i to je velika perspektiva. Što se tiče područja, kompletnog područja Sandžaka, posebno Pešterske visoravni i po broju sunčanih sati i po brzini vetra i svega ostalog. Tako da bi u buduće, negde, inicijativa bila i sa naše strane da se ovaj resurs, dakle, vetroparkova iskoristi. Raduje nas ova najava izgradnje solarnog parka u Sjenici. Na isti način, dakle, samo apel da se nastavi sa inicijativama i daljim aktivnostima u tom pogledu.

Ono što je jako zanimljivo i što ću spomenuti, a kolege su već spominjale, jeste taj institut kupac-proizvođač, u pogledu solarne energije. Smatram da je ovde jako značajno edukovati stanovništvo u pogledu mogućnosti koja nudi upravo ovaj institut, dakle, da prosto ljudi kroz postavljanje solarnih panela, normalno gde to uslovi dozvoljavaju, utiču ne samo na trošenje, ne samo da pasivno trošimo energiju nego da utičemo na njenu proizvodnju, a čak i da umanjimo račune vlastite na taj način.

Dakle, da zaključim još jednom, set jako važnih zakona pred nama i u danu za glasanje, kako smo to i najavili poslanici Stranke pravde i pomirenja će glasati za ovaj set zakona. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik, Vladan Glišić. Izvolite.

Pokušaću da što manje politizujem ovu temu da bih iskazao svoje neslaganje sa Zakonom o rudarstvu, u stvari mnogo više sa politikom koja se vodi vezano i za Zakon o rudarstvu.

Imali smo po pitanju „Rio Tinta“ jedan sastanak u Vladi Srbije sa predsednikom Vlade, gospođom Brnabić, ne znam da li ste vi poštovana ministarka upoznati sa tim, ali su tada iznete sve primedbe na „Rio Tinto“ koje su slikovito dobar pokazatelj toga šta nije u redu sa našom politikom u oblasti rudarstva.

Pre svega, mislim da mi sa ovako niskom rudnom rentom se ponašamo tako da kao želimo da budemo Eldorado za strane korporacije koje onda dolaze ovde i na taj način nas posmatraju kao mesto za eksploataciju prema kome će imati vrlo čudan odnos po pitanju ekoloških standarda. Mislim da su oni dobro proučili naše norme, zakone i sve ono što bi ih obavezivalo i da su zbog toga i našli načina da se ovde osećaju komotno i mislim da to treba promeniti.

U suštini politika koja se vodi u odnosu prema stranim investitorima nije nešto što je vezano samo za ovu Vladu i za SNS, već je pogrešna politika koja traje već 20 godina. Ta politika podrazumeva da se mi kompradorski odnosimo prema tim stranim korporacijama, ne razmišljajući o tome da danas već možemo otvoreno da kažemo da se multinacionalne korporacije u odnosu na interes običnog građanina ili naroda odnose vrlo predatorski. Danas već mnoge ozbiljne države razmišljajući o svom ekološkom suverenitetu i ekonomskom suverenitetu često prema tim korporacijama upućuju sve one snage svojih država koje bi trebale da ih drže na oprezu i da ih drže u situaciji da jednostavno mogu da zaštite interes društva od njihovog predatorskog odnosa.

Znači, kada izađemo iz ove teoretske priče, svodimo sve na „Rio Tinto“ jer je on dobar primer, jeste sledeća stvar. Sa niskom rudnom rentom mi ćemo godišnje imati samo 7,1 milion evra prihoda od onoga od čega će „Rio Tinto“ imati 551 milion evra prihoda godišnje. Tu se vidi da mi njima u stvari na izvolte dajemo 1200 hektara najplodnije zemlje, plodne zemlje pod šumama, a koju nikada nećemo moći da vratimo u stanje da bude upotrebljiva za nešto drugo, a to drugo može biti ono što je u 21 veku najbitnije za razvoj jednog naroda, a to je hrana i voda. „Rio Tinto“ će tamo koristiti ogromne količine vode da spira silikatnu stenu koja je Jadarit, te količine vode će biti tretirane pored te vode će biti tretirana ta stena i sa koncentrovanom sumpornom kiselinom. Ogromne količine sumporne kiseline koje će biti prenošene preko cele Srbije, iz Bora do Loznice. Vi znate da se nama nedavno prevrnuo vojni kamion sa bojevom glavom, možete misliti šta bi se desilo da je tu bila cisterna koncentrovane sumporne kiseline.

S druge strane govori se da će taj „Rio Tinto“, da će koristiti u nekim segmentima svoje proizvodnje i hlorovodoničnu kiselinu koja je još mnogo opasnija, a da u toj silikatnoj steni imamo arsen, koji kad bude tretiran koncentrovanom sumpornom kiselinom dobijaćemo arsenik. Sve to će ostajati u deponijama za buduće generacije.

Ono što u ovom zakonu nisam video, a bitno je ili ne znam da li to kroz podzakonske akte možete da rešite, a to smo razgovarali sa predsednicom Vlade koja je bila vrlo korektna i kojoj sam ja poveravao da smo na istoj strani i baš zato ne želim da pravim sad političku priču od ovoga, nego samo želim da postavim pitanje i nadam se da ćete uvažena ministarka odgovoriti na pitanja o Rio Tintu.

Rekli smo i postavili smo pitanje da li u našoj zakonskoj proceduri uopšte postoji, a vidim da i ovde u zakonu ne postoji regulisana situacija šta radimo na kraju radnog veka, jednog rudnika, tj. kako se rade remedijacije i da nam se slučajno ne desi ono što se Rio Tintu desilo u Papuu i Novog Gvineji, da su samo otišli i ostavili devastiranu celu okolinu.

Takođe su imali vrlo neprijatnu istoriju u Australiji gde su uništili izuzetno važna kulturološka identitetska staništa Aboridžina, zabranjen im je rad u Kini, zabranjen im je rad u Indoneziji.

Znači, kada takva jedna korporacija uđe u naš prostor, ja mislim da bi naše bezbednosne strukture, morale da se pozabave time kako se oni odnose prema nama i pogotovo kakvu možda agentalnu mrežu imaju koja im pomaže u tome da ne odgovore na pitanja koje naša ekološke organizacije postavljaju.

Ono što je takođe zanimljivo, a vezano je za pogrešan koncept u kome kažemo da država treba da bude što manje prisutna sa svojim državnim organima, da bude što slabija kako kaže koncept razvoja ekonomije od pre 20 godina. To je to da, recimo, ljudi kažu da vi u ministarstvu imate samo pet rudarskih inspektora.

Ja ne znam kako ćemo kontrolisati taj Rio Tinto da i tih 7,1 milion evra daju na kraju državi Srbiji, iako neće imati dovoljno inspektora koji će ih kontrolisati, a isto tako neće imati onih koji će moći da obrade tu veliku instalaciju koja se zove - rudnik Jadarita, koja će morati da se kontroliše od strane državnih organa.

Znači, u svakom slučaju problem je nema ideje o tome kako kontrolisati, šta će se desiti kada završe sa rudnikom. Imamo malo rudarskih inspektora i niska je rudna renta. Sve su to stvari koje govore o tome da se mi prema njima odnosimo suviše snishodljivo, a od vas kao od našeg ministra očekujemo da nas zaštitite. Hvala.

Hvala.

Ima reč narodni poslanik Veroljub Arsić.

Dame i gospodo narodni poslanici, mada nas je neko uporno početkom 21. veka vodio da budemo zemlja trećeg sveta iz 20. veka to se nije desilo. Bili smo na odličnom putu.

Jako smo zanimljive teme otvorili, evo u ovom kratkom delu rasprave o setu ova četiri zakona koji se tiču rudarstva i energetike. Postavili nekoliko pitanja i ja bih najviše voleo da smo mnogo od ovih danas aktuelnih pitanja postavljali i u tom periodu iz prve dekade 21. veka kada su nas vodili u jako uspešno ka tome da budemo zemlja trećeg sveta iz 20. veka.

Recimo, nisam primetio da je bilo ko od boraca za zaštitu čovekove okoline, napravio bilo kakav protest kada je rođeni brat ministra za planiranje i urbanizam i zaštitu životne sredine, uvozio olovne akumulatore u Srbiju, stare, upotrebljene, da bi naplatio od te iste Srbije subvencije zato što ih je otkupljivao i prodavao.

To je samo jedan primer. Možemo raspravljati o tome satima, godinama, niko nije postavio pitanje šta je sa tim starim akumulatorima, ko je tu osim rođenog brata Olivera Dulića zarađivao novac?

Zašto država nije reagovala? Šta se radilo sa sumpornom kiselinom iz tih olovnih akumulatora onima koji spominju sumpornu kiselinu? Šta se radilo sa olovo sulfidom, šta se radilo sa drugim raznim komponentama tih olovnih akumulatora koji i te kako mogu da zaštite životnu sredinu i ugroze zdravlje i živote naših građana?

Tačno je i ono što sam rekao u svom prvom izlaganju, kao predstavnik Odbora za privredu, rudarstvo i energetiku da je Odbor organizovao javno slušanje po pitanju ova četiri zakona, a isto tako je jako tačno da je ministarstvo, mesecima koji su prethodili donošenju samog zakona, vodilo prilično veliki broj javnih rasprava po pitanju ovih zakona.

Na neki su bili pozivani članovi Odbora, tako da mogu da budem svedok da je toga zaista i bilo, dobar deo tih javnih rasprava bio je organizovan od strane Privredne komore Srbije gde je bila bila prisutna i stručna javnost, gde su bili prisutni konzumenti u ovim oblastima, gde su trebali da budu prisutni i neki koje sam video ovde ispred Skupštine pre samo nekoliko dana gde nisu u tom trenutku nijedan jedini problem iznosili vezano za ova četiri zakona. Valjda zato što nisu ni želeli da učestvuju u tim javnim raspravama, nisu ni znali šta piše u zakonu. Pa bi onda znali da mnoge stvari, od ovih koje su ovde, koji su oni kao zahteve ispostavili ne znam kome, zaista ne znam, nikom nisu tražili iz Skupštine da obavi razgovor sa njima, ali bi znali da će ti njihovi zakoni biti ispunjeni donošenjem ovog seta zakona.

To samo pričamo oko toga kakvi dupli standardi postoje i kakvi se dupli standardi stalno prave, od kada od Srbije pokušavamo da napravimo i lepše i normalnije mesto za život, nego što je to bila prva dekada 21. veka kada nas je režim, bivši režim, koji sada predvodi Dragan Đilas, uspešno vodio da postanemo zemlja trećeg sveta 20. veka.

Evo, sad smo imali situaciju da raspravljamo oko već nekih programa i događaja koji će biti u budućnosti. Postavljaju se pitanja, vode se javne debate, a niko u suštini još uvek, dok traje istraživanje ne zna kakva će tehnologija da bude korišćena i niko ne želi da prihvati činjenicu da ovo nije Srbija trećega sveta iz 20. veka.

Da Srbija donosi svoje zakone, i da će kada zakoni iz ove oblasti budu doneti, morati striktno i da se poštuju, jer samo na taj način, možemo da postignemo one ciljeve koje smo postavili ispred sebe, da Srbija sebi obezbedi ekonomski razvoj, da obezbedi energente koji su nam potrebni za taj ekonomski razvoj i da zaštiti životnu sredinu. Životnu sredinu koju svi koristimo.

Naravno, uvek će biti i onih koji će nečim biti nezadovoljni, a ja bih da poručim i ministrima, a i svojim kolegama poslanicima da Srbija ne sme biti talac ekonomskih interesa, raznih kompanija u svetu. Ne sme biti talac ni Rio Tinta, ne sme biti talas ni njegove konkurencije. Jer, ako ste talac, onda neko od toga drugi ima korist, a vi imate apsolutno uvek samo štetu.

Zato me i ne čudi zašto su neki koji su ovde podizali ekološki ustanak pre samo nekoliko dana dobrim delom finansirani od raznog kapitala koji ima svojih interesa da se ovde u Srbiji nešto ne desi.

Nema tu samo političkog interesa, ima jednog klasičnog, logičnog, ekonomskog, ljudi pogledajte danas vreme u kome živimo. Vakcinacija koja treba da bude predmet javnog zdravlja, stanovništva na čitavoj planeti, postalo je žrtva geostrateških, političkih i ekonomskih interesa.

Što mislite da Srbiju u nekoj drugoj oblasti ne može da bude žrtva i talac, može i te kako. Može i te kako.

Evo već se priprema javnost za mnoge stvari koje treba da se dese u Srbiji koji će biti dobri za Srbiju, ali da pokušaju da to ometaju, da odlože da to ne uđe u primenu.

Evo, raspravljali smo toliko toga o tim minihidorelektranama i koje je kolega Tomić već i spomenuo da neće biti izgradnje u zaštićenim područjima itd. Što jeste svakako predmet zakona o korišćenju obnovljivih izvora energije.

Da li su samo mini hidroelektrane tema ovog zakona? Da li ima nekih drugih odredbi u ovom zakonu koje nam pomažu da Srbija postane zdravije mesto za život? To niko nije spomenuo, niko od protivnika ovih zakona koje donosimo.

Niko, recimo, nije spomenuo da je predmet ovog zakona regulativa kojom će raditi elektrana na biorazgradivi otpad. To niko ne spominje, nije interesantno. Da li je dobro za Srbiju? Svakako da jeste. Em ćemo dobiti energiju, em ćemo, da bi smo dobili tu energiju, koristiti otpad koji nam zagađuje životnu sredinu.

To u sredstvima javnog informisanja nećete videti, nije zanimljivo. Kao što nije zanimljiva ni elektrana na deponijski gas, gas koji nastaje odlaganjem čvrstog komunalnog otpada i raspadanjem tog otpada u deponiju, a jeste izvor energije. To niko neće spomenuti. Kao što neće spomenuti, recimo, ni elektrane na gas iz postrojenja za tretman komunalnih otpadnih voda. Ni to neće spomenuti.

Nema ekonomskog interesa, ne pravimo nikom konkurenciju. Neće neka druga kompanija koja nije prisutna u Srbiji da dobije konkurenciju neke kompanije iz Srbije. I zato ćemo uvek o nekim fatamorganama koje se još nisu ni desile da napravimo problem, politički, i postali talac u ekonomskom smislu neke druge kompanije.

Ovo je samo jedan deo toga što se ne govori o ovim zakonima, a trebalo bi. Trebalo bi zato što niko u ovoj Srbiji nije valjda takav da može da se ponaša kao što se ponašao bivši režim kada je u pitanju zaštita životne sredine, kao što se ponašao tada ministar Oliver Dulić. Jer, tada je bilo bitno da „Farmakom“ zaradi, da njegov brat zaradi. Trpeli smo, uvozili smo otpade i nije bilo ekoloških ustanaka. To je, da kažem, samo jedan deo problema.

Kad postavljamo pitanje – da li ćemo uvek, po svaku cenu da insistiramo, moram opet sebi da postavimo sebi pitanje – koje će biti posledice? Jer, energija je svima nama potrebna, ne samo fabrikama, ne samo industriji. Energija nam je potrebna i za naša domaćinstva.

Tu i nastaje taj problem, jer neko se neko bori da bude energetski nezavistan i samostalan, a neko ima svoju želju, naravno, potpuno legitimno, ali da ne dozvolimo da budemo njegove žrtve da svoj energetski projekat ili paket plasira u Srbiji.

Zato imamo sve ove probleme koje danas u javnosti, to u suštini nisu pravi problemi, često provejavaju, da je to nešto što će Srbiju da unazadi, da uništi, da naruži.

Da postavimo drugo pitanje – šta je sa površinskim kopovima za eksploataciju uglja? Da li oni naružuju Srbiju? Još kako. Ja dolazim iz Požarevca, drugi energetski sektor u Srbiji, drugi kopovi po veličini u Srbiji.

E sad, da li ćemo da se okrenemo i da damo podršku obnovljivim izvorima ili će ti kopovi da budu još veći, termoelektrane još jače, još više da zagađujemo našu okolinu da bi neko ostvarivao svoje ekonomske interese ili ćemo da postepeno prelazimo na smanjenje količine energije koju dobijamo, barem u procentualnom smislu, od uglja i drugih neobnovljivih izvora?

To su sve pitanja koja moramo da postavimo kada krenemo da hvalimo, ali i kritikujemo zakon, a ne da večito, pod izgovorom nekakve borbe za zaštitu životne sredine, zatvaramo oči pred problemima koji postoje, jer da su tako radili pre 50 ili 60 godina hidroeletrana na Đerdapu ne bi postojala. Ne bi postojala.

Opet, malo poreklo vučem iz tog dela koji je u Đerdapskoj klisuri. Mom ocu je potopljena kuća zbog izgradnje te brane. To je bila cena da tadašnja, ta zemlja, kako god se zvala, može da obezbedi neki svoj ekonomski napredak.

Kao rezultat imamo jednu branu, jedan deo potopljenih naselja i imamo Dunav koji je sad u tom delu plovan tokom čitave godine i jedan od najlepših delova ne samo Srbije i Evrope, već čitavog sveta.

Ne mora sve što se uradi u tako jednom velikom projektu da bude štetno ni po prirodu, ni po okolinu, ni po ljude. To navodim samo kao jedan primer. Naravno da sam protiv toga da se prave mini hidroelektrane koje će potpuno da ugase jednu reku. To je, čini mi se, nedostatak bio-zakonske regulative iz ranijih perioda koje sada otklanjamo. Ali, ljudi, ne možemo da zabranimo da tamo gde nema nikakvog razloga da se u nekom trenutku ne napravi neka takva jedna mala elektrana, doduše bez cevi.

Za sve to su potrebne ozbiljne analize. Kao što mi, narodni poslanici, ne želimo da sečemo preko noći i određujemo samo na osnovu prvog saznanja i prve informacije, takođe molim i građane Srbije i zainteresovanu javnost da to isto ne radi i oni, već da dobro provere kakvi su efekti ovih zakona koje sada donosimo pre nego što unapred počnu da ih kritikuju.

Najsmešnije mi je bilo kada sam pročitao njihovu tu, nazovite, deklaraciju ispostavljanja zahteva gde je više od 95% njihovih zahteva već usvojeno u ovim zakonskim rešenjima. Onda dolazimo do one priče da to nema nikakve veze sa zaštitom životne sredine, da je to, pre svega, politički projekat.

Često se završavaju i interesi nekih drugih kojima finansijski, naravno, nije u interesu da Srbija na određeni način napreduje u svakom pogledu, a najviše u ekonomskom.

Kada je u pitanju Zakon o energetskoj efikasnosti, svakako da je to jedna novina u našem zakonodavstvu i svakako da određuje načina na koje ćemo da trošimo našu energiju, da budemo efikasni u tom smislu.

Moj kolega, Mijatović, je dotakao tu temu, kako se danas građani odnose prema energiji zato što je relativno jeftina, što neće uvek moći da bude tako i da je bolje da na vreme započnemo te procese oko toga kako ćemo tu energiju da koristimo.

Mislim da je odličan potez ministarstva što je predložio jedan ovakav zakon Narodnoj skupštini. Već vidim da će po mnogim sredstvima javnog informisanja koje koristi bivši režim Srbija da bude upoređivana, oni to kažu, sa uporedivim zemljama u regionu oko količine novca koji se finansira u energetsku efikasnost ovih zgrada. Odmah moram da kažem, Srbija najvećim delom sama mora da obezbedi ova sredstva. Mi nemamo pristup kao te zemlje sa uporedivim ekonomijama, a to su Rumunija, Bugarska, Hrvatska, Češčka, Slovačka i Mađarska. Nikog nisam zaboravio. Nemam ništa protiv tih zemalja, ali mi nemamo pristup fondovima EU iz kojih oni finansiraju energetsku efikasnost.

Mi imamo pristup pretpristupnim fondovima, koji su po stanovniku deset i više puta manji nego da smo članica EU, tako da će Vlada Republike Srbije to morati da obezbedi zajedno sa svojim lokalnim samoupravama najvećim delom iz svojih sopstvenih prihoda, ali što pre počnemo pre ćemo da dostignemo one rezultate kojima ćemo biti zadovoljni, a to je da, pre svega, racionalno koristimo energiju, da smanjimo zavisnost od fosilnih goriva. Nikada, da budemo jasni, ne u bliskoj budućnosti, neće biti moguće da ih potpuno izbacimo iz upotrebe i da zaštitimo životnu okolinu, a uz sve to podignemo ne samo kvalitet života u Srbiji, nego i životni standard naših građana. Ova četiri zakona su odlična polazna osnova za takav jedan projekat i u danu za glasanje treba ih podržati.

Zahvaljujem gospodinu Arsiću.
Reč ima ministarka.
Izvolite.

Kada govorimo o oblasti rudarstva i onome što se sada pokušava nametnuti kao problem i to se sluša upravo od onih kojih definitivno koriste jako važne projekte i budućnost i privredni rast i razvoj, a na osnovu rudarstva, a vezano za, recimo, istraživanje jadarita, ima jedna važna stvar i zanimljiva stvar. Upravo, kako je rekao i gospodin Arsić, vode se silne debate, komentariše se da će nestati praktično život u tom delu Srbije, a da niko još uvek ne zna i nema pojma kako će izgledati te tehnologije. Dakle, na njima se još uvek radi. Pilot postrojenje je napravljeno u Australiji da se napravi tehnologija koja će da bude čista i zdrava. Prema tome, sve ono što se danas priča od strane mnogih tzv. pokreta, organizacija, tzv. nezavisnih stručnjaka itd. je nešto što su oni videli možda negde ranije, čuli negde ranije, pročitali negde ranije, ali suštinski oni ne znaju, jer ne postoji još uvek nijedan dokument koji jasno kaže kako će izgledati tehnologija eksploatacije jadarita, odnosno kasnije proizvodnje litijuma. To je prva stvar.
Uz to što rade, zastrašuju javnost zato što naravno i normalno je da ljudi ne znaju mnogo, pogotovo kada su u pitanju nove rude i da je na nama svima zadatak da ljude o tome upoznamo, ali suštinski još uvek nisu završene niti studije, niti se znaju te stvari.
Zastrašuju ljude da će nestati vode iz Drine, da će se potpuno uništiti Jadar, da neće biti apsolutno ničega, da će doći do taloženja, do slaganja područja celog tamo u Mačvi i, u stvari, nestaće život. To negde liči i može da se napravi paralela zašto nas time zaista pokušavaju vratiti ko zna kad i ko zna gde.
Dakle, 1881. godine donet je Zakon u Srbiji da se gradi pruga. To je naša prva pruga bila Beograd-Niš-Vranje. Dakle, donet je zakon i jedan deo tzv. populista je zastrašivao narod, govoreći da ako prođe ta pruga, pored pruge života biti neće, ništa roditi neće. Mi smo bili poljoprivredna država tada, pre svega, dominanto.
Dakle, ništa od useva roditi neće i ne samo to, nego i žene koje žive i porodice koje žive duž te pruge neće imati decu. To su zvanične bile izjave ljudi koji su se tada u jednom delu parlamenta srpskog bavili politikom. E to malo liči i sada na ovo vreme. Dakle, nestaće život u Jadru? Neće nestati zato što smo mi država, kao što je i tada postojala država, koja ima svoje zakone, koja radi u skladu sa svojim zakonima, koja tek onda kada bude imala sve studije, bilo da su to studije koje će pokazati kako će se istražiti ili eksploatisati jadarit, odnosno litijum, bilo o studiji o zaštiti životne sredine, dakle, tek tada ćemo donositi odluke o daljim koracima. Sve drugo što se čuje jeste politika, ma koliko nas napadali ili govorili da nije. Jeste politika i jeste pokušaj da zastrašite našeg čoveka i da mu objasnite da tamo mora da ide odatle, jer neće moći da živi, a s druge strane vrlo dobro znate da ni vi koji pričate o tome ne znate uopšte kako će izgledati te tehnologije. Biće čiste, biće zdrave, inače se neće raditi. To je glavna poruka i nešto o čemu ja stalno govorim i ovo je, takođe, poruka građanima Srbije – verujte u vašu državu, vaša država nikada neće doneti pogrešnu odluku, a vezano za zdravlje i bezbednost građana svoje zemlje.
Hvala.