Poštovani predsedavajući, poštovana ministrice sa saradnicima i ostali predstavnici Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, kvalitet i snaga kulture jednog naroda leži i ogleda se u kvalitetu tog naroda, te zajednice i tog pojedinca.
Kult je ono u šta se veruje. Dakle, od snage vere ovisi snaga kulture. Od bogatstva vere i uverenja ovisi kvalitet i snaga kulture pojedinca, porodice, zajednice, naroda, nacije i čovečanstva.
Zato onaj narod, ona država, oni predstavnici naroda, elita jednog naroda, intelektualna elita, politička elita koji uspeju pronaći pravi put, pravi diskurs u kulturi to će značiti uspeh u uspostavi stožera, vertikale, svih ostalih vrednosti u društvu. Sa druge strane, dezorijentacija u kulturnom kursu i diskursu značiće dezorijentaciju u svim ostalim pravcima.
Ono što treba da bude fokus našeg interesovanja u svim našim kapacitetima, pre svega, intelektualnim i političkim potencijalima i kapacitetima, jeste dodatni fokus na kulturu u pogledu njenog značaja, pozicioniranja u državi i u društvu, i svakako preduzimanja svih potrebnih mera od traženja najboljeg zakonodavnog okvira do svih operativnih rešenja kako bismo mi ovde u ovoj zemlji, sa sve svojim duhovnim potencijalima, ali i balastima i problemima, uspeli što pre da pronađemo taj svoj put.
Zašto je bitno pronaći put i da li ga mi imamo, ili da li nam je sporan? Načelno ga imamo. Kada čujete ljude na raznim nivoima, kada se izjašnjavaju po ovom pitanju, šta misle, u šta veruju, šta su im vrednosti, generalno imamo načelno jasnu orijentaciju, ali s druge strane, nužno je suočiti se sa brojnim anomalijama, detektovati ih, definirati ih i tražiti im odgovore i rešenja. Sa anomalijama koje definitivno jesu nasleđe prošlog stoleća, pre svega, nasleđe nastalo iz ideoloških i drugih razloga koji su bili posledica tih ideoloških lutanja. Pola veka dominacije antiteističkih, bezbožničkih stavova, ne mogu reći vrednosti, definitivno je ostavilo duboke tragove na naš kulturni pravac, na naša kulturna uverenja i kulturna ponašanja.
Dakle, kultura uverenja prethodni kulturi mišljenja i u najznačajnijoj meri ga oblikuje, a potom na matrici kulture uverenja i mišljenja se granaju skoro sve ostale grane kulture življenja. Nemoj da čudi ta bliska veza između kulture i kulta, odnosno, između kulture i onoga u šta se veruje, jer zapravo svaki čovek svoj vrednosni sistem formira u svojoj glavi, u svojoj svesti shodno svojoj veri i svojim uverenjima.
Šta su osnovni postulati kulture svakog čoveka? To je lista životnih prioriteta. Svi mi imamo listu prioriteta u svom životu. Uvek ono najvažnije na toj listi nam je na vrhu, a potom dalje ispod, ono manje važno. Kada nismo u prilici da imamo sve ono što je na toj našoj listi, obično ćemo ono niže žrtvovati za ono visočije. Zapravo, ta lista prioriteta, naših životnih, bilo da su u pitanju duhovni prioriteti, etički, biološki, porodični, bilo koji, ona zapravo predstavlja sistemske postulate ili sistem postulata temeljnih odrednica celokupne naše kulture.
Mislim da nam u društvu, pa čak i u elitnim krugovima, nedostaje više govora, debate, pisanja o samoj suštini kulture. Kultura je jedan od pojmova koji nam izgleda svima jasno i da se ta jasnost podrazumeva i da preko toga prelazimo, a kada slušate sve javne nastupe ili čitate većinu tih tekstova, uglavnom kada se govori o kulturi, govori se o umetnosti, ili eventualno o spomeničkoj kulturi.
Međutim, to su samo neke margine kulture. Umetnost jeste veoma važna, ali ona je margina kulture. Da, ona je elitni deo kulture, ali elitnost uvek ima smisla kao i sve divne grančice i cvetovi na jednom drvetu, ukoliko imaju snažna stabla i snažne grane, pa to sve u toj kompoziciji ima smisla. Umetnost nema smisla, gubi smisao, čak gubi snagu i značaj, i obično nema ni vrednosti kada imamo prazninu u kulturi naroda, u kulturi svesti, u kulturi mišljenja, u kulturi uverenja, u kulturi ishrane, u kulturi komuniciranja, u kulturi življenja, u kulturi stanovanja, u kulturi zabave, u svim aspektima kulture.
Dakle, ono što bi trebalo da bude novi fokus i na temelju ovog zakona, i na temelju ostalih težnji ministarstva, i ono što me dodatno raduje, poznavajući i samu ministricu i njena opredeljenja, i drago mi je da imamo na čelu ovog ministarstva nekoga ko nije činovnik u kulturi, već neko ko, po mom da kažem sada ličnom uverenju, i neće mi ona zameriti što ovako to neposredno iznosim, ali nekoga ko veruje u ono što radi. Jer, nama na svim poljima treba više ljudi koji veruju u ono što rade, ali pogotovo kada je u pitanju segment kulture, tu se ne može biti birokrata, jer to se mora osetiti.
Kultura i duša su neodvojivi. Zato je potrebno uložiti deo duše u kulturu i sa pozicije ministra i sa pozicije njenoga tima i sa pozicije svih onih koji će dobiti određene šanse i prilike da u ovome sudeluju, jer duh i kultura su neodvojivi. Znači, snaga, slojevitost i bogatstvo kulture je zapravo direktni odraz bogatstva duha jednog naroda. Bogatstvo duha jednog naroda se suštinski ogleda u bogatstvu duga svakog pojedinca.
Da, dodatno je bogatstvo i kulturni spomenici. Da, dodatno su bogatstvo i pisani stari rukopisi. Da, dodatno su bogatstvo i razni oblici umetnosti i stare i nove itd. To su sve ukrasi naše kulture, ali suština kulture je bogatstvo duha svakog pojedinca nacije. Tu mi trebamo nužno da se vratimo tom fokusu. Naravno da tu otvaramo mnogo pitanja i da nije ovo prilika da baš sve pojasnimo.
Ovo jesu teme za parlament, ali su teme i za simpozijume koje bi trebalo omasoviti, pokrenuti i sa pozicije Ministarstva kulture i sa pozicije Ministarstva obrazovanja, jer mislim da, iako neću biti prvi ko to pominje, da je siromašenje naše kulture započelo ili krenulo u trenutku kada smo počeli da razdvajamo kulturu i obrazovanje.
Obrazovanje ništa drugo nije već davanje obraza detetu koje sutra treba da bude odrasli čovek. Dati obraz detetu, izgraditi mu obraz, znači kultivisati ga. Prema tome, znači kompletirati mu, usavršiti mu i unaprediti njegovu kulturu. Zato ova suštinska kultura naroda i nacije, ona se ne formira u ustanovama kulture, ona se u ustanovama kulture održava i dograđuje, a ona se formira u ustanovama obrazovanja, od dečijeg vrtića, preko osnovne škole, srednje škole, pa dalje univerziteta.
Zato ćemo mi morati, da kažem, ponovno raspakovati naše strategije, i strategiju obrazovanja, i strategiju kulture, i vratiti se dokazanom, ovo su dokazane matrice, dokazani programi koji su preživeli stoleća.
Nažalost, mi nekada pod najezdom određene modernosti, da tako kažem, ili izazova modernosti, nam se servira nekada i politički sa zapada, nekada i mi sami to kupimo da bismo popunili neke svoje praznine u biću, možda nekada i pod nekim kompleksima inferiornosti u odnosu na druge civilizacije, pokupimo ono što ne bi trebalo da pokupimo, ono poput usisivača. Znate, usisivač kupi sve ono što naiđe pred njim, a ne bi trebalo baš sve, nego trebalo bi da ponešto i zaobiđe.
Prema tome, morali bi biti oprezniji, pogotovo u obrazovnoj strategiji, u odgojno obrazovnoj strategiji i u strategiji razvoja i unapređenja kulture. Ne može se kultura formulisati, oblikovati, razvijati i štititi na tuđim matricama, molim vas, zapamtite ovo. Nije problem kad dobijamo domaće zadatke iz Brisela, ja sam za to, sve ono što su stvarni izazovi savremenosti, a oni su najčešće na polju ekonomije, na raznim drugim životnim poljima, tu sam za to da budemo veoma revnosni da to sve brže prihvatamo nego što prihvatamo, i ne samo zato što oni to od nas traže, već zato što je to dobro i što oni u tome jesu bolji od nas. Ali, jasno moramo razdvojiti to polje tema od onoga što je polje duhovnosti. Ne može se nama servirati iz Brisela standardi duhovnosti, standardi kulture i standardi etike. To je naše izvorno, personalno izvorno i kolektivno izvorno, naše domaće, naše balkansko.
Zato moja ruka nikad neće biti podignuta da podržim to, da podržim odricanje sebe od sebe, nas od nas, zato što nešto sija, izgleda savremeno, a znate, gospodo, dame i gospodo, da kič najviše sija.
Prema tome, tu bi mi morali da se zarovimo, da malo fokusiranije poradimo na ovoj suštini i da onda tu pokrenemo proces rekultivisanja, proces rekultivisanja nacije kroz proces vaspitanja i obrazovanja. Tu se formira naša celokupna kultura, ne samo svest o kulturi već postojećoj. Da, već sam rekao, ponovićemo – ogromnu energiju trošimo da skinemo prašinu sa kulturno-istorijskih spomenika i time se ponosimo. Ponosimo se, ali to je rezultat naših predaka, ne pitajući se šta li ćemo mi podići, izgraditi, napraviti i ostaviti u nasleđe? Drugim rečima, da li će naša unučad i paraunučad imati sa čega da skidaju prašinu?
To je ključno pitanje. A ovim redom, nisam siguran. Jer, mi smo sad razapeti između skidanja prašine sa spomenika, ne želeći da umanjim spomenike time, apsolutno, vrednost spomenika, i s druge strane, u ovoj konfuziji šta je to savremena kultura, gde smo se zapetljali u izazovima te savremene kulture koja čoveka, po mojim dubokim ubeđenjima, vraća u jedan niži stadijum razvoja misli, ideja, slike, kroz brzu sliku, kroz film, kroz zapravo jednu industriju, jedan biznis koji je vezan za umetnost. Opet neću da ga omalovažim, treba nam i film, treba nam i serija, treba nam i slika, brza, i sve ono što su neki savremeni oblici umetnosti, ali ono sa čim neću nikad da se saglasim, da to bude stožernost naše kulture. To neću da se saglasim. To je nešto što ide samo po sebi, koje je na ivici toga da li je umetnost, da li je biznis, da li je informativa, da li je pamflet, da li je ideologija, šta sve, svega ima. Nek to ima svoju traku, ali da mi sada postanemo taoci zapravo te inercije po kojoj je to sva naša kultura, ne pada mi na pamet.
Dakle, mi smo razapeti između prošlosti, ozbiljnog kulturnog nasleđa naših predaka koji nam prave neku senu i anesteziju da se mi nečim ponosimo, a to što se mi ponosimo nije naše delo. Dame i gospodo, šta je naše delo u kulturi - to treba da bude glavno i ključno pitanje.
Ja se izvinjavam i ministru sporta zbog toga što sam potrošio svo vreme na kulturi, ali kultura je moja omiljena tema, ja se u nju pogubim, potopim, plivam i onda bih voleo kao ono u toplom moru, da se brže vratim ali me pučina povuče, ali, evo, moraću da se vratim pre isteka od 20 minuta.
Pošto smo juče na Odboru dali punu podršku antidoping zakonu, to je definitivno jedan civilizacijski bitan zakon koji će unaprediti kontrolu dopinga i smanjiti ga na minimum, a isto tako se i usaglasiti sa zahtevima međunarodnim, s obzirom da je sport i te kako povezan sa međunarodnim relacijama i zato tom zakonu svakako treba dati punu podršku, da i to kažem, da ne ispadne da sam se samo utopio u kulturu a da ne damo podršku Zakonu o kulturi, dakle, i tom zakonu treba dati jasnu podršku, iako bih ovde bio malo rezervisan oko Nacionalnog saveta za kulturu.
Nije loša ideja da ima još neko mimo institucija. Institucije su najčešće birokratske i one obično drže monopole. Znate već kako akademije nauka drže monopole. Možete imati i Nikolu Teslu izvan akademije, ako nema većinu u akademiji on neće biti nikada primljen. Isto je tako i sa određenim drugim institucijama.
Zato postoji ogromna energije u kulturi izvan institucija. A zašto ne bi zakonom omogućili da, recimo, neke članove tog Nacionalnog saveta za kulturu predloži Odbor za kulturu skupštinski kao krovna institucija svih kulturnih ustanova i organizacija? Tako ćemo dati mogućnost da kroz parlament, kao najmeritorniju instituciju za biranje, koja će na kraju i birati taj nacionalni savet, zapravo da imamo i određene dokazane vredne pojedince koji neće biti isključivo u ime tih institucija, ali svakako da je ideja o nacionalnom savetu za kulturu veoma velika ideja i važna.
Pošto su mi minute otišle, zahvaljujem se na pažnji. Biće prilika da o ovome još razgovaramo. Hvala.