Poštovani predsedniče, poštovani članovi Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, Jedinstvena Srbija postavlja pitanje Vladi, premijerki, ministarki pravde, ministru policije, potpredsednici Vlade nadležnoj za rodnu ravnopravnost - zašto nadležni organi nisu reagovali na službenu belešku policijske stanice Vračar u vezi izjave Ive Đilas od 7. decembra 2014. godine, u kojoj Iva Đilas, bivša supruga Dragana Đilasa, je iznela tvrdnje o nasilničkom ponašanju Dragana Đilasa prema njoj i članovima njene porodice?

U toj službenoj beleški koju će vam moj kolega Vojislav Vujić podeliti stoji da je Dragan Đilas napao suprugu, bivšu suprugu i njenu majku, da je sišao otac Ive Đilas u želji da ih razdvoji, da ga je Dragan Đilas oborio na pod i udario zatvorenom šakom ili pesnicom. U toj belešci stoji da je mesec dana ranije Dragan Đilas pretio svojoj bivšoj supruzi Ivi Đilas, rečima - odrubiću ti glavu.

Da li institucije nisu reagovale možda zbog jedne rečenice koja se nalazi u toj službenoj belešci u kojoj se kaže da je Dragan Đilas silazeći niz stepenice posle tog događaja, rekao nekome - pozovi policiju. Zašto je zvao policiju? Da li je tim pozivom hteo da izvrši svoj politički i ekonomski uticaj i pritisak na nadležne organe da ne reaguju na ceo događaj?

Jedinstvena Srbija pita, ali i zahteva, da istražni organi po ovom događaju reaguju, jer mi smatramo da nasilje nad ženama ne zastarava kao i genocid? Sada taj tobože borac za prava žena, a u stvari dokazani nasilnik nad ženama, istura Mariniku Tepić, prave konferenciju za štampu sa lažnim svedokom i skrivaju lica i skrembluju glas. Mi smo mislili da ga skrivaju da se ne bi otkrilo da je njihov aktivista stranački, što jeste. Međutim, saznali smo da je to čovek kriminalac koji je šest puta hapšen, osuđivan, koji je po nalogu Dragana Đilasa upao u RTS ne da bi se bunio protiv medijske zastupljenosti,, već verovatno kako bi ponovo počeli da preprodaju sekunde Javnog servisa i zarađivali milione. Takvi ljude Dragan Đilas i Marinika Tepić stavljaju da im čuvaju leđa na konferenciji za štampu povodom drugog rođendana njihove stranke.

Razlika između Dragana Markovića Palme i Dragana Đilasa je u tome što je Dragan Marković Palma sam otišao u tužilaštvo da traži, zahteva i insistira da se postupa po navodima Marinike Tepić koju je neko dobro naučio da ne podnosi krivičnu prijavu, jer zato što nema dokaze, zato što što je sve laž, mogla bi da odgovara za lažno prijavljivanje. Dok kod Dragana Đilasa postoji službena beleška, postoje dokazi, postoje žrtve, postoje svedoci, a nije reagovano. Moje pitanje zašto?

Hvala vam.
Reč ima premijerka Brnabić. Izvolite.

Hvala vam.
Smatram da je tema koju ste pokrenuli izuzetno važna za naše društvo, da se odmah razumemo. Za ovu službenu belešku napravljenu 7. decembra 2014. godine u policijskoj stanici Vračar, nisam čula, nikada je nisam videla dok se nije pojavila u medijima. Iskreno da vam kažem, šokirana sam i time što sam videla i iskazom gospođe Ive Đilas i celim tim incidentom, a i time da na ovo nisu nadležni organi reagovali, svakako ne na pravi način.
Mislim da to treba istražiti. Kao predsednica Vlade koja je svakako ne samo za region, nego i za ovaj deo Evrope, napravila primer rodne ravnopravnosti u izvršnoj vlasti, pošto smo danas kao zemlja, jedna od najbolje rangiranih zemalja na svetu po učešću žena u izvršnoj vlasti i time se ponosimo. Kao predsednica Vlade koja upravo prošle nedelje usvojila Strategiju o zaštiti i prevenciji nasilja prema ženama, zaštiti žena i prevenciju nasilja u porodicama i partnerskim odnosima.
Takođe, kao predsednica Vlade koja je usvojila prošle nedelje Predlog zakona o rodnoj ravnopravnosti koji smo vam uputili, vama poštovani narodni poslanici, u Skupštinu na razmatranje i nadam se da ćemo ga uskoro usvojiti, moram da kažem i da moja Vlada i stranka iz koje potičem ili koje sam član ima nultu toleranciju prema nasilju nad ženama, porodičnom i partnerskom nasilju.
Ovo što sam pročitala nije samo nasilje prema ženama, ovo je nasilje u porodici, ovde su napadnute i starije osobe, ovde je nažalost maltretirana žena čak dok je bila trudna, kao što kaže u svom iskazu i sveukupno je strašno. Zašto se o ovome nije ranije pričalo zaista ne znam i žao mi je što nije.
Takođe, mislim da nam i gospodin Đilas duguje neka objašnjenja i neke informacije i da čitavoj našoj javnosti duguje da objasni ovaj incident, ovu službenu belešku, jer na kraju krajeva, ovo nikada ne sme da se dešava. Kada ovako nešto rade javne ličnosti, političari, predsednici nekih stranaka, onda je to nešto što valjda treba da služi za primer njihovim članovima, sledbenicima, simpatizerima i drugima.
Mislim da celo naše društvo ovo mora da osudi na nedvosmislen način, mislim da treba da se ispita zašto je ovo stajalo u nekoj fioci na Vračaru i šta mi kao društvo sa ovakvim stvarima trebamo da uradimo, posebno zato što se radi o uticajnim, izuzetno uticajnim javnim ličnostima koji postavljaju standarde i primere za neku populaciju u našoj zemlji.
Zaista, ja sam šokirana i izuzetno mi je žao kroz šta je gospođa Đilas morala da prođe. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima ministarka Popović.
Izvolite.

I ja sam šokirana sadržinom ove službene beleške.
Ako se pokloni vera iskazu ovde oštećene, u ovim radnjama Đilasa se stiču obeležja više krivičnih dela. Tako da, ni meni nije jasno na koji način ova službena beleška nije našla epilog u krivičnom postupku.
U svakom slučaju, mi ćemo ispitati sve okolnosti ovog slučaja i o tome ćemo vas obavestiti. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Života Starčević.
Izvolite.

Hvala, premijerka. Hvala, gospođo ministarka.

Čitav napad na Dragana Markovića Palmu nije ništa drugo nego početak političke kampanje Dragana Đilasa i Marinike Tepić kojoj su se pridružili i brojni drugi kvazi opozicioni političari, poput Sande Rašković Ivić koja je otvoreno slagala u vezi sa počasnim konzulom, profesorom Veraldijem.

Mi smo danas preko njegovog prevodioca Aleksandra Basarića došli do pisma, evo ovde i prevod, a imamo i original, do pisma koje je uputio gospodin Veraldi, ambasadoru Goranu Aleksiću, u kome demantuje da su mu podvođene bilo kakve devojke, da je bio sam u sobi i da bilo šta slično nije postojalo. On u tom pismu za Dragana Markovića Palmu čak kaže da je on osoba sa mnogo jakih ideja i domaćin.

Inače, do gospodina Veraldija je tada sedela Biserka Jakovljević, direktorka Centra za socijalni rad, ozbiljna žena, udata žena, majka troje odrasle dece, tako da sve što je Sanda Rašković Ivić rekla, u stvari nije ništa drugo nego gnusna laž i da je to deo najprljavije političke kampanje u istoriji srpskog višestranačja. Naravno, gospođa Sanda Rašković Ivić će to morati da dokaže na sudu.

Pitam gospođu Sandu Rašković Ivić, koja je tada bila ambasador u Rimu, zašto nije tada napisala službenu belešku o događaju o kome je govorila, za koji tvrdi da je bio? Zašto nije prijavila slučaj državi Srbiji za koju radi i u koju se toliko kune? Ili su je možda u tom trenutku, možda su je u tom trenutku opili rimski trgovi, fontane, mondenski život Rima, pa nije imala vremena da se bavi poslom za koji je plaćena.

Svi su se kao lešinari brže bolje bacili na Dragana Markovića Palmu, iako su znali da je sve laž, pa i Vuk Jeremić čiji su se troškovi tokom njegovih putovanja jednostavno skupo koštali građane Srbije.

Zamislite da su pred medijima optužili Ratka Stevanovića, gradonačelnika Jagodine, čoveka koji ima 78 godina, Petra Petrovića koji ima 70 godina, da su im podvođene devojke, porodičnim ljudima, domaćinima. Zaista ne mogu ništa drugo da kažem nego – strašno.

Sve je počelo jednostavnim pitanjem, ne samo Dragana Markovića Palme, već većine vas ovde u Narodnoj skupštini, većine poslanika, pitanje upućeno Draganu Đilasu – da li je stvarno zaradio 619 miliona evra i da li je platio pripadajuće poreze? Samo to, ništa više.

Pošto odgovora nema, moje sledeće pitanje Vladi i ministarki pravde, policije, predsednice vama, jeste da li su državni organi počeli da se bave ovim slučajem vezanim za milione Dragana Đilasa i dokle se stiglo sa tim predmetom?

Mislim da smo mi kao narodni poslanici u Skupštini rekli sve o tome i da bi nadležni organi morali da reaguju povodom toga. Hvala.

Hvala.
Reč ima premijerka Ana Brnabić.
Izvolite.

Hvala.
Ne mogu da kažem da mi je to bilo jednako strašno kao službena beleška zato što nije, jer ništa ne može da mi bude strašno kao ova službena beleška i to šta je očigledno gospodin Đilas radio svojoj tadašnjoj supruzi i porodici. Zaista ne može.
Ali, to šta je gospođa Rašković Ivić uradila, meni je još jednom pokazalo koliko njih ili taj deo opozicije baš briga za ugled naše zemlje i za ugled stranaca koji vole našu zemlju i poštuju je dovoljno da nam budu počasni konzuli, ukoliko na drugi tas te vage stoji da eventualno mogu da bilo kako politički ugroze nekog svog političkog neistomišljenika.
Dakle, kada sam pročitala tu izjavu gospođe Sande Rašković Ivić, pravo da vam kažem nadala sam se negde, iako poštujem gospodina Markovića, da je istina, zato što mi je bilo neverovatno da neko može da kaže za nekog stranca, našeg počasnog konzula u toj zemlji, takvu laž samo da bi izmanipulisao javnost u Republici Srbiji. Ali, onda sam pročitala prvi demanti, to je bio demanti ambasade Republike Italije u Srbiji, koji je rekao da oni nemaju nikakve veze sa tim, da nemaju nikakva saznanja i da se ne radi apsolutno o njihovim diplomatama, a onda je došao demanti od gospodina koji je bio naš počasni konzul što je neverovatno.
Reći ću za građane Republike Srbije, počasni konzul je državljanin te zemlje, dakle to je čovek Italijan koji je tamo promovisao interese Srbije, koji se našao ovde umešan od strane naše nekadašnje ambasadorke u Italiji, umešan u jednu političku aferu koja mora da se ostavi nadležnim organima da se istraži i da se pokaže u stvari ko je šta radio, ko je šta pričao i ko je u svemu ovome kriv.
Zaista se nadam da će nadležne službe uraditi to brzo i efikasno. Ali, čovek koji je takvo poštovanje imao prema Srbiji je nakon nekoliko godina došao u poziciju da se brani zato što je njegovo ime od strane nekadašnje ambasadorke postavljeno u taj kontekst i da kaže – ljudi, to se nije desilo. To je sramota za našu zemlju i za sve nas, iako ja to nisam uradila, i vi to niste uradili, nije niko od narodnih poslova ovde, niko od članova Vlade, niko od običnih građana. Da li možete da zamislite sada šta porodica tog čoveka misli o Srbiji, šta misle italijanske diplomate, italijanski državljani, kada nešto mora da demantuje njihova ambasada i čovek koji je bio počasni konzul Republike Srbije. To je skandal, zaista. Tako da bacate pod kamion ugled zemlje, vaše zemlje, samo zato da bi za nešto optužili, ili lažno optužili, nekog vašeg političkog neistomišljenika, ja mislim zaista opet do sada teško viđeno u Republici Srbiji.
Sada, postoji tu još jedna za mene strašna stvar, a to je uvreda koja je upućena svim ženama u Jagodini koje vrše bilo kakvu javnu funkciju, ili su zaposlene u lokalnoj samoupravi, ili su zaposlene u nekom javnom preduzeću, ili bilo kakvu lokalnu funkciju. Zato što smo imali jednu osobu, takođe ženu, koja je rekla da su sve one, sve one, sve do jedne, tako je na kraju i napisala, sve one, došle do svog posla, ili svoje funkcije, preko zabave, mislim da su rekli, ili kako god, ali svi znamo na šta je mislila, druženja, ne znam. Time je za sve te žene, za sve te žene rekla da ništa ne vrede, da nemaju moral, da ih baš briga za porodice, za obrazovanje, da valjda nisu sposobne da urade ništa drugo, nego valjda da se preko zabave i tog tzv. druženja zaposle. E, to je za mene fascinantno, porazno, zaista porazno. Kako li se sada oseća svaka od tih žena?
Tako da, kako god bilo, mislim da je važno, izuzetno važno, da se i ovaj slučaj baš efikasno razreši, kao i slučaj fizičkog maltretiranja, ili fizičkog napada, na gospođu Ivu Đilas i njene roditelje tog decembra 2014. godine, zato što mislim da svi mi dugujemo to našem društvu. Ali, kako god da pogledate, zaista ovo je jedna tužna epizoda i jedino što može da nas spasi u ovom trenutku jesu naše institucije, u koje ja apsolutno verujem. Hvala.

Hvala.
Reč ima gospodin Starčević, na kraju.