Zahvaljujem.
Prelazimo sada na predsednike, odnosno predstavnike poslaničkih grupa.
Pre toga, želim samo da, saglasno članu 27. i članu 87. stavovi 2. i 3. Poslovnika, obaveštavam vas da će Narodna skupština danas raditi i posle 18 časova zbog potrebe da Narodna skupština što pre donese akte iz dnevnog reda ove sednice.
Isto tako, samo da vas podsetim da ćemo danas raditi po tačkama dnevnog reda od 5. do 7, a sutra ćemo nastaviti sa preostalim tačkama. To znači izbor sudija i raspravu u pojedinostima, po amandmanima koji su podneti na zakone. Na kraju popodnevne rasprave ćemo imati glasanje.
Sada prelazimo na, kao što sam rekao, poslaničke grupe.
Reč ima dr Muamer Zukorlić.
Izvolite.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministri sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, format, kvalitet i kapacitet svakog pojedinca može se meriti po kapacitetu i sposobnosti da uspostavlja odnose sa drugim ljudima.

Isto tako, format, kapacitet i kvalitet jedne države ili svake države meri se po njenom kapacitetu da uspostavlja odnose sa drugim državama. Zato, i ma koliko to izgledalo da tema protokolarnih odnosa sa drugim zemljama, odnosno potpisivanje i potvrđivanje i sporazuma i protokola o određenoj saradnji predstavlja rutinski deo našeg rada ovde u Narodnoj skupštini. To je mnogo više od toga. Pre svega, iz razloga što pre nego li neki protokol ili sporazum dođe pred nas, narodne poslanike, ovde u Skupštinu na potvrđivanje, odnosno na raspravu i potvrđivanje možete samo zamisliti, i to javnost treba da zna, šta sve treba da se uradi da dođe do jednog takvog protokola, da su u pitanju instance i instance, od prvih koraka, da kažem, u pripremi tog sporazuma, a pre toga u dogovoru, zapravo, odnosno dogovaranju tih sporazuma i protokola.

Tako da, ovde se to najčešće ne vidi, već prosto izgleda kao, eto, tamo taj sporazum je došao od nekud, a mi ovde dignemo ruke, progovorimo koju reč i eto idemo dalje. Nije to tako, pa makar to bio daleki Kvebek ili bile svetske sile kakve su SAD i Rusija.

Dakle, radi se o jednom veoma delikatnom, mukotrpnom i veoma važnom poslu koji se ne može obaviti inertno i ne može se obaviti sam od sebe. Zato ove diskusije na ovakve teme i na ove teme koje imamo ovde u Narodnoj skupštini, da, prevashodno jeste smisao da mi, narodni poslanici, kroz te diskusije, a potom i kroz glasanje zapravo damo podršku, ali to je ono što je formalni aspekt naše uloge kada su u pitanju ovakve tačke dnevnog reda. Suštinski, ovo jeste možda i jedini prilika da i građani Srbije zapravo čuju i znaju o ovim sporazumima ne samo načelno i proceduralno, već i suštinski, u pogledu njihovog značaja, njihove težine i određenih implikacija, što zapravo jeste smisao uloge državnog aparata i državnih službi, državnih organa, ali isto tako što uvek ne znači da se podrazumeva da je sve to lako odraditi i da sve to uvek mora biti kvalitetno.

Zato, kada mi narodni poslanici dobijemo materijale sa obrazloženjima, onda možemo zapravo bliže da se upoznamo sa kvalitetom tih sporazuma, odnosno i sa svim tim silnim trudom i stručnošću koja se zapravo ulaže i koji se ulažu u pripremu takvih sporazuma, a ono što mi ovde činimo je neka vrsta verifikacije, odnosno potvrde i to je onaj završni čin.

Kažem, osećam potrebu i smatram da je između ostalog uloga nas narodnih poslanika da zapravo dublje, detaljnije približimo suštinu značaja tih sporazuma i građanima Republike Srbije, odnosno onima koji su nas birali, odnosno onima pred kojima mi odgovaramo.

Tako da, sa jedne strane, koliko god mi ovde u Narodnoj skupštini imamo ministre, predstavnike Vlade i predstavnike drugih organa iz službi, da na neki način ovde polože račune, pa ako treba i da budu kritikovani, ali ne zaboravimo da kritika kolokvijalno uvek znači negativan stav, ali suštinski i jezički ne treba da znači kritika uvek negativan stav. Treba postojati i postoji i pozitivna i negativna kritika, zato da bismo imali kredibilitet i kredibilnost da nekada i iznesemo negativnu kritiku ukoliko ne zaboravljamo i pozitivne kritike, zapravo će naš kredibilitet i slušanost naše reči zapravo biti efektnija i biti bolje primljena i kod samih građana.

Što se tiče prve tačke koja je pred nama danas, Sporazum sa Vladom Kvebeka o socijalnoj sigurnosti, dakle, socijalna sigurnost je jedan od veoma bitnih aspekata i u našoj zemlji, ali pre svega i u odnosima sa međunarodnim faktorima, državama i drugim subjektima međunarodnih odnosa i međunarodnog prava.

Zapravo, to je jedan od aspekata koji, čini mi se, kod nas ni politički, pa ni akademski, odnosno intelektualno, a isto tako ni medijski možda nikada nije dobio pravu poziciju ili pravi tretman u dimenziji, da kažem, suštinskog patriotizma.

Mi obično imamo pristup patriotizmu, onaj konvencionalni, moram kazati staromodni, koji se ogleda u nekoj vrsti utrkivanja, iskazivanja ljubavi prema svojoj zemlji, prema svom narodu, što je potpuno u redu, pogotovo ukoliko je iskreno i pogotovo ukoliko je kulturno i civilizacijski primereno i ukoliko je oslobođeno određene dnevno-političke patetike, što je teško merljivo i teško na neki način definisati, ali često zaboravljamo da je to najlakši aspekt patriotizma. Najjednostavnije je biti patriota za mikrofonom, bilo skupštinskim, bilo medijskim, bilo kojim drugim. Dakle, retorički patriotizam je najčešći, najlakši i najjeftiniji, a u dnevno-političke svrhe i najefektniji. Zato je on najčešći.

Međutim, malo nas se usuđuje, zapravo uključuje ili upućuje u ono što bi trebalo biti suštinski patriotizam, a to je zapravo odnos prema građaninu, pogotovo odnos prema onim temama koje nisu same po sebi tako atraktivne. Znate, socijalne teme nikada nisu politički atraktivne, osim ukoliko su drastično humanitarno vidljive, pa onda mogu poprimiti zanimljivost ili zanimanje od strane političara, medija, odnosno šire javnosti. Zato bih sugerisao da u budućnosti malo više posvetimo pažnje toj vrsti patriotizma.

Za mene je, na primer, kvalitet zemlje, snaga jedne države, da, ona se može meriti i po konvencionalnim standardima merljivositi, o kojima sada neću da govorim, ali u meri u kojoj jedna zemlja ima snage, kapaciteta, svesti, inicijativnosti, odgovornosti da joj bude bitan jedan student koji je možda i samoinicijativno otišao u Kanadu da studira, ili u Australiju, ili se izgubio ne znam po kojoj osnovi, radi obrazovanja, avanture, rada, bilo čega, nebitno je, u toj meri u kojoj jedna zemlja zna za tog svog građanina, u meri u kojoj je taj građanin njoj bitan, pogotovo ukoliko nam taj građanin nije ovde glasački interesantan, što je za nas političare najčešće bitno i najčešće interesantno, jer mi ne zaboravljamo one od kojih nam neposredno ovisi naš status u vlasti, u Narodnoj skupštini, to je nekako refleksna aktivnost i refleksna reakcija na građanina i to ne bih smatrao višim stepenom našeg kvaliteta i naše odgovornosti, ali ne zaboraviti onog građanina koji nam nije neposredno ciljna grupa koja nam je potrebna za naše političke poene, glasove i političke potrebe.

To su zapravo ti građani koji su rasuti po svetu, pogotovo što znamo, evo, ta tema će sigurno biti tretirana kroz razne druge naše političke aktivnosti, uključujući i međustranački dijalog, koji je već aktuelan i koji je otpočeo, da recimo brojke naših građana koji učestvuju na izborima u dijaspori su veoma male, one nisu toliko interesantne da bismo se mi značajno bavili njima, odnosno posvetili im pažnju po toj liniji, po liniji uskog ili neposrednog stranačko-političkog ili izbornog interesa, ali zato tu dolazi do izražaja državotvorna svest, nacionalna svest, zapravo stvarna politička svest i odgovornost, bilo na kojoj poziciji da se nalazimo.

Zato želim izraziti svoje zadovoljstvo što država pokazuje ovaj kapacitet da jednog dana potvrđujemo Sporazum sa Republikom Lesoto, drugog dana sa Kvebekom, trećeg dana sa zemljama koje tek nastaju, za koje su mnogi čuli, za koje mnogi nisu čuli, to zapravo potvrđuje kapacitet i kvalitet same države. Lako je dohvatiti se mikrofona i kazati mi smo lideri u regionu, mi smo najjači, najbolji, najlepši. Time samo skrenete pažnju svetala da se proprati naš stvarni kvalitet, ukoliko to ne bude propraćeno onim što zaista država prema svojim građanima, ma gde oni bili, treba da radi.

Zato će narodni poslanici Stranke pravde i pomirenja podržati sve sporazume, svakako uključujući i ovaj sa Vladom Kvebeka o kome govorim. Naravno da su teme socijalne politike nepresušne teme, ali nećemo ih nastojati iscrpeti sve u današnjem danu, odnosno u današnjoj raspravi.

Što se tiče Protokola sa SAD o naučno-tehnološkoj saradnji, on je meni posebno zanimljiv iz razloga što imam više informacija kroz nadležni obor koga predvodim, a zato se nisam uključivao kao izvestilac odbora, da prosto ne bih u nekoliko minuta dva puta govorio na tu temu, što mislim da nije potrebno. Definitivno teme naučno-tehnološke saradnje, odnosno teme same nauke i tehnološkog razvoja su teme koje nisu samo krovno i titularno interesantne. Istina, to jesu teme oko kojih postoji puni konsenzus kod svih političkih struktura i faktora u pogledu njihovog značaja, ali nisam baš siguran da smo svi uvek jednako spremni da uđemo u suštinu ovih tema, ne samo u pogledu njihovog tretmana u međunarodnim odnosima i uspostavi i održanju određenih sporazuma i protokola o saradnji, već i u pogledu samog značaja.

Ono što treba pozdraviti, što ovog trenutka želim da naglasim, jeste da poslednjih godina imamo ozbiljne iskorake, barem u pogledu pokazivanja svesti sa pozicije nadležnih državnih organa, kada je u pitanju nauka i tehnološki razvoj, ne samo svesti u nekom načelnom smislu, već i kroz konkretne korake. Pogotovo želim, po ko zna koji put, pozdraviti i podržati ideju daljeg otvaranja naučno-tehnoloških parkova, što jeste postolje ili izgradnja igrališta na kojima se tek mogu, ne samo igrati ozbiljne naučne utakmice, već, pre svega, pre igrališta su zapravo to rasadnici u kojima ćemo moći omogućiti i neku vrstu testa, probanja, oprobavanja, a to znači i otkrivanja stvarnih talenata, što mislim da jeste još jedna od, na neki način, aksioma u pogledu definiranja naših naučnih potencijala.

Dame i gospodo, za ozbiljnu nauku i za ozbiljan tehnološki razvoj nije dovoljno da imate samo ideje i volju. Dakle, za razvoj ozbiljne nauke i za ozbiljan tehnološki razvoj potrebna je ozbiljna država. Postoje stvari u kojima se vi možete individualno dokazati. Postoje oni prvi koraci u pogledu inovativnosti, inicijativnosti, gde je talentiranost najbitnija. Ali, već u drugom, trećem i sledećim koracima, bez jake države, bez bogate države, bez države u kojoj su nadležni organi svesni da razvoj nauke i ozbiljan tehnološki razvoj zahtevaju ozbiljna budžetska sredstva. Pa, pogledajte danas ko su giganti u nauci. Giganti u nauci su oni koji su giganti u novcu, giganti u bogatstvu. Ne samo da su to nužne relacije, već prosto drugačije ne može. Znači, ne radi se ovde o volji da li će neko da uložili ili neće, već nema novca bez nauke, ozbiljnog tehnološkog razvoja, niti ima ozbiljnog tehnološkog razvoja i nauke bez novca. To su stvari koje su prosto uzajamno uslovljene.

Ono što me raduje, jeste da uprkos svih nedaća brojnih, ekonomskih, političkih, socijalnih, sa kojima se ova zemlja posebno proteklih godina i zadnje tri decenije suočava, da u ovom uspinjanju ozdravljenja privrede poslednjih nekoliko godina zapravo ovaj momenat nije zapostavljen, jer najlakše je budžetski zaboraviti, zapostaviti nauku i obrazovanje, jer se oni po inerciji nekako doživljavaju kao teret i kao balast. Zapravo, tu se meri stvarni kvalitet sposobnosti i svest rukovodstva svake države.

Dakle, nije tajna da promašaje u privredi, čak i velike promašaje u privredi, ako jedna vlast upropasti zemlju privredno i ekonomski, to jedna dobra vlast, sledeća dobra vlast može da ispravi za čak nekoliko godina, ne tako dugo, što smo na kraju imali u praksi kada je u pitanju prošla i ova vlast kao pokazatelj da je to moguće i koliko je moguće čak i kada izgleda nemoguće.

Ali, ono što je sigurno a na šta želim, po ko zna koji put, skrenuti pažnju, da promašaje u obrazovanju, u oblikovanju naše dece i masovnom oblikovanju a posebno oblikovanju talentovane dece ili dece izuzetnih talenata i sposobnosti, takve promašaje ako napravite u jednoj ili dve decenije, da biste ispravili posledice treba vam najmanje tri decenije. Zato je to ono što treba da bude fokus našeg interesovanja.

Izražavam radost što, uprkos svim nedaćama, pa čak i ovoj poslednjoj, sav ovaj udar kovid pandemije i sve ostalo, nisu nas izbacili iz rute, nisu nas omeli, ni u pogledu svesti, ni u pogledu odgovornosti, ali ni u pogledu praktičnog i operativnog ponašanja. Zato bodrim nastavak sa naučno-tehnološkim parkovima. Između ostalog, jedna od važnih tačaka našeg političkog sporazuma jeste osnivanje, formiranje, izgradnja i otvaranje naučno-tehnološkog parka u Novom Pazaru, što uz auto-puteve, uz pruge, gasovod i sve ono o čemu smo više puta govorili smatram najbitnijim, čak sa najviše radosti očekujem osnivanje tog naučno-tehnološkog parka u Novom Pazaru, gde ćemo sve te silne talente i od dece koja imaju dobru porodičnu podršku ali i od one silne dece sa naših brda, gudura i visoravni, Pešterskih, Bihorskih i svih drugih dobiti šanse da zapravo u tom rasadniku nauke i znanja pokažu šta znaju, umeju i kasnije dobiju od države podršku i budu forsirani onako kako to i zaslužuju, što će biti zapravo na dobrobit zajednice, društva, države, u budućnosti, a što ćemo dokazati da ne moraju naša deca pokazati svoje sposobnosti kada pobegnu, već da je moguće i ovde pokazati i dokazati sve te sposobnosti.

Želim ovom prilikom da istaknem, smatrajući to elementarnom korektnosti, da smo za ovo kratko vreme sa aktuelnom postavkom na čelu Ministarstva prosvete unapredili, značajno unapredili odnos koji je inače bio solidan i sa prošlim sastavom rukovodećeg dela Ministarstva i da na tome jako dobro sarađujemo, kao i da smo kroz odbor zapravo imali veoma temeljite analize, ne samo na ovu temu već i na sve druge koje su pred nama, što ja mislim da jeste smisao. Dakle, da imamo takav odnos gde možemo zapravo imati punu slobodu u međusobnim odnosima, da iznesemo i pozitivnu i negativnu kritiku ako treba, ali da zapravo pokažemo kapacitet da smo na istoj strani, da smo na istom putu, da se borimo za isti cilj i da ne može biti zakonodavna vlast uspešna a izvršna neuspešna i obrnuto – izvršna uspešna a zakonodavna neuspešna.

Dakle, mi smo tu u tandemu i raduje me da smo zapravo i nakon proteklih izbora u ovom mandatu dobili novu energiju, novi zamah i u strukturi Odbora za obrazovanje i u strukturi Ministarstva. U tom pogledu, podrška i ovom sporazumu, kao i ovom trećem sa Rusijom, za koga više nemam vremena da iznosim svoje stavove, ali podrška je neupitna. Svako dobro, pa se vidimo još puno puta.

Zahvaljujem se potpredsedniku Narodne skupštine.
Reč ima predsednik poslaničke grupe SDPS, narodni poslanik Branimir Jovanović.

Hvala, predsedavajuća.

Poštovani ministri, poštovani predstavnici ministarstva, koleginice i kolege, mi smo i prošle sednice u plenumu raspravljali o sporazumima koji su veoma bili važni, sporazum sa SAD, sa Kinom i sa Francuskom. Ali, sporazumi o kojima danas raspravljamo su podjednako važni, posebno sa razvoj nauke i tehnologije, samim tim za razvoj naše privrede. Važni su i sa aspekta socijalne sigurnosti naših državljana koji rade u inostranstvu, a važni su i na planu spoljno-trgovinske razmene poljoprivrednih proizvoda, tačnije oblasti koja se tiče fitosanitarnih pitanja.

Najpre bih nešto rekao i izdvojio Protokol koji se oslanja na Sporazum između Vlade Republike Srbije i Vlade SAD o tehnološkoj saradnji. Ovo je još jedan u nizu sporazuma koji govori o tome da se naši odnosi sa SAD poboljšavaju, da idu u jednom pozitivnom smeru i gradimo sve bolje odnose sa SAD, što je rezultat jedne dobre spoljne politike. Definitivno su svi ovi sporazumi signal za investitore koji dolaze iz SAD da mogu da investiraju u Srbiju, da mi imamo jedan stabilan pravni sistem, da smo stabilno političko podneblje za sve one koji žele da dođu da investiraju u Srbiju, da se bave naukom i da ulažu u istraživanje.

Razvoj svakog savremenog društva zasniva se na razvoju nauke i tehnologije. Naučno-tehnološka dostignuća čine temelj ekonomski razvijenih država, prožimaju sve aspekte ljudskih života, naročito u vreme gde je jako izražena globalizacija, u vreme gde je sve brži naučno-tehnološki napredak. Upravo to potvrđuje sve one koji zastupaju teoriju da nauka, tehnološki razvoj i inovacije su najvažniji generator privrednog razvoja svake države.

Navešću dva primera koji dokazuju da je veoma bitno da država konstantno ulaže u istraživanje i razvoj. To su primeri Izraela i Južne Koreje. Izrael je lider u ovoj oblasti. Izrael ulaže na godišnjem nivou 4% svog BDP-a u istraživanje i razvoj i kada vidimo koliko vredi ekonomija Izraela i vidimo ta ulaganja u nauku, u istraživanje, u razvoj, dolazimo do godišnje cifre od čak 14 milijardi dolara, što je impozantno za jednu državu koja ima devet miliona stanovnika. Slično je i u Južnoj Koreji. I ova država se opredelila za sličan iznos BDP-a, kada govorimo u procentima, da ulaže u istraživanje i razvoj, s tim što je ovo mnogoljudnija zemlja, zemlja koja ima veću teritoriju, razvijeniju privredu i ta suma dostiže do 63 milijarde dolara na godišnjem nivou. Tako da, ako pogledamo samo ove dve zemlje, lako ćemo naći uspešnu formulu za ekonomski razvitak i one su dokaz da ulaganje u nauku, u tehnologiju, u istraživanje je pravi recept za privredni zamajac svake zemlje.

Nije lako u ovoj oblasti održati korak sa najrazvijenijim zemljama. U prilog tome ide i teza da je EU postavila sebi zadatak da do 2020. godine ulaganje u nauku, istraživanje i razvoj bude 3% BDP-a i samo su dve države članice EU prešle ovaj prag, to su Austrija i Švedska. To samo pokazuje koliko je teško pratiti najrazvijenije države sveta.

Kada vidimo gde se Srbija nalazi na ovoj mapi, možemo reći da smo i uspešni. Mi se nalazimo u rangu sa nekim članicama EU kao što su Slovačka, Hrvatska i Bugarska, kada govorimo o ulaganju u nauku i razvoj. Mislim da imamo osnovan razlog za optimizam, jer zaista poslednjih godina je na polju naučno-tehnološkog istraživanja i u oblasti nauke uopšte postignut značajan napredak. Mi smo postavili prioritet da uspešno zaokružimo proces digitalizacije, i to odlično radimo, i dobro radimo posao koji se tiče prekvalifikacije za IT sektor.

Podsetiću da je Vlada pre tri meseca usvojila Strategiju naučnog i tehnološkog razvoja Republike Srbije za period od 2021. do 2025. godine pod nazivom „Moć znanja“ i naravno da je Ministarstvo prosvete odigralo veoma važnu ulogu u ovoj strategiji. Kada govorimo o nazivu „Moć znanja“, mislim da je to najprikladniji naziv i da taj naziv zapravo pokazuje da smo mi opredeljeni da uvek u prvi plan istaknemo i znanje i nauku, kao osnovu za naše dalje napredovanje, kao osnovu za naše obrazovanje i dobro je što pridajemo posebnu pažnju ovoj oblasti.

Strategijom je predviđeno osnaživanje, odnosno jačanje naučno-istraživačkih institucija, ulaganje u infrastrukturu i na ovaj način će se ove institucije bolje pozicionirati na jednoj regionalnoj ali i na evropskoj mapi kada govorimo o istraživanju i nauci.

Ove institucije biće osposobljene da rešavaju mnogo kompleksnija pitanja, nego što to sada čine, ali sa druge strane, dobro je što strategija podrazumeva i ulaganje u pojedinca, u mlade naučnike.

Mislim da će pojedinci na ovaj način ubuduće biti sposobni da učestvuju u nekim složenijim projektima koji su pred njima i da će oni na taj način stvarati novo znanje, nove tehnologije, što donosi i nova radna mesta našoj zemlji.

Kada govorimo o unapređivanju ove oblasti moramo istaći da važnu ulogu ima i sistem zaštite intelektualne svojine. Upravo zaštita intelektualne svojine je ključan deo ovog protokola koji se oslanja na Sporazum između Vlade Republike Srbije i Vlade SAD i važno je da mi obezbedimo takav jedan pravni okvir da će te pravne norme efikasno uređivati ovu oblast, a bez toga ni zainteresovani inovatori ne bi širili i unapređivali svoje znanje, niti bi primenjivali to znanje u praksi.

Čuo sam i ranije tu priču i uvek je vredi pomenuti, da kada kažemo za nekoga kada ukrade nešto iz prodavnice on izaziva naše podozrenje i opravdano ga deklarišemo kao lopova, ali kada neko iskopira neki kompjuterski softver, kada neko iskopira neovlašćeno knjigu u kopirnici, imam utisak da smo na ravnodušni na to.

Moramo zbog toga da povedemo računa, jer i onaj ko je napisao knjigu, ko je objavio naučni rad i on treba da živi od svog rada, treba da ga stavimo u isti rang sa onim ko napravi veknu hleba i prodaje u pekari. To je njegov proizvod.

Zato moramo da budemo svesni značaja zaštite intelektualne svojine, jer se trećina svetske trgovine upravo oslanja na nematerijalna dobra i na usluge koje štiti intelektualna svojina.

LJudi često dele muziku, filmove, knjige na internetu. Nisu ni svesni da krše prava intelektualne svojine, čak je to postalo toliko uobičajeno da ljudi ne razmišljaju, uopšte da prave prekršaj.

U Srbiji je prema nekim podacima preko 100.000 ljudi zaposleno u tim kreativnim industrijama. To su IT sektor, muzička industrija, film, radio difuzija i upravo piraterija nanosi veliku štetu i konkretno tim industrijama, ali i nanosi veliku štetu i čitavoj privredi.

Zbog toga je važno da podržimo ovakav Sporazum, jer i on na neki način reguliše ovu oblast zaštite intelektualne svojine posebno u vremenu kao što sam rekao izražene globalizacije, gde je internet omogućio da čitav svet bude zaista jedno veliko selo i da je sve svima dostupno gde god da žive na zemaljskoj kugli. Zakon, zapravo treba da bude efikasno sredstvo koje omogućava kreativnim ljudima da žive od svog rada.

Mi smo kao društvo dužni da podržavamo kreativnost, dužni smo da podržavamo kreativnu industriju. Podsetiću da broj prijavljenih patenata na svetskom nivou se tokom godine meri u milionima, kao i broj prijavljenih žigova i broj industrijskog dizajna.

Dobar pravni okvir, poštovanje bilateralnih sporazuma i međunarodnih konvencija, o čemu mi danas i govorimo zapravo je prava osnova za jednu pravnu sigurnost, da se unapredi ambijent za spoljnotrgovinsku razmenu, da se ulaže u nove ekonomije, odnosno industrije koje se oslanjaju upravo na zaštitu prava i intelektualne svojine.

Korist od toga imaju svi oni koji zarađuju od naučnog istraživačkog ili umetničkog rada, ali korist posredno treba da imaju svi građani, jer na taj način mi dobijemo jednu predvidljivost jednog poslovnog ambijenta u kojem se posluje i na taj način povećavamo šanse za povećanje i domaćih i stranih investicija.

Za pohvalu je i što je naše zakonodavstvo usaglašeno sa zakonodavstvom koje važi u razvijenim državama Evropske unije i usklađeno je sa međunarodnim standardima.

Podjednako je važan i Ugovor o socijalnoj sigurnosti između Vlade Republike Srbije i Vlade Kvebeka, zapravo samo treba da reguliše jedno pitanje koje nije regulisano Sporazumom između Vlade Republike Srbije i Kanade i o tome je gospođa ministarka malo pre i govorila. Sprovođenje ovog Ugovora obezbeđuje ostvarivanje prava iz PIO, prava na osnovu povrede na radu, profesionalne bolesti i Zdravstvenog osiguranja.

Podsetiću da je Srbija potpisala sporazume sa 29 država koji se upravo odnose na socijalnu sigurnost. Upravo ti sporazumi omogućavaju ljudima koji su radili u tim državama da lakše ostvare pravo na penziju, ne računajući bivše jugoslovenske republike, naša država isplaćuje penzije koje su ostvarene u Srbiji u 27 zemalja sveta i to je, otprilike 13.000 korisnika, nešto malo više. LJudi koji su radili u inostranstvu i deo staža koji su ostvarili u nekoj drugoj zemlji često su u nedoumici kako da ostvare pravo na penziju.

Strana penzija, isto kao i naša, ne dobija se po automatizmu i postoje dva načina da se ona ostvari. Ako smo potpisali ugovor o socijalnom osiguranju sa tom zemljom lakše će neko ostvariti pravo na penziju, ako nemamo potpisan taj ugovor onda će svako pojedinačno morati da podnese zahtev konkretnom fondu u određenoj stranoj zemlji.

Upravo, kada uporedimo ove dve procedure dolazimo do zaključka i vidimo zašto su ovakvi sporazumi važni za građane koji kada dođu do tog perioda da ostvare pravo na penziju da mogu da ostvare to pravo na mnogo lakši način nego kada nema ovakve vrste sporazuma.

Nama iz Socijaldemokratske partije Srbije je veoma važno što vodimo računa i što već godinama sa našim koalicionim partnerima radimo na tome da se na svakom polju poboljša položaj penzionera.

Važno je i ističemo da penzijski fond ne sme da se posmatra kao socijalna ustanova, da to mora da bude jedan funkcionalan fond koji će obezbediti svakome dostojanstvenu starost. Mi sada imamo jedan stabilan fond, imamo stabilne finansije i ono što je najvažnije, redovnu isplatu penzija iz realnih izvora.

Za kraj, na dnevnom redu i Sporazum između Vlade Republike Srbije i Vlade Ruske Federacije o saradnji u oblasti biljnog karantina i zaštite bilja.

Usvajanjem i realizacijom ovog sporazuma mi sprečavamo unošenje i širenje karantinskih i drugih opasnih štetnih organizama i na taj način sprečava moguće gubitke koje mogu da uzrokuju.

Kolege pre mene su govorile o značaju ruskog tržišta i potencijalima koje ono ima, odnosno šta sve mi možemo da ostvarimo nastupom na to tržište. Zato je važno da imamo ovakve sporazume, važno je da poštujemo standarde, da poštujemo procedure i samopoštovanjem tih standarda mi ćemo obezbediti jednu sigurnu ulaznicu na velika tržišta, kao što je rusko.

Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima zamenik predsednika posleničke grupe Jedinstvena Srbija, narodni poslanik Života Starčević.
Izvolite.

Zahvaljujem, predsedavajuća.

Uvaženi ministri, gospođo Kisić Tepavčević, gospodine Ružiću, dame i gospodo narodni poslanici, mi danas ovde raspravljamo o predlozima zakona o tri sporazuma, Sporazumu, odnosno Ugovoru sa kanadskom provincijom Kvebek u oblasti socijalne sigurnosti, Ugovor sa SAD o naučno-tehnološkoj saradnji, kao i Ugovor sa Ruskom Federacijom u vezi biljnog karantina i zaštiti bilja.

Govoreći o sličnim sporazumima ranije na sličnim zasedanjima i na sličnim raspravama, ja sam isticao da mi iz JS ovakve sporazume sagledavamo kao male korake u pravcu sve jačeg i sve snažnijeg integrisanja Srbije u međunarodne tokove kao male korake u pravcu saradnje Srbije sa čitavim svetom, kao male korake u tzv. tihoj diplomatiji. To su sve razlozi zbog kojih ćemo u danu za glasanje glasati za ove sporazum

Kao što sam rekao, svaki od ovih sporazuma jača međunarodnu poziciju Srbije i Srbija zadnjih devet godina ima zaista jednu izrazito snažnu diplomatsku aktivnost i ta snažna diplomatska aktivnost učinila je danas da je danas Srbija snažna, poštovana u Međunarodnoj zajednici, da se reč Srbije čuje i poštuje.

Ta diplomatska aktivnost dolazi do značaja nikada više možda nego danas, kada vidimo zadnjih mesec dana imamo, da tako kažem, poplavu raznih non pejpera, raznih pritisaka na državu Srbiju, a sve vezano za naš teritorijalni integritet i celovitost Republike Srbije. I u toj nekoj diplomatskoj aktivnosti mi iz JS smatramo da svi, država, ali i svi politički akteri, moraju dati svoj doprinos u toj borbi za očuvanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta Republike Srbije, u toj borbi da Srbija bude ono što jeste i ostane snažna, da ostane svoja.

Naravno, Dragan Marković Palma i JS su godinama unazad davali neki svoj mali doprinos gradeći prijateljske veze u mnogim državama, kao što je, recimo, Egipat, koji je svakako važna zemlja Bliskog istoka i arapskog sveta, kao što su Turska i Austrija, koje su kao države vekovima unazad uvek imale svoje interese i bile prisutne na Balkanu, kao što su Rumunija i Bugarska, koji su naši važni susedi i, naravno, kao što je Italija, na primer, država iz koje, pored Nemačke, dolazi najviše investitora u našu zemlju.

Zaista smo tog stava da svi politički akteri na političkoj sceni Srbije trebaju da daju, u skladu sa svojim mogućnostima, neki doprinos jačanju pozicija Srbije u Međunarodnoj zajednici.

Međutim, svedoci smo da imamo na političkoj sceni Srbije jednu grupaciju, ja bih ih nazvao političkih fariseja i političkih štetočina, koji umesto da rade na jačanju pozicija Srbije, umesto da rade na stvaranju dobrih veza, oni prave štetu Srbiji, uništavaju svojim nastupima i dezavuišu sve ono što se u Srbiji pozitivno radi, jer njima ne odgovara Srbija kakva je danas, snažna, uvažena. NJima jedino odgovara Srbija koja je na kolenima. Zašto? Zato što ako je Srbija snažna i poštovana, oni su marginalne političke ličnosti u takvoj Srbiji. Ukoliko je Srbija slaba i na kolenima, jedino tada i na taj način oni mogu biti dovedeni od strane spoljnih faktora da budu bitni u našoj zemlji.

Setimo se samo jedne krajnje nepromišljene štetočinske inicijative Vuka Jeremića pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu, koji je naneo veliku štetu našoj zemlji.

Setimo se, imamo, recimo, drugi slučaj, u vreme kada pre nekoliko godina italijanski ambasador u Jagodini kaže – dobrodošli u malu Italiju, upravo iz razloga želeći da kaže da ima dosta italijanskih fabrika i investitora koji su došli u Jagodinu, bivša ambasadorka Srbije u Rimu, gospođa Sanda Rašković Ivić, uvlači, naravno, svako ima svoj krug pokvarenosti, pa i Sanda Rašković Ivić, i ta gospođa uvlači počasnog konzula Srbije u taj svoj krug pokvarenosti, u to svoje blato, uvlači čoveka koji izuzetno poštuje Republiku Srbiju, koji je snažno i jako zastupao interese Republike Srbije u svojoj državi, u Italiji, koji je pravio mnogo i privrednih i političkih i svakih drugih kontakata između Italije i Srbije. Ali, to ne odgovara Sandi Rašković Ivić i ovim drugim farisejima. Zašto? Rekao sam njima ne odgovara snažna i poštovana Srbija, već im odgovara Srbija na kolenima, jer samo tada mogu biti važni.

Naravno, na taj način prave štetu jer jednog dobrog čoveka, jednog poštovaoca Srbije i ne samo poštovaoca, čoveka koji voli našu zemlju, koji voli naš narod, koji je zaista prijatelj naše zemlje, je morao da se distancira od takvog blata i takvog kruga pokvarenosti ljudi poput Sande Rašković Ivić, koja je, još jednom ponavljam, bila ambasador Srbije u Rimu i koja je svojim lažima opljunula i optužila, naravno lažno, ne samo Dragana Markovića Palmu, ne samo gospodina Veraldija, o kome pričamo, ona je opljunula i optužila i Srbiju i Srbe i srpski narod, i to bez trunke srama.

Nedavno sam postavio pitanje – zašto gospođo Sanda Rašković Ivić niste napravili službenu belešku, zašto niste poslali depešu Beogradu ako ste zaista imali ta saznanja o kojima ste pričali, odnosno o kojima ste lagali, odnosno zašto niste radili posao za koji ste primali platu? Da li ste bili opijeni rimskim trgovima, fontanama, mondenskim životom, pa niste imali vremena da radite svoj posao ili je sve ovo u stvari jedna izmišljotina u vašem krugu pokvarenosti?

Naravno, farisej nad farisejima u toj grupaciji je gospođa Marinika Tepić, koja optužuje srpski narod, stavlja svoj potpis i traži od ovog visokog doma da usvoji rezoluciju o genocidu u Srebrenici, želeći da optuži svakog građanina Srbije, želeći da optuži državu u kojoj živi, u kojoj ima sve privilegije, da stavi pečat svakom od nas, i našim budućim pokoljenjima, pečat genocidnog naroda, što, naravno, nismo, nikada nismo ni bili, niti ćemo biti.

Ta ista Marinika Tepić optužuje, naravno, gnusnim lažima, i Dragana Markovića Palmu i ljude oko njega i JS, izmišljajući lažne afere. Bili ste tokom ovih praznika čak i svedoci da je odmah na svoj tviter nalog i fejsbuk stranicu stavila kako se u Jagodini zastrašuju njihovi funkcioneri, pa im je obijen stan. Naravno da je na prijavu odmah izašla policija i utvrdila da nije bilo nikakvog obijanja stana. Ali, bez obzira, njoj ne valja srpska policija, ona ne veruje policiji, kao što pre nedelju dana nije verovala ni tužilaštvu. Zašto? Ona je farisej sama po sebi. NJoj ne treba ni policija, njoj ne treba ni tužilaštvo. NJoj ne treba ni sud. Ona sama istražuje, ona sama tuži, ona sama sudi i ona sama presuđuje, kao što su to radili fariseji i to znamo par hiljada godina unazad. Zato ih ja nazivam farisejima srpske političke scene.

Neće im to uspeti. Oni pokušavaju da optužuju. Oni sude, oni presuđuju. NJima nisu potrebni dokazi. NJima nije potrebna ni istina. Dozvoljeno je da slažu i da guraju te svoje laži kroz medije kao ultimativnu istinu.

Oni ne sude Draganu Markoviću Palmi. Oni ne sude aktuelnoj vlasti. Oni sude srpskom narodu, odnosno oni sude, ja bih to nazvao, Šumadiji, Timočkoj Krajini i svim drugim delovima Srbije gde je duboko ukorenjena srpska tradicija, srpska kultura, gde je ukorenjeno sve ono što je pozitivno, čojstvo i junaštvo, sve ono što se kroz istoriju gajilo i negovalo u srpskom narodu.

Oni takvu Srbiju preziru, časnu, domaćinsku, tradicionalnu, preziru je iz dna duše. Znaju da jedino ako unište to stablo u Šumadiji, to stablo koje su posadili i Karađorđe i Miloš Obrenović i svi drugi, koje ima jako čvrste korene i jako razgranato stablo koje pokriva čitavu Srbiju, jedino ako unište tu i takvu Šumadiju, tradicionalnu, dobru, snažnu, časnu, oni mogu da postanu koliko-toliko bitni na političkoj sceni.

Naravno, oni takvu Srbiju, rekoh, mrze, jer oni žele nešto sasvim drugo. Oni žele orvelovsku, mondijalističku, antiideološku i distopisjku Srbiju, Srbiju koja je sve suprotno od onoga što je bilo u zadnjih nekoliko vekova i što je srpski narod gajio i negovao. Oni žele, naravno, Srbiju na kolenima. NJima ne odgovara snažna Srbija, ali neće to proći.

Mi i država Srbija radimo tako što i dalje sarađujemo sa svetom, pratimo sve normalne civilizacijske tokove, ali danas Srbija i štiti sopstvene interese, tradiciju i kulturu. Žilava je Srbija. Duboki su kulturni i civilizacijski koreni da bi ih fariseji obesmislili i uništili.

Srbija je uvek bila svet, Srbija je uvek bila Evropa ali Srbija je, pre svega, uvek bila svoja. I kada je bila svoja bila je jaka. Kada je bila na kolenima nije bila poštovana i nije bila svoja.

Zato, ove sporazume za koje ćemo glasati u danu za glasanje kao što sam rekao jesu dobri, jesu potrebni, jer Srbija je danas svet, jer Srbija je danas Evropa i Srbija danas jeste svoja. Hvala.

Zahvaljujem.
Sledeća je koleginica Marina Raguš. Izvolite.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo ministri sa saradnicima, drage kolege danas se pred nama nalaze naizgled sporazumi koji su nekada u nekim ranijim sazivima parlamenata bili uglavnom rutinska stvar, možda bi se i o nekima malo detaljnije govorilo.

Međutim, ono što je važno danas reći građanima Srbije, pogotovo u vremenu kada se svet iz temelja menja, kada jedan mali mikroorganizam nije pleonazam, nego zaista je akcenat na tome zaustavio planetu na tri meseca i pokazao svima nama gde se nalazimo, koliko smo jaki i koliko možemo da odgovorimo izazovima za koje smo mislili da smo spremni ali smo razumeli da baš i nismo.

Drago mi je što je gospođa Kisić Tepavčević danas tu sa nama, deo je kriznog štaba i mislim da će se i deo mog obraćanja danas svima vama i građanima odnositi i na taj deo.

Ono što je za mene značajno jeste da ova Vlada zajedno sa političkim rukovodstvom Srbije, pogotovo kada su u pitanju ključne oblasti za sve nas, za svakog građanina, za svakodnevno funkcionisanje, Bogu hvala na tome, ne pravi rigidnu razliku između istoka i zapada, severa i juga, već rukovođena isključivo nacionalnim interesima države Srbije, ostvaruje sporazume sa svima gde procenjuje da je od interesa za svakog pojedinačnog građanina Srbije.

S tim u vezi, Sporazum o naučno-tehnološkoj saradnji sa SAD je od izuzetnog značaja za državu Srbiju. Sjedinjene Američke Države sa kojima mi neretko imamo političke nesuglasice, velike razmirice opterećene prošlošću, sa razlogom često, kada su u pitanju druge oblasti koje su od interesa za napredak Srbije, kao što je nauka i tehnika, kao što je zdravstvo, kao što je razvoj našeg zdravstva i naših kapaciteta, infrastruktura, su pitanja par ekselans gde se ne prave političke razlike.

Naravno da politika, dame i gospodo, ima uticaja na sve i pretpostavka jednog sporazuma jeste politička volja. Ja to dobro znam, kao i kolege, stariji poslanici, imamo na našu radost dosta mlađih poslanika, pa Bogu hvala to nisu osetili, ali mnogima od nas su svojevremeno zbog sankcija, gospodine ministre prosvete, povučene bile povučene ozbiljne stipendije koje su naše možda naučne karijere vodile van granica ove zemlje, samo zbog politike. Ono što je dobro jeste da danas pravimo okvire za generacije koje dolaze. Ono što je od izuzetnog značaja, našim mladim kapacitetima dajemo mogućnost da mogu da se školuju bilo gde, da mogu svoje talente i veštine da pokažu na međunarodnom tržištu.

Dame i gospodo poslanici, ja verujem da svi vi znate, pogotovo mlađa ekipa poslanika, danas se samo obrazovanje i sticanje veština iz korena promenilo, danas mlađi naraštaji neretko odbijaju da se uključuju ozbiljnije u obrazovni sistem Srbije. On je obavezan, ali za njih neretko predstavlja rutinu. Danas putem interneta deca se obrazuju, stiču veštine tutorijalima.

Navešću vam nekoliko primera. Dečak koga su roditelji osuđivali zbog toga što provodi značajno vreme igrajući igrice postao je jedan od prestižnijih gejmera u svetu, dakle, industrije igara i ne samo to. NJegova igra, njegov softver je zapravo tog dečaka vinuo u neverovatne visine.

Ovde u Beogradu, u Srbiji, mi imamo jednu od pet najboljih gejming industrija, kao što je kompanija „Nordeus“. Vlasnik te kompanije je dečko koji je počeo, kao da gledate američki film, iz jednog malog prostora sa nekoliko svojih kolega, a danas mu svetski poznati Murinjo zapravo reklamira određene igrice. „Nordeus“ kompanija je deo digitalne Srbije i zaista rasadnik izvanrednih kadrova kada su u pitanju programeri, gejmeri itd. Da ne pričam o tome koliko sama kompanija podržava BDP Srbije, tako što izvozi svoj proizvod i svoje usluge. U toj kompaniji rade, nećete verovati, skoro najbolji programeri i sve ostale delatnosti u okviru IT sektora i zaista smo prepoznatljivi po tome.

Naše inovativne tehnologije, ekosistem start-apova spada u red visoko rangiranih ekosistema. Da bismo to unapredili, ono što je neophodno jeste da postoji okvir saradnje sa zemljama koje su giganti u toj oblasti. Jedna od njih je Amerika.

Mi ovde imamo devojku iz SPS koja je potomak velikog Pupina i u početku naša saradnja, zaista mi je drago zbog te činjenice, sa Amerikom je uglavnom išla zahvaljujući ličnim odnosima naših giganata u oblasti nauke i patenata i neverovatnih tehnoloških dostignuća. Jedan od tih bio je čuveni Mihajlo Pupin, ali s obzirom, pretpostavljam, da će koleginica Pupin pričati o tome, ja ću se malo više pozabaviti Nikolom Teslom, a možda meni najdraža osoba iz reda velikih – Mileva Marić Ajnštajn.

Dakle, imamo čime da se ponosimo i da se svaki put kada pričamo o naučno-tehnološkoj saradnji sa Amerikom setimo naših velikana. Zahvaljujući njihovim ličnim reputacijama i vezama mi smo ostvarivali saradnju sa SAD. Međutim, ono što je od posebnog značaja ovde jeste da se 2010. godine napravi okvir i da resorno ministarstvo, sada kada krenete, iščitavate sve te projekte zaista u kontinuitetu ozbiljno radi na pružanju podsticaja i pretpostavki za naše mlade istraživače, naše mlade naučnike, da učestvuju, kupe znanje i imaju priliku da plasiraju to na međunarodnom tržištu.

U digitalnoj eri u kakvoj smo svi mi, čak i fizički nije neophodno da odlazite iz Srbije, možete da ostanete ovde i odavde da radite za sve kompanije. S tim u vezi, a mi smo pre izvesnog vremena usvojili akt koji omogućava otvaranje širokopojasnog interneta za ruralne oblasti kojim će biti povezane negde, ispravićete me gospodine ministre, negde oko 200 škola, ako ne i više, širom Srbije. Pazite, to su ogromna ulaganja i investicije u periodu Kovid krize, kada sve u Evropi i u svetu puca, što znači da ćemo mi moći da rasteretimo velike gradove, da oživimo manje sredine i ono što bih ja preporučila i molila ministarstvo, a jeste da posebno obrate pažnju na mlade talente.

Kada govorimo o nauci i o istraživačima, neretko mislimo i obraćamo se kroz projekte, gospodine ministre, onima koji su već u sistemu. Ja vam garantujem da mnogi nisu. Možda među svima njima i bez titula kriju se izvanredni talenti. Malopre sam govorila o učenju kroz tutorijal izvanrednim primerima mladih ljudi koji postižu neverovatne rezultate, ali su van sistema, samouki su. Hajde da se kao nekada bavimo skautingom, dajte da organizujemo mnoga takmičenja, gde će svi ti ljudi koji dolaze iz siromašnih sredina, koji nisu imali mogućnosti da uđu u sistem imati podjednaku šansu da pokažu svoje sposobnosti.

Takođe, u mnogim kriterijumima za apliciranje navode se neretko birokratske procedure. To je u redu. LJudi troše svoje vreme, ulažu ogromne napore, žrtvuju se, svi mi znamo šta znači naučno-istraživački rad. To je težak put. Zaista, ako volite nauku, ako volite istraživanje morate da se odreknete, uslovno rečeno, normalnog života. Postoje i oni drugi. Molim vas, kada razmišljate o svemu tome, moja napomena, a to zaboravljamo redovno, jeste sledeća, dajte da dajemo polako primat sposobnostima. Znači, onim sposobnostima i onim veštinama, znam da gospodin ministar to zna, da ima i tu pozadinu zapadne edukacije, neretko diplome nisu odlučujuće nego „skils“ ili veštine koje posedujete. Dajte da obratimo posebnu pažnju i na to.

Videla sam materijal i informaciju, „dajdžest“ kada je reč o bilateralnoj i multilateralnoj saradnji i koliko ministarstvo ulaže napora da zaista pokrije svaku oblast, nije vam lako. U svom resoru obuhvatate nešto što bih ja odavno razdvojila, obrazovanje, nauka ne ide jedno sa drugim. Ide, ali je lakše da se odvoji, kao i tehnološki razvoj. To su bitne stvari za svako društvo, ako ne i najvažnije. To vam je takođe jedna od mojih preporuka.

Često se susrećemo i sada se više upoznajemo kroz Odbor za obrazovanje i nauku. Ja kao šef Pododbora za digitalizaciju i informatičko društvo potpuno razumem kako vam izgleda svaki dan. Nije lako, ali vam je mnogo lakše kada imate utemeljenje u Vladi koja se opredelila ka ovom putu. Neretko će vas kritikovati zbog nečega i to često i čujemo i na Odboru i to je dobro, da obrazovanje ima jednu glavnu, vrlo značajnu karakteristiku kao što je vaspitanje i da u periodu digitalizacije, naravno, da su roditelji i svi ostali zabrinuti šta je sa vaspitnom ulogom obrazovanja.

Ja sada moram da vam čestitam iskreno jer ste uspeli u startu uz ogromnu podršku, svi kao jedan, da se snađete kada je planeta stala na tri meseca i da sam edukativni proces ne gubi u tome. Ne znam da li su ljudi uopšte svesni činjenice da je trebalo prilagoditi celokupan obrazovni sistem u momentu i deci ne praviti razlike u tome. Da li je to idealno? Pa nije. Mi smo faktički u objavi rata, objavio nam je virus koji samo čeka. Eto, ja se gušim pod maskom dok vam pričam, momenat da se opustimo i da nas pokosi. On neće nestati. Zaista, moje iskrene čestitke.

Vidim kakve su projekcije za naredne periode, znam koliko ćete profesora opremiti laptopovima, koliko ćete učionica digitalizovati, iz moje perspektive, s obzirom i na Odbor koji vodim, ništa bolje niste mogli da uradite. To je budućnost.

Kako ćemo se pozabaviti vaspitnom funkcijom obrazovanja? To je sada stvar i verujem da ćete i to uraditi šireg javnog diskursa na tu temu. U tome vi ne možete da budete sami, niti sav teret može da bude na vama. Za to smo odgovorni svi mi. Od porodice, jer sve odatle kreće, pa nadalje. U javnosti, neretko će gledati, uglavnom vas.

Puno toga bih još imala da kažem na temu i obrazovanja i nauke i svega onoga što čini naš obrazovni sistem i ovaj period kada se Srbija menja, kao i ceo svet. Ono što bi možda definisalo u jednoj rečenici, Srbija se menja na način da je ovu krizu iskoristila kao šansu, a ne kao ponor, na način da se vrlo brzo zahvaljujući dobro promišljenoj politici i zahvaljujući dobroj pripremi fiskalnoj, pre toga i stabilizaciji finansijskog i ekonomskog sistema, mogla da ovu krizu, a pri tome moram priznati, Bog je pogledao, pa ne oslanjamo se na one sektore koji su skoro nestali poput turizma, saobraćaja itd. Mnoge avio-kompanije su bankrotirale, mi smo našu sačuvali koliko-toliko, ali ono što takođe moram da kažem, a gospođa Darija Kisić Tepavčević je tu, jeste da zahvaljujući i određenom delu i zajmova i podstreka, mi smo, a retko se priča o tome, stavili u pogon, meni na sreću, naš Torlak.

Ja moram da priznam, ja se još nisam vakcinisala, iako sam Kovid zakačila u oktobru, ja čekam Torlak. Ja čekam „Sputnjik“ koji će izaći iz Torlaka, evo to javno ovako kažem. Ne samo ja, već čitava moja porodica. Nema većeg značaja kada jedna mala Srbija odredi svoj okvir, a to je suverenitet u svakoj oblasti, a posebno u zdravstvu. Sada vidimo njegov značaj, posebno u nauci i istraživanju, posebno u obrazovanju. Vrlo mudro sarađuje sa svima onima koristeći sve njihove prednosti i učeći na njihovim greškama. Zašto? Pa zbog onih koji dolaze, ne zbog nas.

Naše živote su određene političke volje velikih sila prebrisale, iscrtale. Mnoge naše karijere su totalno bile skrajnute u nekom drugom smeru nenadano, presečne na sred puta, moja generacija osakaćena. Naši životi bi izgledali sasvim drugačije. Svi smo gledali ka tom velikom svetu, razvijenom svetu da tamo pokupimo znanje i vratimo se u svoju zemlju. Bili smo sprečeni u tome zato što je neko odlučio da naša sudbina ovog dela sveta izgleda tako.

I još jedna stvar sa kojom ću završiti. Neretko u poslednje vreme slušamo koliko ljudi napušta Srbiju. Zar Nikola Tesla nije napustio ovo podneblje? Zar mnogi drugi nisu napustili ova podneblja i ostvarili neverovatan, neverovatan uspeh? Činjenica koja se neretko zaboravlja da se kaže, a to moram da kažem zbog mlađih kolega i mlađih građana koji možda ovo gledaju, u periodu velike Jugoslavije kada se po sećanju naših roditelja, a i ja se sećam dobro tog perioda, izvanredno živelo 60-ih godina i 70-ih godina, ja imam taj izveštaj Centralne obaveštajne agencije Amerike i iz tih izveštaja sam najviše učila o nama, znate li koliki je odliv bio tad? Između 1965. - 1968. godine, 1968. godine posebno, 5% celokupne populacije bivše Jugoslavije. To je izveštaj Centralne obaveštajne agencije Amerike i ukoliko mi dozvolite samo ću citirati upravo zbog toga što se trudim da se isključivo odnosi na činjenice.

Ovo je odabrano za publikovanje 15. decembra 2016. godine. Inače bilo samo za upotrebu Američke obaveštajne agencije, izvanredno ozbiljan izveštaj od 27. septembra 1972. godine kada su analizirali emigraciju. Dakle, poluemigracija, kako su oni to tada zvali, oni Jugosloveni kojima je bilo dozvoljeno od strane režima da rade napolju izvan zemlje, pre 1965. godine samo nekoliko hiljada bilo je u ovoj kategoriji, 1965. godine u saradnji zbog ekonomskog programa reformi kontrole su naravno bile oslabljene, od tada, posebno od perioda prve polovine 1968. godine broj onih, pa nadalje, koji je svake godine napuštao Jugoslaviju rastao je ubrzo. Broj onih koji se vraćao u zemlju drastično se smanjivao, do sada, a kao što sam vam rekla datum, odnosno pisanja ovog izveštaja 1972. godine, od 1968. do 1972. godine procena je bila da je milion takvih radnika van zemlje. Većina njih u svojim dvadesetim ili tridesetim godinama plus jedan manji broj njihovih članova porodice i sad konačno ovo bi predstavljalo oko 5% celokupne populacije Jugoslavije, a to su zlatne godine. Starije generacije se toga dobro sećaju, ljudi su uvek …

Oprostite. Vreme.

… išli za hlebom, evo upravo završavam rečenicu, hvala vam na tome, tako je i sada, sa varijantom da se neki od njih vrate.

Konačno, ukoliko su naši prihodi 25% samo od prihoda u Nemačkoj, onda je i logično zašto se trude da ljudi odu tamo da bi ostvarili sva svoja egzistencionalna prava, ali mi moramo da se potrudimo da im ovde obezbedimo dobar povratak.

Imala bih još štošta reći, ali trudim se da ispoštujem vreme. Hvala na razumevanju, gospođo predsedavajuća, i nadam se da će da i gospođa Darija i gospodin Ružić imati nadalje da kažu sve ono što nas i građane interesuje. Hvala još jednom.