Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, radi se o tri sporazuma, jedan je sa istokom, dva su sa zapadom. Radi se o Sporazumu Vlade Republike Srbije i Ruske Federacije o biljnom karantinu i zaštiti bilja, sa druge strane o naučno-tehničkoj saradnji sa SAD i treći je sa Pokrajinom Kvebek u državi Kanadi.
Dame i gospodo narodni poslanici, što se Kanade tiče, u njoj živi značajan broj Srba. Posebno posle ratnih dešavanja mnogi balkanski narodi su našli utočište u Kanadi, a među njima i Srbi. Procenjuje se da je u toku 20. veka u Kanadu došlo oko 200.000 Srba, a danas se na popis izjašnjava oko 100.000 da je srpskog porekla, odnosno da su Srbi.
Srbi su značajni posebno u Kvebeku zato što su kohezioni faktor. Da vas podsetim da je u Kvebeku održan referendum i da je to bila pokrajina koja se umalo nije odvojila od Kanade i vrlo tesan rezultat je bio. Mislim da su kanadske vlasti dobro postupile, zato što je značajan broj Srba, posebno onih koji su izbegli iz rata, našao svoj novi dom u Kanadi. Verujem da će se to Kanadi vratiti, zato što su Srbi državotvoran narod, zato što čuvaju državu, zato što ne vole da im se država raspada, što je bio slučaj bivše Jugoslavije. Zato su proglašeni najvećim zlikovcima na teritoriji bivše SFRJ, ne zato što su bili isključivo krivi, ne zato što su bili najgori, već zato što su bili armatura bivše Jugoslavije koju su stvorili balkanskim ratovima, Prvim svetskim ratom. Stvorili su jednu veliku državu, koju su kasnije komunisti, dakle, od jedne velike države pravili niz malih država koje su prerasle u drugorazredne i trećerazredne protektorate, koji i dalje, bez obzira što su se odvojili od Srbije, bez obzira što im je Srbija svojom pobedom omogućila da formiraju na teritoriji SFRJ svoje nacionalne državice, mrze i ne podnose Srbiju. I dalje se nastoji da se Srbi, ovog puta u Crnoj Gori, pretope u neku drugu naciju i da Srba i srpske države bude što manje na Balkanu.
S tim u vezi, prelazimo na naučnu i tehnološku saradnju sa SAD. Najbolji dokaz kako naučna i tehnološka saradnja može da preraste, nisu to samo Tesla i Pupin, imamo i gospodin Vujić koji je bio u Apolo programu, u NASI itd, najbolji promoteri i politički na određen način promoteri mogu da budu upravo iz sfere nauke i tehnologije.
Da spomenem dva srpska seljačeta – Mihajlo Pupin i Nikola Tesla, što je dokaz da nešto što je vredno ne bira gde će da se rodi. Obično se nešto što je vredno rodi u sirotim, malim sredinama i obično iz tih malih sredina nikne nešto veliko, neki novi naučni i tehnološki potencijal. Nažalost, to će govoriti o onom trećem sporazumu, srpsko selo sa prosečnom starošću od 62 godine, teško će u budućnosti moći da iznedri tu vrstu seljačića koji će biti dovoljno bistri, koji će svoju inteligenciju, svoja iskustva stečena boravkom na selu u mladosti, koja će uspeti kad odu u veliku sredinu da pretoče u neka velika dostignuća, po čemu su bili poznati i Nikola Tesla i Pupin, jedan iz Idvora, drugi iz Smiljana. Dakle, obojica su vrlo vredne veličine, a obojica imaju, posebno Pupin, i političku konotaciju.
Posebno bih ja voleo i želeo, najviše na svetu, da naša saradnja sa SAD bude iz vremena saradnje Mihajla Pupina i Vudroa Vilsona. Voleo bih da ponovo američki predsednik, a bili smo se malo pomerili za vreme Trampa, dakle, ja sam navijao, otvoreno priznajem, da Tramp pobedi. Tramp je pobedio na glasanju, ovaj drugi je pobedio na brojanju i ostvarili su ono što je Staljin govorio – nije bitno ko glasa, bitno je ko broji. U Americi je Tramp imao – jedan čovek, jedan glas, a ovaj drugi, Bajden, on je imao, onako, sedeći kući u papučama, on je imao priliku – jedan mejl, tri glasa. Dakle, zahvaljujući tome je onaj za koga sam ja navijao, Tramp, izgubio, ali se video neki napredak po pitanju sporazuma između gospodina Trampa i gospodina Vučića, koji je težište bacio na ekonomiju, što bih ja svakako pozdravio.
Voleo bih da se zanove odnosi između Amerike i Srbije. Gotovo mi je neshvatljivo da Amerikanci imaju neke svoje simpatije i postaju mentori nekih država i državica koje su nastale na tlu Balkana i na tlu bivše Jugoslavije. Ja se bojim da oni stvaraju tampon zonu prema Rusiji i Kini, s obzirom da su za vreme Tita finansirali Josipa Broza, ne zato da bi širio komunizam, već zato da bi ga zaustavio na svojim granicama i da interesi Sovjetskog Saveza ne mogu da se izliju, odnosno, bilo im je jeftinije da darivaju Josipa Broza novcem, drugom donatorskom podrškom, da mu podižu ekonomsku moć, koja nije zavisila od privrede već od tih donacija, da bi on mogao da napravi armiju, jer je njima bilo daleko jeftinije da Tito ima snažnu armiju koja bi se oduprla Staljinu i Sovjetskom Savezu, nego da finansiraju svoju vojsku, nosače aviona, baze, itd, što bi njima bilo desetak puta skuplje. Oni su spojili dobro i korisno i podržali tu varijantu gde je jedna velika država pretvorena u niz, u šest malih država, od kojih je pet postalo protektorati.
Danas imate svetsko čudo da, recimo, svi mogu da se odvoje od Srbije, od Srbije može da se odvoji i njena pokrajina. Ali, gle čuda, Srbi ne mogu da se odvoje ni od svoje pokrajine. Gotovo neverovatna situacija.
To su sadašnji odnosi u svetu. Ja bih voleo da Amerikanci to pomere i da dođemo u doba Vudroa Vilsona koji je cenio srpski narod toliko i njegove žrtve u balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu, da je 28. juna ili jula 1918. godine istakao srpsku zastavu, a to je prva zastava jedne strane države, iznad Bele kuće, u znak priznanja jednom malom balkanskom, ali moralno velikom narodu koji je dao 1.264.000 žrtava da bi stvorio Jugoslaviju.
Moram i to naglasiti da su za razliku od nas Vudro Vilson i Mihajlo Pupin bili daleko pametniji. Moram reći da bi i ta Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca bila daleko više obogaljena da nije bilo Pupina. Mogu da navedem primer Banata, mogu da navedem primer, mislim, Bledskih jezera itd, gde su Slovenci zahvaljujući Pupinu i Vudrou Vilsonu dobili to, čak su bili dobili i pola Koruške, pa su tražili sve da se to izjašnjava referendumom, pa su taj deo izgubili, svojom krivicom, a ne krivicom Vudroa Vilsona, Nikole Pašića i Mihajla Pupina. Takva je saradnja bila da sve što su Srbi poželeli su i dobili.
Ali, Srbi nisu poželeli ono što je Vudro Vilson poželeo. Vudro Vilson je želeo da svi mali narodi, brojčano mali narodi, Srbi spadaju u duhovno i moralno velike narode, da svako dobije nacionalnu državu i Vudro Vilson se zalagao da Srbija dobije izlaz na more, međutim, mi smo se opredelili, Srbija se opredelila da posle Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata stvori Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, da se na određeni način ujedini sa poraženima i valjda je očekivala da će poraženi biti dovoljno zahvalni, da neće razbijati novonastalu državu.
Stoga sam ja zabrinut, recimo, za Evropsku uniju, s obzirom da u programu moje stranke od 1990. godine stoji da želi da uđemo u Evropsku zajednicu, da imamo sa evropskim zemljama jednu granicu, jedno tržište, jednu valutu, slobodan protok ljudi, kapitala itd, ali sam zabrinut za Evropsku zajednicu zato što oni koji su razbili Jugoslaviju, koja je bila zajednica pobeđenih i poraženih gde su poraženi trebali ipak da imaju neku vrstu zahvalnosti i da ne razbijaju i ne dižu pušku na one koji su im dozvolili da partizanskim pokretom, u kome su opet Srbi bili većina, naprave svoje nacionalne državice i pri tome u te nacionalne državice gotovo pola srpskog naroda ubace, ja sam očekivao da takvi narodi i takve države ne dižu pušku na svog oslobodioca, međutim, i to se desilo. Zato sam zabrinut malo i za Evropsku uniju, ali oni su prvi birali, šta da im radimo.
Izabrali su Sloveniju i Hrvatsku, koje su poznate po tome da iz svake zajednice žele da iskoče, kao što su želele da iskoče iz Austrije, iz Austrougarske, tako su želele da iskoče i iz Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, tako su hteli da iskoče iz Kraljevine Jugoslavije, dizali su ličke ustaške ustanke itd. Tako su želeli da izađu iz komunističke Jugoslavije, koja je stvorena i koja je prerasla gotovo u konfederalnu zajednicu gde je, ispostavilo se, to bio prelaz iz jedne nezavisne države Hrvatske, barem po pitanju Srba, u drugu nezavisnu državu Hrvatsku i pogledajte šta se sve dešavalo na teritoriji koja se nekada zvala Nezavisna država Hrvatska, koja je obuhvatala i Bosnu i Hercegovinu, kakvi su strahoviti zločini učinjeni prema Srbima. Gotovo milion Srba više ne živi na teritorijama gde je živelo 1991. godine, to popisi jasno kažu, u Federaciji Bosne i Hercegovine imate više Kineza u Sarajevu u Federaciji nego Srba. Dakle, iz toga se vidi da surovo etnički počišćen narod je optužen za etničko čišćenje.
Stoga verujem da obnavljanje nekih odnosa sa Amerikom moglo bi da jednog dana rezultira da i oni, a teško je da priznaju svoju grešku, priznaju da su se ogrešili o srpski narod, koji je jedino bio kriv zato što je voleo zemlju koju je stvorio, voleo tu državu i pokušao da sačuva, bio armatura te bivše Jugoslavije. Zato je srpski narod proglašen najgorim, isključivim krivcem, oni koji su počinili genocid i etničko čišćenje, iako dokazi statistike same i u Hrvatskoj – njihovi podaci i podaci u Bosni i Hercegovini kažu da je na teritoriji bivše Nezavisne države Hrvatske realizovan treći deo Pavelićevog programa, a da je ona Jugoslavija koja je bila između dve NDH bila prelazna osnova za njih.
Za nas je to bila država za koju je vredelo raditi, zalagati se i graditi je, država u kojoj su svi trebali i bili ravnopravni. Oni su to videli kao prelazno rešenje da iz jedne NDH odu u drugu NDH, da stvore svoje nacionalne države i da budu pretenciozni, odnosno da požele da i teritorije na kojima su živeli Srbi i srpski narod, koju su rasparčali, raskupusali federalizacijom posle rata 1945. godine, na takav način veliki broj Srba ostave van zajedničke države koju su stvorili.
Srbiju je stvorio Nikola Pašić i Kralj Aleksandar, Vudro Vilson i Mihailo Pupin, ali su Vudro Vilson i Mihailo Pupin imali drugo rešenje koje mi kao pobednici nismo dovoljno ozbiljno shvatili, tj. da izađemo na more, da stvorimo srpsku nacionalnu državu.
Mi to nismo prihvatili. Velikodušno smo zajedno sa poraženim prihvatili da budemo deo jedno nove zajednice koja se zvala Kraljevina SHS. S toga bih voleo da nešto iz istorije naučimo.
Da ja pređem ponovo na saradnju sa Rusijom, i ponovo da kažem da ova zaštita bilja, biljni karantin, jeste šansa ali da je i kontrola Ruske Federacije izuzetno žestoka, izuzetno korektna, ali pri tome je rigoroznija nego ona u Evropskoj uniji, da treba pažljivo pratiti njihove uslove, odnosno da ne dođemo u poziciju da izvoz ugrozimo, značajne količine izvoza vođa i povrća, jer bi nam greška bila još veća zato što bi ugrozili sebe, svoje farme, svoje porodice i zato treba paziti na ove veletrgovce, prekupce i nakupce da ne prepakuju nešto iz Grčke ili evropskih zemalja, Poljske, Nemačke itd. jabuke, tu treba izuzetno kontrolisati svaki tovar, ne dozvoliti nikakvo mešetarenje da za nekoliko šlepera takve robe ugrozimo ekonomski napredak sopstvene zemlje, posebno u poljoprivredi, jer smo mnogo podsticaja uložili u nove zasade jabuka.
Savetovao bih naše poljoprivrednike da probaju da podižu veće površine zasada pod kruškama, zato što su skuplje. Rod je sličan rodu jabuka, malo se teže održavaju i neguju, ali bi valjalo pokušavati, zato što Rusija podiže svoje voćnjake jabuka.
U jednom trenutku kao što se desilo i sa pšenicom, Rusija može postati izvoznik ili može zadovoljavati svoje potrebe sa jabukama. Zato bi trebalo voditi računa u poljoprivrednoj politici, da malo pažnje posvetimo i uzgoju krušaka, jer ni jedna kruška koja se ubere u Srbiji u hladnjačama ne dočeka Novu godinu, sve budu prodate pre nove godine, zato što je potražnja velika, a proizvodnja u Srbiji, nisam siguran da zadovoljava naše potrebe.
Dilema Rusija, Kina, Evropa za mene ne postoji. Aktuelna politika je takva da hoćemo da budemo dobri sa jednima i drugima. Hoćemo da prijatelji ostanu prijatelji, a da protivnika pokušamo da napravimo manje protivnike, od neprijatelja manje neprijatelje, a po mogućstvu da neki pređu na našu stranu.
Ja ću vam to plastično objasniti zato što postoje ultra nacionalisti. To su ovi dobrovoljni davaoci tuđe krvi, koji bi ostatak jednog nedoklanog naroda da povedu u avanturu, moram da ih upozorim da isključivost, a i one evroljube i u jednom i drugom smislu i prema Evropskoj uniji i prema evru, dakle da upozorim i jedne i druge da moramo da igramo i sa jednim i sa drugima.
Navešću primer, maline i jabuke. Recimo, 95% jabuka koje se proizvedu u Srbiji kupi Ruska Federacija, odnosno carinska unija ili kako oni to zovu Rusija, Kazahstan, Belorusija, a 95% malina i većinu borovnica kupi Evropska unija. Srpski seljaci znaju da se ne bi valjalo odreći ni maline ni jabuke. Ako se odreknete i jednog, gubite drugo, gubite novac, gubite ekonomsku sigurnost.
Ja ekonomsku snagu jedne zemlje vidim, ne po količini zlata i dijamanata, srebra, plemenitih metala itd. koje ta zemlja poseduje, već po količini hrane i pijaće vode koju ta zemlja proizvodi ili može proizvesti i to je neka dobitnička kombinacija na koju treba zaigrati.
Ko voli miris hleba treba da poštuje i poljoprivrednike koji su taj hleb proizveli i podsticaji subvencija treba da budu što veći, a kada uđemo u EU oni će biti tri puta veći nego što su do sada. Zato je moja težnja zbog zajedničke evropske poljoprivredne politike da što pre uđemo u EU.
Na kraju da kažem da se manemo srpsko srpskih zađevica, da sklapamo i dalje sporazume. Dok su svi bili protiv nas, mi smo bili protiv sebe, bolje reći, bili smo, borili smo se protiv sebe i između sebe, a u takvoj borbi uvek izgubimo mi.
Hvala.