Poštovane koleginice i kolege, danas ceo dan raspravljamo o određenim sporazumima i evidentno je da smo svi saglasni da te sporazume treba prihvatiti.

Na kraju krajeva, sve što se dešava između različitih grupacija, između različitih organizacija naroda, mora da se sprovede na osnovu nekih sporazuma. Ja mislim da tu nema nikakvih problema, da smo na dobrom putu i da ćemo te sporazume usvojiti.

Ali, danas je i dobra slučajnost da su ovde dva ministra, ministar za rad, socijalna i boračka pitanja i ministar prosvete. To su veoma dve značajne oblasti na koje mi moramo danas da obratimo veoma važnu pažnju. Zašto? Zato što nam je obrazovanje, odnosno prosveta osnova svakog sistema. Ne možemo da ne priznamo sebi da obrazovanje nema onaj status kakav bi trebalo da ima.

Gospodin ministar je, sticajem okolnosti, Božijom voljom ili kako god da kažem, neko kome je omogućeno da obrazovanju vrati značaj i mesto na kome treba da bude. Obrazovanje je stub svakog sistema. I, gospodine ministre, nemojte da vam bude neprijatno da svom snagom i svom silom učinite sve da se obrazovanje vrati na mesto gde mu je oduvek bila situacija i položaj i onako kako je svuda u svetu.

Meni je posebno drago, čuo sam danas da ste skoro bili u Institutu „Mihajlo Pupin“. Žao mi je što nismo koordinisali, pa da odemo zajedno tamo, jer ovde je većina ljudi danas spominjalo i Pupina i Teslu.

Institut „Mihajlo Pupin“ na Zvezdari u Beogradu je jedna vrhunska naučna organizacija, naučna organizacija koja može svima da bude za primer, od koje može i mora da se uči. To su ljudi koji su dokazali da Srbija ima znanja, da ima iskustva, da ima moći i da može da bude na svakom mestu u svetu konkurentna.

S druge strane, gospođa ministar se bavi radnim odnosima, boračkim pitanjima i socijalom. Tu nam je veliki problem.

Gospođo ministar, ja poštujem vaš entuzijazam, poštujem vašu želju. Nadam se da ćete biti veoma uspešni i da ćete makar delimično uspeti da vratite deo radničkih prava koja su im uskraćena, da ćete omogućiti svim zaposlenima u Srbiji da budu dostojanstveni na svom poslu. Evo, reći ću vam zašto to pričam.

Pretpostavljam da znate šta je mikser, pretpostavljam da znate šta je beton. Postoje ljudi u Srbiji koji su vozači tih miksera koji isporučuju beton na različitim gradilištima itd. Ja sam imao pritužbe od tih ljudi, koji mi kažu da su primorani da voze te mašine koje su zajedno sa betonom teške preko 40 tona po 15, 20 i 30 sati. To je nešto što je nečuveno.

Mi moramo da učinimo sve da se tim ljudima obezbedi bezbedan posao, jer ipak, evo, mi smo poslanici ovde, kažu naš posao nije težak, zamislite da moramo da radimo 30 sati, a pogotovo kad neko 30 sati mora da vozi tu grdosiju od 40 tona.

Znam da nije lako, znam da je to teško, da niste vi krivi za sve one propuste, koje smo i mu u Skupštini ovde pravili, za sve propuste koje su pravile i prethodne i ko zna koje vlasti, ali na vama je da pomognete da se to reši i da se tim i drugim ljudima, ima takvih slučajeva da ne govorim, imam i druge primere, ali da ne govorim, ovo mi je najdrastičniji primer.

Ne želim da budem mnogo dug, jer ima još puno kolega koji treba da govore. I, na kraju, kuća se gradi od temelja i mi moramo da krenemo od temelja. Gospodin ministar obrazovanja mora da krene od temelja sa obrazovanjem i sa razvojem obrazovanja. Uskoro očekujemo i neki zakon o srednjem obrazovanju. U vašem Ministarstvu takođe mora da se krene od temelja.

Šta bi to značilo kod nas u Srbiji? Znači, od lokala. Neću da krenem ono vaspitanje od kuće, deca, itd. Znači, sa lokalnog nivoa moramo da krenemo da nam na lokalu bude besprekorno, a kada bude dobra situacija na lokalu, lako ćemo stvoriti nadgradnju, lako ćemo doći u situaciju da napravimo razvojnu Srbiju, da Srbija bude mnogo bolja, mnogo lepša i mnogo pristupačnija za život.

Da bih vam pomogao u tom vašem poslu, biću slobodan, nadam se da se nećete ljutiti, da vam poklonim po jednu knjigu „Planiranje lokalnog razvoja“, u kojoj ćete videti kako je autor profesor Tihomir Radovanović dao osnove, bukvar kako se to radi od lokalnog nivoa, pa na dalje. Hvala lepo. Hvala na pažnji.

Hvala.
Reč ima prof. dr Vladimir Marinković.

Hvala, uvaženi predsedniče Narodne skupštine Republike Srbije.

Uvaženi potpredsedniče Vlade, gospodine Ružiću, gospođo ministar, dame i gospodo narodni poslanici, ovi sporazumi o kojima danas govorimo i o kojima ćemo diskutovati tokom današnjeg dana su naravno važni za Republiku Srbiju, važni su u ostvarivanju sveukupnih ciljeva naše zemlje, naravno, u što boljem geopolitičkom i spoljnopolitičkom pozicioniranju. Ovde se vidi čitava jedna lepeza zemalja i portfolio zemalja sa kojima Srbija gotovo na svakodnevnom nivou uspostavlja nove odnose ili razvija već postojeće dobre, tradicionalne odnose.

Fokusiraću se ovde na Sporazum za koji smatram da jeste najznačajniji za našu zemlju, ne samo sa aspekta koji govori o naučnoj i tehnološkoj saradnji i saradnji u oblasti obrazovanja između Srbije i SAD, što jeste za Srbiju jako važno, s obzirom da je Amerika država koja je najnaprednija u smislu inovacija, razvoja inovativne privrede i o tome govori činjenica da negde oko 85% ukupnog svetskog nivoa inovacija dolazi upravo iz SAD, da su gotovo uvek svake godine na svim relevantnim listama kada su u pitanju univerziteti i fakulteti od 21. na svetu uvek od 10-15 upravo dolazi iz SAD i ta saradnja za nas je, pored političke saradnje koja je ostvarena i koja je stvarno na jednom visokom nivou, prvenstveno zahvaljujući predsedniku Republike gospodinu Aleksandru Vučiću, jako važna.

On je uspeo da za samo nekoliko godina uradi mnogo toga na planu saradnje između naše države i unapređenja saradnje između našeg parlamenta i američkog Kongresa, Senata, Stejt Dipartmenta, američke administracije i to je rezultiralo time da Srbija konačno ima konkretne rezultate i konkretne benefite od te saradnje. Smatram da treba da budemo potpuno pragmatični, potpuno otvoreni i potpuno iskreni i prema građanima i prema samima sebi. Jednostavno ne možemo da govorimo o bilo kakvom napretku, ne možemo da govorimo o modernizaciji države, ne možemo da govorimo o osnaživanju naše zemlje, a da naši odnosi sa Amerikom budu loši.

Naravno, znajući to i imajući jasnu strategiju kako da razvija te odnose predsednik Aleksandar Vučić je podigao te odnose na jedan veoma visok nivo. Ono što može da raduje i nas ovde u parlamentu ali i građane Republike Srbije to je ta saradnja koja je zasnovana na ekonomiji, na novim investicijama. Ohrabruje to što će američki DFC, kao njihova najveća i najsnažnija razvojna agencija, da bude prisutan u Srbiji, što ćemo već u narednih nekoliko meseci, zahvaljujući Sporazumu o zaštiti investicija, imati mogućnost da koristimo, odnosno naši privrednici, posebno mikro, mala i srednja preduzeća, moći da koriste čak milijardu dolara sredstava kako bi unapredili kapacitete i mogućnosti sopstvenih kompanija, kako bi mogli da zapošljavaju ljude, kako bi mogli da zanove svoju tehnologiju, kako bi mogli da ulažu u istraživanje i razvoj. To je nešto što u stvari krasi srpsku diplomatiju u prethodnih nekoliko godina, a to je da odnosi sa svim državama u svetu budu bazirani na jasnom interesu i da budu bazirani na razvoju interesa građana Republike Srbije i naše države.

Povodom ovoga moram da pomenem i činjenicu da je ministar inostranih poslova gospodin Selaković najavio za nekih mesec dana formiranje jednog posebnog sektora u Ministarstvu spoljnih poslova koji će biti zadužen samo za ekonomsku diplomatiju, i to jeste ohrabrujuće i govori jasno o tome da je Srbija počela u prethodnih nekoliko godina da se ponaša veoma pragmatično, s obzirom da se u mnogim razvijenim zemljama na svetu, daću samo primer Amerike, Brazila, mnoge razvijene, privredno razvijene zemlje učinak svojih ministara spoljnih poslova i ministarstava koje se bave spoljnom politikom upravo mere količinom izvoza i upravo mere količinom investicija koje to ministarstvo privuče u svoju zemlju.

Znači, odavno je prevaziđen taj model tradicionalne diplomatije koji se zasniva na protokolima, na tradicionalnoj saradnji. Mi danas živimo u jednom vremenu u kojem je potrebna proaktivnost, gde je potreban jedan posvećeni i ozbiljan rad na razvoju države, na njenom pozicioniranju i pogotovo kada se radi o jednoj maloj državi za svetske prilike, kao što je Srbija, potreban je jedan svakodnevni teški rad, kako bi mogli da prikažemo sve ono što Srbija može da ponudi u domenu potencijala za investiranje, u domenu potencijala za privrednu saradnju i naravno nove investicije.

Koliko je ta politika bila ispravna, koliko je ona dala rezultate govori jasno činjenica da je Srbija u godini kovida, u godini ogromnih izazova tokom 2020. godine imala priliv stranih direktnih investicija negde oko 3,5 milijardi evra. To je čak 67% ukupnog nivoa investicija u celom regionu zapadnog Balkana i ako, i tome se nadamo, Srbija zadrži ovaj kurs i stabilnost i sve ono za šta se SNS i Aleksandar Vučić svakodnevno zalažu, mi možemo da razmišljamo o tome da naša zemlja ostvari ove godine i rast BDP od preko 6%, što će dovoljno reći i što dovoljno govori o tome da naša ekonomija doživljava jedan kvantni skok i da, što se tiče novih radnih mesta, novih tehnologija, novih investicija, ne moramo više da brinemo.

To je ono o čemu je predsednik govorio pre nekoliko nedelja. To je jedna radosna vest, jedna radosna situacija i ambijent da danas građani Republike Srbije ne moraju prioritetno da razmišljaju o poslu i o radnom mestu. Posla ima. Investicija ima. Kompanija, domaćih i stranih koje ulažu u Srbiju, ima. Sada su na redu neki drugi prioriteti, neke druge stvari o kojima građani mogu da razmišljaju i, naravno, to jeste najveći rezultat jedne države kada otkloni tu opasnost, a to jeste bio deo svakodnevnog života u našoj zemlji. Nažalost, od 2000. do 2012. godine najveći prioritet i u nekim istraživanjima javnog mnjenja najveći procenat građana Republike Srbije, kada se govorio o strahu, strah od gubitka posla je bio veći od straha od smrti, jer nije bilo posla, nije bilo mogućnosti da se ljudi zaposle jer je budućnost bila potpuno neizvesna.

Sada mi govorimo i živimo i radimo u jednoj zemlji koja je dobar partner na globalnom nivou, u kojoj kompanije iz celog sveta rado ulažu i raduje nas da smo uspeli da se vratimo na put stare saradnje i savezništva sa SAD, a sa kojima imamo sjajnu političku saradnju. Nadamo se da će saradnja sa novom Bajdenovom administracijom da bude bar na istom nivou, kao što je to bilo od 2016. do 2020. godine kada je Ameriku vodio Donald Tramp i da će se zasnivati na ravnopravnim osnovama, na partnerstvu i na tome da SAD, kroz svoj jedan pragmatični politički pristup, jednostavno priznaju Srbiji da ona ima legitimne interese na teritoriji Kosova i Metohije, da ima pravo da brani svoje nacionalne interese i svoj integritet i suverenitet i bezbednost i život građana Republike Srbije. Nadamo se da se neće od takve politike odstupiti.

Kako će teći proces dijaloga i kako će se Amerika ponašati u tom narednom periodu, naravno, videćemo, ali mislim da nema vraćanja na ono staro, nema vraćanja na onu politiku ultimatuma koja je vođena do 2012. godine kada su Amerikanci očekivali od naših zemlje i od naših zvaničnika da samo konstatuju i potpišu da je tzv. Kosovo nezavisno i da slobodno može da dobije stolicu u UN. Sa takvom politikom je završeno.

Predsednik Aleksandar Vučić je jasno pokazao i građanima Republike Srbije, ali i celom svetu koliko može da se uradi, koliko može da se napravi rezultata ako na jedan posvećen način vodite spoljnu politiku, ako na jedan znalački način vodite spoljnu politiku i ako u toj spoljnoj politici definišete, kako bi to rekli, jedan minimum interesa dve strane. U ovom slučaju govorim i o Americi i o Srbiji, a to je da se su se dve strane složile u prethodnih nekoliko godina da razrešavanje pitanja i problema svih na teritoriji zapadnog Balkana, odnosno jugoistočne Evrope, da je najbolji lek za to ekonomija, da je najbolji lek za to ono što Vučić predlaže, ima kao inicijativu već nekoliko godina i koja je konačno od američke administracije prihvaćena, a to je ekonomija prvo. Prvo ekonomija, slobodan protok roba, ljudi i kapitala. To je lek, to je model koji će pomoći narodima na zapadnom Balkanu da unaprede svoju saradnju i da na jedan lakši način rešavaju političke probleme.

Naravno, Srbija je za ovo vreme od nekoliko godina od kada je vodi Aleksandar Vučić i SNS toliko ekonomski i vojno osnažila da ona predstavlja definitivno jednog relevantnog partnera međunarodnoj zajednici. Ono što jeste i što krasi Republiku Srbiju kada su u pitanju spoljnopolitički odnosi, a što Srbija nikada nije imala u proteklih 30 godina, to je pouzdanost. To je što je Srbija danas jedan pouzdan partner, tj. Srbija zemlja koja je definitivno možda jedina u regionu zapadnog Balkana koja je potpuno suverena, koja vodi potpuno suverenu politiku i čijeg lidera nije sramota da kaže da treba da se insistira na politici Balkan balkanskim narodima i da bi se mi lakše dogovorili ovde na zapadnom Balkanu oko rešavanja određenih političkih, ekonomskih, socijalnih i svih drugih pitanja nego kroz mešanje stranog faktora.

Mislim da su to Amerikanci shvatili i mislim da će imati jedan mnogo fleksibilniji stav u nekom narednom periodu, s obzirom da su pre nekoliko dana, predsednik Bajden je izjavio da pitanje Tajvana ne sme da se dira i da tu se očekuje od Narodne Republike Kine, ali i svih drugih igrača da se to stanje koje postoji, odnosno stanje nekog poluzamrznutog konflikta ne dira. Onda i mi očekujemo ovde u Republici Srbiji da do konačnog rešenja dođemo kroz jedan dijalog, na jedan pragmatičan način, gde ćemo, kako to predsednik Aleksandar Vučić lepo kaže, doći u tu mogućnost da podjednako budu nezadovoljne sve strane.

Mi se nećemo rukovoditi nikakvim „non-pejperima“ i nikakvim papirima koji definitivno sa ove distance sada možemo da kažemo, koji se poturaju našoj strani kao da svi ti svetski igrači i ljudi koji vode spoljnu politiku još uvek nisu shvatili da predsednik Aleksandar Vučić vodi jednu čvrstu, snažnu politiku koja je zasnovana na jasnoj viziji, na jasnim ciljevima koje Srbija ima, ne za narednih dve ili pet godina, nego za narednih 20 ili 50 godina za našu zemlju. Tako da se nećemo upecati na tu udicu, nego ćemo voditi i dalje računa o sopstvenim interesima, jačati svoju ekonomiju, jačati svoju Vojsku, jačati svoju socijalnu politiku.

Naravno, moram to da pomenem, svega ovoga, dakle nema jačanja ekonomije, nema jačanja Vojske ako nema osnaživanja i ulaganja u nauku, ako nema ulaganja u obrazovni sistem i u sve moguće kapacitete i infrastrukturu koja se tiče obrazovnog sistema, jedne inovativne politike koja je zasnovana na razvoju informacionih tehnologija. Pokazalo se to, primer iz prakse, tokom borbe protiv Kovida 19 da nas je proces digitalizacije i proces implementiranja informacionih tehnologija u naš sistem državne i javne uprave, faktički doveo na to mesto da budemo nekada prvi, a nekada drugi u Evropi kada je u pitanju imunizacija i kada je u pitanju spašavanje života građana Republike Srbije.

Očekujem od ministra i potpredsednika Vlade, gospodina Ružića, da nastavi sa snažnim zalaganjem za razvoj odnosa u oblasti obrazovanja i naučno-tehnološke saradnje sa SAD. Mi smo jedna od retkih zemalja u Evropi koja ima vrlo slab uticaj Amerike kada je u pitanju obrazovanje i kada je u pitanju obrazovni sistem i nauka. Ne bi bilo loše da se radi i dalje na osnaživanju te vrste odnosa, ne zbog toga što će to doneti u jednom brzom periodu neke velike rezultate, nego zato što to na dug rok može da donese do transfera tehnologija, do implementiranja i uvođenja jednog novog modela menadžmenta, odnosno „majn seta“ u naše kompanije, dakle načina razmišljanja naših mladih ljudi koji mogu i koji treba da imaju prilike da vide kako najbolje svetske kompanije rade, kakva je njihova povezanost sa naučnim tehnološkim institucijama.

Pomenuću još jednu stvar, pre nego što završim. Svaka američka velika multinacionalna kompanija iza sebe ima naučno-tehnološki park, iza sebe ima jak jedan ili nekoliko univerziteta. To je možda model za Srbiju koji mi možemo da primenimo ovde, da iskoristimo i mogućnost da Amerikanci investiraju, kao što to radi američki En-Si-Ar kroz projekat od 100 miliona dolara, koji već završava naučno-tehnološki park na Novom Beogradu, ali da tu iskoristimo priliku da to uradimo i u nekim manje razvijenim delovima Srbije, na jugu, istoku Srbije, zapadu Srbije, kako smo to uradili sa autoputevima, kako to planiramo da uradimo sa železnicama, sa infrastrukturom zdravstvenog sistema, da premrežimo našu zemlju sa naučnim, tehnološkim parkovima jer mi imamo, ono što je najbitnije, što mnogi naši konkurenti nemaju, to je jedna jako obrazovana i jako kompetitivna radna snaga.

Dakle, naši mladi ljudi, posebno su visokoobrazovani, visokokvalifikovani, govore strane jezike. Imamo sjajnu infrastrukturu koju zajedno sa našim ne samo američkim partnerima, nego i drugim i ruskim i kineskim i svim drugima koji su zainteresovani za saradnju, možemo definitivno da kapitalizujemo i da dođe do još većeg rasta BDP u narednom periodu.

Naravno, pohvalio bih na kraju i Sporazum sa Komonveltom Dominikane. Jako važna stvar. Pokazujemo da se vraćamo na nivo jedne ozbiljne diplomatije koja podrazumeva to da svakoj zemlji kada su u pitanju spoljni politički odnosi nema manje važnih, više važnih zemalja. Sve zemlje na ovom svetu su Srbiji važne s obzirom na naš politički problem i s obzirom na poziciju u kojoj se nalazi naša južna pokrajina, dakle Kosovo i Metohija.

Komonvelt Dominikana je jedna od 18 zemalja koja je u protekle dve godine suspendovala priznanje tzv. „Kosova“ i naravno da moramo da obratimo posebnu pažnju i na te zemlje koje su pored velikih pritisaka, i to moram da napomenem, ogromnih pritisaka mentora tzv. „kosovske nezavisnosti“, posebno onih zapadnih mentora, to moram da istaknem, našli snage, našli umešnosti, mudrosti, ali i dovoljnog poštovanja međunarodnog prava da donesu suverenu odluku i da urade depriznanje, odnosno suspendovanje tzv. „Kosova i Metohije“.

Ono što je suštinski važno još da kažem na tu temu, da ima mnogo zemalja na svetu koje bi to uradile, ali mi moramo da se borimo. Ja sa ove govornice mogu da kažem i to da sam siguran da 30% zemalja koje su priznale tzv. „Kosovo“ da je to plod i rezultat neaktivnosti, neznanja, nedostatka liderstva režima između 2000. i 2012. godine, posebno u periodu od 2008. godine, dana 17. februara, kada je tzv. „Kosovo“ proglasilo svoju nezavisnost svojim nečinjenjem, što možemo da podvedemo pod potpuno jedan anti-patriotski akt. To ne može više da bude ni problem neznanja, to ne može više da bude problem i loše percepcije međunarodnih odnosa.

To je nerad, to je nečinjenje i ja sam siguran da je 30% tih zemalja koje su priznale tzv. „Kosovo“, priznale su samo zbog toga što su kosovski Albanci radili, bili na terenu, a nas to nije interesovalo, da te ljude od 2000. do 2012. godine, problem Kosova i Metohije, narod na Kosovu i Metohiji, naš religijska, kulturna, istorijska baština, apsolutno nije interesovalo.

Sada dolazimo u situaciju da zahvaljujući jednoj mudroj politici predsednika Vučića polako ceo svet počinje da poštuje i da definitivno priznaje Srbiji legitimitet na Kosovu i Metohiji, odnosno legitimitet da Srbija vodi jednu posvećenu i snažnu borbu za svoj narod i za svoju baštinu na Kosovu i Metohiji. Mi ćemo sa takvom politikom nastaviti.

Naravno, ono što je Srbiji prioritet i u narednom periodu to je saradnja, to su otvorene ruke širom. Dakle, to je jedna otvorena liberalna zemlja u kojoj slobodno dolaziti, realizovati turističke aranžmane, ali investirati novac, raditi ovde, živeti. To je Srbija SNS, to je Srbija predsednika Aleksandra Vučića, to je moderna Srbija, to je zemlja koja je potpuno, potpuno u proteklih nekoliko godina promenjena. Hvala.

Hvala Vlado.
Znam da sam vam ja zakazao dve, tri sednice unapred. Tako da ovo što je Vlada govorio o Dominiki računaću da je pričao za narednu sednicu kad je to na dnevnom redu, pošto je sporazum sa Dominikom 11. maja. Ali, apsolutno se slažem sa ovim što je govorio, pošto sam ja potpisao taj sporazum.
Idemo dalje.
Reč ima narodni poslanik Vesna Knežević.

Poštovani predsedniče Skupštine, ministri, poštovani građani Republike Srbije, dame i gospodo narodni poslanici, želim da izrazim veliko zadovoljstvo što ćemo danas razmatrati Predlog zakona o potvrđivanju Ugovora o socijalnoj sigurnosti između naše Vlade i Vlade Kvebeka, provincije Kanade.

Važan zakon obzirom na tematiku regulisanja, velikog broja naših državljana koji žive i rade na teritoriji Kvebeka i obzirom na činjenicu da oblast socijalne sigurnosti između Republike Srbije i Kvebeka do sada nije bila regulisana međunarodnim ugovorom. Tačno je da je oblast socijalne sigurnosti i regulisan sporazumom između Republike Srbije i Kanade i da je isti stupio na snagu 1. decembra 2014. godine, ali njime nisu obuhvaćeni osiguranici na teritoriji Kvebeka jer u skladu sa pravnim propisima Kanade ova kanadska provincija ima poseban penzijski plan i posebne ingerencije da zaključuje sporazume o socijalnoj sigurnosti, a pravni osnov sadržan je u odredbi člana 25. Sporazuma o socijalnoj sigurnosti između Republike Srbije i Kanade.

Moram da naglasim da je ovo godina jubileja kada Srbija i Kanada obeležavaju 80 godina od uspostavljanja diplomatskih odnosa, a naš predsednik i naša Vlada i dalje kontinuirano rade na jačanju političkog dijaloga i na razvoju partnerstva srpsko-kanadskih veza u svim oblastima pa i u oblastima socijalne sigurnosti, a radi sveobuhvatne zaštite osiguranika na celokupnoj teritoriji Kanade.

Brojna srpska zajednica živi na kanadskom tlu i predstavlja važan most između dveju zemalja. Zbog toga je ovaj ugovor od izuzetnog značaja u oblasti penzijskog i invalidskog osiguranja pre svega zbog građana Srbije koji žive i rade u Kvebeku i kojima se zaključivanjem ugovora omogućava da ostvare svoja prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja, zdravstvenog osiguranja, zdravstvene zaštite, kao i osiguranja za slučaj povrede na radu i profesionalnih bolesti.

Takođe, ovim ugovorom su obezbeđena i neka dodatna prava za osiguranike, strana ugovornica, na primer zdravstveno osiguranje za upućena lica, zdravstvena osiguranja za studente.

Za naše državljane su najznačajnija tri principa, odnosno tri načela. Prvo, da su izjednačeni sa državljanima odnosno da imaju isti tretman kao i građani Kvebeka. Drugo, da se godine radnog staža navršenih u Srbiji priznaju prilikom sticanja ostvarivanja i utvrđivanja visine prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja u drugoj državi ugovornici. Treće načelo odnosi se na isplatu davanja u slučaju promene prebivališta u drugu državu ugovornicu. Ovo načelo podrazumeva da korišćenje prava iz obaveznog socijalnog osiguranja nije ograničeno na teritoriju na kojoj su ta prava ostvarena i obezbeđuje isplatu davanja na teritoriji druge strane ugovornice. Dakle, ako se lice koje je steklo ili bi moglo da stekne pravo iz obaveznog socijalnog osiguranja obuhvaćeno ugovorom nastani na teritoriji druge strane, prva strana ugovornica će mu i dalje isplaćivati ostvarena davanja, odnosno vršiće njihov transfer u državu nastanjenja prebivališta bez umanjenja visine davanja.

Ovaj ugovor je zasnovan na opšte prihvaćenim principima. Zasnovan je na iskustvima naše zemlje u ovoj oblasti, kao i na standardima koje predviđa Uredba EU broj 883/04. Republika Srbija primenjuje sporazume o socijalnom osiguranju sa 31 državom, od kojih je većina sa članicama EU u kojima živi i radi veliki broj naših građana.

U poslednjih nekoliko godina zaključeni su sporazumi sa Republiko Grčkom, Ruskom Federacijom. Zaključeni su i sa Kinom. U narednim mesecima očekuje se zaključivanje sporazuma sa Tunisom i Azerbejdžanom, kao i stupanje na snagu Sporazuma sa Francuskom. Takođe, pokrenute su inicijative za zaključivanje sporazuma sa Holandijom i sa Italijom.

Sa velikim zadovoljstvom zbog naših građana u danu za glasanje podržaću Zakon o potvrđivanju Ugovora o socijalnoj sigurnosti između naše Vlade i Vlade Kvebeka, kao i sve zakone koji su danas na dnevnom redu.

Zahvaljujem se narodnoj poslanici.
Reč ima narodna poslanica LJiljana Malušić.
Izvolite.

Hvala potpredsednici Narodne skupštine Republike Srbije.

Uvaženi ministri, dame i gospodo poslanici, danas na dnevnom redu imamo tri sporazuma. Međutim, ja ću govoriti o jednom, a to je Predlog zakona o potvrđivanju Protokola za izmenu i dopunu Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade SAD o naučnoj i tehnološkoj saradnji.

Ako smo rekli da je kultura način života, onda je naučno-tehnološka saradnja, odnosno nauka moć. Zato ja danas želim da govorim o ovom sporazumu. Pre svega radi se o tome da se zaštiti intelektualna svojina. Treba zaštititi intelektualnu svojinu pre svega zbog pronalazača, a zatim zbog njegove materijalne nadoknade. Ovde je taksativno navedeno šta treba uraditi da ne dođe do bilo kakvog kršenja ovog sporazuma i ja ću naravno u danu za glasanje glasati za ovaj sporazum.

Ono što je meni jako bitno je da je Republika Srbija, njena politička opcija ili njen politički cilj EU, ali je neutralnost vojna. Zašto ovo govorim? Zato što imamo prijatelje i na istoku i na zapadu i sklapamo sporazume sa svim mogućim državama na ovom svetu. Jačamo diplomatiju. Jačamo bilateralne odnose. Zato danas Narodna Republika Kina je pomogla Srbiji tako što je revitalizovala Basen Bor, pa je to jedan od najvećih izvoznika trenutno u Srbiji. Takođe, Smederevo, Železaru.

Setimo se samo da je naša zemlja bila potpuno devastirana. Takođe radimo i imamo izvanredne odnose sa Ruskom Federacijom, ali od prošle godine i naravno uvek smo imali dobre odnose sa SAD do devedesetih godina, a onda je bilo zahlađenje, znamo i zašto, naročito 1999. godine, bilo, ne ponovilo se, ničim izazvano, ali prošle godine zahvaljujući našem predsedniku gospodinu Vučiću koji je bio u Vašingtonu na poziv tadašnjeg predsednika gospodina Trampa potpisana je masa sporazuma. Prvi sporazum se odnosio na ekonomskim sporazum, odnosno osnaživanje ili normalizovanje odnosa ekonomskih Beograda i Prištine, ali i masa sporazuma koja su validna za Republiku Srbiju. Takođe, napravljena je i Regionalna kancelarija Fonda za razvoj, jer je masa investitora iz Amerike izrazila želju da investira baš u Replici Srbiji i to je dobro.

Prvo, gradi se i gradi će se, od američkih para gradi se Moravski koridor. Takođe, napravljen je naučno-tehnološki park, ja bih pre rekla jedna ogromna korporacija. Firma je iz Atlante, koja se nekada bavila bankomatima, danas daje tehnološku podršku korporacijama u čitavom svetu, svim kojima je potrebna. Zapošljava 4.000 mladih ljudi, prosečna plata je 2.500 evra, što je izvanredno.

Kad smo kod mladih ljudi, u Srbiju se vratilo 90.000 mladih ljudi upravo zbog ovakvih stvari, pod jedan.

Pod dva – Republika Srbija je odvojila pola milijardi ili 500 miliona evra upravo za projekte i za zapošljavanje mladih. Tako se radi.

Što se ovog sporazuma tiče, jačaju se bilateralni odnosi, a setimo se samo naših naučnika - Tesla koji je neprevaziđen, zatim Pupin, i ne samo mlađih naučnika, odnosno Milankovića, klimatologa, pa je onda tu iz Leskovca naš naučnik koji je dobio sve moguće nagrade, gospodin Stojković, ali i Josif Pančić i masa naučnika, i ne samo naučnika, Republika Srbija prosto iznedri masu naučnika, mladih pronalazača, ali isto tako božanstvene umetnike, sportiste. Setimo se samo medalja koje smo dobili u grupnim i individualnim sportovima. Tu je Đoković koji je u individualnom sportu najbolji ambasador, kao što je nekad Tesla bio ili Pupin, sad je u sportu Đoković. I ne samo Đoković, nego masa mladih pronalazača. Gde god odemo mi dobijemo neku nagradu. Tu su fizičari, hemičari, matematičari.

Znači, zaista još uvek jedna zdrava nacija i ja se time ponosim. Ponosim se što sam pripadnica koja živi… Ja sam srpkinja, sutra mi je i slava, ali i volim sve ljude koji žive u Republici Srbiji i volim sve ljude na ovom svetu koji imaju dobru nameru.

Ono što još treba istaći je da Republika Srbija punom parom radi, ima masu projekata, od „mini Šengena“, nešto što je povezalo region i četiri slobode kapitala, robe, prometa i usluga, pa redom. Mi ćemo ovde imati vrlo brzo ekonomski samit, ali tu je i kao najvažnija digitalizacija. Mi smo po digitalizaciji na 10. mestu u svetu, molim vas, 4. u Evropi. Tako se radi zahvaljujući Vladi Republike Srbije i gospodinu Vučiću. Mi smo 10. zemlja u svetu po digitalizaciji.

Godine 2018. je bilo digitalizovano 8.000 škola, sad je već 21.000. Znači, oko 30.000 škola. Nastavnici imaju laptopove. Bilo je 8.000, sad će biti obezbeđeno za još 18.000. Neka mi kaže neko ko u okruženju radi tako? Retko ko.

Što se tiče infrastrukturnih projekata, e tu smo lideri u regionu. Zato ljudi i žele da ulažu baš ovde, zato što smo implementirali zakonodavstvo EU u sopstveno zakonodavstvo, imamo sigurne zakone, faktor stabilnosti smo u regionu. Zatim, spajamo, a ne razdvajamo. Upravo ovaj „mini Šengen“ i mala Evropa treba da napravi tu stabilnosti i ekonomsku saradnju u okruženju. Naravno, Šengen je napravljen između Republike Srbije, Albanije i Severne Makedonije, ali smo pružili ruku takođe i Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori. Ko želi neka izvoli.

Gradi se osam autoputeva. Mislim da to niko u svetu trenutno ne radi. Osam autoputeva jedna zemlja koja ima sedam miliona stanovnika. Gradi se Moravski koridor, gradiće se Karađorđe, gradi se brzi put Ruma-Šabac-Loznica, gradiće se Fruškogorski koridor, gradiće se autoput između Beograda i Zrenjanina. Gradi se osam autoputeva, preko 350 kilometara je napravljeno autoputeva. Šta još nisam rekla? Da, Požega-Preljina, koji će biti gotov 2022. godine.

Znači, na sve strane se gradi. Grade se brze pruge. Gradi se brza pruga od Beograda do Novog Sada, prva deonica biće završena već krajem ove godine, pa se onda nastavlja do Subotice, biće gotova do Budimpešte. Gradi je partneri iz Narodne Republike Kine. Takođe, od pre neki dan čujemo da će se graditi brza pruga Beograd-Niš, Niš –Skoplje, što je izvanredno.

Takođe, ne mogu da ne spomenem da smo prvaci što se tiče regiona u vakcinisanju. Što je najvažnije, među prvima smo uvezli i respiratore i kompletnu opremu. Među prvima smo nabavili vakcine. Mi imamo četiri vrsta vakcina i to treba govoriti svaki dan, jer niko u svetu nema četiri vrste vakcina. Vakcinisano je preko tri miliona ljudi, revakcinisano preko 1,6 miliona ljudi. Ako nastavimo ovim tempom, a mislim da hoćemo, mi ćemo do Vidovdana moći da kontrolišemo ovaj virus u smislu da će ga biti 10 puta manje.

Tako se radi. Ja sam sigurna da će, danas sam bila u domu zdravlja, vidim da je veliki red, jer nema više zakazivanja vakcinacije, bar jedno deset dana što me obradovalo, jer se mladi ljudi vakcinišu. Treba voleti sebe, ali i voleti druge i zaštiti sebe od drugih, jer mislim da je vrlo važno da ova lepa zemlja ne gubi više ni jednog čoveka, ni jednog jedinog čoveka. Izgubili smo umetnike, naučnike, mlađe, starije, trudnicu i decu. To se više ne sme nastaviti.

Molim sve građane Republike Srbije, ukoliko su u mogućnosti, a nije im zabranjeno, ja sam prva od tih koja je bila na svim mogućim istraživanjima i kada su mi rekli da definitivno možete, ja sam primila vakcinu, jer imam silne alergije. Ako mogu ja, pa valjda može i neko drugi. Čujem da se fajzerom sada mogu vakcinisati deca koja imaju preko 16 godina. Sve trudnice, dojilje. Kineskom vakcinom mogu i deca koja imaju tri godine.

Prema tome, građani Republike Srbije vakcinišite se. Ako se vi ne vakcinišete dolaze drugi. U Srbiji je vakcinisano 39 hiljada stranaca. Videli smo samo za dva dana je vakcinisano 22 hiljade stranaca.

Još jednom apelujem na sve ljude da se vakcinišu i da definitivno Srbija krene da živi normalan život. Zahvaljujem na pažnji.

Zahvaljujem se narodnoj poslanici LJiljani Malušić.
Reč ima narodni poslanik Veroljub Arsić.

Dame i gospodo narodni poslanici, na današnjem zasedanju raspravljamo o tri sporazuma. Jedan je vezan za saradnju u oblasti biljnog karantina i zaštite bilja zaključen sa Republikom Srbijom i Ruskom Federacijom.

Kao što reče moj kolega Marijan Rističević, čini mi se da kod nas postoji jedno mišljenje da je vrlo jednostavno i lako ući na tržište Ruske Federacije i da tu određeni propisi i pravila ne postoje što je daleko od istine. Tržište Ruske Federacije ima svoje standarde, ti standardi su jako ozbiljni, u nekim oblastima čak i strožiji nego standardi EU, izuzetno je probirljivo, ne samo veliko. Jako je teško prvo doći do tog tržišta, a zatim i održati se na tom tržištu i one pozicije koje imate.

Ovaj sporazum koji zaključujemo sa Ruskom Federacijom svakako ide u prilog tome da olakšamo našim privrednicima razmenu određenih biljaka. To može biti i semenska roba i sve što postoji, a predmet je razmene između naše dve zemlje.

Tu je i sporazum između kanadske provincije Kvebek i Republike Srbije u oblasti penzionog osiguranja. Naravno, imamo sad još jedan sporazum koji je takođe bitan, to je Sporazum između Vlade Republike Srbije i Vlade SAD o naučno-tehnološkoj saradnji. To samo pokazuje da Republika Srbije može da sarađuje i sa istokom, i sa zapadom, i da je i među istočnim, a takođe i među zapadnim zemljama jako poželjan partner.

Kada govorimo o jednom ovakvom sporazumu on je svakako za nas jako bitan. Sjedinjene Američke Države jesu jedna od naučno-tehnoloških najrazvijenijih, ako ne i najrazvijenija zemlja i svaka razmena iskustva sa SAD takođe je značajna za Republiku Srbiju.

Ono što mene iznenađuje jeste da od dolaska SNS na vlast postoji tzv. intelektualna elita koju okuplja oko sebe Dragan Đilas, za njim zajedno i Šolak i pokušavaju uporno da predstave da Srbiju danas vodi nekakva krezuba Srbija.

Oni su sami sebe prozvali elitom, sami sebe su učlanili u tu elitu i sami oni određuju ko može biti intelektualna elita Srbije, što je daleko od istine, daleko od svega onoga što zaista postoji u Srbiji.

NJihov cilj je da prikažu kako su građani polupismeni ili nepismeni i da zato podržavaju predsednika Republike Srbije Aleksandra Vučića, zato podržavaju SNS, a oni, eto, koji su sposobni, vredni, pametni, iznad svih nas, ne mogu da dođu na vlast zbog diktature koju sprovodi Aleksandar Vučić. To kažu, to tvrde, pritom zaboravljaju da narod smatra da su oni pametni za sebe, da narod smatra da Srbijom treba da vladaju oni koji rade u korist tog istog naroda i da Srbijom treba da vladaju oni ljudi koji ne nanose štetu pre svega svojoj državi. Kad to kažem, uvek ću da postavljam pitanje – šta je i kako je kulturna i intelektualna elita vladala Srbijom do 2012. godine?

Već unazad nekoliko dana vodi se jedna jako oštra polemika koju je započeo predsednik Fiskalnog saveta čika Pavle, deda Pavle, kako ga već zovu, inače dopisni član SANU, koji je u oceni rebalansa budžeta za 2021. godinu u jednom delu napisao politički pamflet za koga se sada hvataju i Dragan Đilas i Šolak i čitav bivši režim. Kaže ovako, u tom političkom pamfletu: „Građani Srbije ne dobijaju 30 evra, nego će morati da vrate 33 evra, sa kamatom“, i to je sve što oni mogu da kažu. Pritom, intelektualna elita, kojoj sad, koliko vidim, pripada i predsednik Fiskalnog saveta, zaboravljaju jednu najvažniju stvar – ne postoji država radi sebe, ne postoje građani radi države, nego država postoji radi tih građana i država je ta koja je dužna da radi isključivo u interesu svojih građana.

Danima već traje jedna besomučna analiza kako para u budžetu za pomoć građanima Srbije nema i kako moramo da se zadužimo na finansijskim tržištima i računaju kamatu, sada pazite taj bezobrazluk, računaju kamatu sa kojom se zadužuje Srbija i upoređuje sa kamatom kojom se, recimo, zadužuju Francuska ili Nemačka. Pritom, možda bi bolje bilo da računaju kamatu kojom se danas zadužuje Srbija i kojom se zaduživala Srbija do 2012. godine, kada je vladala ta intelektualna elita. Danas je ta kamata pet puta manja i ove godine otplatićemo prevremen kredit kojim nas je zadužio bivši režim koji predvodi Dragan Đilas, u iznosu od 700 miliona evra, sa kamatom koja je preko 7%, a to ta kulturna, intelektualna elita neće da kaže građanima Srbije. Neće ni da kaže gde su potrošili tih 700 miliona evra, neće da kažu šta je to u Srbiji napravljeno sa skupim kreditima koje smo podizali, a koje sada vraćamo, dok su oni bili na vlasti. Da li je napravljen jedan auto-put? Ne sećam se. Nestao je čitav auto-put od Preševa do Vranja, nestao. Da li je napravljena jedna bolnica? Da li je napravljena jedna predškolska ustanova? Ne, nego sada plaćamo tužbe građana Srbije, odnosno Beograda, za neopravdano i nezakonito podizanje cena od strane grada za predškolske ustanove koje je napravio Đilas. O tome intelektualna elita ne govori.

Oni računaju da dok su oni na vlasti primenjuju sledeće pravilo, i Dragan Đilas i Šolak i Mišković. NJihovo pravilo je Luja XIV: „Država, to sam ja“. Otimaju sve što god pripada građanima, a smatraju da pripada njima, i to je najveći problem bivšeg režima. Zato više ne mogu da preskoče cenzus ni sa motkom uvis, pa dovode onog nesretnog izvršioca, on je najobičniji izvršilac, bivši guverner Šoškić, koji ponavlja onu mantru koju je postavio bivši pomoćnik ministra, bivši predsednik Saveta guvernera, današnji predsednik Fiskalnog saveta, deda Pavle, ponavlja uporno jednu određenu mantru, kako mi ne znamo da vodimo državu i kako odluke koje donosimo su štetne.

Vidite kakav je to bezobrazluk, vrhunski bezobrazluk. Kaže bivši guverner Šoškić: „Ne treba da dajete subvencije privredi, jer investitori sami dolaze ako u državi postoji pravna i ekonomska sigurnost“. E sad možemo da polemišemo oko toga

da li treba ili ne treba davati subvencije, osim one velike laži koju je rekao – da se subvencije daju samo stranim investitorima. Ali ja sada moram da postavim jedno pitanje – ako za vreme naše vlasti dolaze investitori zato što postoje određena podsticajna sredstva, zašto su za vreme njihove vlasti i domaći i strani investitori bežali iz Srbije? Nikako da čujem taj odgovor.

Danas raspravljamo o sporazumu sa Vladom SAD. A zašto je najveći investitor američki u Srbiji 2011. godine iz Srbije pobegao glavom bez obzira? Pričam o američkom „Ju-Es stilu“. Pobegao je zato što nije hteo da plaća troškove koje je pravio režim koji danas predvodi Dragan Đilas. Koji će ozbiljan investitor da vam dođe u Srbiju kada guverner Šoškić prodaje godišnje milijardu i po evra deviznih rezervi, a ne sačuva kurs dinara? Evo, ja vam tvrdim – neće niko. Koji će strani investitor da vam dođe u Srbiju ako taj isti Šoškić emituje državne hartije od vrednosti da bi pokrio i prikrio gubitak koji je napravila „Agrobanka“? Neće nijedan, ne samo strani, neće ni domaći. I Mišković je prevario ove iz „Deleza“ i pobegao iz Srbije. Novac od prodaje „Maksija“ plasirao po Kipru, po egzotičnim ostrvima, po Bugarskoj i po Sloveniji i Rumuniji, dinar nije ostavio Srbiji, toliko je verovao bivšem režimu, ali iz zahvalnosti što su mu omogućili da toliko novca napljačka nije o tome govorio.

Što to ne kaže bivši guverner Narodne banke, da je njegov viceguverner zajedno sa njim falsifikovao Izveštaj o reviziji „Agrobanke“ i Razvojne banke Vojvodine u Republici Srbiji napravili štetu od milijardu i 700 miliona evra? Kolika je kamata koju ćemo da platimo na tu štetu? O tome ćuti Šoškić. Zato ja kažem – on je najobičniji izvršilac. Đilas i Šolak i Mišković koji su govorili: „Srbija, to sam ja“, uzimali su te pare i nemoj da se posipaju pepelom.

I sad, što im je najviše žao – građani će dobiti novac. Kažu da kupujemo glasove. Pa, Aleksandar Vučić Đilasa i tu ekipu može da pobedi da mu vežete i ruke i noge i zapušite usta, jer ima rezultate iza sebe. Imaju i oni, ali iza njih je pustinja. Pustinja koju su pravili od Srbije dok su se oni baškarili na egzotičnim destinacijama i tamo slali novac.

Ne treba Aleksandru Vučiću i SNS 30, 60 ili 100 evra da pobedi bivši režim. Građanima Republike Srbije treba taj novac. Žive već više od godinu dana u specifičnim uslovima, u uslovima pandemije, ograničenog kretanja, ograničenih sloboda, da tako kažem. Ne onih ljudskih, to im je neograničeno, ali ne mogu da konzumiraju sve što bi hteli zbog epidemije. Zato se taj novac daje.

Onda će da izađe bivši pomoćnik ministra i bivši predsednik Saveta guvernera Narodne banke a sadašnji predsednik Fiskalnog saveta i da kaže – ali samo 10% se od tog novca vrati u budžet kroz povećanu potrošnju. Nije tačno. Ali, da kažem da mu verujem. Evo, prihvatam tih 10%. A šta ćemo sa onim što su sačuvana radna mesta zbog tih 50 ili 100 evra što je dato? Kolika je tu korist države? Kolika je tu korist građanima? O tome čika Pavle ćuti, ne govori. Predsednik Fiskalnog saveta to neće da kaže, ni koliko smo sačuvali radnih mesta tim novcem, ni koliko je sačuvan ekonomski potencijal Srbije za vreme kada kriza prođe. I onda oni pričaju o diktaturi. A dovoljno je bilo da ako se neka emisija ne svidi Đilasu ili Šolaku ili Tadiću, da ta ista televizija ili taj isti urednik jednostavno više ne mogu da trguju na tržištu ekonomskih poruka. To je bila diktatura koju su oni pravili.

I ako nam to treba da bismo navodno pobedili bivši režim, ništa lakše nego njih pobediti, mada se predsednik ne slaže sa mnom. Kad su bili raspisani izbori 2016. godine? Kada su mere fiskalne konsolidacije bile najžešće, kada su građani najviše trpeli posledice loših odluka bivšeg režima, kada smo mi kao SNS i predsednik tadašnje Vlade Aleksandar Vučić doneli mere fiskalne konsolidacije, tad smo i raspisali izbore da pitamo građane šta misle o onome što radimo u njihovom interesu. Treba li da ponovim rezultat? Ja mislim da ne. I biće sličan rezultat i na nekim narednim izborima kao što je bio 2016. ili kao što je bio rezultat 2020. godine, zato što sve što je god urađeno od 2012. godine naovamo bilo je u isključivom interesu građana, ne tajkuna, ne predsednika Fiskalnog saveta, ne krađe po bankama koje je pravio bivši režim, nego isključivo u interesu građana Srbije, pa oni o tome odlučuju ko je intelektualna elita a ko je lopov i to svaki put kažu na izborima. Siguran sam da i ovog puta na bilo kojim sledećim izborima znaće i oceniće svakog lopova kaznom, a to je da ne mogu da preskoče cenzus, kao što nisu ni mogli unazad nekoliko izbora.

Zahvaljujem se narodnom poslaniku Veroljubu Arsiću.
Reč ima narodni poslanik Milimir Vujadinović. Izvolite.