Hvala.

Reč ima ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe Srpski patriotski savez, Željko Tomić.

Izvolite.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, ja ću se obratiti javnosti najviše povodom ovih izmena i dopuna Zakona o osnivanju Muzeja žrtava genocida.

Gospođa ministar, Maja Gojković je u suštini rekla sve ono što treba reći. Znači, sedište muzeja se izmešta iz Kragujevca u Beograd gde u suštini ono i radi. Ovaj zakon se usklađuje sa Zakonom o muzejskoj delatnosti koju smo doneli 7. aprila, ne tako davno, pre manje od mesec dana.

Kao što je poznato istorijsko obeležje našeg naroda, a to će posvedočiti mnogi istoričari, sociolozi, kulturolozi, političari, pisci, jer su, naravno uvek ću na prvo mesto staviti KiM, jesu seobe, ali srpski narod ima još jednu stvar koja ga je obeležila i okarakterisala to su stradanja.

Ta stradalništva viđena u raznim bunama, pobunama, ratovim, itd, naročito bih istakao Drugi svetski rat i naročito bih istakao genocid nad srpskim narodom koji se dogodio u zloglasnom logoru Jasenovac na teritoriji današnje NDH.

Moram, prosto mi savest nalaže, da podsetim na jedan događaj koji se ne tako davno dogodio ovde u Beogradu, a apelovali su i organizatori tog skupa da neko to spomene u Skupštini.

Naime, 21. aprila, takođe pre manje od mesec dana, održana je u prostorijama Srpske akademija nauka i umetnosti memorijalna akademija povodom Jasenovca. Da vam kažem da su što organizatori, što učesnici bili akademici, preživeli logoraši, neki narodni poslanici, da je bila gospođa Jelena Buhač Radojičić, po kojoj je snimljen film „Dara iz Jasenovca“, da je bila jedna majka jedanaestoro dece i da je bio jedan impresivan i emotivan skup, a njihov zaključak i suštinski zahtev je onaj koji je i predsednik Skupštine gospodin Ivica Dačić na završetku jedne od prethodnih sednica i rekao da ćemo da imao u vidu da će uskoro da se donese rezolucija Narodne skupštine Republike Srbije o ustaškom genocidu NDH nad Srbima, Jevrejima i Romima.

Osim pomenutih gostiju na ovoj svečanoj Akademiji bila je jedna, po meni vrlo važna istorijska ličnost koja je, hvala Bogu, živa i zdrava. To je gospodin Gideon Grajf, kojem nije bilo teško da doleti iz Izraela odakle je. Podsetiću vas ko ne zna da je to profesor koji predaje na univerzitetima u Australiji, Estoniji, Izraelu, Litvaniji, Nemačkoj, Novom Zelandu, Poljskoj i SAD. O njemu ne bih trošio mnogo reči, mislim da je naslov jedne njegove knjige dovoljan da ilustruje ko je i kakav je. Knjiga se zove „Jasenovac - Aušvic Balkana“.

Ako mi kao narodni poslanici i ako ova institucija Narodna skupština Republike Srbije shvatamo shvatamo da ovakvu jednu rezoluciju treba, po meni, da donesemo po hitnom postupku, mislim da pred sobom imamo istorijski zadatak i da to uradimo.

Pojmom genocida se bave mnogi, naravno paušalno, često. Ono što su srpska deca, romska i jevrejska, srpske žene, srpski muškarci, srpski starci i starice, doživeli u Jasenovcu ostaće zabeleženo u istoriji čovečanstva, ne samo jednog, dva ili tri naroda, nego celog sveta.

Mi smo tu da tu kulturu sećanja o kojoj često pričamo održavamo, da se sećamo, naravno između ostalih na toj Svečanoj akademiji je bila prisutna i ovde prisutna gospođa Smilja Tišma, koja je takođe uveličala taj skup i ne samo zbog nje i zbog nas samih. Znate kako, bespućima mora i okeana plove brodovi, pa kada zapadnu u određene probleme šalju onaj čuveni SOS signal, na engleskom „save our souls“ ili „spasite naše duše“.

Hajde da mi spasimo naše duše i duše svih stradalih i preživelih i onih koji se trude malo i da zaborave i da relativizuju šta se sve događalo u Jasenovcu u tom zloglsnom logoru, da spasimo duše i sebe samih, naravno i gospođe Tišme koja je, hvala Bogu živa, da još uvek svedoči šta se tamo događalo.

Nije dovoljan jedan film, nije dovoljno mnogo toga, ovo je veliki posao koji stoji pred celim našim narodom da ne mora samo jedan profesor iz Izraela više da se bavi time, nego mnogi naši naučnici, pisci i tako dalje, kao što smo o KiM ili o Seobama imali značajne, literarne i istorijske radove, tako je red da i taj, kao što i u zakonu aktuelnom koji danas menjamo ali ne značajno i ne puno, što nije ni loše, taj 22. april kada su zatvorenici izvršili proboj u ustaškom logoru Jasenovac, obeležimo svake godine, već naredne još svečanije i još značajnije, da svaka osoba, svaki građanin države Srbije zna šta se događalo u ustaškom logoru Jasenovac.

Ne sme niko da relativizuje, da minimalizuje i to bih čak proglasio određenim vrstom delikta, određenom vrstom dela ko god to pokušava. Nama žele da spočitavaju neke druge zločine kao genocide.

Naravno da moramo da mislimo i na svoj ponos i dostojanstvo, ali pre svega na istinu. Ono što je istina ne može da se zamenjuje određenim drugim tezama. Svi znamo šta je Jasenovac bio, a danas postoje ljudi koji misle da su u Jasenovcu ubijani neki drugi ljudi, neke druge narodnosti.

Međutim, zna se da je tamo svaki Srbin koji je završio, završio u logoru samo zato što je Srbin, ne zato što je bio drugog ideološkog opredeljenja u odnosu na vladajući ustaški režim, nego pod jedan, isključivo samo zato što je Srbin. To svaki građanin ove države mora da ima u svesti, isto kao što je svaki Rom završio kao Rom i kao što je svaki Jevrej završio zato što je Jevrej. Bio je i poneki Hrvat, jeste, ali on nije stradao zato što je Hrvat.

E, to je obeležje genocida koje mi moramo da poštujemo i da tu kulturu sećanja i na žrtve, ali i uvažavanje preživelih, ali nas samih i cele države i celog naroda i svih građana Srbije da ispoštujemo maksimalno i da tu rezoluciju, nadam se, donesemo što pre. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Reč ima zamenik predsednika poslaničke grupe Socijalistička partija Srbije Snežana Paunović.

Zahvaljujem, potpredsedniče Orlić.

Uvaženi ministre sa saradnicima, poštovane kolege narodni poslanici, građanke i građani Srbije, danas je na dnevnom redu set zakona od kojih svaki zaslužuje našu pažnju.

Intenzivan rad parlamenta u ovom sazivu nam zaista omogućava da se iz sednice u sednicu bavimo ozbiljnim društvenim pitanjima i pitanjima razvoja Srbije upravo kroz stvaranje zakonskih podloga, ako tako uopšte mogu da kažem, kojima se omogućava, pre svega, brža transformacija našeg društva u moderno i pravno uređeno društvo, gde je država odgovorna prema građanima.

U tom pravcu posmatram i današnju raspravu od pet predloga važnih zakona i ja ću se osvrnuti na neke od njih, a o njima će detaljnije svakako govoriti moje kolege iz poslaničke grupe.

Prvi predlog zakona je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti. Suština izmene ovog zakona kojim se uređuje način sprovođenja državne politike zapošljavanja pravno-tehničke je prirode i čini mi se da predstavlja i da ste to rekli, uvažena ministarka, usklađivanje ovog zakona sa Zakonom o planskom sistemu Republike Srbije.

Ova izmena se odnosi na dokument u oblasti aktivne politike zapošljavanja, a to su strategija koja će se donositi za period od šest godina i akcioni plan koji će se donositi za trogodišnje periode.

O ovom predlogu zakona će svakako više govoriti moje kolege, ja bih samo istakla ulogu državne politike zapošljavanja ne samo za smanjenje stope nezaposlenosti, već i za ukupan razvoj Srbije.

Zapošljavanje mladih je i razvojni cilj, ali i nekako prevencija depopulacije Srbije, koja se, nažalost, prazni po dva osnova, jedan je bela kuga, a drugi je odlazak mladih i stručnih kadrova u inostranstvo. To se mora sprečiti motivisanjem mladih da ostanu u svojoj zemlji i da dobiju šansu da rade i žive, formiraju porodice i planiraju potomstvo, što je jako važno.

Bez ovog prioriteta, koji ste, čini mi se, prepoznali i koji ovaj zakon i tretira, dugoročno Srbija može ostati zaista i bez stanovništva i bez radne snage.

Drugi zakon o kome bih govorila jeste Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o pečatu državnih i drugih organa. Izmene predstavljaju nastavak procesa digitalizacije i to u sektoru javne uprave, čija petogodišnja reforma već daje značajne rezultate. O tome ste govorili, ministarka Obradović, i negde najznačajniji plod te reforme je upravo transformacija države u servis građana, veća efikasnost rada državnih službenika, pojednostavljenje administrativnih procedura i na kraju jeftinija država.

Zakonom o elektronskoj upravi olakšana je komunikacija između građana i uprave i zauvek promenjen način na koji se pružaju javne usluge građanima i privredi, jer je sada pristup javnim službama i jednostavniji i jeftiniji i, ako se ne varam, citiraću vas, rekli ste da smo blizu dana kada nećemo moći da kažemo: „fali onaj jedan papir“ i to je nekako cilj, o tome smo i u prošlom mandatu i razgovarali i radili na temu i nadali se da ćemo doći do cilja i evo nas nadomak, rekla bih.

Zakonom o elektronskom dokumentu, elektronskoj identifikaciji i uslugama od poverenja u elektronskom poslovanju, koji je donet 2017. godine, uvodi se i elektronski pečat. Doneli smo i Zakon o elektronskom poslovanju tako da su proširene mogućnosti pravnih lica u pogledu korišćenja prednosti koje pruža ovaj vid elektronskog poslovanja.

Takođe, Vladinom Uredbom o kancelarijskom poslovanju organa državne uprave predviđena je elektronska razmena dokumenata overenih elektronskim pečatom i shodno svim ovim činjenicama, danas raspravljamo o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o pečatu državnih i drugih organa, koji je neophodan, pre svega, zbog legislativnog usklađivanja primene elektronskog pečata na elektronskim dokumentima.

Ovim izmenama se, pored formalnosti vezanih za sadržinu i sam izgled elektronskih pečata, tretiraju i pitanja ovlašćenja za izradu, primenu, registraciju i kontrolu pečata, što je, rekli ste u svom uvodnom izlaganju, važno i onemogućiće bilo kakav vid zloupotrebe istog.

Treći zakon o kojem ću takođe malo govoriti je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o ugovorima u železničkom saobraćaju. I ovaj propis kojim se regulišu i prava putnika i odgovornosti prevoznika u železničkom saobraćaju menja se i u delu koji se odnosi na odgovornost prevoznika u slučaju kašnjenja vozova. Time će se povećati poverenje u železnicu i reafirmisati železnički saobraćaj kao najbezbedniji i najjeftiniji vid transporta.

Danas, nažalost, železnički saobraćaj nema onaj značaj, niti obim kakav je imao nekada u doba ekspanzije putovanja četrdesetih godina. Nažalost, u vremenu iza nas smo imali i malo ulaganja, odnosno bar neznačajna ulaganja. Zato većina putnika danas kao razlog izbegavanja ovog vida saobraćaja zapravo navodi velika kašnjenja vozova, predugo trajanje puta, dotrajalost infrastrukture i vagona, ali došlo je vreme velikih kapitalnih ulaganja u železnicu, od rekonstrukcije jednog broja pruga preko izgradnje brzih pruga i izgradnje beogradskog metroa i u kontekstu razvoja železničkog saobraćaja i redefinisanja njegove uloge predlažu se i ove izmene zakona, kojima se unapređuju prava putnika.

Tako će u slučaju kašnjenja voza putnik moći da prekine putovanje i zatraži povraćaj punog iznosa cene vozne karte u slučaju da voz kasni duže od 60 minuta, ako sam dobro razumela predlog. A, ako se putnik opredeli da ipak nastavi takvo putovanje, on ostvaruje pravo na naknadu u visini dela iznosa vozne karte u zavisnosti od vremena kašnjenja voza.

Putnici su i do sada mogli da naplate neku vrstu odštete, ali je malo ko to činio, pre svega jer su vozne karte bile jeftine, ne toliko skupe, ili bar putnici nisu znali da na to imaju pravo. Ali, kada budemo imali brze pruge, koje sa sobom nose izvesno i skuplje karte, očekuje se i više pritužbi građana i zahteva za povraćaj novca za svaki minut kašnjenja, ali i manja kašnjenja ili ih neće možda ni biti.

Osim što se unapređuju prava putnika u železničkom saobraćaju, čime će se praktično dostići nivo evropskih standarda u ovoj oblasti, ovom izmenom se postiže još jedan veoma važan cilj, a to je motivacija železničkog prevoznika da posluje efikasno, da podigne nivo kvaliteta svoje usluge i da unapredi pouzdanost železničkog putničkog saobraćaja.

Ove odredbe će se primenjivati tek dve godine po stupanju na snagu ovog zakona, imajući u vidu da je u toku veliki broj infrastrukturnih radova na srpskim prugama, što je trenutno značajna prepreka redovitosti i pouzdanosti, pre svega, usluga železnice.

Na kraju, ali ne najmanje važan, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o osnivanju Muzeja žrtava genocida. Predložena rešenja se formalno mogu posmatrati kao usklađivanje ovog zakona sa Zakonom o kulturi u pogledu pravno-tehničkih i organizacionih pitanja, kao što su način predlaganja i način izbora organa muzeja i premeštaj sedišta Muzeja žrtava genocida iz Kragujevca u Beograd.

Međutim, za mene zaista i za svakog od nas, čini mi se, ovaj zakon nema tehnički karakter, ili ne bar samo tehnički karakter. U pitanju je materija koja se odnosi na značajno i najznačajnije istorijsko pitanje, a to su žrtve genocida počinjenog nad Srbima u Drugom svetskom ratu, zbog čega je muzej i osnovan.

Muzej žrtava genocida sa sedištem u Kragujevcu osnovan je 1992. godine. Tada je valjda sazrela svest o nacionalnom interesu da Srbija treba da se posveti ovom istorijskom pitanju i najvećem pitanju, a to je proučavanje genocida nad Srbima počinjenom u Drugom svetskom ratu i prikupljanje činjenica, podataka i dokumentacije o tom stradanju, da se sve sazna i da se apsolutno nikada ne zaboravi. Danas bismo koristili izraz negovanja kulture sećanja.

Istovremeno, osnivanjem muzeja ispunjena je i obaveza iz Međunarodne konvencije UN o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida. Do te 1992. godine Srbija nažalost nije imala ustanovu koja bi prikupljala istorijsku građu i dokaze o genocidu, kao nabrutalnijem obliku stradalništva srpskog naroda u ovom ratu, organizovanog najpre od strane ustaške tvorevine NDH, a potom i od Hitlerove Nacističke Nemačke i njenih okupatorskih saradnika. Teško je, ali se mora reći da zločini ustaške NDH su bili kud i kamo brutalniji od Hitlerove Nacističke Nemačke i možda je najteži momenat upravo to što smo dovedeni u situaciju da razmišljamo ko je bio manje brutalan. Zato moramo u nasleđe ostaviti deci spoznaju o tome da smo preživeli genocid.

Sedište muzeja je bilo u Kragujevcu, i to je mesto odabrano te 1992. godine kao mesto svirepog nacističkog zločina, počinjenog 21. oktobra 1941. godine, kada je u jednom danu streljano tri hiljade nedužnih civila, među kojima je bilo 300 učenika Kragujevačke gimnazije.

Međutim, kada kažemo genocid nad Srbima gotovo svako od nas pomisli prvo na Jasenovac, najzloglasniji i najsmrtonosniji logor koji je 1941. godine osnovala tzv. NDH. Ustaška ideologija, odnosno ustaško konačno rešenje, kako su ga zvali, značilo je Hrvatska samo Hrvatima. Započelo je već 28. aprila 1941. godine kada su u selu Gudovac kod Bjelovara ustaše svirepo ubile 196 ljudi, Srba i Jevreja. Ustaše su svoje konačno rešenje započele čak šest meseci pre nacističkog konačnog rešenja, a ustaški genocid u NDH od 1941. do 1945. godine rezultirao je brutalnim ubistvom na stotine hiljade ljudi na teritoriji NDH, pre svega Srba i na desetine hiljada Jevreja i Roma i drugih manjina.

U NDH u 47 ustaških logora izvršena su 84 masovna masakra, 2.643 lokalnih zločina, u 84 kraške jame bacani su živi ljudi. Poseban primer ustaškog genocida je pokolj izvršen u glinskoj crkvi kada je za jednu noć zaklano 1.030 ljudi, žena i dece, a na Petrovoj Gori čak njih 2.500 mučeno je i pobijeno u zbegu. Ustaški genocid u NDH vršen je varvarski i brutalno. Uglavnom ručno, noževima, maljevima, sekirama, specijalnim sečivima od kojih je najpoznatiji "srbosjek". Sve ovo svesno govorim, da ostane zapisano. Brutalni primer bestijalnosti je kasapljenje rabina Isaka Danijela Danona i Vukašina Mandrapa iz Klepaca.

Ustaše su jedine u Drugom svetskom ratu imale posebne logore za decu, koja su u toku sprovođenja pročišćenja hrvatske nacije bila prva na udaru. U NDH je u toku rata na najsvirepiji način ubijeno 71.560 dece samo zato što su bili Srbi, Jevreji ili Romi. Trajno je promenjena demografska slika Srbije zahvaljujući logorima u NDH. To je bilo organizovano istrebljenje jednog naroda i govorio je moj kolega o izraelskom profesoru Gideonu Grajfu. On se bavi istraživanjem Holokausta i genocida i kazao je da je Jasenovac balkanski Aušvic, ali da je po svireposti i krvoločnosti nadmašio sve nacističke logore i ovo je ono što sam na početku rekla. Nažalost, Jasenovac je mesto koje poslužilo da istorijski može da se čak napravi i gradacija zločina i izbio je na sam vrh, postao je mera brutalnosti.

Uprkos svim ovim činjenicama, danas mnogi žele da umanje srpske žrtve. Pojavljuju se revizionisti koji licitiraju brojem srpskih žrtava, brojem svih žrtava počinjenim u NDH od 1941. do 1945. godine ne bi li umanjili naše stradanje ili prekrajali istoriju ili šta god. Ja i dalje ne mogu da verujem da onaj ko ima potrebu za tom vrstom revizije zaista misli da je manji zločin ako umanji broj žrtava, čak i da je žrtva bila samo jedna, ubijena na jedan od brutalnih načina koje smo imali prilike da pročitamo i čujemo, i to je mnogo, a kamoli da se meri hiljadama i da još sada sebi dozvoljavaju luksuz da na tu temu licitiraju.

Ide se dotle da se od strane nekih, koji bi da prikriju sopstvene zločine, Srbi proglašavaju genocidnim narodom i sad je ključno pitanje - kako je to moguće? Ja ću citirati jednu izjavu predsednika Narodne skupštine i predsednika moje partije iz vremena kada je bio ministar spoljnih poslova, gospodina Dačića, koji je rekao - kako to da su Srbi genocidni narod kada samo Srba ima manje u BiH, i u Hrvatskoj i na Kosovu i Metohiji. To i jeste tako.

Međutim, mi imamo tu težnju, čak ne bih ja bila ja, ako se ne vratim na predstavnike tzv. prištinske vlasti, nekih privremenih institucija, koji su se drznuli da kažu da će tužiti Srbiju za genocid protiv Albanaca. Dakle, tužiće Srbiju oni koji su ubili Đorđa Martinovića, tužiće Srbiju oni koji su izmislili Račak, oni koji su Srbima vadili organe u žutoj kući, oni koji su palili, rušili i proterali 250 hiljada Srba, oni koji su sa nedvosmislenom težnjom da otmu deo naše teritorije i još da priznamo da je to, zaboga, nekako njihovo i da pri tom, otimajući deo naše teritorije, ostvare svoj veliki san o velikoj Albaniji, a tačno onako kako su svoj veliki san o nezavisnoj i etnički čistoj Hrvatskoj ostvarili nekoliko decenija kasnije neki naslednici čuvene NDH.

Sve to zajedno se nažalost zloupotrebljava, optužujući pri tome Srbiju za neke težnje ka velikoj Srbiji, Srbiju koja se samo seća svojih žrtava i pokušava da skupi svu dokumentaciju i da ih konačno prebroji, upravo zbog onoga o čemu je kolega iz SPAS-a govorio, a to je da spasimo sve te duše i da spasimo svoju u ovom vremenu koje je naše i koje nas obavezuje.

Da se vratim na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o muzeju žrtvama genocida. To što se sedište muzeja premešta iz Kragujevca u Beograd, koliko sam razumela, tu već postoje prostorije ove ustanove, ne vidi se iz zakona koja će to lokacija biti, ali verujemo da će ovaj muzej, kao ustanova kulture, imati istorijski važnu ulogu, a to je upravo to - prikupljanje, obrada i korišćenje podataka o srpskim i ostalim žrtvama genocida u Drugom svetskom ratu. Sigurna sam da će opravdati poverenje koje mu je jednim ovakvim zakonom ukazala država.

Važno je da muzej odgovorno i posvećeno se dalje bavi ovim svojim istraživanjem genocida, kako bi se sprečila revizija istorija i taj pokušaj da se potpuno umanje srpske žrtve genocida.

Na kraju, opet ne najmanje važno, kao neko ko dolazi sa Kosova i Metohije i ko zna da je kosovski zavet naša duhovna vertikala, mi kao narod imamo još jedan zavet, a to je jasenovački zavet i razumem sve preživele logoraše koji su negde živi spomenici i svedoci najdrastičnijih oblika stradanja Srba u ustaškim logorima smrti.

U tom smislu, socijalisti danas imaju na ponos, a čini mi se i na ponos svih nas, kao aktuelni saziv, našu dragu Smilju Tišmu. Dete hrvatskih logora. Dete koje je sedam godina u dva navrata odvedeno, pa vraćeno iz logora. Dete koje je sa devet godina ili deset dobilo zadatak da o svoje dve mlađe sestre i mlađem bratu brine, jer je ostalo bez roditelja.

Dete koje pamti i to otimanje oca koji je, ako se ja ne varam, brao trešnje i to odvajanje od majke, koju su kasnije ubili i to stradanje koje su prošli i gladni i žedni i tu borbu iz koje su odrasla četiri čoveka, koja su završila fakultete. I evo je danas kao narodni poslanik, možda sa istorijskom ulogom, da kaže iz prvog lica jednine, ono što Srbija mora da kaže, a to je - Da, bili smo žrtve! Da, klali ste nam decu! Da, malo nas je preživelih! I da, nemojmo da zaboravimo da nam se ne bi ponovilo, jer onaj koji je jednom bio u stanju da bude ovako brutalan, neće imati problem da to bude i drugi put.

Negde u duhu amaneta za sve nas, da se ovakvo zlo nikada nikome više ne ponovi, svoje izlaganje ću ipak završiti stihovima pesnikinje Ljiljane Bralović, koja kaže: „Treba li opet u našoj kući srboseci da otvore zaborav za jasenovački košmar, za jame bezdanice, za hiljade umorene dece, za crne marame i leleke, naizgled tako dalek, a utkan u svaki božji dan u kome plaćamo danak za zaborav“.

Hvala vam.

Zahvaljujem.
Reč ima ovlašćena predstavnica poslaničke grupe Aleksandar Vučić – Za našu decu, Milanka Jevtović Vukojičić.

Zahvaljujem.

Poštovani potpredsedniče Narodne skupštine, gospodo ministri, dame i gospodo narodni poslanici i poslanice, poštovani građani Republike Srbije, za poslaničku grupu „Aleksandar Vučić – Za našu decu“, nema dileme u Danu za glasanje svih pet predloženih zakona dobiće podršku od naše poslaničke grupe.

Zašto? Zato što su svih pet predloženih zakona u interesu boljeg kvaliteta života svakog građanina Republike Srbije, u interesu brže i efikasnije javne uprave, u interesu toga da državne institucije zahvaljujući digitalizaciji, postaju servisi građana, a ne građani kuriri državnih institucija. Zato što su zakonska rešenja u skladu sa zakonima i direktivama EU, jer strateško opredeljenje Republike Srbije jeste članstvo u EU. Srbija teži članstvu u EU radi boljitka za svoje građane, pre svega.

Zatim, sve ove zakone podržaćemo iz razloga što predloženi zakoni gaje kulturu sećanja na genocid koji se dogodio nad srpskim, jevrejskim i romskim narodom, na strašne zločine koji su počinjeni tokom Drugog svetskog rata na području tadašnje NDH. Imamo prvo na sećanje, imamo pravo da to obeležavamo, nemamo pravo da zaboravimo, jer sećanje je jedini način da nam se to ne ponovi.

Sada ću krenuti od prvog Predloga zakona, to je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti. Najpre, moram da istaknem da je u prvom kvartalu 2020. godine u Centralnom registru obaveznog socijalnog osiguranja se vodi 2.248.200 radnika. To je u odnosu na prvi kvartal 2020. godine za 2,8% više, odnosno imamo više 61.366 zaposlenih. To je dokaz da Republika Srbija bez obzira na ogromne napore i borbu, koju pre svega vodi za očuvanje života i zdravlja naših ljudi, i te kako je uspešna i na ekonomskom planu, a zapošljavanje svakako, doprinosi i rastu plata i rastu penzija i izgradnji novih bolnica i izgradnji auto-puteva i železničkih pruga.

Moram da istaknem da je predlogom Zakona o zapošljavanju Vlada takođe, izdvojila 5,7 milijardi dinara, za mere aktivne politike zapošljavanja 18.225 lica, ali tu moram da istaknem da je obuhvaćeno i 2.185 lica osoba sa invaliditetom, upravo kao podrška da bi ova lica što pre došla do adekvatnog zaposlenja, a samim tim i poboljšali kvalitet svog života.

Ono što moram da istaknem da Vlada sve ove godine, a naravno i budžetom za 2021. godinu i rebalansom predvidela je dodatnu pomoć za 33 saveza osoba sa invaliditetom i 513 lokalnih udruženja. To se naravno odnosi na programske aktivnosti.

Takođe, moram da istaknem da je merama aktivne politike zapošljavanja uključeno kao posebno osetljiva grupa, uključeni su i Romi. Moram da istaknem da je zahvaljujući izmena i dopunama Zakona o obrazovanju i uvođenju sistema dualnog obrazovanja i te kako se poboljšao, i te kako je dovelo do toga da deca prilikom završetka dualnog obrazovanja mogu naći zaposlenje mnogo pre nego ranije.

Kada su u pitanju Romi, ne mogu a da se ne setim kako je to Dragan Đilas u vreme vršenja svoje vlasti pomagao Rome. Pomagao im je na taj način što je kršio njihova osnovna ljudska prava, a to su ljudsko pravo na postojanje, ljudsko pravo na rad, ljudsko pravo na zdravstvenu zaštitu, ljudsko pravo na socijalnu zaštitu. Kako je to Dragan Đilas Radio? Tako što je na području samog grada Beograda postojalo ko 30.000 pravno-nevidljivih lica, uglavnom romske nacionalnosti. Prinudno ih je raseljavao u limene kontejnere, otvoreno govoreći da ih ne raseljava radi njih, nego radi lokacije koja je iza njih ostala, a to je lokacija „Belvil“, kako bi lokacije delio i pare naravno sa svojim tajkunima.

Takođe moram da istaknem da je do 2012. godine kada se radi o osobama sa invaliditetom, a predlog mera aktivne politike zapošljavanja u posebno ranjive i osetljive i podsticajne, na kraju krajeva, mere, spadaju i osobe sa invaliditetom. Đilasov pajtaš Pajtić iz Vojvodine pljačkao je decu ometenu u razvoju na taj način što je pokrao 167 miliona, gradeći, tobože, dvorac „Heterlend“. Dvorac naravno da nije izgrađen, deca ometena u razvoju su opljačkana, a iza toga ostale su samo ruševine.

Ono što moram takođe da istaknem da je 2020. godina bila sem svetske zdravstvene krize, bila jedna od najvećih ekonomskih kriza, ali moram takođe da naglasim, zahvaljujući merama fiskalne konsolidacije, koje je 2014. godine započeo predsednik Aleksandar Vučić, merama koje su bile bolne i teške, ali jedino realne, mi smo stvorili realne uslove, četiri godine za redom imali smo suficit u budžetu i stvorili smo uslove da u ovako teškim vremenima kao što je pitanje virusa Kovid-19, virusa smrti, pomognemo i građanima i privredi.

To je Međunarodna organizacija rada, kao MMF, ali i čitav svet rekao da ekonomski paket mera koji je Vlada Republike Srbije preduzela jedan od najizdašnijih i najboljih u Evropi. Sa tim merama sačuvana su radna mesta, omogućena je likvidnost privrede, a do smanjenja siromaštva nije došlo. Znači, mi imamo jedan paradoks da bez obzira što je vladala svetska ekonomska kriza, mi imamo i najbolji rezultat u ekonomiji, odnosno najmanji pad BDP.

Kada je u pitanju zdravstveni sistem, lekari kao heroji tog zdravstvenog sistema pokazali su svu vitalnost i izdržljivost, ni jedan jedini građanin Republike Srbije koji je oboleo od korone i kome je bilo neophodno bolničko lečenje za to nije bio uskraćen, imao je krevet, lekari su imali opremu, imali su zaštitna sredstva, nije se dešavalo kao u nekim zemljama na zapadu da pacijente starije uzrasne dobi ne primaju ili da pacijenti leže po podovima.

Ono što takođe moram da istaknem a što se odnosi na zapošljavanje, nikada pre Aleksandra Vučića najbolji studenti medicinskog fakulteta nisu se zapošljavali niti je tim studentima davana bilo kakva prednost, oni su u vreme Dragana Đilasa, Jeremića, Tadića, bežali iz Srbije glavom bez obzira, jer ovde nisu mogli da nađu hleb, a danas najbolji studenti medicinskog fakulteta danas rade. U prošloj godini 9.000 radnika je primljeno u zdravstveni sistem, među njima 1.000 najboljih studenata, sa prosečnom ocenom 9 i 10.

Da li su ikada ranije najbolji studenti ekonomskog fakulteta primani i zapošljavani u Narodnu banku Srbije i Ministarstvo finansija? Nikada pre, jer Dragana Đilasa, Borisa Tadića, Jeremića, mladi ljudi, posebno oni sa najboljim znanjem i umećem, nisu ni zanimali. Danas je to moguće. U Ministarstvu finansija su zaposleni mladi ekonomisti sa velikom prosečnom ocenom, a takođe i u Narodnoj banci Srbije.

Socijalna politika i socijalna zaštita jesu nadogradnja ekonomske politike. Zašto kažem nadogradnja? Bez jake ekonomije nema ni adekvatne socijalne politike odnosno adekvatne socijalne zaštite i zato ću sada pomenuti i pričati nešto o fabrikama.

Samo Aleksandar Vučić je u Srbiji otvorio 230 fabrika. U njima je zaposleno preko 300 hiljada ljudi. Do 2012. godine ovi žuti pljačkaši i tajkuni Đilas, Tadić, Jeremić, Borko Stefanović, opljačkali su sve, 400 hiljada radnika ostavili su na ulici, a to nije samo 400 hiljada radnika, to je puta tri, odnosno puta četiri, ako se broje članovi njihovih porodica. Uništili su sve, kompletnu industriju, ono što su generacije desetinama godina stvarali, oni su uništili za 12 godina vladavine. Na sreću, vrhovni sudija svih nas, a to su građani Republike Srbije, to su prepoznali i već 2012. godine poslali ih u političku prošlost.

Moram da napomenem da tokom 2020. godine nijedan strani investitor nije odustao od investiranja u Srbiju. Zašto? Zato što je Srbija stabilna zemlja, zato što predsednik Republike Aleksandar Vučić zemlju vodi na temeljima mira, na temeljima bezbednosti, na temeljima sigurnosti, na temeljima ekonomskog napretka i razvoja.

Moram da istaknem da u jeku najveće pandemije kovida, u novembru 2020. godine, u Inđiju je došao najveći japanski proizvođač guma, „Tojo Tajers“, koji će uložiti 382 miliona evra i zaposliti oko 600 radnika. Radnici će na godišnjem nivou proizvoditi pet do 10 miliona guma. Te gume će se izvoziti na više svetskih tržišta, na više kontinenata, upravo iz Srbije. Moram da napomenem da je Inđija jedna od opština gde je prosek nezaposlenosti ispod pet, a otvaranjem fabrike „Tojo Tajers“ ili drugih fabrika koje će doći u Inđiju svakako da će se pojaviti i nedostatak radne snage.

Takođe, moram da istaknem da je u Novom Sadu sam Aleksandar Vučić doveo sedam fabrika.

Takođe, moram da istaknem da su posle Inđije japanske investicije došle i u Novi Sad. To je i te kako važno, jer se radi o japanskoj kompaniji koja će proizvoditi motore za električna vozila, ali ova fabrika je i te kako važna, ne samo sa aspekta zapošljavanja 480 ljudi, već i sa aspekta istraživanja i razvoja. Oni će pokrenuti razvojno-istraživački centar, potpisali su sporazum o saradnji sa Tehničkim fakultetom u Novom Sadu, a Tehnički fakultet iz Novog Sada naknadno će potpisati sporazum sa Univerzitetom Kjoto, što znači da će japanski studenti moći da dolaze u Srbiju, ali i naši studenti, inženjeri, mašinski i elektroinženjeri, da sarađuju i da nađu zaposlenje u ovoj firmi.

Takođe, moram da istaknem da su u Novi Sad došle i švajcarske kompanije, da je južnokorejska firma došla u Smederevsku Palanku. Inače, u Smederevskoj Palanci dok je vladalo žuto tajkunsko preduzeće nije bilo ni ulične rasvete. Radi se o fabrici koja će zapošljavati oko 700 radnika i imaće veliki značaj, jer će mladi ljudi ostajati i neće napuštati svoje sredine.

Takođe, moram da istaknem da zahvaljujući čeličnom prijateljstvu predsednika Republike Srbije, Aleksandra Vučića i predsednika Narodne Republike Kine Si Đipinga, Železeru Smederevo spasili smo od propasti. Ona je tavorila više od deceniju, a pet hiljada radnika je sačuvalo radna mesta.

Naravno, kineski investitori su uvek dobrodošli u našu zemlju. Kineski investitor je i u Boru. Gde je najteže, Kinezi se pokazuju kao pravi i iskreni prijatelji naše zemlje.

Moram da naglasim da sve mere koje je Vlada Republike Srbije preduzela, a u cilju poboljšanja materijalnog statusa građana i privrede zbog pandemije koja je zahvatila čitav svet, najpre moram da istaknem da svakom građaninu u ovoj godini biće isplaćeno dva puta po 30 evra, da su ovim programom sada obuhvaćena i nezaposlena lica i da će nezaposlena lica na ovih 60 evra dobiti dodatnih takođe 60, da će nezaposlena lica na KiM dobiti 200 evra, da će građani na teritoriji AP KiM, ali i sva deca, dobiti finansijsku podršku od 100 evra.

Penzioneri će dobiti dodatnu podršku, pored ovih 60 evra što ide svakom građaninu, dobiće dodatnih 50 evra. Inače, moram da istaknem da je isplata pomoći od 30 evra upravo počela od penzionera, i to 6. maja o.g, a 7. maja su išli oni koji su najugroženiji, to su korisnici novčane socijalne pomoći, kao i oni koji se nalaze u zavodima za izvršenje krivičnih sankcija.

Osam milijardi evra država Srbija, Vlada, predsednik Republike, dali su za podršku građanima i privredi, kako bi se sačuvalo svako radno mesto, kako bi se sačuvao svaki privredni subjekat i kako bi Srbija brzim koracima išla napred, kao pobednik, pobednik u ekonomskom rastu, pobednik u zdravstvenoj zaštiti i zdravstvenoj sigurnosti, pobednik u oblasti vojske i naoružanja, pobednik u platama i penzijama svojih građana, pobednik u svim segmentima društva, kako bi se ostvario plan „Srbija 2025“, a to je da prosečna plata bude 2025. godine 900 evra a prosečna penzija 440 evra.

Takođe, bih istakla veliku važnost i Muzeja žrtava genocida, koji je osnovan 1992. godine, znači u jednom vremenu kada su vladali sasvim drugačiji društveno-ekonomski politički odnosi, da izmene i dopune se odnose u stvari na promenu sedišta, ali moram da istaknem njegov veliki značaj, upravo radi kulture sećanja na sve stradale žrtve. Pre svega, u najvećem logoru smrti, to je u Jasenovcu, gde su stradali Srbi, Jevreji i Romi, ali i drugi antifašisti.

Srbija je uvek bila slobodarska zemlja, Srbija je uvek bila na strani antifašizma, Srbija nije rekla Hitleru da, kao neke zemlje u susedstvu, Srbija je Hitleru rekla ne. Srbija je platila ogromnu cenu u svim ratovima koji su, inače bili oslobodilački, jer su naši građani branili svoje živote, branili svoj kućni prag, branili svoju državu. To svakom narodu treba da služi na čast i ponos, a nikako na sramotu.

Dragan Đilas, Jeremić, Tadić, oni su o svim tim zločinima ćutali. Zašto su ćutali? Zar su i oni Srbi koji su pobijeni u Jasenovcu, zar i onih 360.000 koji su na najstrašniji način ubijeni u Donjoj Gradini? Zar sva ona deca iz kolevke, zar sve one trudnice sa decom, sva ona deca u majčinoj utrobi, bila su kriva i onda kada su mrtva?

Niko o ovome nije progovorio pre Aleksandra Vučića. Aleksandar Vučić je prvi koji je progovorio o svim žrtvama i progovorio, naravno o logoru Jasenovac, o mučkom ubijanju, klanju našeg naroda, o „Petrovačkoj cesti“, o zaklanoj deci, o vađenim očima staraca, o nabijanju dece na bajonete, o trpanju dece u sobu tri sa tri, dece izgladnele jedne preko drugog, u kojoj su ustaški zločinci dolazili, a ona deca koja nisu bila mrtva gazili su nogama kako bi izdahnuli.

To je zločin bez presedana na području NDH. Tokom Drugog svetskog rata nalazio se jedini logor za decu u okviru Nacističke Nemačke. Čak su se i nacistički generali zgražavali na bestijalnosti i na načinu mučenja i klanja koje su činili ustaški dželati nad našim narodom. Naravno, o tome su ćutali svi, niko nije progovorio i progon se desio. Kada, 1995. godine u akciji „Oluja“ Hrvati su proterali 250.000 srpskih krajišnika. Neke od njih, žene, decu, starce uz put su i ubili. „Petrovačka cesta“ koju je opisao Branko Ćopić iz Drugog svetskog rata ponovila se i 7. avgusta 1995. godine, kada su ustaški bombarderi bombardovali kolonu izbeglica među kojima su se nalazila ponovo deca od šest do 13 godina sa malim zavežljajima u rukama i sa drugom rukom datom majci.

Sem ovog, hoću da kažem da niko pre predsednika republike nije pružio pomoć finansijsku, odnosno ova Vlada i predsednik republike, ali na njegovu inicijativu za snimanje filma „Dara iz Jasenovca“. Jednog potresnog svedočanstva o dešavanju našeg naroda, našim civilima u tom zloglasnom logoru smrti. Možda niko bolje od Gage Antonijevića nije to rekao. Nije rekao ono što se odnosi na našeg predsednika Aleksandra Vučića.

Oni pre njega možda nisu mogli ili nisu smeli, Aleksandar Vučić je i mogao i smeo. Da, Aleksandar Vučić je državnik, Aleksandar Vučić je patriota, Aleksandar Vučić ne izjednačava dželate i žrtve, Aleksandar Vučić vodi politiku mira i pomirenja, ali nikako ne zaboravljajući sve one zločine koji su se desili našem narodu. O tome moraju da uče i naša deca. Zato je potpuno opravdan predlog da udžbenici srpskog jezika, udžbenici istoriji i geografije budu udžbenici u kome će naravno biti razrađivane i ove teme.

Da li su se Borko Stefanović, Dragan Đilas, Tadić setili naših junaka, naših branioca Košara, a njih je bilo 108, kada su 1999. godine 78 dana zločinački bombardovali našu zemlju 19 najmoćnijih sila sveta. Naravno, nisu se setili tih junaka, 108, prosek godina 21 koji su birali između života i smrti za svoju otadžbinu. Ti junaci sa Košara izabrali su ovo drugo, izabrali su smrt za svoju otadžbinu, znajući da će na takav način otići u večnost, ali u večnost su otišli tek kada je na čelo države došao predsednik Aleksandar Vučić koji svojom politikom ne zaboravlja nijednog junaka koji je časno i pošteno branio svoju otadžbinu. A junaci sa Košara to jesu, Bulevar u Beogradu dobio je ime po junacima sa Košara.

Da li su se Dragan Đilas, Borko Stefanović, Tadić setili prognanih Srba 17. marta 2004. godine i da li je bilo ikakve reakcije? Nikakve reakcije nije bilo na taj stravični pogrom. U danu za glasanje za sve predložene zakone poslanička grupa Aleksandar Vučić – Za našu decu će glasati, jer oni jesu u interesu budućnosti naše dece. Hvala.

Hvala.
Hvala svim ovlašćenim predstavnicima poslaničkih grupa.
Na listu prijavljenih za reč prelazimo nakon pauze kada će prvi govoriti narodni poslanik Tandir.
Sada određujem pauzu i vidimo se u 15.00 sati.
(Posle pauze)

Dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo sa radom.
Prelazimo na prijave za reč narodnih poslanika.
Samir Tandir, izvolite.

Poštovani predsedniče Narodne skupštine, koleginice i kolege narodni poslanici, poštovana ministrice, na početku želim da čestitam svim Bošnjakinjama i Bošnjacima 11. maj, nacionalni praznik Dan nacionalne zastave, uz želju da u zdravlju i sreći sa komšijama i prijateljima provedu današnji blagdan.

Od 2012. godine sa našim partnerima iz SNS, permanentno radimo na ostvarivanju manjinskih prava u Republici Srbiji, i ono što moramo priznati jeste da do 2012. godine situacija nije bila ni malo dobra. Imali smo jednu otvorenu agresiju na islamsku zajednicu, imali smo osporavanje rezultata od tadašnje vlasti izbora za nacionalni savet bošnjačkog naroda i nametanje Bošnjacima predstavnika i prekrajanje izborne volje i svih ovih godina permanentno radimo na ispravljanju tih nepravdi i na popravljanju statusa.

Želja svih manjinskih zajednica, samim tim i našeg Bošnjačkog naroda, želja svih građanki i građana u Republici Srbiji jeste da našu zemlju, državu Srbiju učini najboljim mestom za život. Mislim da i ovaj parlament, i ova Vlada predano radi na tome. Ali, ni položaj većine, ni položaj manjine nije tako dobar da ne bi mogao da bude još bolji, zato su nas građani birali, između ostalog zato i usvajamo ovaj današnji set zakona i predano radimo da našu zemlju učinimo suštinski demokratskim društvom.

Ono što, kada govorimo o pravima nacionalnih zajednica, prvenstveno bih danas spomenuo procentualnu zastupljenost manjinskih zajednica u državnim institucijama i vrlo je važno što danas govorimo o Zakonu o zapošljavanju. Ono što hoću da istaknem, a zvanični podatak Zavoda za statistiku jeste da je prosečna plata u Republici Srbiji 62.280 dinara bila u prvom kvartalu ove godine, prosečna plata u Novom Pazaru je 46.684 dinara, u Tutinu 48.039 dinara i u Prijepolju 42 hiljade dinara.

Znači, opštine Sandžaka poprilično zaostaju za republičkim prosekom i ono što je obaveza svih nas jeste da učinimo što je u našoj moći da dovedemo bar jednu veliku stranu investiciju na prostor Sandžaka, jer onog trenutka kada ekonomski popravimo situaciju mislim da ćemo zaustaviti i tu demografsku sliku koja je poprilično loša. Ljudi, pogotovo mladi se iseljavaju.

Ono što hoću, kada su železnice u pitanju da kažem, jeste da nisam zadovoljan načinom da vi ukoliko voz kasni garantujete tako što ćete povratiti sav novac, novac za kartu. Ono što vidimo jeste i treba pozdraviti kada je Ministarstvo infrastrukture u pitanju, da imamo obnovu i rekonstrukciju naših pruga, da imamo u najavi brze pruge ka Novom Sadu, ka Budimpešti, ka Nišu i to je nešto što je dobro.

Ono što je iskustvo poslovne zajednice u Evropi jeste da se sve više koriste vozovi, brzi IC vozovi, a da se manje koristi drumski saobraćaj i da se manje koristi avio saobraćaj. Za jednog poslovnog čoveka zaista je mnogo da vi idete na aerodrom koji je van grada, da sat vremena provedete kroz kontrole, kroz gejtove. Sve više se koristi železnički saobraćaj i mislim da je to šansa koju mi treba da iskoristimo. Ali, samim tim što vi putnicima, prvenstveno poslovnoj zajednici garantujete samo tako što ćete im povratiti cenu vozne karte ukoliko voz zakasni to nije neka garancija.

Što se tiče naše poslaničke grupe, u danu za glasanje glasaćemo za sve predložene zakone. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Marija Jevđić.
Izvolite.