Hvala gospođo Paunović.

Potrošeno je vreme poslaničke grupe.

Reč ima ministarka Čomić.

Zahvaljujem.
Zahvaljujem narodnoj poslanici na pitanju i na rečenici iz njenog izlaganja zašto smo nemilosrdni jedni prema drugima. Kada se ta nemilosrdnost u društvu dešava između jednakih, fizički jednako jakih, poziciono jednako jakih, kako god jednako jakih možda vam i ne izgleda nemilosrdno, ali kada vidite da se društvo nemilosrdno odnosi prema onima sa ličnim svojstvom koji ne mogu baš ništa nego da trpe nemilosrdnost društva umesto pravde i prava, onda smo našli odgovor na pitanje – otkud izmene i dopune Zakona o diskriminaciji? Zato što nam je život doneo nove oblike diskriminacije i novu nemilosrdnost i nemamo prava da život poričemo i nemamo prava da ljudima koji su meta diskriminacije, koji su meta nemilosrdnog odreknemo definiciju onoga što pravo treba da bude.
Pre dve hiljade i više godina su mudri ljudi kazali – „Ius est ars boni et aequi“ pravo je umetnost dobrote i pravde. I oba zakona koje je ministarstvo pa Vlada donela pred vas su pokušaji da budu pravo koji su umetnost dobrote i pravde.
Spremni na svu kritiku i otvoreni za amandmane kojima se tekst zakona i menja i poboljšava, važno nam je da tokom ove rasprave zapamtimo upravo činjenicu da ima nekih nas koji ne želimo da ćutimo i žmurimo kada vidimo kako su neki jaki nemilosrdni prema nekim koji su slabi. Ima nekih nas koji smatraju da je to prirodno. I da bi stavljanje nemilosrdnih po izboru kvarilo ono što sami smatraju dobrom tradicijom ovog društva. Duboko smo protiv verovanja da je srpsko društvo u bilo kom delu svoje tradicije autentično nemilosrdno.
I za sve vas i za sve one koji srpsko društvo gledaju, ja ću potražiti isto ono što tražim od međunarodnih organizacija, institucija, predstavnika, jer vidim da greše često kada prave ocenu o Srbiji. Tražila sam od njih dobrobit sumnje, da Srbija možda nije ono što se njima ponekad učini da jeste, da Srbija nije ni žrtva, ni večno kriva i da sasvim sigurno Srbija nije bez potencijala, bez volje i bez mehanizama da sama za sebe i zbog ljudi koji žive u Srbiji, gradi demokratsko društvo, društvo bez diskriminacije, društvo sa minimumom nemilosrdnosti i društvo koje razume reč - čojstvo.
Dakle, istu tu dobrobit sumnje koju tražimo od stranaca za Srbiju, tražim od vas za dva zakona da nemate predrasuda prema njima, ne zato što treba da glasate za ove zakone ako nećete, daleko bilo, nego zato što je za sve one koji paušalno i olako izriču sudove odredbama zakona o zabrani diskriminacije ili zakona o rodnoj ravnopravnosti, dobro je za njih da požele dobrobit sumnje sa rečenicom - mislim li ja to dobro ili sam samo nemilosrdan. I zato hvala Snežani Paunović što je u suštini dala odgovor koji smo tražili tokom današnje rasprave.

Hvala.
Idemo dalje, Nebojša Bakarec.

Hvala vam.

Poštovani predsedniče Skupštine, poštovani predsedniče Pokrajinske vlade sa saradnicima, poštovani ministri sa saradnicima, poštovane poslanice i poslanici, poštovani građani, ja ću govoriti o ova dva zakona o Predlogu zakona o rodnoj ravnopravnosti i o Predlogu zakona o dopunama i izmenama Zakona o zabrani diskriminacije.

Prvo ću čestitati gospođi Gordani Čomić i saradnicima na uspešno obavljenom poslu, odlično obavljenom poslu. Dakle, ključ ova dva zakona je u evoluciji i o tome sam govorio na sednici Odbora pre neki dan, je u evoluciji pojma i suštine ravnopravnosti i evoluciji borbe protiv diskriminacije.

Suština ova dva zakona je u čovečnosti i u borbi protiv nasilja, a temelj nasilja su i diskriminacija i neravnopravnost. Zapitanost neslaganje ili neprihvatanje ova dva zakona su najčešće rezultat neznanja i predrasuda. Odgovori na ovo su prilično jednostavni. Znači, setimo se samo evolucije kratko unazad. U antičko doba, a i u srednjem veku, ne samo da su sve žene bile neravnopravne nego i preko 50% muškaraca, verovatno i mnogo više, zbog toga što su svi oni smatrani manje vrednim robovima ili nižom klasom. Srećom robovlasništvo i klase su ukinuti i prevaziđeni.

Krajem 19. veka i početkom 20. veka u osvit polne ravnopravnosti postojala je samo ravnopravnost muškaraca. I kao što je danas nekome čudna ili neprihvatljiva rodna ravnopravnost, tako je krajem 19. i početkom 20. veka većini bila neprihvatljiva ideja o ravnopravnosti žena i muškaraca. I opet srećom, u prvoj polovini 20. veka prevazišli smo i tu neravnopravnost. Mislim, takav je slučaj sa ovom rodnom ravnopravnošću i kroz tu prizmu je treba posmatrati.

Dakle, pojam rodno takođe izaziva zapitanost. Postoji deo ljudske populacije koji smatra da poseduje poseban rodni identitet koji se ne poklapa sa genetskim identitetom, a ovaj deo populacije bilo da ih je dva ili deset procenata zaslužuje da bude posmatran i kroz prizmu socijalnog kulturnih razlika, a ne samo kroz prizmu biološkog pola. I zbog toga je između ostalog i nastao pojam - rodno, „džender“ od latinskog genus, rod, vrsta. I deo odgovora zbog čega pojam rodno i rod i šta je pojam rodno i rod je sledeće.

Rod i rodno zbog toga što smo svi mi muškarci i žene, pripadnici svih rasa i nosioci svih rodnih identiteta deo ljudskog roda. Svi smo mi ljudska bića i ta odrednica rod i rodno nas obuhvata sve zajedno. To potvrđuju naravno prirodne i društvene nauke.

Manji deo javnosti o tome, cenjena ministarka je nešto i rekla, podiže bezrazložnu buku o ova dva zakona, međutim to je mnogo manji deo javnosti, nego recimo pre 10 godina. To je još jedan dokaz tome kako je ova vlast relaksirala društvene odnose i smanjila napetosti u društvu. Taj manji deo javnosti preteruje, karikira i iskrivljuje činjenicu, ali mi ipak i pored toga čujemo i uvažavamo i njih glas.

Ova dva zakona najviše imaju veze sa ravnopravnošću muškaraca i žena, sa zabranom diskriminacije, pa i žena koja je i dalje prisutna i sve to u svetlu evolucije u pojmu ravnopravnosti i proširenja oblasti na koje se on odnosi.

Tu govorim naravno i o evoluciji prava, jer je to deo ovog zakona i pravne nauke koji se tiču ravnopravnosti i zabrane diskriminacije po bilo kom osnovu, a sve na izmišljotine i neistine ova dva zakona najmanje demantuje stvarnost Srbije koju su stvorili predsednik Vučić i SNS u poslednjih devet godina.

Tu stvarnost u kojoj su podela i napetosti u društvu svedene na najmanju moguću meru i to je to. Dakle, od kada su predsednik Vučić i SNS na vlasti više nije moguće da se ponovi 2010. godina kada je tadašnji režim 10. oktobra doveo do sukoba na ulicama Beograda, 12.000 ljudi, po 6.000 na svakoj strani i za taj sukob je isključivo bio kriv režim tadašnji koji nije bio dorastao situaciji i koji je bio nesposoban da smanji napetosti u društvu i da spreči da dođe do onoga do čega je došlo 10. oktobra 2010. godine.

Ima li boljeg dokaza o ravnopravnosti, pomirenju, ljudskim pravima, jednakim uslovima za sve i odstustvu diskriminacije od činjenica da se parade pod zastavama duginih boja u ovih devet godina održavaju pod normalnim uslovima, bez napetosti i sukoba? Ima li boljeg dokaza o svemu ovome, dakle, o ravnopravnosti ljudskim pravima, pomirenju, jednakim uslovima za sve, od maestralnog poteza predsednika Vučića koji je pre četiri godine mandat za sastav Vlade poverio dostojnoj i dorasloj osobi, gospođi Ani Brnabić?

Predsednica Vlade, gospođa Ana Brnabić je najbolji dokaz o tome koliko su pripadnici te populacije ravnopravni i ne diskriminisani. U svakom slučaju, ljudska prava svih građana su bitno popravljena u ovih devet godina, pa u okviru toga i prava LGBT populacije. Još jedan dokaz i možda konačni u ovom delu, su četiri godine Ane Brnabić na čelu Vlade Srbije.

Pokazalo se da je ona vredna, pristojna, sposobna, skromna i uravnotežena osoba. Pokazalo se da ona nije nekakav fikus, već ličnost čvrstog karaktera. Pored toga što nije krila svoje opredeljenje, ona ga nije ni isticala. Upravo je ona kao Vučićevo otkrovenje doprinela poboljšanju sveukupnih odnosa u našem društvu, toleranciji i razumevanju.

Ova dva zakona doprinose boljem odnosu polova, razumevanju žena i muškaraca. Stoga, oni ne sumnjivo doprinose i porodičnim vrednostima. To onda doprinosi i većoj demografskoj poletnosti i živosti Srbije. Ustav Srbije u članu 63. kaže – Republika Srbija podstiče roditelje da se odluče na rađanje dece i pomaže im u tome.

Setimo se da Srbija pored ministarstva gospođe Čomić, Ministarstva za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog ima i Ministarstvo za brigu o porodici i demografiju. Porodica, roditeljstvo, potomstvo i pojmovi – dete, otac i majka jesu tradicionalne, neprevaziđene i plemenite vrednosti koje obezbeđuju zdravo društvo, demografsku vitalnost naroda i vrednosti koje pokazuju poštovanje prema predačkom nasleđu i omogućavaju zdravu i neometanu smenu generacija u Srbiji. U tom pogledu ova dva zakona suštinski poštuju ono što je srž tradicije. Društvo tradicionalno štiti interese dece i maloletnika kao važnu društvenu vrednost.

Jedan od osnovnih ciljeva je da deca i maloletnici budu zaštićeni od uticaja i informacija koje negativno utiču na njihov fizički i intelektualni razvoj, a ti štetni uticaji su, na primer, propaganda nasilja, pornografija, nametanje rodnih uloga i, na primer, manipulacija nad rodnim i polnim identitetom. Bitno je da zaštitimo decu i maloletnike i da im pružimo priliku da na nepomućen način, to je jako važno, ispolje svoj polni rodni identitet.

Zbog čega je bitno da zaštitimo decu i maloletnike? Zbog toga što oni ne poseduju većinu zaštitnih i spoznajnih mehanizama, zbog toga što nisu zrele i formirane ličnosti. Siguran sam da ova dva zakona doprinose tome.

Za kraj, predsednik Vučić gradi mostove u društvu, a ne podele. Pokazalo se da je pun pogodak sveukupan pristup predsednika Vučića i cele SNS pomirenje u društvu, trpeljivost, strpljenje, želja za dijalog, meka upotreba vlasti i pružanje ruke prijateljstva svima, pa čak i onima koji možda tu ruku ne zaslužuju.

Naravno, to je još ubedljivije zbog ekonomskih uspeha vlasti, zbog toga što predsednik Vučić uzdiže Srbiju, leči Srbiju, gradi Srbiju, vakciniše Srbiju, vraća joj dostojanstvo i hrabrost.

Živela Srbija!

Hvala vam.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević.
Izvolite.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, za mene je pomalo čudno kad jedan od predlagača zakasni na sednicu Narodne skupštine. Nema veće svetinje za narodne poslanike, a verujem i za predlagače ministre u Vladi Republike Srbije, nema veće svetinje od Narodne skupštine.

Dame i gospodo narodni poslanici, nedavno je rodno ravnopravni ministar u Vladi Republike Srbije dao sledeću izjavu. Izjava glasi ovako – onaj ko je protiv istopolnih brakova ili zajednice ne mora u njima da živi. Analogno tome ja mogu da kažem – onoj ko je za istopolne zajednice ili istopolne brakove mora u njima da živi.

Dame i gospodo narodni poslanici, ljudska prava su pravo na život, pravo na slobodu, pravo na sigurnost. Specijalna prava koja se dodeljuju jednoj od grupa bilo koje vrste mogu da budu vrlo neprijatna, da kažem, za pojedina društva. Nismo mi svi isti. Postoje patrijarhalni ljudi koji to teško doživljavaju.

Sad se ja pitam, kada govorim o diskriminaciji – šta će se desiti ukoliko se u istopolnoj zajednici pobiju dva homoseksualca? Jel to nasilje u porodici? Ako je to samo istopolna zajednica ukoliko dođe do nasilja da li je to onda nasilje u porodici?

Šta se dešava ako se potuku, a ima muškaraca koji imaju tri žene, šta će se desiti ako se potuku tri žene međusobno? Hoće li to biti nasilje u porodici ili u porodicu spada samo ona koja se prva venča? Šta će biti ako njih tri se udruže protiv njega samoga i ubiju ga od batina? Ja se pitam – hoće li to biti nasilje u porodici, ukoliko su ga prebile one koje se nisu venčale? Ko će onda da izađe iz kuće? Jadno muško.

Moramo biti veoma pažljivi.

Vi gospodine Martinoviću treba da se setite vašeg džaka. Bojim se da se prilikom emitovanja pojedinih prava, da tako to kažem, emitovanja da se radi o dopuni onog vašeg džaka. Zemlja sa lako niskim natalitetom ne bi baš trebala da pravi neku vrstu, ja ne govorim da je to feminizam, ali bismo imali prečih problema da rešavamo nego ovih.

Recimo, 40% plus do 50%, zašto samo funkcije, gospodine Martinoviću? Možete li vi da mi kažete? Zašto ne 40% rudara, zašto ne 40% zavarivača, zašto ne 40% traktorista, zašto ne 40% običnih vojnika? Zašto samo 40% do 50% funkcija? Jesu li to onda neka specijalna prava, pravo na vladanje?

Hajde da razmišljamo da li treba ovde u blizini da otvorimo kliniku za brzu promenu pola. Šta ćemo sa polno nemoćnim bićima koje ću ja biti za desetak godina, nadam se da ću doživeti polno nemoćno biće? Šta ćemo sa njima?

Šta ćemo sa ljudima koji požele da se osete kao slabije zastupljeni pol i kažu – nema veze, ja sam u duši malo žensko? Hoćemo li otvoriti tu negde na brzinu neku hirurgiju za brzu promenu pola?

Svi smo svedoci da su neki ovde menjali nacije, neki su menjali prebivalište da bi postali odbornici, neko je menjao ime, za očekivati je da ljudi požele, radi funkcije, da na brzinu promene pol. Ko će utvrđivati u toj situaciji ko je promenio pol ili nije? Hoćemo li to raditi na način koji se utvrđuje PAP?

Stvarno ne znam dokle ćemo mi sve dogurati zato što smo mi društvo sklono raznim zloupotrebama i treba biti veoma pažljiv u tome.

Ajmo malo o Sremskim Karlovcima. Ja koji sam rođen u Novim Karlovcima, to je naselje Sremskih Karlovaca, ja se bojim da naša istorija koju smo mi učili, barem moja generacija, istoriju prečanskih Srba, da ih tako nazovem, nikada nije dovoljno zastupala u udžbenicima. Srazmerno politici koja se vodila i političke prilike koje su bile u SFRJ, istorija Srba je svođena, upodobljena sa političkim događajima u zemlji i uređenjem države, tako da je gotovo bilo zabranjeno da se u udžbenicima istorije nađu događaji u kojima su učestvovali Srbi, a da se to nije dešavalo u užoj tzv. Srbiji, onda recimo, naučiš Prvi i Drugi srpski ustanak i to je bio kraj srpske istorije.

Ja vas pitam, ima li tu recimo bitke kod Slankamena? To je 1691. godine velika pobeda hrišćana, mali spomenik. Mi svoje velike pobede obeležavamo malim spomenicima, a velike poraze onda smo pompezni i više volimo da obeležimo poraze nego pobede. Velika pobeda 1691. godine što je kasnije Jovana Monasterlije, jel tako, Ludvig Badenski je vodio hrišćansku vojsku. To je bio veliki poraz Turaka zahvaljujući Jovanu Monasterliji i konjanicima srpskim koji su probili dva puta moćniju tursku vojsku i time doprineli hrišćanskoj pobedi. Kasnije su učestvovali u manjem broju i u bitci kod Sente što je rezultiralo Karlovačkim mirom. Što ne kažu da su kod Petrovaradina učestvovali? Da su tada položili kamen temeljac u Novom Sadu, je li tako pokrajinski predsedniče Vlade?

Dakle, hajde da pričamo dalje. Šta znamo o guslama? Šta znamo o istoriji o guslama? Nenad Čanak kaže – nećemo gusle hoćemo klavir. Guslarske škole su bile u Vojvodini, tzv. Slepačka akademija, jer su guslari bili slepi, je bila u Irigu. Kada je 1780. godine austrijsko carstvo zabranilo, osnovana je guslarska škola u Starom Slankamenu. Tako da su gusle u stvari vojvođanski instrument, selo Grk gospodine Martinoviću, sad selo Višnjićevo, u znak srpskog Homera Višnjića. Šta smo mi u istoriji od toga učili? Veoma malo je bilo u istorijskim udžbenicima.

Hajde dalje da vidimo šta je bilo sa vojvodovinom Srbijom. Koliko smo mi učili o tome? Ali, pre toga hajde da vidimo šta smo naučili o Matiji Gubcu? Sve. To je bila velika seljačka buna. Naravno, seljački lideri uvek loše završe. Tako da ja nemam neke prevelike ambicije. Dođe mi da kažem – pa ja i nisam neki seljački lider, tek toliko da me neko ne bi pogubio, da me ne bi krunisali kao njega. E, o tom krunisanju smo sve naučili, da li je bilo ili nije bilo, uglavnom u udžbenicima istorije smo naučili da su njega krunisali vrelom krunom i da je to bilo varvarski itd, i on je bio vođa slovenačko-hrvatskih ovih Zagoraca itd.

Šta smo naučili o Teodoru Vršačkom? Šta smo naučili o Vršačkoj buni, koja je po dimenzijama bila jedna od tri srpska ustanka? Šta smo naučili o Teodoru Vršačkom? On je 1594. godine bio vođa Banatske bune, Banatskog ustanka. U tom banatskom ustanku je učestvovao, na kraju je skršen sa 30.000 turskih vojnika, naspram 4.000 srpskih, 4.300, ako ne grešim. Teodor Vršački je prvo bio izvan, onda su ga Turci na prevaru uhvatili i živog pomoću meha odrali. O Teodoru Vršačkom nismo učili u istorijskim čitankama, zato što je tadašnji poredak u SFRJ bio takav da se istorija mogla učiti samo uže Srbije. Znači, ove krajeve su već bili otpisali obe pokrajine, tu nisi smeo ništa učiti.

Šta smo naučili o Vojvodovini Srbiji u udžbenicima? Ja ne, to sam naučio dobrovoljno, zato što je Vojvodina u tom trenutku bila veća Srbija od bilo kog srpskog kraja, 1848. Majska skupština gde Stefan Šupljikac postaje vojvoda, mitropolit Rajačić postaje patrijarh i austrijsko carstvo priznaje Majsku skupštinu i priznaje Stefana Šupljikca patentnom, gde je on od uzbuđenja, jer je držao rovove prema Turcima kod Pančeva, pao sa konja i umro od srčanog udara. Na tom mestu jedna stranka je morala da mu podigne spomenik, jer niko u Srbiji to nije hteo, prvo su bili komunisti, a posle žuti, njih to baš nije previše interesovalo da podižu spomenike te vrste.

Šta smo mi naučili o drugoj prečanskoj istoriji? Šta smo naučili, s obzirom da sam ja školu završio u Novim Karlovcima? Tu školu je završio i Dimitrije Mita Ruvarac, koji je bio upravnik štamparije u Sremskim Karlovcima, bio je i šef biblioteke u Sremskim Karlovcima. Nije bio kao Boško Obradović, bio je daleko bolji. Dakle, bio je veliki Srbin.

Šta smo naučili o njegovom književnom delu „Evo, šta ste nam krivi!“? Čovek je bio vidovit, opisao je sve šta će nam Hrvati uraditi, da je njihova intencija da ne priznaju Srbe kao politički narod, da Srbi koji žele da budu politički narod se moraju smatrati Hrvatima itd. Unapred je ukazao na pretapanje Srba, što nam se i desilo. Dimitrije Ruvarac je sahranjen u Sremskim Karlovcima. Da li mi nešto u udžbenicima imamo o njemu? On je, inače, poznat, da ne nabrajam dalje, po izreci: „Teška je prazna torba“. E, pa, gospodo Srbi, mi ne možemo da kreiramo prošlost, ali možemo da kreiramo budućnost, a budućnost treba da bude takva da zavrnemo rukave i da napunimo, u ekonomskom smislu napunimo, tu praznu srpsku torbu. Hvala.

Hvala.
Reč ima dr Aleksandra Tomić. Izvolite.

Uvaženi predsedničke, poštovani ministri, kolege poslanici, u tom duhu mog kolege Rističevića mi idemo i stavljamo sve u funkciju ekonomskog razvoja. I ovaj današnji predlog zakona koji se odnosi na istorijsku obnovu praktično Sremskih Karlovaca je takođe u toj funkciji, ali i ovaj deo kada pričamo o rodnoj ravnopravnosti i borbi protiv diskriminacije takođe je u funkciji ne samo ekonomskog razvoja, nego uopšte društvenog razvoja. To je ono što danas treba da kažemo.

Osvrnuću se najviše, pošto vidim da smo pri kraju rasprave, na Zakon o rodnoj ravnopravnosti. Mi smo ovde u Skupštini zajednički, gospođo ministarka, pokrenuli neka pitanja na osnovu onoga što nas je sačekalo ovde 2012. godine, a sačekao nas je taj vaš poslanički rad, u smislu toga da ste uspeli da uvedete određene kvote za izbor poslanika, odnosno poslaničkih lista i odborničkih lista. Trebalo je krenuti dalje.

Očito je prvi korak bio jako težak, a to je Ženska parlamentarna mreža, u stvari uspostaviti jednu neformalnu poslaničku grupu od svih predstavnica poslaničkih grupa pozicije i opozicije. U tom trenutku od 2012. do 2013. godine je trajala ta borba sa tim da jednostavno i sa naših kolegama objasniti šta ćemo mi to da radimo, u stvari. Tada smo se našli negde upravo kod ovih tema kao što su Istanbulska konvencija, kao što je rodna ravnopravnost, i taj naš put od 2013. do 2015. godine, decembra, kada smo uspeli određene amandmane, da animiramo i naše kolege, ali na kraju krajeva i ministra finansija gospodina Dušana Vujovića i gospodina Vučića, koji je bio tada premijer, pokazalo se u stvari da su to rezultati tog mukotrpnog rada.

Znači, o tome se nije pričalo u javnosti, kada pričamo o izvršnim organima, o institucijama. U društvu se pričalo kada su u pitanju pregovori sa Evropskom unijom, to je negde stajalo pod poglavljima 23, 24, gde su otprilike prava, borba protiv diskriminacije, ljudska prava, manjinska prava, ali nigde nije iskočila ta tema kada je u pitanju rodna ravnopravnost.

E šta sad danas imamo 2021. godine? Znači, 2015. godine, podsetiću vas, osim onih amandmana koji su ušli na Zakon o budžetu, gde je ušlo rodno odgovorno budžetiranje i veća podrška, kada su u pitanju žene iz ruralnih područja, žene preduzetnice i žene koje su u oblasti nauke, mi smo tu negde izvršili podizanje nivoa svesti kod svih ljudi, a to je što do tada bila definisana kancelarija u Ministarstvu za rad i socijalna pitanja koja se bavila rodnom ravnopravnošću, a jednostavno smo izmenama i dopunama Zakona o ministarstvima ugasili taj deo kancelarije i otvorili jedno koordinaciono telo ovde u Skupštini, znači, izglasali Zakon o ministarstvima, Koordinaciono telo koje će se baviti rodnom ravnopravnošću i koje će odgovarati isključivo premijeru Vlade Republike Srbije, odnosno gospodinu Vučiću.

To znači, da nije bilo političke volje i da nije bilo zaista političke svesti o tome da je potrebno podići na viši nivo ovu temu, mi danas ne bismo uopšte mogli da pričamo o ovom zakonu. Zašto to govorim? Znači, naš rad od dve godine i ne samo ovde u parlamentu, već i razgovor po dubini, kada pričamo o odbornicama lokalnih parlamenata, je negde urodio plodom.

Kada smo dobili sve te mehanizme, trebalo je onda ići na realizaciju svega toga, ići na pripremanje ovakvog jednog zakonskog rešenja. Kao što vidimo, od 2016. godine do danas je bio takođe dug put. Imali smo tri predloga, odnosno načina, postupka, procesa, kako da ih nazovem, dok smo došli do današnjeg rešenja u vidu jednog zakonskog predloga. Taj predlog je zasnovan na onim oblastima upravo koje smo mi ovde u parlamentu zacrtali, deo koji se odnosi na društveni dijalog vezan za rad, za zapošljavanje, za deo koji se odnosi na obrazovanje, kulturu, deo koji se odnosi na socijalnu politiku i borbu protiv nasilja prema ženama i deo koji se odnosi na veće učešće žena u političkom životu. Mi smo kao rezultat toga dobili jednu Vladu Republike Srbije koja ima 50% plus jedan žena.

Znači, mi smo napravili taj demokratski iskorak i pokazali i Evropskoj uniji i svetu da mi to možemo i bez ovog zakona. Znači, ipak je do čoveka, ipak je do nas, ipak je do toga da li mi možemo da sprovedemo jedan konsenzus kada je u pitanju i politički dijalog i istomišljenika i neistomišljenika. Mi smo danas imali prilike da čujemo da je ovde u Maloj sali bio takođe jedan politički dijalog pozicije i opozicije, koji jednostavno ne prihvataju tu činjenicu da žele da bude to pod patronatom nekih stranih međunarodnih organizacija, pa bio to i Evropski parlament.

Kao što vidite, mi razgovaramo o tome u društvu. Što više razgovaramo, očito imamo bolje rezultate. Bez obzira što postoje pojedini koji sebe nazivaju opozicijom, pa napadaju gospodina Vučića, predsednika Srbije, da je on politički tiranin, da ne prihvata bilo kakav dijalog, pokazuju u stvari, govore o njima koji ne žele da razgovaraju, jer nemaju šta da kažu po određenim temama. Oni da su hteli da kažu, oni bi rekli nešto o ovom Zakonu o rodnoj ravnopravnosti. A ovaj zakon je mnogo toga uredio i čak je otišao i mnogo koraka napred.

Ja sam inače htela ovo svoje izlaganje da posvetim nečemu što mislim da niko nije toliko baš razmatrao detaljno, a to je rodno odgovorno budžetiranje, članom 5. definisano ovim zakonom, jer sve ovo što govorimo, podrška ženama, i kada su u pitanju socijalne kategorije, i zdravstvene, i obrazovanje, i žene na selu, i borba protiv nasilja nad ženama, ne može ukoliko vi nemate sistemsku finansijsku podršku države, a ona ide kroz budžet, a ona mora da ide po određenim svojim pravilima, a ta pravila već su negde Ujedinjene nacije prenele da to rade međunarodne finansijske institucije, i to već radi Svetska banka, i to već radi MMF.

To je trebalo zaista uvoditi korak po korak. Godine 2016. je počelo to u Ministarstvu finansija, sa 27 institucija, danas imamo već četvrti izveštaj o napretku o uvođenju rodno odgovornog budžetiranja u sistemu planiranja javnih finansija u Republici Srbiji i taj izveštaj je uradio UN Women, u kome je rekao da je Srbija u svojim zaključcima dosta napredovala. A napredovala je zahvaljujući tome što danas kada pričamo o 2019. godini, pošto se uvek ide unazad kada se rade određene analize, od 40 subjekata koji su direktni budžetski korisnici, 34 je uključeno konkretno u postupak rodno odgovornog budžetiranja.

Šta to znači, da bi građani Srbije razumeli? Tačno su definisan novac, koliko se troši za žene a koliko za muškarce, koliko za određene programe koji su vezani za rodnu ravnopravnost a koliko treba još da bi dostigli taj balans koji smo čuli od naših koleginica – 50% i 50%. To je vrlo teško. Taj put je težak, ali treba reći i da sve članice EU ne poštuju ovo. Znači, onoliko koliko država smogne snage i finansijske i demokratsko, u smislu svog organizovanosti društva, da sprovede sve te programe, mi možemo da govorimo o tome da li je neko postigao određene rezultate.

Po izveštajima UN Women vi možete da vidite da je Srbija i ispred Hrvatske i ispred Bosne, Makedonije, Crne Gore. Znači, ipak je lider u regionu, ipak se ona sada takmiči sa zemljama Beneluksa, koje su najbolje u svemu ovome zato što je sistem inače funkcionisanja njihov odavno počeo po ovom principu rodno odgovornog budžetiranja.

Mi smo imali prilike ovde da ugostimo određene članove parlamenata Belgije, Švedske, gde su oni u svom sastavu dolazili potpuno u muškom sazivu. I njima je bilo jako čudno što smo mi sve žene sa druge strane. A onda smo mi njih pitali – pa, dobro, kako je to moguće da se muškarci bore za rodnu ravnopravnost u vašim zemljama, a oni kažu – mi smo ti koji smo u stvari taj ugroženi pol koji tražimo svoju ravnopravnost, isto kao što vi sad tražite ovde.

Prema tome, vidite, slika može da se gleda i sa jedne i sa druge strane. Najbolje je sprovesti određeni balans. Taj balans, put do tog balansa je jako težak.

Ciljevi izveštavanja, kada pričamo o rodno odgovornom budžetiranju, postoje i tačno su definisani. Oni treba da daju afirmaciju dobre prakse, treba da daju doprinos određenim institucijama koji su uveli rodno odgovorno budžetiranje, treba da daju podršku učenju celom ovom procesu, ali treba da daju i podršku onim institucijama, subjektima koji su već uveli taj primer dobre prakse i jednostavno kao taj primer treba da budu primer za ostale koji će to da uvedu. Do sada je inače 165 državnih službenika prošlo edukacije koje se odnose na rodno odgovorno budžetiranje i mislim da je to od velikog značaja za ove četiri godine.

Ne mogu da završim ovaj svoj govor a da ne kažem da postoje i određene kritike na ovaj zakon. Zašto? Zato što kada pričamo uopšte o borbi protiv diskriminacije, ne smemo da dozvolimo ni ovim zakonom, koji je zaista jedan evropski i demokratski iskorak za Srbiju, ne smemo da ugrozimo i da uvedemo jednostavno neki vid druge diskriminacije uvođenjem određenih prava manjina i time u stvari sprovesti određeni pritisak na određene ciljne grupe. Šta hoću da kažem?

Hoću da kažem da, recimo, vi imate institut za očuvanje jezika Republike Srbije koji se suprotstavio ovakvom jednom zakonu, upravo zbog toga što mi ovde ovim zakonom uvodimo jedan rodno senzitivni jezik, ali to nije naš model, to je model svih razvijenih država koje su uvele jedan ovakav zakon i negde se mnogi stručnjaci iz ove oblasti protive tome, zato što mi negde naše reči uvodimo neke nove pojmove u svakodnevno korišćenje i samim tim rušimo onaj koncept pravilnog govora srpskog jezika i to je ono što u stvari u ovom delu kada je samo jezik u pitanju, znači, negde stvara jedan crv sumnje zbog čega sad uvodimo ovakav zakon, da nije on nešto previše za sve nas, sa druge strane, uvođenje određenih školskih programa u ovom delu kada je upravo promena, odnosno uvođenje tog rodno senzitivnog jezika i možda postaje problem za određene grupacije, sa treće strane, pisanje naučnih radova koji su obavezni za korišćenje rodno senzitivnog jezika. Znači, sve to piše ovde u zakonu.

Zato kažem, mi možda ne čitamo sve baš tako detaljno, pa onda neke stvari i ne prepoznajemo na taj način. Znači, obavezuje sve naučne radnike da uvedu rodno senzitivni jezik kad rade svoje radove.

Sa druge strane, samo pitanje zapošljavanja, recimo, ako imate određene kompanije u kojima imate preko 60-70% da li muškaraca ili žena, ovde vas negde obavezuju da morate 40% da imate taj manje zastupljeni pol. Šta se onda dešava sa tim kompanijama? Da li onda oni moraju da otpuštaju određeni broj radnika pa da zapošljavaju nove ili će jednostavno reći – u redu, prihvatam kaznene odredbe, nisam u mogućnosti da sprovedem sve ove odredbe?

Mislim da nam je zbog toga jako važno, videla sam u primeni ovog zakona da će mnoge odredbe biti tek primenjene 1.1.2024. godine, da jednostavno pravilnicima i uredbama, podzakonskim aktima, zaista rešite sve ove nedoumice koje se javljaju i kao možda jedan strah ljudi koji će učestvovati u celom ovom procesu.

Zato kažem da ovaj zakon predstavlja za nas veliki iskorak i ono što sada više ne pričamo o poglavljima kada su u pitanju pregovori sa EU nego pričamo o klasterima, sigurno da će ovaj zakon biti deo klastera koji ćemo usvojiti. Za nas je to od velikog značaja i mi se ovde normalno borimo da pokažemo da smo na tom putu evropskih integracija zaista najbolji u regionu, i to se i pokazalo i juče na ovom sastanku zapadnog Balkana koji je bio na Brionima, da imamo tu najveću svest o tome koliko je važno da imamo dobru regionalnu saradnju, bez obzira na provokacije, odakle god one dolazile, i mislim da zbog toga treba dosta pričati u javnosti. Vi ste nosilac, na kraju krajeva, kao Ministarstvo, ovog predloga zakona, treba pričati u javnosti o tome šta ovaj zakon donosi i koliko dobroga u stvari će on građanima odnosno građankama doneti u budućnosti i koliko ćemo probleme prevazilaziti mnogo lakše u društvu.

U danu za glasanje naravno da ću podržati ovaj predlog zakona, s tim što mislim da i neke predloge amandmana koje sam videla zaista treba da ih ozbiljno razmotrite. Hvala.

Zahvaljujem.
Pošto na listama nema više prijavljenih, reč ima predlagač, Gordana Čomić. Izvolite.

Zahvaljujem i zahvaljujem narodnoj poslanici Aleksandri Tomić na prikazu svega što je u ovoj Skupštini urađeno nakon izmene i dopune zakona koji je uveo 30% obaveznih kvota, jer je to važno da čuje i da ostane u institucionalnom pamćenju.
Još je važnije pošto će do 15. avgusta biti rađene polazne osnove strategije za rodnu ravnopravnost i sve to o čemu ste vi govorili biće praktično deo strategije. Zbog toga što imate u analizi život koji smo izmerile, dakle, način na koji pravite saveznike da bi bilo bolje i muškarcima i ženama. Ne postoji odluka na ovoj planeti ako za nju neće da glasaju muškarci, a da bi muškarci glasali mora biti dijaloga sa muškarcima. Mora biti jasnog predloga zašto treba da se glasa za rodno osetljivo budžetiranje, zašto treba za to glasati. Ova Skupština je to i uradila i kao što su muškarci glasali za 40% obaveznih kvota, ne bi bilo te odluke da nije bilo saglasnosti predsednice Skupštine i predsednika Srbije.
Za sve ono što želimo kao promenu, modela roda koji se namenjuje ženama i muškarcima, trebaju muškarci, jer drugačije nema odluke. Nije potrebno to stalno naglašavati, ali dobro bar ponekad, i bar jednom, zato što je to onda i mehanizam da razvijamo dijalog koji nam nedostaje u društvu, bez obzira da li je o rodnim ulogama, da li je o budućnosti Srbije, da li je o zaštiti životne sredine, da li je o nasilju, da li je o mentalnom zdravlju.
Nama treba da razgovaramo, ali zaista, o činjenicama onako kako je praktično Aleksandra Tomić dala kroki za sve ono što će Strategija da sadrži.
I ovo ministarstvo, već smo to uradili i ponovićemo, neuobičajeno, možda praksu na prve sastanke, fazne izrade teksta Strategije za rodnu ravnopravnost, mi ćemo zvati Narodnu skupštinu.
Obično, narodni poslanici nisu u kontaktu sa dokumentima u toj fazi, nego kada prođe Vladu ili već.
Ja mislim da treba da budu u najranijim fazama, zbog toga što ili imaju iskustva sa tim šta se dešavalo na ovom polju ili prosto treba da idu po glasove od ljudi, pa da znaju koji su to ljudi koji hoće da glasaju za bolji položaj ili za dobar plan Strategije za rodnu ravnopravnost.
O rodno osetljivom jeziku, rodno osetljiv jezik se drugačije kaže upotreba gramatike srpskog jezika. On nije ništa manji, ništa više od toga. I mi znamo da svaki put kada uvedete to kao podsećanje da ćete dobiti jedan polukonfliktan dijalog i on može da bude dobar.
Podsetiću vas kako se završila na prethodnom Zakonu o ravnopravnosti polova, koji je praktično bio povlačen zbog toga što smo tražili da zanimanja u ženskom rodu budu zanimanja u ženskom rodu. To je gramatika našeg jezika. Tako što imate u zakonima, kao što znate, za sve imenice smatraju da su i ženskog i muškog roda. Dakle, nismo unakazili zakone ničim.
Razne vlasti, razne opozicije, ali smo podrazumevali, da smo razumeli šta to znači identitet nekoga u jeziku, koji govori kao maternji jezik, a u tom maternjem jeziku se imenice menjaju po rodu, po broju i po padežu.
Tako je i odredba o tome da mi kao društvo pokažemo naučnim radovima, u naučnim tekstovima dali će protokoli uredbe biti takvi da se i u te tekstove doda rečenica kao u našim zakonima, da se sve imenice smatraju da su i ženskog i muškog roda, ja to ne znam, ali ste vi dobrodošli da to predložimo ljudima koji smatraju da će to nauditi naučnom istraživanju. Neće, daleko bilo.
Za sve amandmane koje smo dobili, zaista smo zahvalni pošto ima priličan broj amandmana koje ćemo nadam se prihvatiti, tako da postanu sastavni deo teksta zakona. amandmani koji su autentično vaši amandmani, koji su pojačani i potvrđeni mišljenjem eksperata Saveta Evrope i amandmani koji su neophodni zbog toga što ima tehničkih grešaka ili ima nečega što ne treba ostavljati redakciji.
Ako, ishod naše današnje rasprave i buduće rasprave u pojedinostima bude da mnogi od vas i dalje ne podnose mene, kao članicu Vlade, da ja i dalje sve vas vrlo podnosim i svi mi se sviđate, a da ljudima u Srbiji bude jasnije zašto je dijalog lekovit, zašto su činjenice u dijalogu neophodne, i zašto je potrebno da muškarci i žene u Srbiji, razgovaraju o zajedničkoj budućnosti koja je razvoj Srbije.
Onda će usvajanje ovog zakona biti uspeh sam po sebi, a vi ćete biti ti u ovom sazivu, koji ćete vrlo dobro kontrolisati i nadzirati da li pratimo primenu zakona.
Ovo je veliki korak za Srbiju i ja sam lično beskrajno zahvalna na prilici da u tom koraku i svedočim i učestvujem. Hvala vam.