Zahvaljujem i izvinjenje svim narodnim poslanicima, jer se u Maloj sali ove naše Narodne skupštine održava konferencija posvećena dvadesetogodišnjici rada Kancelarije Saveta Evrope u Srbiji i prosto je obaveza bila da prisustvujem.
Zahvaljujem na razumevanju i sa nadom da ćemo to razumeti kao vrlo dobru slučajnost, pošto u jednoj sali govorimo o predanosti i posvećenosti i dve decenije rada Kancelarije Saveta Evrope u Srbiji, a u ovoj sali govorimo u stvari isto o tome na koji način da zajedno gradimo vladavinu prava, da zajedno gradimo i slažemo mozaik kulture ljudskih prava i na koji način da zakoni koje donosimo budu sasvim nedvosmisleno jasni svim onima na koje će se zakon odnositi sa odgovorima na pitanje kako će to poboljšati njihov život, zašto će se to dogoditi, koliko to košta, ko će to da plati i kako ćemo meriti da li su odredbe u Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o diskriminaciji i Predlogu Zakona o rodnoj ravnopravnosti upravo one koje će omogućiti najbolja moguća rešenja u životu.
Zato sam zahvalna svima vama koji ste pažljivo pročitali Predlog zakona, podneli amandmane, jer smo time stvorili prostor za dijalog, za mogućnost da zajedno učinimo mnoga rešenja boljim, kao što sam zahvalna i ekspertskim mišljenjima eksperata Saveta Evrope na opaskama, komentarima i predlozima za izmene i dopune rešenja koje je radna grupa donela usvojivši Nacrt, a Vlada glasala o tome, poslavši vama predlog.
Zato ukratko o istorijatu oba ova propisa u Srbiji za poslednjih 20 godina, koliko traje i Kancelarija Saveta Evrope. Politika uopšte kao posao bavi se u suštini sa dve stvari. Prvi je da menja prostor. Evo, na ovoj sednici ćete vi imati prilike da razgovarate i o tome kako prostor da se menja, kao i kako da se očuva jedan kulturno važan, istorijskim nasleđem, važan prostor za Srbiju.
Prostor kada se menja, potrebno je mnogo znanja, mnogo dobrih slika, mnogo razgovora o tome kako će neki novi grad, neka nova hidroelektrana, neki novi auto-put, novi rudnik, nova šuma, kako će menjati naš život na bolje. Politika koja menja prostor bavi se kroz svoje sektore svim onim čime prostor koji živimo treba da bude ljudski, bolji, zdraviji i čovečniji za sve nas.
Druga tema politike je da menja društvene odnose i ta promena ide mnogo teže nego menjanje prostora. U tome je ilustracija načina na koji su i Zakon o zabrani diskriminacije i Zakon o rodnoj ravnopravnosti, a onda pre ravnopravnosti polova, koliko teško su prolazili put kroz institucije, kroz kritike javnog mnjenja, kroz otpore, kroz predrasude, kroz ponašanje zasnovano na predrasudi da je sve to koješta, da sve to ne postoji i da u Srbiji nema diskriminacije i da je ženama baš super i da ne vidimo razloga za donošenje propisa.
Ne možete život demantovati koliko god dugo trajala borba za objašnjavanje očiglednog, a to je da diskriminacija postoji, da kulturu ljudskih prava u Srbiji treba graditi predano svakog dana i da su žene neravnopravne u mnogim pozicijama, bez ikakvog drugog osnova, osim ponašanja uvreženog u predrasudi da one i ne zaslužuju bolje i da to što se stalno nešto bune, mora da su neke feministkinje ili neke zle osobe koje ne razumeju kako je ženama u Srbiji, u stvari, sjajno.
Kad pogledate hronologiju, pokušaja donošenja propisa, onda vidite i namerno ne govorim o tome, ko je bio vlast, ko je opozicija, jer je svejedno. Otpor prema društvenim promenama, otpor prema promeni ponašanja, otpor prema izgradnji kulturi ljudskih prava je ravnomerno raspoređen kroz razne društvene grupe, kroz sve političke ideologije, kroz sve strukture i sve institucije, ne samo u Srbiji, nego na čitavoj planeti.
Zato osvajanje slobode i ide tako teško, pošto je otpor organizovan. Pa je praktično, kada je diskriminacija u pitanju, Srbija krenula od Zakona o zabrani diskriminacije osoba sa invaliditetom zbog toga što tu otpori ipak imaju problem za čovečnošću. Ne možete toliko poreći očigledno, koliko često su ljudi sa invaliditetom, ljudi sa bilo kojom različitošću u odnosu na nas, koliko su često diskriminisani. Od očiglednog da neko ko nema slobodu kretanja, nego koristi invalidska kolica, nema rampu, da neko ko je slep ili slabovid, ne može da zna koje mu je dugme u liftu, da neko ko ima dete sa smetnjama u razvoju, nema pristup ni lečenju ni odmoru, da neko ko je osoba sa invaliditetom ne može da se zaposli i ne može da bude tretiran kao ljudsko biće kome takođe trebaju prihodi, kao i osobama bez invaliditeta.
Tako je 2003. na 2004. godinu Srbija krenula u trnoviti i dug put borbe protiv diskriminacije, protiv volje da ljude samo malo različite od nas da se prema njima ophodimo sa omalovažavanjem, sa netrpeljivošću, ponekad sa govorom mržnje, a vrlo često i najgore što možete učiniti nekom drugom ljudskom biću to je da za vas bude nevidljivo, kao da ne postoji, da je vazduh. To je zanemarivanje ili omalovažavanje zbog toga što su ljudi skloni narcizmu malih razlika. Koliko malo se razlikuje neka osoba sa invaliditetom od nas? Koliko još manje se razlikuje neko ko je po polu različit od nas? Koliko malo se razlikuje neko po veri, po naciji, po etničkom poreklu, po seksualnoj orjentaciji? Koliko malo se razlikuje od nas, ali neki mi nalazimo da je to sasvim dovoljno da biramo netrpeljivost spontano. To je prva tačka otpora svim vidovima borbe protiv diskriminacije.
Ljudi kažu netrpeljivost je spontana. Ne može to on da izdrži, mora da mu kaže, mora da ga omalovaži, on je loš, on je nepotreban, on je ovakav, ona je onakva i to što je netrpeljivost spontana čini borbu za kulturu ljudskih prava tako teškom, pošto morate da donosite propise kojima ćete zabraniti ponašanje zasnovano na predrasudi da imate pravo na netrpeljivost prema drugim ljudskim bićima. Nemamo. Niko od nas nema i mnogi od nas su tome skloni i zbog toga postoji prvi Predlog zakona o zabrani diskriminaciji koji nije uspeo da prođe ni Vladu ni Skupštinu, pa drugi Predlog zakona o zabrani diskriminacije koji je jedva prošao Vladu, ali nije prošao Skupštinu, pa na kraju treći Predlog zakona o diskriminaciji koji je konačno usvojen u Narodnoj skupštini. Taj zakon danas menjamo zbog toga što život traži da ga menjamo.
Sličan trnovit put je prošao i Zakon o ravnopravnosti polova. Na samom početku borbe za kulturu ljudskih prava, Skupština Vojvodine je donela odluku o ravnopravnosti polova, smatrajući to svojom nadležnošću. Imali su člana veća Vojvodine zaduženog za rodnu ravnopravnost. Posle su to pretočili u sekretarijat koji se time bavio. Napravili su odluku o Zavodu za ravnopravnost i onda pokušali da sve to primenjuju na terenu.
Četiri godine kasnije i Skupština Srbije je iz trećeg pokušaja, pre toga skidan sa dnevnog reda sednice Skupštine, Zakon o ravnopravnosti polova, konačno usvojila zajedno sa strategijom i ti propisi u suštini građenjem mehanizama, građenjem institucija, borbom, dijalogom počinju da menjaju živote ljudi koji su bili izloženi diskriminaciji u Srbiji.
Čuđenje je izazivalo pre 20 godina kada je Kancelarija Saveta Evrope počela rad. Čuđenje je izazivala tvrdnja nekih od nas da postoji porodično nasilje. Rečeno je da je to nasilje i krivično delo kao svako drugo i da mi želimo da uništimo tradicionalne srpske porodice. Dvadeset godina kasnije i sa delom u Zakonu o rodnoj ravnopravnosti koji se bavi porodičnim nasiljem nadam se da ćemo se kroz dijalog saglasiti da jedino što uništava porodice srpske ili bilo koje je nasilje. Jedino što možete kao društvo je da tvrdite ono što je očigledno i da objasnite to što je očigledno, da nema privatnog nasilja. Svako nasilje je javna stvar, svako nasilje je javna briga, jer je to briga za opšte dobro u društvu i porodično nasilje i onda posledično kako smo se zajedno borili protiv diskriminacije i druge vrste nasilja, vršnjačko nasilje, ulično nasilje, medijsko nasilje, svaka vrsta nasilja koju je „stvori svojevrsnu kulturu nasilja“ protiv kojeg se treba boriti, koju treba kruniti zato što snižava kvalitet života svakoga od nas.
Vrlo često kad god sam započinjala dijalog ovakve vrste bila sam odmah optuživana da je to nešto protiv srpskog naroda i protiv Srbije i moj odgovor je bio to je nemoguće, jer ovaj narod ima u svojoj kulturi reč čojstvo, koja znači čuvaj druge od sebe. Tako je počela borba protiv diskriminacije u literaturi, u kulturi, u narativu ovog naroda koji razume koliko je važno čuvati druge od sebe. I činjenica da delimo ljudsku prirodu sa drugim narodima je ono protiv čega se borimo zabranom diskriminacije, ono protiv čega se borimo upućujućim odredbama u Zakonu o rodnoj ravnopravnosti. Kako to činimo? Tako što koristimo narativ i kulturu našeg društva u kojem postoji reč čojstvo. Da li treba da možda tu reč uvedemo i u Ustav? Ja bih volela, ali kažu da to nije ustavna materija. Nije ustavna, ali jeste duboko u nama koji smo učeni ovom jeziku, ovoj kulturi i načinu ophođenja prema ljudima.
Svejedno smo deo planetarnog stanja u kome je nasilje u porodici problem, u kome svaka treća žena ima direktno iskustvo porodičnog nasilja, u kome u Srbiji u proseku 30 do 35 žena godišnje biva ubijeno u porodičnom nasilju. Ubijani su i muškarci najmanje 10 njih godišnje, očevi, muževi, braća, sinovi.
Dakle, ako hoćemo da se borimo protiv nasilja onda prvo moramo u ovom našem dijalogu razumeti da je nasilje ono što razara porodice i da je osnovni zadatak i uloga društva da se protiv tog nasilja bori efikasno, preventivno, blagovremeno.
Odredbe o borbi protiv nasilja su u Predlog zakona o rodnoj ravnopravnosti uvedene tokom jedne od javnih rasprava. Nije originalno zbog toga što je Srbija donela Zakon o sprečavanju nasilja u porodici, Srbija je ratifikovala Instanbulsku konvenciju, Srbija je u domenu bezbednosti, sigurnosti pravosudnog sistema učinila jako mnogo odličnih koraka da se protiv nasilja izbori, ali nam je rečeno treba to da bude i u Zakonu o rodnoj ravnopravnosti i mi smo to uvažili.
Šta Zakon o zabrani diskriminacije treba da ishoduje jednom usvojen, promenjen onako kako vi budete kazali da treba bolje da se definiše i šta Zakon o rodnoj ravnopravnosti treba da ishoduje kao promenu po pojedinca, pojedinku i društvo jednom kada bude usvojen i kada stupi na snagu? Treba i prvi i drugi da omoguće svakom od nas da oseti da živi u malo pravednijem društvu.
Ako sam Rom ili Romkinja da znam kome mogu da se obratim ako neko smatra da mu se može da me ne zaposli, da me vređa, da me stavlja na svoje mesto. Ako sam žena da znam da imam jednaka prava. Pola budućnosti je moje, pola svega je moje zbog toga što samo tako može da bude razvoja zajedničkog i zato je Zakon o rodnoj ravnopravnosti zakon i o ženama i o muškarcima. Menjamo rodne uloga koje društvo definiše.
Bilo je ovde dilema i amandmana o tome šta je pol, a šta je rod. Pol je biološka kategorija. To ne možete da birate. Neko dvoje ljudi se vole i naprave vas u nekom zvezdanom trenutku kao dečaka ili devojčicu. Na to nemate nikakav uticaj, ali to kakva žena treba da bude, gde vam je mesto, kakav muškarac treba da budete, gde vam je mesto to se društvo dogovara običajnim, pisanim, nepisanim pravilima, ali i zakonskim propisima.
Mi treba da napravimo zakonske propise koji uzimaju najbolje od običajnih, od pisanih, od nepisanih pravila, od kulturoloških pravila, od verskih ubeđenja zato što će taj zakon tako živeti.
Zakon o zabrani diskriminacije uvodi nekoliko novih instituta. O njima ćemo verovatno govoriti detaljno kada je u pitanju rasprava u pojedinostima. Govorim o segregaciji kao aktu kojim praktično odvajate jednu grupu ljudi, ko god da su ti ljudi, ne mešajući se sa njima. Imate slučajeve segregacije u Srbiji i o tome treba da se razgovara.
Govorim o navođenju na diskriminaciju. Ne morate sami da bude inspirisani spontanošću svoje netrpeljivosti da nekoga diskriminišete. Možete da bude odgovorni pred zakonom iako navodite nekoga na diskriminaciju. Govorim o posrednoj diskriminaciji koja je merena i gde imate i zabeležene slučajeve onih koji se žale Poverenici za ravnopravnost. U zakonu imamo zabranu uznemiravanja, ponižavajućeg postupanja, polnog uznemiravanja.
Imamo i zabranu diskriminitarskog postupanja službenog lica tokom, ili odgovornog lica kao organa javne vlasti, to je tzv. institucionalna diskriminacija, gde nepisanim pravilima neko ko misli da ima mrvu moći služi, odnosno upotrebljava je samo zato da maltretira nekog drugog.
Imamo diskriminisanje u oblasti stanovanja kao jedan novi institut. To je da je zabranjeno da vi birate da li ćete nekome izdati stan zbog netrpeljivosti ili nekakvog ličnog svojstva koga vi ne smatrate poželjnim u društvu.
Zakon o rodnoj ravnopravnosti kroz sve odredbe, kroz sve sektore pravi upućujuće odredbe za izgradnju sistema kojim ćemo zaista garantovati i obezbediti ravnopravan, jednak, ravnomeran pristup i žena i muškaraca svemu onome što su društveni resursi, od budžeta preko učešća u odlučivanju, političkim strankama, u javnom sektoru. Dakle svuda gde treba da se odlučuje, treba da razgovaramo o tome zašto ima samo muškaraca, nema žena ili zašto ima samo žena, a nema muškaraca.
Sve ovo što imamo pred sobom je priroda uredila da bude naše zajedničko i zato ovaj zakon treba kao ishod da ima jedan neprekidan dug dijalog između žena i muškaraca o razvoju Srbije. Žene su jedan od izvora za razvoj Srbije i ovaj zakon treba da omogući da zaista budu u prilici da odlučuju i da kažu koju o sopstvenoj budućnosti.
U sektorima zapošljavanja rada, u sektorima socijalne politike, u svim sektorima našeg života Zakon o rodnoj ravnopravnosti ima upućujuće odredbe kojima ili treba menjati druge zakone ili obavezuje sve u institucijama na dogradnju ili promenu rada da bi zaista bilo ravnopravnosti.
Tekst ovog zakona pred vama je najmanje posledica rada Ministarstva za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog. U njemu su hiljade i hiljade sati rada, hiljada i hiljada ljudi i žena i muškaraca tokom decenija iz civilnog sektora, pre svega, iz vlasti, iz opozicije, iz institucija, iz civilnog društva danas, iz civilnog društva pre 25 godina, iz institucija poput Saveta Evrope ili EU, iz OEBS, iz fondacija koje pomažu Srbiji razvoj kulture ljudskih prava.
Dakle, ovo je jedan zajednički napor koji smo mi po Zakonu o planskom sistemu preveli u reči, u odredbe koje su pred vama i to je ishod oba ova zakona, da poštujemo napor i rad onih koji su pre nas uložili svoje znanje u borbu protiv diskriminacije i u borbu za rodnu ravnopravnost i da spremamo Srbiju bolju, pravedniju, ugodniju za one koji dolaze posle nas, to je cela ideja i nadam se da će vaši amandmani i vaša rasprava doprineti da ta ideja u finalu dobije svoj najbolji mogući izraz. Hvala vam.