Hvala, gospodine Miletiću.

Reč ima Samira Ćosović.

Na današnjem zasedanju, između ostalog, razmatramo Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o srednjem obrazovanju koji ćemo mi iz SDPS podržati. Ono što zakon predviđa jeste početak uvođenja državne mature i, takođe, zakon izmenama otvara mogućnost da škola, ukoliko ne može da organizuje nastavu drugog stranog jezika, zbog nedovoljnog broja učenika, može da organizuje kombinovanu grupu na nivou dva ili više različitih razreda. Škole sa odeljenjima za učenike sa posebnim sposobnostima za filološke nauke mogu da organizuju kombinovanu grupu na nivou dva ili više razreda koje ima najmanje 12 učenika.

Smatram da Ministarstvo ovu izmenu u zakonu predlaže u cilju podizanja kvaliteta nastave drugog stranog jezika. Pitanje je koliko će to biti funkcionalno, ali odgovor na to pitanje će dati sami nastavnici za koje će ova novina biti ne samo veliki izazov, nego i dodatno opterećenje, a sve u cilju podizanja kvaliteta nastave, kako sam već rekla.

S tim u vezi želela bih da iskoristim prisustvo ministra prosvete, gospodina Ružića, i postavim jedno pitanje. Poštovani ministre, želim da vas pitam da li ste upoznati sa informacijom da je sportska sala OŠ „Svetozar Marković“ u Brodarevu, opština Prijepolje, zatvorena već godinu i osam meseci?

Ovom prilikom želim da kažem da je izgradnje sale započeta 2015. godine, a završena 2018. godine. Objekat je površine 980 kvadratnih metara, izgrađen je sredstvima iz budžeta opštine Prijepolje u iznosu od 56 miliona dinara. Upotrebna dozvola dobijena je 1. septembra 2018. godine kada je sportska sala puštena u rad.

Osnovnu školu u Brodarevu pohađa 450 učenika. Pored njih salu su koristili sportski klubovi, kao i veliki broj građana za rekreativne aktivnosti. Sala je bila u funkciji do 5. oktobra 2019. godine kada je zatvorena.

Ono što želim da pitam jeste – da li Ministarstvo prosvete u saradnji sa, recimo, lokalnom samoupravom može da preduzme nešto da se sala ponovo otvori, a sve u cilju unapređenja nastave fizičkog i zdravstvenog vaspitanja, kao najšire osnove za razvoj sporta i očuvanja zdravlja nacije.

Školu u Brodarevu je 2019. godine obeležila 100 godina postojanja i iznedrila je više od 15 doktora nauka. Ja ću pomenuti samo akademika Veljka Vlahovića i neke profesore Beogradskog univerziteta, kao što su Rifat Ramović, Hasan Hanić i da ne nabrajam dalje.

Što se sporta tiče, Brodarevo je mesto koje je dalo državnog prvaka, rekordera, olimpijca Armina Sinančevića, atletika, disciplina – bacanje kugle. Osim toga, u takmičenjima na republičkom nivou učenika osnovnih škola, ova škola, kao rasadnik talenata u atletici, već nekoliko godina daje učenike koji zauzimaju prvo i drugo mesto. Među njima je i Dino Tumbul, omladinski prvak Srbije i četvrti na Balkanu.

Da ne bih nabrajala sve uspehe učenika osnovne škole u Brodarevu u atletici i u sportu uopšte, mada je tu i stoni tenis itd, ono što me zanima jeste – da li ste vi kao Ministarstvo upoznati sa ovom informacijom i da li možete da preduzmete neke aktivnosti kako bi sala, nakon godinu i osam meseci, bila ponovo otvorena i bila na usluzi prvenstveno učenicima osnovne škole u Brodarevu, a zatim i sportskim klubovima i građanima Brodareva?

Što se tiče Predloga zakona, kao što sam rekla, SDPS će podržati sve zakone koji su na dnevnom redu. Zahvaljujem.

Hvala, gospođo Ćosović.

Reč ima ministar Ružić.

Zahvaljujem, predsedavajući.
Pre svega, mi ćemo pružiti naravno adekvatnu informaciju i ono što je moguće razrešiti kao problem, to je da se bilo osnovne ili srednje škole ili ustanove učeničkog ili studentskog standarda ili ustanove visokog školstva obrate na redovne konkurse koje imamo pri Ministarstvu prosvete, nauke i tehnološkog razvoja.
Nisam upoznat sa razlogom da, koliko sam razumeo, sala koja je izgrađena bude zatvorena. Pretpostavljam da se radi o nekim dugovanjima. Ono što jeste do Ministarstva, to ćemo svakako učiniti i sagledati te mogućnosti, ali mislim da nadležna školska uprava jeste u obavezi da o tome informiše i Ministarstvo i da sagledamo kako taj problem razrešiti.
Tako da možemo i u pisanoj formi da dostavimo odgovor čim dobijemo konkretne podatke. Hvala vam.

Hvala.

Pravo na repliku Samira Ćosović.

Samo bih htela da iskoristim priliku da se zahvalim ministru na odgovoru. Nisu u pitanju dugovanja, u pitanju je vanredni inspekcijski nadzor vezano za protivpožarnu zaštitu. Znači, dat je rok da se otklone mere 30 dana, dva puta su produžavane te mere na period od šest meseci.

Mislim da bi Ministarstvo prosvete moralo da se uključi u rešavanje ovog problema, jer očigledno da neko ne radi svoj posao kako treba.

Hvala još jednom.

Reč ima Zagorka Aleksić.

Hvala, poštovani potpredsedniče.

Uvažena ministarko, ministre, kao što je koleginica iz moje poslaničke grupe već rekla, u Danu za glasanje mi ćemo podržati ovaj set zakona koji je pred nama.

Svi zakoni su podjednako važni ali svakako bih izdvojila Zakon o rodnoj ravnopravnosti kojem je prethodio jedan, možemo reći, jedan intenzivan društveni dijalog i javna debata i on predstavlja jednu institucionalizaciju borbe koja je trajala dugo i koja će i posle donošenja ovog zakona trajati, jer treba biti realan i objektivan.

Usvajanjem jednog ovakvog zakona mi nećemo rešiti sve probleme ali ćemo postaviti zdrave temelje i raskrčiti put ka punoj rodnoj ravnopravnosti kojoj se teži.

Ovaj zakon podrazumeva one prakse koje podstiču rodnu ravnopravnost u svim aspektima života, u oblasti zdravstvene i socijalne zaštite, bezbednosti, poslovnog života, saobraćaja, tehnologija, kulture komunikacija, sporta, politike, udruživanja. On je naravno usmeren protiv nasilja, podrazumeva oštriju kaznenu politiku i što je važno podrazumeva mehanizme za prevenciju nasilja i njegovo prepoznavanje.

Činjenica je da danas više nego ikada Srbija ima žena koje vrše javne funkcije. Kada je u pitanju politička moć žena više nego ikada imamo i ministarki i poslanica, ali i sutkinja. Ipak, mi smatramo da te zakonske privilegije nisu samo rezervisane za političarke i sutkinje, već pre svega za građanke i građane ove zemlje.

Mnoge građanke, nažalost, nisu dovoljno upućene u svoja prava, suočavaju se sa diskriminacijom na svakom koraku, ne prepoznaju uvek diskriminaciju, nisu informisane na pravi način. O tome govore razna sektorska istraživanja i na kraju krajeva Godišnji izveštaj Poverenice za ravnopravnost, kao jedan vrlo relevantan dokument i to je činjenica nad kojom ne smemo da zatvaramo oči.

Za Jedinstvenu Srbiju su posebno važne mere zakona iz pete oblasti, čini mi se da je peta, a to je oblast rada, zapošljavanja i samozapošljavanja i ta se oblast dosta izmenila i unapredila. Stvorio se jedan vrlo precizan i jasan normativan okvir koji će obezbediti punu primenu politike jednakih mogućnosti kada je u pitanju rad.

Ovim zakonom mi smo borbu za ravnopravnost utemeljili, dali smo joj okvir, opredelili smo se za jedan jasan pravac. Ipak, rodnu ravnopravnost neće obezbediti donošenje zakona, već njegova primena i zato je veoma važno delovanje svih činioca ovog društva. Ravnopravnost treba da postane manir, način ponašanja koji treba praktikovati u svim društvenim odnosima, počevši od onih porodičnih do onih koji se obrazuju u institucijama.

Mi podržavamo i Predlog zakona o obnovi kulturno-istorijskog nasleđa i podsticanju razvoja Sremskih Karlovaca i cela ta kulturno-istorijska celina, gradsko jezgro Sremski Karlovci predstavlja jedno jedinstveno kulturno nasleđe u Srbiji.

Karlovci su grad – muzej, grad jedinstvene vinogradarske tradicije. Ni jedan grad u Srbiji ne slika takvu epohu romantizma kao Sremski Karlovci. To je grad Branka Radičevića, nekadašnje stecište domaće intelektualne elite i mesto koje je bilo centar kulture, obrazovanja i duhovnosti nekada za Srbe. Nadamo se da ćemo uskoro pobediti koronu i da će u oblasti kulture biti više ulaganja.

Kada sam već kod korone i pandemije protiv koje se i dalje borimo, želim samo da spomenem da u organizaciji Skupštine grada Jagodine, a o trošku donatora i na inicijativu predsednika JS, gospodina Dragana Markovića Palme, 600 ljudi boraviće u Paraliji od 3. do 7. juna, od toga najviše lekara, njih 500 i to najviše onih koji su pandemiju proveli u crvenoj zoni.

Poslanička grupa će u Danu za glasanje podržati sve zakonske predloge koji su pred nama. Hvala.

Hvala, gospođo Aleksić.

Reč ima Snežana Paunović.

Zahvaljujem, potpredsedniče.

Uvažena ministarko Čomić sa saradnicima, ministre Ružiću sa svojim saradnicima i uvaženi predstavnici pokrajinske Vlade, poštovane kolege, građanke i građani Srbije, danas pred nama je set važnih zakona. Znam da ništa novo nisam rekla. Neću se baviti prvim zakonom koji je na dnevnom redu, Zakonom o srednjem obrazovanju, jer su o tome zaista iscrpno govorili i profesor Žarko Obradović i Đorđe Milićević. U stvari, ja generalno ne govorim posle profesora Obradovića kada je upitanju prosveta, to bi bilo isuviše hrabro, ali se hoću baviti zakonima koji su takođe na dnevnom redu, to je Zakon o zabrani diskriminacije, Zakon o ravnopravnosti i Zakon koji se tiče Sremskih Karlovaca.

Mnogo smo simpatičnih detalja čuli, ali ću početi svoju diskusiju sa pozicije ravnopravnosti. Kako ona izgleda u praksi? Ovako, govori uvaženi kolega Đorđe Milićević sa pozicije predsednika poslaničke grupe, potroši polovinu vremena, a drugu polovinu ostavi za svoju koleginicu, koja mu je inače i zamenik. To je, uvaženi građani Srbije, ravnopravnost u praksi u parlamentu Srbije. Nju je uvek lepo prepisati kad postoji. Da je kojim slučajem bilo drugačije, ja bih bila najglasniji kritičar, to ministarka zna zato se tako simpatično i smeška.

Mi smo Zakon o zabrani diskriminacije doneli 2009. godine i negde mi se čini bili manje senzitivni nego što smo danas. Zašto smo danas ovoliko senzitivni kada je upitanju Zakon o zabrani diskriminacije, ja ne mogu do kraja da razumem, iako pretpostavljam da moja pozicija i nije da nešto razumem, naročito ne ako su to lične reakcije, tim pre što jedan ovakav zakon, koji istina u svom sastavu sadrži nešto što bi za određene ljude koji imaju predrasude na temu jednog dela ovog zakona moglo da bude sporno, mora da bude pogledan kroz malo širu prizmu, pa i prizmu šta je to što bi smo prihvatili, a šta što bi smo odbili. Doći ću i do toga.

Ljudska prava, građanska prava, manjinska prava, to je, ljudi, Ustav Srbije. U čemu je problem da mi iskoračimo i unapredimo svoja dva zakona, a oba su doneta 2009. godine? Praksa je pokazala posle, koliko je to, 12 godina da treba napraviti određene promene, da ih treba unaprediti, da treba iskoračiti, da treba prepoznati neke ugrožene kategorije kojima se možda nismo bavili te 2009. godine. Možda su bile tiše, možda nisu bile naglašene.

Šta je diskriminacija u praksi? Najbolje znamo mi koji smo nekada bili predmet diskriminacije koja se pretvara u nasilje. Ovo kažem sa pozicije nekog ko je živeo u južnoj srpskoj pokrajini i bio diskriminisan isključivo zato što je Srpkinja, pa sam kao takva bila u riziku da kada izađem u grad uveče i ostanem posle 23,00 časova mogu biti potencijalna meta za nekog silovatelja isključivo po verskoj pripadnosti.

Mnogo je žrtava, nažalost, jednog ovakvog pristupa životu. Ono što Srbija nikada nije bila, nije bila teren na kome je dozvoljeno da se na taj način bilo ko odnosi prema bilo kome. Zato je važno reći na glas ono što je rekao ovaj zakon.

U nekoliko navrata ste, ministarka, odgovarali i probali da određene dileme razrešite, ako su to bile dileme, ako to nisu bili izričiti stavovi. Izmene zakona se u onom delu koji sam pogledala, a pogledala sam vrlo studiozno, tiču pre svega proširenja oblika diskriminacije. Ona sada obuhvata i polno i rodno uznemiravanje, ponižavajuće postupanje, uznemiravanje ili navođenje na diskriminaciju, zatim teškim oblikom diskriminacije će se pored do sada definisanih oblika smatrati i diskriminacija po osnovu seksualne orijentacije i starosnog doba i govorili ste o izveštaju Poverenika. Ja nisam stigla da to pogledam, ali verujem da te cifre nisu ni malo obećavajuće.

Do sada se diskriminacijom smatralo izazivanje ili podsticanje neravnopravnosti, mržnje ili netrpeljivosti po osnovu rasne, nacionalne i verske pripadnosti, jezika, političkog opredeljenja, pola, rodnog identiteta i invaliditeta. Ova izmena je rezultat potrebe usklađivanja sa evropskim zakonodavstvom, ali i posledica uočene prakse da je po ova dva osnova poraslo diskriminatorno ponašanje.

Odavde bi se ja zaustavila sa svim onim što bi moglo da bude i jeste lepo kod mene napisano u obrazloženju ovog zakona i prešla na ono što u praksi ne mogu da prihvatim. Ne mogu da prihvatim da u 21. veku u slobodnoj zemlji Srbiji, u sred grada Beograda, koji je glavni grad, mog druga Borisa Milićevića neko vitla nožem isključivo zato što je deklarisani gej, kao što ne bih mogla da prihvatim da bilo koga od vas, i o tome sam govorila u Skupštini nedavno, bilo ko napada samo zato što ne misli isto kao vi politički, zato što se razlikuje ideološki, zato što ima drugačiju boju kose, kože ili zato što ima nalogodavca koji mu je rekao da mora da vas napadne kada izađete iz Skupštine.

Sve su to iste diskriminacije i sve su to razlozi gde mi nemamo pravo da na jedne budemo neosetljivi, a na druge hipersenzitivni. Ja možda ne umem da shvatim predstavnike gej populacije, ali sa druge strane nisam neko ko bi mogao da im samo zbog toga sudi. Tim pre me oduševljava hrabrost onih koji to mogu. Pritom, poznavajući Srbiju nije ona malo puta umela da se ponaša licemerno u odnosu na određena pitanja. Znam zašto i to kažem, jer je nekada pitanje pojedinca veće od društvene pojave, pa pojedinca prihvatimo zato što bi nam valjao, a društvenu pojavu ne nikako.

Donošenjem Zakona o diskriminaciji sigurna sam da ćemo pomoći ugroženim kategorijama. U prošlom smo mandatu bezbroj puta slušali o problemima autistične dece, dece sa invaliditetom, dece koja ne mogu sama o sebi da brinu, roditelja koji ne mogu da isprate svoje radne obaveze, samohranih majki koje imaju takvu decu, samohranih očeva, raznih kategorija koje ne prepoznajemo u društvu dok ih ne čujemo. Kada napravimo jedan ovakav zakon, napravili smo obavezu pre svega za vas iz Ministarstva da čujete svaki glas i da ni po koju cenu na njega ne ostanete imuni, da o njemu govorite glasno. Zato mi je drago što imamo ovakav zakon.

Zato apelujem na sve kojima smeta i ovaj prvi deo i ja to mogu da razumem i to je ljudski i to je dozvoljeno, da kada kritikuju ovaj zakon uzmu u obzir i stare i bolesne i Rome i sve manjine i sve ugrožene kategorije, jer smo kao društvo nemilosrdni prema svemu što ne poznajemo ili nas iz nama poznatih, a društvu nepoznatih razloga, ume plašiti.

Poverenik dobija određena ovlašćena, obaveze. Sigurna sam da će u konkretnom slučaju Poverenica odgovoriti na sve ono što zakon, odnosno izmene ovog zakona stavljaju pred nju, nakon što se parlament izjasni o ovim zakonima. Koliko sam shvatila iz diskusija, podržaćemo ove zakone.

Sada ću preći na Zakon o rodnoj ravnopravnosti koji praktično zamenjuje važeći Zakon o ravnopravnosti polova, takođe donet 2009. godine, krovni dokument za stvaranje društva u kojem svi građani imaju jednake uslove za život. Dakle, u pitanju je jedan institucionalni okvir kojim se stvaraju uslovi za sprovođenje politike jednakih mogućnosti, jednakih šansi za život, za rad i za žene i za muškarce.

Tu se sada vraćam na onaj početak i na mog uvaženog kolegu Đorđa Milićevića koji je imao svest o tome da nam vreme poslaničke grupe, druge po veličini, koje nije ni dugo, ni veliko, pripada jednako, pa smo ga i podelili. Nije Đorđe govorio o manje važnom zakonu u odnosu na mene, ali sve u životu može da se postigne onda kada shvatimo da sve što imamo jeste po pola. Ako bih bila autentično bezobrazna, mogla bih da kažem da po statističkim podacima u Srbiji žena ima više nego muškaraca, ali neću, nego ću reći ću da kada je ravnopravnost u pitanju moramo da se setimo i da žena ima više na položaju sudija, npr. U sudovima opšte nadležnosti, kažu podaci, 1.320 žena i 575 muškaraca, a u sudovima posebne nadležnosti su sudije uglavnom žene, više od dve trećine. U tužilaštvima, istina, nije takva situacija.

Neravnopravan odnos kada su u pitanju plate i penzije. U proseku su manje za žene. Taj platni jaz između žena i muškaraca 2018. godine iznosio je 8,8% i što je naročito simpatično, ovaj podatak svrstava Srbiju u zemlje sa najmanjim platnim jazom u Evropi. Ipak treba imati u vidu da su razlike u zaradama između muškaraca i žena prema stepenu obrazovanja ili zanimanja znatno veći.

Ovde se kaže da je platni jaz u Evropi 16,3%, a u svetu čak 23%. Srbija će po svemu sudeći biti primer dobre prakse donošenjem najpre ova dva zakona, a onda i njihovom primenom. Nije to loše. U 2021. godini nije to prvi put da mi iskoračimo u odnosu na ostale zemlje iz okruženja, pa ako hoćete i u Evropi.

Kada su u pitanju penzije takođe stoji podatak da je prosečna starosna penzija za žene 25.000, a za muškarce preko 26.000. Sve su te neki pokazatelji neravnopravnosti na kojima treba raditi, koje treba dovesti do perfekcije. Sigurna sam da smo rešeni kao društvo i država da to uradimo činjenicom da smo se sreli sa ovim zakonima. Ako se ne varam šest godina smo bili u nekom pokušaju da dođemo do predloga zakona, pa smo imali vraćanje, pa neslaganje. Ovo je sada finalno, verovatno ne najbolje.

Na kraju svih krajeva ja sam neko ko je amandmanski intervenisao, pa to apriori znači da ovo nije bio zakon koji baš nije za kritikovanje i on će u praksi verovatno pokazati da ima još kritike, ali ga ja neću odbaciti, naročito ne pod pretpostavkom da on ugrožava porodicu, naročito ne pod pretpostavkom da je vrlo opasan sa one pozicije favorizovanja gej populacije jer da vam pravo kažem ono što ću ja reći naglas, a prepisala sam, ali vam neću reći od koga, ne bih odbila ministarsko mesto u aktuelnoj Vladi i sigurna sam da ne bi ni oni koji kritikuju gej populaciju. Hvala vam.