Hvala.

Uvaženi predsedniče, uvažena predsednice Vlade, članice Vlade, težnja svakog zdravog društva ali i pojedinca ka pravdi stvorila je potrebu za osnivanjem institucija pravde. Najznačajnije institucije za pravdu u jednom modernom društvu su svakako pravosudni organi odnosno sudovi i tužilaštva. Oni u suštini postoje kao civilizacijski odgovor na nepravdu kako pojedinci ne bi uzimali pravdu u svoje ruke ili je tumačili po slobodnoj volji.

U takvom konceptu društva podjednako je važno poštovanje jednakosti svih građana, kao i nezavisnost pravosudnih organa.

Kada kao predstavnici bošnjačkog naroda građana ove zemlje govorimo o pravosuđu, o njegovom položaju u ustavnoj materiji, moramo najpre postaviti pitanje - koji je danas status bošnjačkog naroda u samom Ustavu, ali i status drugih nesrpskih naroda u Ustavu Republike Srbije? Zašto je ovo pitanje važno?

Sve presude koje se donose počinju sa - U ime naroda. Zato je moje prvo pitanje - u ime kog naroda?

Ukoliko krenemo od prvog člana Ustava, koji prvenstveno definiše Srbiju kao državu srpskog naroda, šta se ovde može zaključiti? U ime kog naroda ti sudovi donose presude? Da li to znači da se pravda, pravednost, vladavina prava, poistovećuju i pripadaju samo jednom narodu? To je pitanje koje nas dovodi do prvog razloga zbog čega je važno i zbog čega mi smatramo da je potrebno izaći iz ovih okvira ustavnih promena koje je zadala Vlada ovim predlogom?

Mi smatramo da je neophodno i da Skupština iskoristi svoja ustavna ovlašćenja i da proširi tu reformu Ustava na što širu moguću materiju, kako bismo dobili jedan moderan, efikasan, savremen Ustav, po meri svih građana koji ovde žive.

U vezi sa sudstvom, Bošnjacima je takođe važan i način na koji će Ustav osigurati ravnopravno učešće Bošnjaka u tim pravosudnim institucijama.

Svaki izveštaj Evropske komisije o napretku Srbije govori o nedovoljnoj zastupljenosti Bošnjaka i Albanaca u pravosudnim institucijama, odnosno državnim organima sa javnim ovlašćenjima.

Mi ovde imamo slučajeve da se Bošnjacima kandidatima za izbor sudija osporava izbor bez ikakvog obrazloženja, iako Poslovnik izričito traži obrazloženje. Dakle, navede se njihovo ime i prezime, ospori se njihov izbor i to je to. Stiče se utisak da se osporavaju samo zbog njihovog imena i prezimena.

Dakle, nama kao predstavnicima Bošnjaka prvi prioritet kod reforme Ustava, pa i samog pravosuđa, jeste vraćanje Bošnjacima statusa naroda. To je posebno važno zato što su Bošnjaci u Srbiji, a prvenstveno u Sandžaku, autohton evropski narod.

Mi smo ovde svoj na svome. Niotkuda nismo došli, niti imamo nameru bilo gde da idemo. Ne zavisimo i ne tražimo ničiju pomoć, niti protektorat, tražimo samo ono što nam Ustav i zakoni omogućavaju. Ni manje, ni više.

Ako već ulazimo u promene Ustava zbog kojih se mora zakazati referendum, kakve jesu reforme pravosuđa, mi smatramo da bi bilo korisno iskoristiti ovaj referendum da zajedno dođemo do jednog novog, modernog, efikasnijeg Ustava, jer mi kao zemlja nemamo više vremena da čekamo i da odlažemo te reformske procese. Rađaju nam se nove generacije, stasavaju i odlaze. Odlaze svi - Bošnjaci, Srbi, Albanci, Hrvati. Dakle, naše reforme ustavnog sistema moraju dati odgovor na taj problem, moraju dati odgovor na to pitanje.

Kao predstavnici građana Sandžaka, svih građana Sandžaka, smatramo i da je neophodno pristupiti efikasnoj regionalizaciji. Nama je najbitnije definisanje Sandžaka kao nove autonomne pokrajine, što uostalom omogućava i Ustav, postojeći i važeći, u svom članu 12, koji kaže da je državna vlast ograničena pravom građana na pokrajinsku i lokalnu samoupravu. Ovo pravo takođe daje i član 182. stav 3, koji kaže da se mogu osnivati nove autonomne pokrajine, postojeće ukidati, spajati, itd.

Uspostavljanje autonomnih regija sa svojim specijalnim statusom i preporuka Rezolucije Parlamentarne skupštine Saveta Evrope broj 1985 od 8. aprila 2014. godine, koja kaže i preporučuje da uspostavljanje tih specijalnih statusa autonomnih regiona kao prevencija konflikta, kao rešavanje konflikta i rešavanje mnogih socioekonomskih problema. U ovoj rezoluciji se daje do znanja da su postojeći i novoformirani specijalni statusi autonomnih regija dali pozitivne efekte kako u samim regijama, tako i u celim državama u kojima su osnovane.

Dakle, autonomija je ustavno, legalno i legitimno pravo svih građana Srbije. To pravo bi trebalo da pripada svim građanima, bez obzira gde žive i kako se izjašnjavaju.

Ne želim da verujem da postoje dve grupe građana - jedni kojima se to pravo omogućuje, koji imaju to pravo i koriste i druga grupa građana kojima se zabranjuje čak i da misle o tome.

Pojam autonomije je, i svaka njena definicija, kao vid teritorijalnog uređenja jedne države. Svako drugačije tumačenje je zlonamerna zamena teza, koja u suštini ima za zadatak da stvori otklon javnosti prema toj ideji, a kod onih koji pretenduju da koriste to pravo, da ih pokoleba ili da ih obeshrabri od te ideje.

Dakle, ukratko, mi u Sandžaku želimo da sami odlučujemo o pitanjima koji su bitna za naš život, dakle o svim pitanjima iz politike, nauke, kulture, ekonomije, zdravstva.

Samo da vas obavestim da vam je isteklo vreme.
Pošto ste krenuli sa "ukratko", trebalo je odmah da krenete sa ukratko.

Ako budemo mogli u nastavku diskusije jednim civilizovanim tonom da dođemo do razmene mišljenja, mi ćemo biti vrlo zahvalni.
Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Reč ima ministarka Gordana Čomić.
Izvolite.

Zahvaljujem.
Niko sretniji od mene ako ovaj dijalog omogući dovoljno replika da dovršite ono što želite da podelite kao stav i one koje predstavljate politički i ukupnoj javnosti Srbije.
Dakle, nekoliko opaski. Jedna, prva, možda onoliko retorička koliko je bilo i vaše pitanje, pošto naziv na presudama "u ime naroda" potiče iz perioda kad je bilo definisanih i narodnosti, pa ako nikog nije zanimalo zašto ne piše "u ime naroda i narodnosti" i ako su svi znali da se to odnosi na državni suverenitet kome pripada pravosudni sistem onda imate odgovor i za danas za sve sudske presude.
Ako želite unutar Skupštine, ja vam stojim na raspolaganju, da se organizuje javno slušanje na Odboru za ustavna pitanja i zakonodavstvo, na Odboru za pravosuđe, gde god želite, na Odboru za ljudska prava da elaborirate zašto vama smeta da na presudama piše „u ime naroda“. Ovo je mesto gde se o tome govori i učešće vaše je više nego poželjno da se razjasni šta znači „u ime naroda“, od kad to stoji na našim presudama i zašto ne piše „ u ime narodnosti“ ni onda kada je uvedeno, a danas teško da bi pisalo „u ime naroda, nacionalnih manjina i građana“. Dakle, onoliko je, kažem, moj odgovor retorički koliko i vaše pitanje.
Što se tiče Izveštaja EU, vrlo pažljivo pratimo i Izveštaj EU, sa zahvalnošću, pogotovo kritičke opaske pošto su one alat, putokaz za svaku Vladu i za svaku Skupštinu šta je to što treba da menjate na bolje sa vrlo često sasvim dobronamernim predstavnicima Evropske komisije ili Saveta Evrope ili EOBS-a, koji vam i kažu kako da menjate na bolje.
Moguće je da je moj lični propust, ali u zvaničnim izveštajima ja nisam naišla na podatak da se imenuju Albanci i Bošnjaci kao ljudi čiji predstavnici manjkaju u javnim službama u lokalnim samoupravama, u sudstvu, u policiji, u vojsci.
Ono na šta sam naišla je naš Zakon o nacionalnim savetima kojim je država Srbija samu sebe obavezala na zastupljenost nacionalnih manjina na nivou lokalne samouprave, agencija, javnih službi, policije, sudstva, vojske, svih onih zato što je to normalno, zato što je to prirodno, zato što je to, osim što je jasna poruka, ono za šta se Ministarstvo za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog zalaže, da svako ko i pomisli da manjine u Srbiji posmatra pokroviteljski, a ne ravnopravno, odmah od toga odustane. Ako smo ravnopravni, onda treba da nas bude i u državnim organima, institucijama, agencijama, javnim službama za koje plaćamo porez jednako, bez obzira da li smo većina ili manjina.
Sa procesom predstavljanja, Ministarstvo se odlučilo za jedan društveni dijalog koji će biti tokom meseca jula o predstavljanju predstavnika nacionalnih manjina svugde. Prvi dijalog je u medijima, javnim servisima. Drugi će biti u onome što su službe javne politike i na vreme ćete biti obavešteni i zamoljeni za učešće zbog toga što Srbija ima dokaza da iznad svega želi predstavnike manjina. Dokazi su pripadnici Albanaca - nedovoljni, Bošnjaka - nedovoljni, Roma - pogotovo nedovoljni.
Znači, kada imate pripadnike romske nacionalne manjine jednako obrazovanih, jednako stručnih, onda ćete vrlo često od mnogih čuti – nemoj njega, Rom je, nemoj nju, Rom je. Ali, imate i sudija Roma i ja znam da svi predstavnici nacionalnih manjina vrlo pomno prate da li se taj zakon primenjuje i odličan je deo dijaloga da nas upozori gde manjka. Ne u procentu, ne radi se samo o tome da li je procenat prisutnosti Bošnjaka odgovarajući na teritoriji, radi se o tome da li se primenjuje zakon. O tome je ovde reč.
Imate i obrnute slučajeve u lokalnim samoupravama gde su vam manjine apsolutna ili relativna većina, da onda nemate predstavnike većinskog naroda. Naravno, zato što ne znaju jezik, zato što neće da se druže jedni sa drugima. Tako je, prosto, način života organizovan da morate da imate zakon koji bi ljudima dao poruku da treba da se ljuduje i da se gradi kultura ljudskih i manjinskih prava, da se podrazumeva jednakost pred zakonom.
Ako hoćemo da ocenimo ima li uspeha ili pomaka u tome i koliko se Srbija promenila, koliko je privržena kulturi ljudskih i manjinskih prava, biće mi vrlo drago da i o tome pričamo u odnosu na vremenski period od 10 godina, od pet godina, od 30 godina ili od 50 godina od vremena kada smo živeli u okruženju naroda i narodnosti.
Identitet koji za sada, i po zakonu i po onome kako su Bošnjaci izlazili na izbore za nacionalni savet i kako se izjašnjavaju, je takav da se po zakonu zovu nacionalna manjina. Sve ono što politički predstavnici Bošnjaka, što Nacionalni savet Bošnjaka želi da eventualno menja u zakonu više ste nego dobrodošli da se o tome otvori dijalog unutar Ministarstva, i vi i bilo ko drugi, kao što imamo poseban dijalog sa romskom nacionalnom manjinom, jer oni imaju prethodnu stepenicu, Strategija uključivanja Roma u sve sektore života, pa onda status na kome su, zato što su autohtoni narod koji živi u Sandžaku, u Srbiji oduvek. Bošnjaci, po prirodi stvari, imaju ono što je autonomija nacionalnog saveta za kulturu, za informisanje, za obrazovanje i za službenu upotrebu jezika i pisma.
Taj deo, takođe, proizvodi probleme na terenu zbog toga što Bošnjački nacionalni savet po svim pravilima zakona koji uređuje njihovu autonomiju u oblastima za koje je definisan Zakon o nacionalnim savetima se obraća nekim organima i onda se zbog reči „Sandžak“, koja je prirodna reč za pripadnike Bošnjačke nacionalne manjine, se vraća sa opaskom da treba drugačije zvanično da se zove. I o tome može da bude razgovora, jer ja čitam papire kako sam ja ministar, pa ne vraćam nikome papire.
Znate, nisam ministar, ja sam ministarka, jer je ministar rekao i izjavio, a ne može da se kaže da je ministar Čomić izjavio, pošto nisam „izjavio“, nego sam „izjavila“, pa ne vratim papire nikome, šta da radim?
Malo da vam objasnim da struktura jezika državne uprave nije uperena protiv Bošnjaka, pa ako dobijete u onome šta je komunikacija sa vašim stavom o tome da hoćete da budete narod, a ne nacionalna manjina i da se svugde piše Sandžak, da je to tema za dijalog i to nije tema za ustavni dijalog. To je tema o primeni prava nacionalnih manjina koja su definisana.
Ako želite izmene Zakona o nacionalnim savetima, i za to ste više nego dobrodošli sa inicijativom kako da se menja, ali tako da i druge nacionalne manjine ili narodnosti, ako hoćete tako da se zovete u buduće, zaista se saglase sa time. To je ideja kojom se vodi i onaj iz državne uprave koji se sa vama dopisuje kada s pravom kažete – ja se tako zovem, ja tamo živim, a ovom kaže jezik državne uprave je ovakav. Teško da nam jezik može biti prepreka da harmonizujemo naše živote i da zaživimo zajedno.
Na kraju samo dve opaske o tome da svako ima pravo na teritorijalnu autonomiju. Igrom slučaja, ja živim i moje porodice poslednjih 300 godina, koliko znam za svoje porodice, živimo na teritorijalnoj autonomiji i teritorijalna autonomija Vojvodine, koja je stanje duha, ona se ne poklanja Ustavom, nju živite svaki dan, nju živite tako što znate dva ili tri jezika, nju živite tako što idete u bilingvalne škole, nju živite tako što imate dva Božića i dva Uskrsa i što vam je prvi komšija uvek tu koje god bio vere i nacije i nikada nikoga ne pitate koje si vere i nacije zato što vam je to stanje duha da tražimo jedni drugima sličnosti, a ne razlike. To ne može da stane ni u jedan ustav, ali može da stane u dijalog o načinu životu, o predlozima širom Srbije kako ljudi širom Srbije žele da se u buduće u ovoj Skupštini odlučuje o teritorijalnoj autonomiji, o autonomiji uopšte, pa onda da se to predlaže za neke buduće ustavne promene.
Sve vrste kritika i opaski koje ste dali na Ustav koji je na snazi postoji zato što je nedostajao ili nedostaje. Na vama će biti izbor da li će nedostajati i u buduće dijalog o primeni postojećih zakona i postojećih rešenja iz Ustava, mnogo više nego ono što podrazumeva vašu procenu da na osnovu loše primene postojećih zakona vi smatrate da treba raditi nova ustavna rešenja.
Ja nemam ništa protiv, vreme i mesto. Ova Vlada Srbije je, ja mislim, pokazala dovoljnu otvorenost za svaku vrstu predloga, za svaku vrstu dijaloga, za dijalog koji nije ograničenog trajanja, zbog toga što ova Vlada Srbije zna da mora da dokaže da radi ono što misli. Ako je u vama percepcija da je tako samo prema većinskom narodu, vi imate pravo na tu percepciju. Nažalost, tu manjka činjenica. Manjine, sve manjine u Srbiji imaju prava zapisana u zakonu, zapisana u Ustavu, a vaš je posao i u nacionalnom savetu i kao političkih predstavnika da držite odgovornim one koji zakon primenjuju za da zaista bude i primene zakona i dokaza da su rešenja u zakonima dobra.

Hvala.
Zamolio bih vas da se vratimo na temu, pošto pitanje nacionalnih manjina nije uopšte predmet ovih ustavnih promena.
S druge strane, nemojmo se zavaravati da Enis Imamović ne zna o čemu se radi. Naravno da zna i naravno i da zna o čemu je reč kada je narod u pitanju i da kad se kaže narod, može da se misli na etnos, a može da se misli, kao u ovom slučaju, na demos, odnosno na stanovništvo. I ne kaže se da je demokratija, uzalud, vladavina naroda. Ne kaže se ni kog naroda u etničkom smislu, ali to nije sada tema. Mislim da je ovo samo da održimo šta hoćemo da kažemo, i mislim da smo svi toga svesni. Ali, ovo nije dan za tako nešto. Zato sam apelovao na početku.
Kad smo već kod toga, sada me ministarka Čomić podsetila da zamolim Vladu da sledeći put dođe rodno ravnopravna, jer stvarno, jedino muško ste stavili u rangu savetnika i to dole u drugom redu.
Enis Imamović ima pravo na repliku.
Zamolio bih vas onda da idemo dalje.

Hvala, uvaženi predsedniče.

Dakle, upravo je to bio predmet mojeg razjašnjenja.

Dakle, kada govorimo u ime naroda, mi tražimo da ovaj Ustav, prilikom prvih svojih reformi, sve narode koje žive u Srbiji prihvati kao ravnopravne narode i ravnopravne građane. Dakle, da ne stvaramo građane prvog reda i drugog reda, kako je sada stvoreno u ovom Ustavu, da se otkloni svaka nejasnoća. To je bio naš zahtev.

Dakle, nema potrebe da me vi edukujete, šta, kako, u ime kojeg naroda. Nisam rekao da se protivim početku presuda koje kažu da se donose u ime naroda. To ste možda pogrešno shvatili, svakako ste pogrešno protumačili.

Dakle, moj cilj je bio da narod koji predstavljam dobije jednak status kao i svi ostali narodi koji žive u Republici Srbiji. I hoću da moj narod ima osećaj da se presude donose i u ime Bošnjaka, a ne u ime srpskog naroda i svih ostalih koji žive u Republici Srbiji.

Dakle, drugo, rekli ste još jednu interesantnu stvar, kada kažete da autonomiju možemo da tražimo onda kada autonomiju počnemo da živimo. Mi u Sandžaku živimo autonomiju već vekovima. U Sandžaku u haromniji žive tri religije i pet naroda. Mi jedni drugima smo odlične komšije. Mi se podjednako ponosimo našim kulturno-istorijskim nasleđem i pravoslavnog naroda, pravoslavne vere i srpskog naroda i albanskog naroda i bošnjačkog naroda i crnogorskog naroda. Dakle, to je naša tradicija. Mi se u Novom Pazaru podjednako ponosimo i Altun-alem džamijom i Petrovom crkvom i Đurđevim Stupovima.

Zahvaljujem, kolega.

Isteklo je vreme za vašu repliku od dva minuta. Nastavljamo dalje.

Ako je to element i ako je to dokaz da nama pripada autonomija, mi onda već imamo i više prava nego što imate vi u Vojvodini. Ali, nam je nejasno da Vojvodina može… (Isključen mikrofon.)

Kolega, molim vas da poštujete vreme.

Sledeći govornik je Veroljub Arsić. Izvolite.