Zahvaljujem se narodnom poslaniku Marijanu Rističeviću.
Reč ima narodni poslanik Dejan Kesar.
Izvolite.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, cenjena ministarko, poštovani građani Srbije, pred nama su danas predlozi izmena i dopuna Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju.

Od 2014. godine izmenama i dopunama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju pokušavamo da određena pravna pitanja koja su od značaja za ostvarivanje ličnih prava, kao što je pravo na penziju, unapredimo, kao i da rešimo određene pravne dileme koje će doprineti da građani na jedan mnogo lakši i brži način mogu da ostvaruju svoja lična prava.

Pravo na penziju kao ustavnu kategoriju ostvaruju sva zaposlena fizička lica, ostvaruju poljoprivrednici, preduzetnici i druga lica koja ispunjavaju zakonom propisane uslove, a koji se odnose na godine života samih osiguranika, kao i na ostvarene godine radnog staža.

Prema važećem Zakonu o penzijskom i invalidskom osiguranju, sva lica koja su ispunila zakonske uslove, odnosno ukoliko su ispunili jedan ili kumulativno oba uslova, mogu ostvariti pravo na starosnu penziju, a to je ukoliko su napunili 65 godina života ili 15 godina radnog staža ili ukoliko su ostvarili 45 godina radnog staža, bez obzira na godine starosti.

Međutim, razlozi za donošenje predloženih izmena i dopuna Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju postoje, pre svega, iz potrebe rešavanja problema koji je nastao za korisnike prevremene starosne penzije, koji su zbog prihvatanja socijalnog programa Vlade, koji je rešavao višak zaposlenih, ostali bez mogućnosti da steknu punu starosnu penziju.

Zaista, izmenama i dopunama zakona iz 2014. godine, ta starosna granica je pomerena, ali istovremeno je stvorena mogućnost da građani mogu da iskoriste prevremenu, odnosno da iskoriste institut prevremene starosne penzije. I to 2014. godine nije bila samo praksa u Republici Srbiji, to su mnogo ranije uradile mnoge evropske i svetske države, pa su tako SAD, Australija i Norveška pomerile starosnu granicu na 67 godina, dok su Velika Britanija i Finska najavile pomeranje starosne granice na 68 godina.

Takođe, predloženim izmenama i dopunama ćemo konačno rešiti problem statusa lica kojima je u trenutku prestanka radnog odnosa, a zbog odluke njihovih poslodavaca, odnosno akta o sistematizaciji, nedostajalo pet, odnosno dve godine do navršenja prvog uslova za ostvarivanje starosne penzije.

Meni je zaista drago što smo svi zajedno uspeli da nađemo model za rešavanje egzistencijalnog problema određenih kategorija lica i na taj način smo pokazali da su nam problemi i interesi građana isključivo na prvom mestu i što uvek pokušavamo da nalazimo najoptimalnija rešenja, kako za državu, tako i za građane.

Svakako, ovaj problem, zbog koga danas i raspravljamo predloženim izmenama i dopunama zakona, je postojao mnogo ranije, i to pre svega u periodu od 2008. godine do 2012. godine, kada smo svi bili svedoci svakodnevnih zatvaranja društvenih preduzeća i fabrika pod okriljem tadašnje Demokratske stranke, gde su upravo najdeblji kraj izvukli zaposleni radnici u tim fabrikama.

Srbija je 2012, 2013. i 2014. godine započela sa teškim merama fiskalne konsolidacije, ali te mere su u tim godinama bile zaista neophodne da bismo obezbedili normalno funkcionisanje države i kako bismo stvorili zdrave temelje da Srbija napreduje, a da građani istovremeno imaju veće plate i penzije.

Godine 2012. bili smo suočeni sa katastrofalnom finansijskom situacijom. U tom trenutku u budžetu Republike Srbije bilo je dovoljno novca za isplaćivanje jedne mesečne zarade ili jedne mesečne penzije. Javni dug je iznosio preko 70% našeg BDP-a, a predstavnici bivšeg režima su nas na mesečnim i na godišnjim nivoima zaduživali komercijalnim kreditima čije su kamatne stope išle i preko 7%. I svi zajedno smo doneli odluku da te stvari moramo da menjamo iz korena.

Kao što sam rekao, svi ovi problemi su rezultat pogubne ekonomske i privredne politike koja je vođena od 2008. do 2012. godine, kada su svakodnevno stavljani katanci na društvena preduzeća i fabrike i gde je po nekim procenama 500 hiljada naših sugrađana ostalo na ulici. I rodonačelnici takve pogubne politike, ne samo za zaposlene u društvenim preduzećima, ne samo za radnike u fabrikama, jesu bili predstavnici Demokratske stranke. A, kada govorimo o Demokratskoj stranci, to su ljudi koji danas se nalaze na čelu određenih opozicionih stranaka i koji gotovo svakodnevno lažno obećavaju narodu da ukoliko se oni vrate na vlast, da će da im obezbede bolji život.

Vi danas kada slušate i Dragana Đilasa i Vuka Jeremića i sve ostale perjanice bivše Demokratske stranke, vi zaista u jednom trenutku pomislite da vi niste živeli u vreme kada je Demokratska stranka bila na vlasti, a to je upravo ono vreme kada su zatvarana preduzeća, kada su zatvarane fabrike, kada oni nisu znali, nisu umeli i nisu imali želje da unaprede te fabrike, da obezbede nova tržišta, nego im je bilo mnogo jednostavnije i lakše da te fabrike zatvore, a da ljude koji su radili u tim fabrikama pošalju na biro ili pošalju na ulicu.

Međutim, ne samo da su otpuštali, oni su vršili i kriminalne privatizacije, kako bi sebi i bliskim ljudima iz tadašnje Demokratske stranke obezbedili određena novčana sredstva.

Zbog te pogubne politike, nezaposlenost je 2012. i 2013. godine dostigla do neverovatnih 23%.

Oni nisu bili kadri da obezbede nova tržišta, pa da se fabrikama i društvenim preduzećima obezbedi novi priliv novca kroz domaće i strane investicije, već su ljude otpuštali. I kada imate više otpuštanja nego novih zapošljavanja, samim tim imate i manja izdvajanja za penzijsko i invalidsko osiguranje, pa su penzije 2012. godine iznosile 150 evra, prosečna zarada 250 evra, a danas kada je SNS na čelu države i kada vodimo jednu ozbiljnu, odgovornu i marljivu politiku, mi danas imamo prosečnu zaradu od 550 evra, očekuje se do kraja godine da ta ista zarada iznosi 600 evra.

Pa, šta to pokazuje? Pokazuje da SNS, pre svega, ima jasan plan i ima jasnu politiku, a njihov jedini osnovni plan jeste da lažno obećavaju, da napadaju Narodnu skupštinu, da napadaju policajce ispred Narodne skupštine, da Vuk Jeremić, kao što je to moj kolega Mirković danas rekao, da poziva na revanšizam.

Ja bih pitao gospodina Jeremića, umesto da poziva na revanšizam, dajte više da nam on kaže koliko je para potrošio na službena putovanja po belom svetu, a ništa nije uradio za pitanje Kosova i Metohije.

Zaista, kada je SNS došla na čelo države, mi smo znali, mi smo jednim delom znali šta nas očekuje. Nismo znali da smo na ivici ambisa, ali smo vodili jednu ozbiljnu, odgovornu i marljivu politiku i to radimo i danas.

Mi smo danas prva zemlja na Zapadnom Balkanu po privlačenju direktnih stranih investicija i to nam omogućava da otvaramo nove fabrike, da otvaramo nova radna mesta, a da nam nezaposlenost danas bude ispod 10%.

Zbog takve politike, mi smo se na najbolji način suočili sa pandemijom korona virusa i dok su drugi u Evropi i na Zapadnom Balkanu stezali kaiš, mi smo imali dovoljno novca da otvaramo nove bolnice, da obezbedimo četiri vrste vakcina, da obezbedimo respiratore, da obezbedimo nove bolničke krevete, ali smo takođe istovremeno imali dovoljno novca da nastavimo i sa infrastrukturnim projektima. I danas imamo dovoljno novca da u istom trenutku gradimo osam novih autoputeva.

Sve ovo jasno pokazuje da je predstavnike bivšeg režima isključivo zanimao lični profit. A, kada kažem lični profit, umesto da je Dragan Đilas i da su njegovi stručnjaci koji imaju, ja se nadam, koji imaju isti njegov mehanički mozak da zna da izračuna 100 minus 20 minus 20, pa je zato on danas jedan od najbogatijih ljudi u Srbiji, umesto da su privlačili domaći i strani kapital da bi održali fabrike, njegova naširoko poznata „Multikom grupa“, dok je on bio gradonačelnik Beograda, gde direktno postoji sukob interesa, je izvlačila pare poreskih obveznika preko javnih preduzeća i preko gradskih ustanova, a to su pare svih građana Srbije. I od tih para se danas isplaćuju plate Mariniki Tepić, to je žena koja je pozivala na donošenje deklaracije o genocidu u Srebrenici, isplaćuju se mnogi drugi koji konstantno na dnevnom nivou vrše bestidnu kampanju protiv Aleksandra Vučića i to rade preko njihovih medija.

Nemojte nikada zaboraviti da oni danas imaju mnogo više medijskog prostora nego što je imala SNS kada je bila u opoziciji 2008. godine. Oni imaju svoje novine, oni imaju svoje televizije, oni imaju svoje tabloide i imaju nebrojeno svojih portala.

Hoću da završim, kako bih ostavio mojim kolegama dovoljno vremena za diskusiju.

Penzioneri i zaposleni su Draganu Đilasu, Vuku Jeremiću, DS bili isključivo bitni tokom predizborne kampanje, a kako oni žive i na koji način žive, to im je bilo manje bitno.

Zato danas kada je Srbija ekonomski jaka i stabilna, mi možemo da kažemo da su nam podjednako važni i mladi i penzioneri i zaposleni i nezaposleni, jer samo zajedno možemo da nastavimo da gradimo još bolju i jaču Srbiju. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Milimir Vujadinović.
Izvolite.

Hvala.

Uvažene kolege, poštovani građani Srbije, poštovana ministarka, da se ne lažemo, govoriti danas samo o ovoj temi, a tema je Zakon o PIO, a ne uzeti u obzir vaše prisustvo u ovom parlamentu i sve ono što se dešavalo u prošloj godini, bilo bi manjkavo.

Naime, vi ste, poštovana ministarka, na neki način u ovoj sali asocijacija i personifikacija svega onoga što su Vlada i predsednik radili u prošloj godini, a tiče se pandemije, bolesti i muke koja je ophrvala ceo svet, pa i Srbiju.

Iskoristiću priliku svakako da pohvalim sve ono što je radila Vlada i predsednik u borbi, one mere od kojih smo krenuli kada je u pitanju pandemija, zatim sam tok razvoja pandemije i sve ono što je činjeno na njenom sprečavanju i zaustavljanju, i naravno, kao nekakav minimalno zadovoljavajući rezultat koji je danas pred nama, a to je vakcinacija Srbije i ne samo vakcinacija građana Srbije, nego i svih onih u regionu koji su to hteli, a kojima je Srbija tu mogućnost pružila.

Svakako ću iskoristiti priliku da u ovom momentu pozovem i sve naše sugrađane, odnosno građane Republike Srbije, koji nisu to do sada učinili, da se vakcinišu, da budu odgovorni prema sebi, prema Srbiji, prema narodu, jer danas ljudi iz regiona, pa skoro u autobusima dolaze u Republiku Srbiju da se vakcinišu, zahvalni na svemu onome što činimo, pa ne vidim nijedan realan razlog da to ne uradi svaki čovek u Srbiji i time pomogne i sebi i porodici i društvu uopšte. Ne zamerite mi. Iskoristio sam ovu priliku da pozovem sve naše građane.

Svakako iskoristiću priliku da zahvalim i predsedniku i Vladi što ovaj posao vakcinacije nije ograničila samo na granice, odnosno na građane koji žive u granicama Republike Srbije, nego je svoju pomoć nesebično pružila, pre svega, Republici Srpskoj i Crnoj Gori, ali i svim zemljama i našoj zajednici koja živi u svim zemljama u regionu.

No, da se sada vratimo na sam zakon. Ako me pitate šta bi bila glavna osobina ovog zakona, ja bi rekao pravičnost. Pravičnost, pre svega, jer se on kao takav odnosi na one koji su verovatno izneli najveći teret reformi koje smo prošli u poslednjim godinama. Ako sam dobro došao do podataka, poštovana ministarko, u pitanju je blizu 15.000 penzionera u Republici Srbiji, ispravite me ako grešim. Pravičnost, pre svega, jer su upravo ti ljudi zaslužni za benefite i rezultate koje danas uživa i Srbija i njeni građani, ali i svi građani, naši građani u okruženju. Oni su ti koji su izneli najveći teret reformi i mera koja će predložiti tadašnji predsednik Vlade, a današnji predsednik države.

Mi danas zahvaljujući tom njihovom žrtvovanju, da kažem, i toj njihovoj požrtvovanosti, volji vidimo benefite i rezultate onoga što je rađeno u proteklim godinama.

Na kraju, moram da napomenem jednu stvar koja je prošla nedovoljno zapažena u proteklim danima. Naime, 17. maja je održana zajednička sednica vlada Srpske i Srbije, i na toj sednici odlučeno da, pored 15. septembra koji je do sada obeležavan kao zajednički datum Srpske i Srbije, krenemo sa još jednim datumom, datumom Nevesinjske puške - 9. julom, kao podsetnik na događaj, kada je 1875. godine naš narod krenuo, da kažem, u obnovu nezavisnosti, ako hoćete, državnosti Srbije i Crne Gore, u jednu konačnu istorijsku obnovu srpske državnosti na Balkanu. Moglo bi se slobodno reći treći srpski ustanak.

Ovo je nešto što svakako uživa veliko poštovanje i nepodeljenu podršku u našem narodu u Republici Srbiji i u Republici Srpskoj. Potez predsednika Vlade, a i udruženja građana koja su bila deo ovoga, što zaslužuje veliko poštovanje svih nas koji danas živimo na ovim prostorima, i reklo bi se kako neki mediji rekoše - Nevesinjska puška ponovo među Srbima.

U prilog ovome ću reći da je 50 godina Nevesinjske puške kao centralna manifestacija održana u Beogradu sa trodnevnim svečanostima. Eto, zahvaljujući ovom predsedniku i ovoj Vladi i odlukama ovih političkih struktura u Beogradu izgleda da ćemo oko ovog da i 150 godina od ovog događaja obeležiti takođe u Beogradu.

Ovo je naravno samo još jedan simboličan čin podrške i izraz jedinstva sa našim narodom, pre svega, u Republici Srpskoj, ali i sa narodom koji živi u okruženju i nešto što zaslužuje nepodeljenu podršku i naroda i parlamenta, a na istom tragu je i ovaj zakon koji ste danas doneli u ovaj uvaženi dom, pa ćemo mi poslanici SNS, uvažena ministarka, svakako ovaj zakon podržati u danu za glasanje. Hvala vam.

Zahvaljujem se narodnom poslaniku Milimiru Vujadinoviću.
Reč ima narodni poslanik prof. dr Marko Atlagić.

Poštovana potpredsednice Narodne skupštine Republike Srbije, gospođo ministarka, uvaženi narodni poslanici, na kraju šta reći o ovom zakonu o kojem su podrobno govorile moje kolege i koleginice narodni poslanici. Dozvolite samo jednu rečenicu da kažem da sa izmenama ovog zakona je konačno pravda stigla 17.000 penzionera i oni će dobiti ono što im je obećano. To smo im obećali mi i rekli smo da ćemo tu „nepravdu“ ispuniti kada zemlja dođe u ekonomsku situaciju da možemo to učiniti. Tako radi SNS. Rečeno, dogovoreno, ispunjeno.

Poštovani narodni poslanici, ovih dana, iz dana u dan Dragan Đilas, Boris Tadić, Vuk Jeremić svakodnevno plasiraju neistine na račun Aleksandra Vučića, SNS, predsednikovih roditelja, predsednikova brata. Dozvolite da kažem da ovih dana plasiraju neke vrlo opasne stvari na račun Aleksandra Vučića i SNS, koje su opasne za identitet Srbije i za identitet srpskoga naroda.

Gle čuda, optužili su Aleksandra Vučića i SNS da su vodili rat 90-ih. Sada je vreme, poštovane dame i gospodo, da to razjasnimo. Verujem da će građani shvatiti o čemu se radi. Niko ozbiljan više na zapadu, niti na istoku ne tvrdi ovo što gospodin Tadić tvrdi – da smo mi vodili ratove i krivci za te ratove. Ja ću večeras da raskrstim za Tadićem, Jeremićem i Đilasom.

Poštovana potpredsednice, ja ću ići sa citatom dr Franje Tuđmana. Koristim posebno inostrane izvore, ako je ovo inostrani izvor, da vidite ko je vodio rat i ko je krivac za rat. Doktor Franjo Tuđman, predsednik Republike Hrvatske je rekao, citiram: „Moglo je proći bez rata, ali Hrvatska to nije željela. Mi smo procenili da samo ratom možemo dobiti nezavisnost Hrvatske“, završen citat, govor na trgu Bana Jelačića, u Zagrebu, 24. maja 1992. godine.

Gospodine Tadiću, jel vam sada jasno ko je vodio rat i ko je krivac za rat 90-ih? Jel vam jasno, gospodine Jeremiću? Jel vama jasno, gospodine Đilas, kada nazivaš nas i Aleksandra Vučića ratnim huškačima?

Drugi citat, uvaženi narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, opet hrvatski, a to ću citirati Janka Bobetka, generala hrvatske vojske, koji je rekao, citiram: „Srbija nam bez rata ne bi dozvolila sticanje nezavisnosti. Bilo je jasno da svoju državu nećemo izboriti ukoliko za nju ne izborimo se oružjem. Niko nam ne bi tako dozvolio izlazak iz Jugoslavije“, završen citat, Janko Bobetko u knjizi „Sve naše bitke“, Zagreb 1996, strana četiri.

Gospodine Đilas, gospodine Tadiću, gospodine Jeremiću, jel vam jasan ovaj citat koji nije srpski nego je hrvatski, ko je poveo rat i ko je krivac za rat?

Poštovani građani Republike Srbije sad ću da citiram Vorena Cimermana, bivšeg ambasadora u Beogradu da vidite koga on optužuje za rat. Citiram – u svojoj žurbi da se odvoji od Jugoslavije, Slovenci jednostavno nisu obraćali pažnju na 22 miliona Jugoslovena koji nisu bili Slovenci, oni snose značajnu odgovornost za krvoproliće koje je nastupilo posle njihovog odvajanja, završen citat, Voren Cimerman, „Poreklo jedne katastrofe“, Beograd 2003. godine, na strani 46.

Gospodine Tadiću, Jeremiću i gospodine Đilas, da li vam je jasno ko je krivac za rat i ko je poveo rat, jer takve autošovinističke ideje i vaše tvrdnje istorija ne poznaje.

Četvrti citat, opet Vorena Cimerana, citiram – ni avgusta 1991. godine nisam uspeo, obratite pažnju, da ubedim Tuđmana i da ubedim Bobetka da odustanu od ratne opcije, Tuđman je tada priznao da počinje opšti napad na JNA i četničke separatiste. Kada sam predložio Tuđmanu da razmisli o drugoj varijanti, o davanju autonomije Srbima u Hrvatskoj, pa samim tim odbacivanje ratne opcije, Tuđman je odbio svaki dalji razgovor na tu temu, završen citat, Voren Cimerman u knjizi „Izvor jedne katastrofe“ Zagreb 1996. godine, strana 95, 96.

Gospodine Đilas, gospodine Tadiću, gospodine Jeremiću, da li posle ovih citata imate prst obraza na TV ekranima pod vašom kontrolom da izgovorite ovo građanima Srbije i građanima Republike Hrvatske i čitavoj Evropi i svetu?

Idemo dalje, i to nije sve.

Josip Boljkovac, koji je bio ministar unutrašnjih poslova Republike Hrvatske 1990. godine, znači početkom rata kaže, citiram – cilj je bio rat po svaku cenu kako bi se stvorila mogućnost podele Bosne, završen citat, Josip Boljkovac u knjizi „Istina mora izaći van“ Zagreb 2009. godine. Šta sad kažete gospodine Tadiću? Šta sad kažete gospodine Jeremiću, Vuče Jeremiću i šta sad kažete gospodine Đilase?

Sledeći citat je Džejmsa Bekera bivšeg državnog sekretara SAD, citiram, obratite poštovani građani, pažnju na ovaj citat, jer je vrlo važan i od vrlo važnog državnika u to vreme. Citiram – Slovenija i Hrvatska su uzročnici ratna u bivšoj Jugoslaviji, njihovo nasilno ocepljenje bilo je u suprotnosti sa aktima Helsinškog sporazuma. Jugoslavija je direktno gurnuta u svođenje računa vojnim sredstvima jednostranim proglašenjem nezavisnosti protiv naših upozorenja, završen citat, Jelena Guskova „Istorija jugoslovenske krize 1990-2000. godine“, Beograd 2003. godine, strana 28. Šta sad kažete gospodine Tadiću, a prekjuče optužujete za rat. Optužujete svoju zemlju, optužujete i lažete čitav svet na ime svoje zemlje i svoga naroda.

Džejms Beker je u izjavi od 12.1.1995. godine na sednici Komiteta za spoljne poslove u Predstavničkom domu američkog Kongresa rekao, citiram – jednostrano proklamovanje nezavisnosti od strane Slovenije i Hrvatske i njihova upotreba sile u preuzimanju graničnih prelaza izazvalo je građanski rat, završen citat. Šta sada kažete gospodine Đilas i gospodine Tadiću?

Sada ću ponovo jednog Hrvata, časnog i čestitog, a to je hrvatski slikar Edo Murtić, citiram – bilo mi je strašno mučno i mučilo me je to što sam od Tuđmana čuo nekoliko meseci pre izbora 1990. godine, došao je u moj atelje i oduševljeno počeo pričati o tome da hrvatski narod krvlju mora dobiti svoju državu i da ćemo mi, on sa HDZ, napraviti ono što Pavelić nije uspeo napraviti 1941. godine, da će 50% Srba morati spakovati kofere i odseliti se, a 50% ostati, postati Hrvati ili nestati, završen citat, „Novi list“ Rijeka, januar 2001. godine i identitet časopis br. 61, 2003. godine, strana 11. Šta sada kažete gospodine Đilas i gospodine Tadiću?

Da li ćete imati prst obraza ikada više u ovoj državi izaći na TV ekrane i tvrditi ono što prekjuče tvrdite, gospodine Tadiću? Kaže dalje Edo Murtić – rekao sam Tuđmanu da je lud i da se mora lečiti, završen citat.

Idemo dalje, Martin Špegelj, čuli ste za njega, koji je bio ministar vojni za vreme Tuđmanove Nezavisne Hrvatske kaže – Tuđman je bio bolesnik i njegova bolest pored ostalog imala je katastrofalne posledice za zdravlje Srba u Hrvatskoj. Te bi posledice bile manje da se vrhovnikova bolest nije proširila na znatan broj njegovih sledbenika, završen citat, „Feral tribune“ 2001. godine. Šta sada kažete gospodine Đilas, gospodine Vuče Jeremiću i gospodine Tadiću.

I poslednji citat, mogao bih danima i noćima da citiram još hiljade citata, ali Tuđmana ću ponovo citirati na završnici. Citiram – Srbe u Hrvatskoj treba proglasiti hrvatskim građanima i nazvati ih pravoslavnim Hrvatima, treba zabraniti odrednicu pravoslavni Srbi, završen citat, Tuđman, veljača 1990. godine iz knjige „Deset odgovora Stjepanu Mesiću“, Beograd 2008. godina, strana 49.

Ovo nije sve, gospođo potpredsednice, sada ćemo preći na jedan deo drugih citata u završnici.

Poštovani građani Republike Srbije, svakodnevno, ne samo Dragan Đilas, Boris Tadić, Vuk Jeremić, nego i njegovi saradnici u medijima napadaju predsednika Aleksandra Vučića i SNS, narodne poslanike, Vladu Republike Srbije.

Samo ću da citiram Vesnu Mališić, ona koja nas svakodnevno napada po medijima, koja je inače urednik jednog nedeljnika, 1.2.2019. godine u „Utisku nedelje“ Olje Bećković je rekla, citiram – Srbija je ludnica, a ključ ludnice ima jedan čovek, završen citat. Naravno na Vučića je mislila. Gospodin Radomirović koji je bio predsednik UNS preporučio je da napusti svoje radno mesto, ostala je bez teksta.

Zašto nijedan novinar nije reagovao na ove izjave? Nijedan novinar. Dalje, nisu u pitanju samo novinari. Jedan deo profesora univerziteta, jedan deo naučnika iz instituta, a među njima je prof. dr Slobodan Prvanović, poznat po svakodnevnim izlivima mržnje prema Aleksandru Vučiću, SNS, narodnim poslanicima, a posebno prema porodici Aleksandra Vučića i njegovim roditeljima.

Taj Slobodan Prvanović je 21.3.2020. godine rekao – u okviru pandemije, ovom državom upravljaju kompletni idioti, završen citat. Poštovani građani, upravljali su časni ljudi, časni doktori, časni Krizni štab i među najboljim u Evropi. Da li možete verovati da Đilasovi naučni radnici ovako rade svojoj zemlji i državi?

Taj isti dr nauka Slobodan Prvanović je 21.3.2020. godine rekao za predsednika Republike, citiram - „Vučić je umnobolni vođa“, završen citat. Dalje, 25. jula 2020. je rekao, citiram - „Ko uopšte ima u Vučićevom okruženju a da uopšte nije moralna ništarija i potpuni glupak“, završen citat.

Ovaj čovek je četiri godine zadnje u svakom Nedeljniku, pod kontrolom Dragana Đilasa, pljuvao ne samo predsednika i njegovu porodicu i roditelje, nego i nas narodne poslanike. Kad je video, odnosno kad ga sustigla savest rekao je za sebe, citiram - „Mislim da sam u životu milion puta ispao moron“ da građani znaju budala, „Ja zaista nemam pravo da nekom solim pamet, shvatio sam da sam budala. Ne jednom nego hiljadu puta“ završen citat, gospodine profesore. Upravo ste sami sebi dali takvu ocenu kakvu zaslužujete.

Đilasovi kadrovi nesmetano su išli dalje i pozivali na ubistvo, profesori doktori. Među njima je čuvena političarka, danas vodi politički savet u jednoj stranci pod kontrolom Đilasa i Jeremića, a zove se dr Vesna Pešić. Gle čuda i ona poziva u tim godinama na ubistvo predsednika Vučića. Citiram, zamislite šta je rekla - - „Ako Brnabićka da ostavku, da znate sprema se doživotni Vučić. E nema tu bojkota, samo cev u glavu“ završen citat, Večernje novosti objavile 19.1.2020. godine.

I ne samo to, jedan novinar u listu pod kontrolom Dragana Đilasa svakodnevno vređa predsednika Vučića najprizemnijim uvredama. Tako je 3.11.2020. nazvao predsednika Vučića monstrumom, čovekom bez obraza i stida, primer beščašća, nebitan lik.

Da li ste ikada, poštovani građani čuli, da iko od predstavnika ili poslanika SNS ovako izjavio o bilo kome i gle čuda, jedan kandidat za akademika ponovo se javio, a to je Goran Marković, reditelj. To je onaj koji stalno psuje a hoće, pretenduje, da bude akademik. On je rekao, citiram - „Vučić je primitivac, a rulja je njegovo prirodno okruženje“, završen citat. Gospodo akademici, birajte ga za akademika ako to može uopšte biti akademik. Akademik mora biti častan čovek.

Evo ga, gle čuda, nakon godinu dana ponovo se javio, znam, vidim da ste pogodili, prof. dr Jovo Bakić. Prekjuče zagovara strane faktore da se mešaju u naše izbore. Kaže on da je on lično išao moliti Nemce da se mešaju sada u izborni proces koji će biti za godinu dana. Znate ko vam je taj Jovo Bakić, da vas podsetim, a često sam o njemu govorio? On je rekao, citiram, samo jedan citat od njega – „ Oružana sila je jedini način smene vlasti i prolivanje krvi“, završen citat, i dodao, citiram – „ Ja bih državni vrh najradije podavio u Savi i Dunavu“, završen citat. Je li to lik profesora Univerziteta Filozofskog fakulteta? Jel to lik sociologa, a nije ni čudo gde je doktorirao da tako govori.

Dragan Đilas je 16.4.2020. rekao, citiram – „Vučić ima mentalnih problema, ima neke poremećaje“, završen citat. Svakodnevno izmišlja te laži, gospodo iz opozicije, na čelu sa Draganom Đilasom, Vukom Jeremićem, posebno ovih dana, kako neko reče, o Vučićevom bratu Andreju. Ja ću samo da vas podsetim. Lagali ste, gospodine Đilas i Jeremiću i gospodine Tadiću da je Andrej preuzeo elitni restoran „Franš“, sećate se kako ste lagali, a oglasio se vlasnik restorana Nikola Dimitrijević i rekao da je bezočna laž. Šta mislite da smo zaboravili to? Vi stalno iz dana u dan laž na laž. Dalje, lagali ste da je Andrej Vučić reketirao poznato subotičkog ugostitelja Lajoša Čakanju i da je od njega otkupio poznati restoran „Bos“. Kao svedoka naveli ste Zvonka Bogdana. Gle čuda, časni i čestiti Zvonko Bogdan se javio zgrožen takvom izmišljotinom i naravno da je negirao čitavu tu stvar.

Lagali ste da je voda u vodovodu Beogradu i čitavoj Srbiji zatrovana. Istina je bila da je savršeno ispravna. Lagali ste da je novinar Stefan Cvetković iz Bele Crkve otet i optužili ste Aleksandra Vučića za to, a istina je da je novinar sam iscenirao svoj nestanak sa ciljem da se okrivi, kako vi kažete, diktator i država Srbija.

Na kraju, sve ove vaše, gospodo iz opozicije na čelu sa Đilasom, Jeremićem i Tadićem, izjave upišite, ispišite, uramite, postavite na zid vaše radne sobe da se svakodnevno svakoga dana podsećate na vaš visoki domet rodoljublja, moralni …, patriotizma i civilizacijskih dostignuća.

Gospodo, okanite se mržnje, laži i nasilja jer vašom mržnjom i lažima i nasilju nećemo odgovarati mržnjom, nećemo odgovarati nasiljem jer smo svesni da se mržnjom ne može braniti Srbija nego jedino modernizacijom i gradnjom i ljubavlju i lepim vaspitanjem i dubokim patriotskim osećanjem.

Dok naš predsednik Vučić svakodnevno vraća međunarodni ugled Srbije kao što je to i sinoć radio, provodeći politiku mira, politiku bezbednosti, politiku solidarnosti, politiku zdravlja svih naših građana u zemlji i regionu, politiku ubrzanog ekonomskog napretka dotle Dragan Đilas, Vuk Jeremić i Boris Tadić vode politiku punjenja svojih privatnih računa po raznim destinacijama sveta, od Mauricijusa, do Austrije, Holandije, Švajcarske u 20 zemalja na preko stotinu računa blateći svoj narod i svoju državu.

Uveren sam da će tužilaštvo pročešljati dobro njihove račune i da će konačno ih stići pravda i da će naći u buvari. Hvala.

Zahvaljujem prof. Atlagiću.
Reč ima Adam Šukalo.

Zahvaljujem predsedavajući.

Poštovana ministarko, poštovane i uvažene kolege i koleginice, neću biti dug. Pokušaću da budem što kraći i sažetiji ne želeći da se ponavljam sa svojim uvaženim kolegama. Nemam potrebe da stvari koje su danas ovde više puta istaknute koje su vrednost u sistemu PIO u smislu sigurnosti i institucije koju predstavlja Fond PIO, ali primarne sigurnosti isplate penzija i sigurnosti koja dolazi u toj trećoj životnoj dobi da je nešto što je najvažnije za građane, tako i za sve nas koji ćemo se sutra naći u takvoj životnoj poziciji da je isplata penzija nešto što vam je najvažnije i nešto što vam daje neku sigurnost u toj dobi.

Mi smo kao i sve bivše jugoslovenske republike nasledili taj Bizmarkov, da kažem, sistem i formulu pa naravno i Fond PIO i država Srbija je kroz sav ovaj protekli vremenski period naše državnosti imala tu obavezu da održi stabilnost fondovsku. Međutim, u novonastalim okolnostima i posledicama koje su različite vlasti u proteklom vremenskom periodu vršile taj Fond nažalost više nije mogao da odigra svoju fondovsku primarnu ulogu i bez ozbiljne i sistematske intervencije od strane države u smislu normative, izmene normativnih akata koje danas imamo pred sobom i podzakonskih akata, prakse koja se stalno na neki način u ovom slučaju menja i potrebe da se interveniše i normativno dolazimo u poziciju da ovakve akte u kontinuitetu razmatramo.

Ali to je manje važno za građane Republike Srbije, to je manje važno za naše penzionere. Mnogo je važnije da ta stabilnost u vidu i ekonomskog rasta, ali i stabilnost Fonda PIO u narednom vremenskom periodu se ukazuje da će sve na neki način biti manje i manje problema po tom pitanju i da, prosto da kažem, koliko god bila složena i ta normativa i sve obaveze koje dolaze od strane Fonda PIO prema našem osiguranicima, da ćemo moći da lakše rešavamo.

To pokazuje i sve ovo što imamo u ovom vremenskom periodu, iako je ovaj sistem baziran na međugeneracijskoj solidarnosti, važno je istaći u ovoj vrsti priče da smo mi u periodu reformi bolnih, kada je predsednik Aleksandar Vučić postao premijer Srbije, morali ući u te reforme. Ja bih rekao da smo u toj situaciji prvi put imali od strane penzionera jednu solidarnost, gde su oni međugeneracijski, a sada u obrnutom smeru, pokazali da su spremni da se odreknu i nekih zagarantovanih privilegija, u smislu penzije, da bi država Srbija, da bi njene institucije, pa i Fond PIO i svi drugi budžetski potrošači, koji su i te kako važni, moraju različita socijalna izdvajanja da se isplate u kontinuitetu, da su to razumeli i da se bez ekonomskog rasta nije moglo ni očekivati nešto što vam je zagarantovano na određen način i zakonom.

Prosto, budžet, stanje u Fondu PIO, naplata poreza, sistem koji je iza svega toga bio klasičan koruptivni sistem, koji je kroz privatizaciju uništio sve resurse, koji su upravo naši penzioneri, naše bake i deke gradile, jedan sistem u kojem su oni zaradili penzije, neko je preko noći, praktično, u jednoj deceniji sve to uništio. Na svim tim razvalinama mi smo morali da napravimo, i hvala bogu da smo imali takvog premijera, danas predsednika Vučića, koji je smogao snage, ne da ide populistički, kao što je žuta strahovlada, namerno kažem – žuta strahovlada, za penzionere koje je u tom periodu bila, nerealno povećavala penzije, koje nisu imale veze ni sa fondovskim rastom, odnosno prilivom, ni sa ekonomskim rastom u Srbiji, imalo je veze samo sa zaduživanjem. Naravno da u tom kontekstu mi smo morali da uskladimo sve ono što je bilo neophodno da taj rast bude postepen, ali primarno siguran.

I danas imamo te rezultate postepenog povećavanja penzija, imamo situaciju u kojoj su penzioneri u ovoj eri, da kažem pandemije, prvi u prioritetu. I danas ova podrška od 3.000 dinara prvo ide penzionerima, kao i sve ostalo. To je kategorija kojoj se država Srbija, rukovodstvo Srbije, prvo posvećuje i nikada ne zaboravljamo naše penzionere u kontekstu priče, jer znamo da njihova dob u kojoj se oni nalaze, u trećoj dobi, nije dob u kojem oni mogu da primarno privređuju, iako postoji mogućnost, u svakom slučaju, da se nešto radi dodatno, honorarno, uz penziju itd, ali ta penzija je za njih ipak primarna.

Istakao bih ovde još jedan problem, u komunikaciji sa građanima, penzionerima koji su radili u velikim sistemima građevinskih firmi, koji su radili po bivšim jugoslovenskim republikama. Dosta takvih slučajeva imamo gde su, recimo, proveli na velikim infrastrukturnim izgradnjama objekata, puteva ili bilo kojih drugih, gde su proveli ne jedan manji period, već i nekoliko godina. Oni imaju problem usklađivanja radnog staža i penzionog staža u svemu tome, jer oni su odradili tu, ali ne mogu na određen način da efektuiraju to kroz svoje penzije u Srbiji.

Nažalost, bivše jugoslovenske republike, ja ću navesti primer samo Republike Hrvatske, koja se u svakom smislu diskriminatorski odnosi prema sada već državljanima Republike Srbije, recimo, licima koja su zaradila penziju delimično ili potpuno u Republici Hrvatskoj, da nisu do dan-danas dobili isplate penzija za period 90-ih. Oni su svi vodili upravne sporove i čak su mnogi vodili postupke pred Ustavnim sudom Republike Hrvatske. Hrvatska je ušla u EU, na hiljade sada i državljana Republike Srbije koji su bili državljani Republike Hrvatske nisu dobili zaostatke za te penzije u periodu 90-ih.

Republika Hrvatska, danas članica EU, teško se ogrešila o te porodice, te ljude. Oni su izgubili ogromne finansijske prilive. Njihove porodice su mnogo propatile i nikada Republika Hrvatska, to zna gospodin Linta, nije htela da isplati te zaostatke penzija u periodu 90-ih, ratnih sukoba i svega ostalog, pravdajući se da neko nije bio na određenoj adresi ili određene stvari koje su pokušali, naravno, kroz sistem kojim oni upravljaju, da banalizuju, ali u završetku svega toga da nikada ne isplate tim osiguranicima penzije za taj period 90-ih.

Ono što takođe želim da kažem, da ovaj period trećeg doba penzionera u kojem se oni nalaze, zdravstveno osiguranje koje oni imaju u Republici Srbiji, mogu slobodno da kažem da nigde nije tako dobro uređeno kao u Republici Srbiji. Nijedna zemlja u regionu, ako hoćete bivše jugoslovenske Republike, da ne govorimo kako je to uređeno u EU ili nekim drugim uređenijim zemljama, ne možete vi tako kvalitetno zdravstveno osiguranje nigde da dobijete kao u Srbiji. To je jedan veliki benefit i, koliko god pokušavali svi da ospore napredak u tom segmentu, ulaganje u zdravstveni sektor, ulaganje i u Fond PIO i sve ovo ostalo znači jednu sigurnost za same penzionere.

Iz tog razloga, ja sam potpuno ubeđen da sigurnost, redovnost isplata, rast penzija, bolje zdravstveno osiguranje, odnosno bolja zdravstvena nega u ovom kontekstu je nešto što je najvažnije za njihovu budućnost, budućnost penzionera. Ono što je po meni sigurno još važnije i što u komunikaciji svakodnevnoj sa penzionerima koju imam, da je još važnije za njih, a to je budućnost za njihovu decu i budućnost za njihovu unučad. Oni to svakodnevno osete, osete da Srbija sada ide jednom uzlaznom putanjom i vide sigurnost ne samo za sebe, već i za svoju decu i za svoju unučad.

U tom kontekstu smatram da su i današnje zakonske izmene koje idu u tom pravcu dobro rešenje, rešenje koje će sigurno morati i u budućnosti da doživi neke promene, ali ono što je najvažnije je da penzioneri Republike Srbije mogu se osećati sigurno, mogu očekivati redovnost isplata penzija, mogu očekivati postepen rast tih penzija, a za svoju decu i za svoju unučad mogu očekivati budućnost u kojoj će oni sutra moći da rade, da privređuju, da se zaposle i da po ovom sistemu, kako sam i krenuo na početku, međugeneracijske solidarnosti uplaćuju u Fond PIO sredstva, a da naši penzioneri, njihove bake i deke, dobijaju redovne penzije i imaju najbolju moguću zdravstvenu zaštitu.

U to ime, živela Srbija!

Zahvaljujem.
Poslednji na listi prijavljenih za reč je narodni poslanik Miodrag Linta.
Osam minuta, izvolite.

Hvala, gospodine predsedavajući.
Poštovana gospođo Kisić Tepavčević, dame i gospodo narodni poslanici, naravno, kao i druge koleginice i kolege, želim da pozdravim nameru Ministarstva da reši problem građana koji su bili obuhvaćeni socijalnim programom Vlade za rešavanje viška nezaposlenih.
U ovom kratkom izlaganju bih naglasak stavio na brojne probleme sa kojima se suočavaju penzioneri iz regiona, odnosno bivših jugoslovenskih republika. Gospodin Šukalo je pomenuo problem sa kojim se suočava 50.000 penzionera sa područja Republike Srpske Krajine, sada u velikoj meri njihovih potomaka, dakle, njihove dece i unučadi.
Naime, režim Franje Tuđmana je u leto 1991. godine ukinuo isplatu penzija srpskim penzionerima i nije im isplaćivao čitavo vreme rata. Proterani Srbi su posle završetka rata 1996, 1997, 1998. godine i dalje dolazili u Hrvatsku i ponovo aktivirali svoje penzije, međutim, ostao je ovaj prazan period od šest, sedam, osam i više godina. Dakle, prema podacima Udruženja penzionera iz Hrvatske, Hrvatska duguje zaostale neisplaćene penzije za oko 50.000 penzionera i njihovih potomaka, prosečno 81 penzija po svakom penzioneru. To je jedan ogroman problem. Hrvatska uporno odbija da reši to pitanje.
Svi znamo da je penzija imovinsko pravo i da to pravo ne zastareva. U tom smislu, ja sam više puta predlagao i sada ću ponoviti da smatram da je važno da Vlada Srbije pokrene suštinski dijalog sa zvaničnim Zagrebom oko rešavanja brojnih problema proteranih Srba, ali i niza drugih oštećenih građana, sa ciljem pronalaska pravičnog i trajnog rešenja tih problema.
Temelj tog dijaloga bi morao da bude veoma važan međudržavni sporazum, to je Bečki sporazum o sukcesiji, koji je potpisan 2001. godine od strane predstavnika država koje su nastale na prostoru bivše Jugoslavije, a ratifikovan u parlamentima tih država i stupio je na snagu u leto 2004. godine. Taj sporazum ima sedam aneksa. Posebno je značajan Aneks 7, Aneks G toga sporazuma, koji se zove - Privatna svojina i stečena prava i u njemu se veoma jasno i precizno kaže da svim građanima i pravnim subjektima moraju biti vraćena i zaštićena prava koja su imali na dan 31. 12. 1990. godine, a svi ugovori sklopljeni za vreme rata, pod pritiscima i pretnjama, moraju biti proglašeni ništavnim.
Hrvatska čitavo vreme opstruiše sprovođenje toga aneksa. Po međunarodnom pravu, po Ustavu Hrvatske, po Ustavu BiH i drugih država nastalih na prostoru bivše Jugoslavije, Bečki sporazum o sukcesiji ima jaču pravnu snagu od domaćih zakona.
Mislim da je važno da kao država insistiramo na otvaranju suštinskoga, stvarnoga dijaloga, vezano za rešavanje i pitanja zaostalih neisplaćenih penzija i pitanja stanarskih prava i pitanja preko 10 hiljada srušenih srpskih kuća i lokala u klasičnim terorističkim akcijama u desetinama hrvatskih mesta i gradova gde nije bilo ratnih dejstava.
Druga važna stvar koja se tiče penzionera iz regiona jeste činjenica da Vlada Srbije nije donela odluku da se novčana pomoć isplaćuje i penzionerima iz regiona. Prema podacima Zavoda za socijalno osiguranje u Srbiji živi oko 125 hiljada penzionera koji su rodom i poreklom iz regiona, od toga 59 hiljada iz Hrvatske, 41 hiljada sa područja BiH i oko 25 hiljada sa područja Slovenije, Makedonije i Crne Gore.
Vlada Srbije je prošle godine u dva navrata isplatila četiri odnosno pet hiljada dinara novčane pomoći da olakša penzionerima da prebrode posledice pandemije korona virusa. Samo manji deo od ovih 125 hiljada penzionera koji su rodom i poreklom sa područja bivše Jugoslavije su dobili tu novčanu pomoć jer su korisnici Fonda PIO Srbije, dakle, stekli su deo radnog staža u Srbiji. Velika većina njih je radni staž stekla u Hrvatskoj, BiH, Sloveniji, Crnoj Gori, Makedoniji, velika većina njih ima male penzije, ti se ljudi osećaju ogorčeno, ljuto, diskriminisano, zato što su penzioneri korisnici Fonda PIO Srbije dobili devet hiljada novčane pomoći prošle godine, a oni nisu dobili. Takođe, ove godine Vlada opravdano planira da da novčanu pomoć penzionerima u visini od 50 evra.
Mislim da bi bilo važno, gospođo Kisić Tepavčević, da Vlada razmisli o mojoj inicijativi da se donese odluka da se i tim penzionerima isplati ova novčana pomoć, da ne budu diskriminisani u odnosu na ostale penzionere. To su ljudi koji žive u Srbiji, koji svoje male penzije troše u Srbiji, koji ispunjavaju savesno sve svoje obaveze u Srbiji i bilo bi fer i pošteno da i oni dobiju tih devet hiljada od prošle godine i sada najavljenih šest hiljada ove godine.
Takođe, penzioneri koji su rodom i poreklom iz država regiona a žive u Srbiji su ogorčeni, nezadovoljni što oni nemaju pravo na penzionerske kartice i pravo na vaučere. Penzionerske kartice su korisne penzionerima korisnicima Fonda PIO Srbije jer sa njima imaju pravo na popust od 10 do 15% za kupovinu prehrambenih proizvoda, kupovinu kućne hemije i druge potrepštine u velikim trgovinskim lancima. Mislim da bi bilo fer da i penzioneri iz regiona takođe dobiju pravo na te penzionerske kartice.
Konačno, penzioneri iz regiona nemaju pravo na vaučere, kao što ih imaju penzioneri korisnici Fonda PIO Srbije u vrednosti od pet hiljada dinara, koje izdaje Ministarstvo trgovine i turizma i koji penzionerima koriste da mogu da idu na lečenje u banje ili da idu na odmor u neke od brojnih ugostiteljskih objekata. Mislim da bi i penzioneri koji žive u Srbiji a ostvarili su svoj radni staž na području Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Crne Gore i Makedonije takođe trebali da dobiju pravo na vaučere.
Poseban problem jeste jedna kategorija građana Srbije, radi se o 26 hiljada proteranih Srba koji imaju izbegličke karte. Oni, nažalost, nisu imali pravo da dobiju 100 evra pomoći koju su dobili svi punoletni građani prošle godine, a ni ove godine nemaju pravo na 60 evra novčane pomoći. Nezaposlena lica koja imaju izbeglički status nisu dobili pravo na 60 evra. Proterani Srbi koji imaju izbeglički karton nemaju pravo sada na tri hiljade dinara ako su se vakcinisali.
Dakle, mislim da su ovo važne stvari i ja apelujem na vas, gospođo Kisić Tepavčević, da vidite u Vladi sa premijerkom Brnabić da ova nepravda prema penzionerima i Srbima iz regiona se ispravi, da se ispravi nepravda prema 26 hiljada proteranih Srba koji imaju izbeglički status, odnosno imaju izbegličku kartu. Tu izbegličku kartu izdaje Ministarstvo unutrašnjih poslova, kao što izdaje i ličnu kartu i to je važeći dokument za te građane, jer oni sa tim dokumentom ostvaruju sva svoja prava, ispunjavaju sve svoje obaveze, a samo kada je u pitanju da dobiju novčanu pomoć, ta izbeglička karta ne važi. Dakle, apel na vas i na Vladu da se ispravi ova nepravda. Hvala.