Pošto smo vrlo kratki sa vremenom, zahvaljujem se na učešću u sagledavaju ove teme i ovog problema koji je izuzetno veliki i svi ste se vi složili i bilo je tu nekoliko predloga o kojima može da se razmisli.
Samo vas molim da shvatite da smo mi želeli mnogo mnogo više da izađemo u susret majkama, porodicama koje žele da imaju dece, bar u ovom delu. Međutim, ograničenja su budžetska, ograničenja su takva kakva proizilaze iz snage u ovom trenutku naše države i koja je u poređenju sa pređašnjim godinama neuporedivo veća i sigurno će da ide napred. Nema nijednog razloga da tako ne bude i naravno da ćemo i poboljšavati i ovaj zakon i praksu inače.
Ima tu još stvari o kojima smo mogli da razgovaramo. Samo bih spomenuo, gledam gore na sat, poziciju žene koja je nezahvalna ne samo zbog onoga što je ovde rečeno, zahvalna kada rađa dete naravno, nego zbog situacija često u kojima se nalazi, nađe, a koje nisu povoljne, samo bih spomenuo jednu sa kojom sam se susreo na putovanjima po Srbiji i tim lokalnim zajednicama u opštinama zajedno sa mojim saradnicima koja je prosto nerešiva. To je odnos poslodavca, neko je ovde to spomenuo, odnos poslodavca prema ženi, mladoj ženi. Veliki je problem kada dođe na razgovor za prvi posao bez obzira da li se radi za poslove čistačice ili inženjera ili IT sektor, ako kaže ta mlada devojka da ima nameru da ima porodicu i da rađa decu, onda je njena mogućnost da dobije posao je minimalna. Poslodavce to uopšte ne interesuje. Demografija ih apsolutno ne interesuje. Interesuje ih samo profit.
Kada rodi prvo dete, kada se vraća ima problem gde se vraća i na koje radno mesto. Ako slučajno nakon dve godine kaže da je ostala u drugom stanju, njoj počinje pakao u tom preduzeću.
Naišao sam, neću reći u kojoj firmi je reč, vrlo ugledna, sa tradicijom koja ima potpuno različit, potpuno suprotan pristup. To je stvar ljudi, to je stvar onoga što ste spominjali ovde svest. Ta velika firma, brend veliki, stimuliše majke sa nekoliko hiljada evra da rode prvo dete i omogućuje im da i trudničko i porodiljsko ako treba da i duže budu i da imaju prvu platu. To su primeri koji bi mogli da utiču, značajno da utiču na problem o kojem mi danas ovde razgovaramo.
Došli smo do toga, i vi ste rekli, da smo mi u sistemu vrednosti koji ne poznaje više dete kao najveću vrednost, nego poznaje nekakav brend ili hedonistički put ili vertikalu na koju se penje ili na koju želi da se penje, a ako se ne popne gore visoko smatra da nije uspeo u životu, kao što se nekada smatralo da smo uspeli u životu ako imamo velike porodice i mnogo dece, zdrave dece.
Reći ću vam samo, i sa tim završavam jer nemamo mnogo vremena, jedan podatak koji ja nisam znao, saznao sam ga relativno skoro, da među onima koji su skloni kriminalu, koje evidentiramo kao kriminalce, kao mlade ljude koji krše zakon, gotovo da nema nijednog iz velikih mnogobrojnih porodica. Tamo gde ima mnogo dece odatle kriminalaca nema i to nešto govori o onome što sam rekao – kompleksnosti ovog problema i složenosti o kojem moramo da razgovaramo i da onda na kraju sednemo kao što ćemo da uradimo, da napravimo nekakvu strategiju koja je jako teška. Inače sam pesimističan u životu, ali kada za nešto mislim da je moguće onda to guram ako treba i glavom kroz zid.
Mislim da možemo da uradimo nešto. Za početak da usporimo taj trend koji je zastrašujuće loš. Nikakva uteha nam nije što je i kod drugih tako. Hvala vam na pažnji. Da vam kažem za sve što imate ideja, a nema veze forma, vrata i telefonske linije mog ministarstva su vam otvorene. Kad god hoćete možete da dođete.
Spomenuli ste lokal. Na lokalu gotovo svi poduzimaju nekakve mere mimo ovog zakona i pokušavaju jer su ljudi svesni koliko je ovo složeno i koliko je ovo teško.