Zahvaljujem.
Reč ima ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe Socijaldemokratska partija Srbije, Jasmina Karanac. Izvolite.

Hvala potpredsednice.

Poštovani ministre Nedimoviću, poštovani gospodine Kataniću, koleginice i kolege narodni poslanici, Zakon o uređenju tržišta poljoprivrednih proizvoda je ključan zakon u oblasti poljoprivrede i dva su osnovna razloga zbog kojih mi ovaj zakon donosimo.

Jedan je usklađivanje našeg zakonodavstva sa zakonima EU i svi znamo zašto je to važno, pre svega, zbog izvoza iz uvoza, a drugi razlog je taj što mi do sada nismo imali zakon koji je omogućavao regulisanje tržišta poljoprivrednih proizvoda.

Poljoprivredna politika se do sada zasnivala na dva zakona, Zakon o poljoprivredi i ruralnom razvoju i Zakon o podsticajima u poljoprivredi.

Međutim, ni sama proizvodnja ni podsticaji ne mogu da ostvare pun efekat, ukoliko nije regulisano tržište, odnosno ukoliko ne postoji čvršća povezanost između proizvođača i prerađivača, odnosno otkupljivača kroz sklapanje ugovora.

Ovde u centru pažnje mora biti poljoprivredni proizvođač ratar, povrtar, voćar, stočar, jer ako ne podstičemo poljoprivredne proizvođače, ako im ne obezbedimo logistiku i uslove, da pripreme setvu za podizanje zasada, osnivanje farmi, ako ih ne pratimo kroz proces proizvodnje, ako im ne obezbedimo siguran plasman i odgovarajuću cenu, onda ni zakoni koje usvajamo neće vredeti, jer nećemo imati za koga da ih donosimo.

Da bi imao šta da plasira, da proda, seljak prvo mora da proizvede, a da bi proizveo neophodni su mu osnovni uslovi i država je dosta uradila po tom pitanju, nikada ranije se nije dogodilo da država u toj meri subvencioniše i podizanje zasada i nabavku sadnog materijala i sistema za navodnjavanje i nabavku grla stoke, izgradnja objekata za farme, nabavku poljoprivrednih mašina.

Velika je stvar kada vam država subvencioniše 10.000 evra za kupovinu traktora i svako ko se bavi poljoprivrednom proizvodnjom i koji ima registrovano poljoprivredno gazdinstvo može da ostvari tu subvenciju.

Nisu zanemarljive subvencije ni za sitniju mehanizaciju, sejalice, prskalice, a možete primetiti, ako prođete kroz sela Srbije, da su poljoprivrednici u priličnoj meri obnovili svoju mehanizaciju, da nije bilo pomoći Srbije, to bi se teško ili se ne bi dogodilo. Ono što im je takođe neophodno i što je jedan od osnovnih uslova za opstanak na selu, jesu putevi. I tu je mnogo urađeno, ali ne svuda. Postoje opštine koje ulažu u seoske puteve, takođe i država neretko interveniše na izgradnji i povezivanju lokalnih sa regionalnim putevima.

Dobri primeri su na teritoriji opštine Novi Pazar, Sjenica, Tutin. Taj deo zemlje, pre nekoliko dana, obišli su predsednik Srbije Aleksandar Vučić i predsednik SDPS Rasim Ljajić, kako bi se u direktnom razgovoru sa žiteljima tih udaljenih sela, upoznali sa problemima koji ih muče i kako bi država izašla u susret njihovim potrebama.

Osnovno, bili ste i vi tamo, gospodine Nedimoviću, je ono na šta su meštani ukazali i što su zatražili, putevi. Dogovorena je izgradnja puta od sela Buče ka Goliji, kao i još nekoliko seoskih puteva i vi ste govorili kolika je putna infrastruktura važna i koliko loši putevi poskupljuju poljoprivrednu proizvodnju.

Takođe, autoputevi koji se grade kroz Srbiju su važni, kako za bezbedniju i lakšu komunikaciju, tako i za dolazak investitora, ali autoput treba spojiti sa regionalnim, a regionalni sa seoskim putevima, jer ljudima sa sela, autoputevi neće mnogo značiti, ako ne mogu do njih da dođu.

Kada se završi autoput do Boljara i do Duge poljane, potpuno će se promeniti slika tog kraja i zato je potrebna izgradnja lokalnih puteva u tom delu naše zemlje, prepoznata kao važna i dobra priprema za taj trenutak.

Postoji još dobrih primera, ali i oni koji to nisu. Navešću primer sela koja se nalaze na tromeđi opština Čačak, Požega i Gornji Milanovac. To su sela na obroncima Kablara i Suvobora, i u kojima se proizvodi velika količina malina, krompira, mesa i mleka.

To je kraj Srbije u kome i uprkos surovim uslovima, ima mladih koji su ostali da obrađuju svoja imanja. Opštine Požega i Gornji Milanovac su svoja sela premrežile dobrim putevima, asfaltirani su i seoski kraci koji vode do poslednjih kuća u selu i to je dobro i motiviše mlade ljude da ostanu u tim krajevima.

Ja sam pre nekoliko dana obišla taj kraj i prisustvovala završetku dela regionalnog puta na periferiji opštini Požega, u selu Gornja Dobrinja, koji se nadovezuje na regionalni put ka Čačku. U stvari, to je isti put, iste važnosti, ali u dve opštine. Sada već izgrađeni deo puta na teritoriji opštini Požega je odličan, dovoljne širine i sa dva sloja asfalta.

Kada stanete na administrativnu liniju koja razdvaja opštinu Požega kod opštine Čačak, rekla sam, isti je put i iste važnosti, nastaje jasna razlika i vi vidite granicu. Sa jedne, Požeške strane, je put punog profila, sveže asfaltiran, a u nastavku na strani Čačanske opštine, loš, izgrađen pre 40 godine, udarne rupe, odroni koje niko ne sanira čak i uprkos molbama i obraćanju da se nešto preuzme, a nema ni obećanja da će nešto biti urađeno.

Ista je stvar i sa seoskim putevima. Onda imate sa razlogom nezadovoljne građane sela Vrnčan, Rožace, Jančića, koji pripadaju opštini Čačak i koji pitaju, kako to ovi iz Požege mogu, a ovi naši ne mogu?

I ja se pitam zašto je to tako?

Zato treba da postoji jedinstvena planska politika i da se odrede prioriteti i da sela ravnomerno dobijaju neophodnu infrastrukturu, a ne da neka budu zapostavljena, a neka favorizovana.

I nije to, ministre Nedimoivću, vaš posao. Mi imamo Ministarstvo za brigu o selu i upravo to Ministarstvo treba da sagledava probleme ljudi na selu, da koordinira između opštine i države, da ukazuje na potrebu tih ljudi i da se bori za bolje uslove i opstanak svakog sela pojedinačno.

Nama treba podjednako da bude važan svaki građanin i najmanje mesto u Srbiji, jer poljoprivreda je jedna od naših vodećih grana i tu treba da vidimo perspektivu.

Mi možemo da proizvedemo dovoljne količine hrane i za sopstvene potrebe, i za izvoz, ali moramo imati jasnu strategiju i jasne ciljeve. Ne smemo zapostaviti nijedan kraj naše zemlje, jer svaki od njih je specifičan, po nekom obliku proizvodnje i tu proizvodnju treba podsticati.

Ne smemo zaboraviti da je osnovni zadatak poljoprivrednoj proizvodnji da obezbedi dovoljne količine hrane za stanovništvo i da danas postoji sve veća potreba za hranom.

Izvoz poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda je velika šansa za Srbiju.

Ono što je ranije bio slučaj je da se najveći deo ostvarene poljoprivredne proizvodnje sa izuzetkom žitarica i mesa uglavnom realizovao preko zelenih kvantaških i stočnih pijaca.

Ponuda i potražnja za poljoprivrednim proizvodima na pijacama u najvećoj meri uticao je na organizaciju i planiranje poljoprivredne proizvodnje u Srbiji. Ipak, poslednjih godina intenziviranja izvoza u zemlje bivšeg Sovjetskog Saveza, ali i zemlje regiona takođe značajno utiče na planiranje poljoprivredne proizvodnje.

Zato je ovaj zakon o kome mi danas raspravljamo od velike važnosti jer će omogućiti otklanjanje velikog broja nedostataka u plasmanu poljoprivrednih proizvoda.

Povezivanja proizvođača i otkupljivača omogućava planiranje proizvodnje, odnosno izbor vrste proizvoda i u vezi sa tim Zakon o unapređenju tržišta poljoprivrednih proizvoda daje mogućnost sklapanju ugovora koji će obezbediti i sigurniji otkup.

Ovaj zakon će imati direktan pozitivan uticaj na poljoprivredne proizvođače koji će uključivanjem u proizvođačka udruženja biti bolje organizovani i na taj način uticati na svoju poziciju na tržištu, jer će imati koncentrisanu proizvodnju u okviru svoje proizvođačke organizacije, a time i bolju pregovaračku poziciju kada je u pitanju i plasman i cena njihovih proizvoda.

Ono što je takođe predviđeno ovim zakonom mehanizam intervencija na tržištu koji treba da štiti proizvođača od gubitaka koji mogu da nastanu zbog poremećaja na tržištu. To se uglavnom dešava zbog rasta ponude određenog proizvoda i pada cena ili obrnuto.

Zato su mere predviđene ovim zakonom za poljoprivrednike dragocene, jer država mora da sprovodi mere i da iznađe mehanizme da zaštiti poljoprivrednog proizvođača, da mu garantuje da svoje proizvode može da proda i da oni budu adekvatno plaćeni, a da bi ljudi koji se bave poljoprivredom mogli pristojno da žive od svoga rada, ali i da bi mogli da planiraju proizvodnju za narednu godinu.

Ono što bi poljoprivredni proizvođači morali da znaju i da imaju u vidu je njihova obaveza da se prilagode zahtevima potrošača i sve izbirljivijeg tržišta u pogledu odabira i kvaliteta svojih proizvoda naročito u uslovima novih veleprodajnih sistema koji prevazilaze domaće standarde.

Ispunjavanjem standarda koje diktira tržište, kao i veliki prodajni lanci, počev od sortimenta, kvaliteta proizvoda, organoleptičkih svojstava, klasiranja, zatim pakovanja, pa sve do zdravstvene bezbednosti hrane, smanjuje se rizik da naši proizvođači budu isključeni iz ove utakmice.

Lično mislim da je sve ove standarde moguće postići, ali oni poskupljuju samu proizvodnju. Zato je neophodno da za takve proizvode proizvođači dobiju i višu, odnosno adekvatniju cenu i da nam se ne dešava da recimo poljoprivrednik za kilogram maline dobije 300 dinara, što složićete se nije mala cena, ali ako uzmete u obzir to da je u supermarketima u Srbiji zabeleženo da se pakovanje od 125 grama maline prodaje za 700 dinara, što znači da kilogram ovog voća u supermarketu košta 5.000 dinara, onda je cena koju dobijaju proizvođači niska, a za krajnje korisnike previsoka. Očigledno je da u tržišnom lancu nešto do sada nije bilo u redu.

Vi ste, ministre u selu Buče na krajnjem jugozapadu opštine Novi Pazar kada su stanovnici tog kraj se požalili na otkupnu cenu mleka, koje iznosi 30 dinara za litar, koja se nije povećavala godinama unazad, a cena stočne hrane skočila je za 60% do 70% kao i cena nafte, izjavili da morate naći način kako da obavežete otkupljivače da se cena mleka podigne da bi ljudi imali račun da drže krave i da se bave stočarstvom. Ta vaša izjava dala je nadu svim proizvođačima mleka u Srbiji i ja očekujem da ćete pronaći rešenje.

Ispravljanje ovakvih dispariteta mora biti obaveza, a zadatak poljoprivredne politike jeste da kreira i sprovodi mere i rešenja koje će između ostalog doprineti upravo poboljšanju efikasnosti tržišnog lanca, da svi u tom lancu dobiju onoliko koliko zalužuju, a ne da pojedinci enormno zarađuju, a da oni koji ulažu najviše truda ostanu uskraćeni.

Nadam se da će Zakon o uređenju tržišta poljoprivrednih proizvoda doprineti unapređenju i razvoju poljoprivrede i uneti sigurnost poljoprivrednim proizvođačima, a izvoznicima omogućiti veći izvoz.

U toj veri SDPS će podržati ovaj predlog zakona.

Hvala.

Zahvaljujem koleginice.

Reč ima predsednik poslaničke grupe Jedinstvene Srbije, Dragan Marković Palma.

Izvolite.

Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, JS će podržati ovaj Predlog zakona zato što prvi put od kad se ja bavim poljoprivredom, a bavim se od rođenja, je ovakav Predlog zakona da kada se desi poremećaj na tržištu, da li u pozitivnom ili negativnom smislu, tu je država da reaguje.

Pozitivno je što ste rekli, ministre da sačuvamo proizvođače mleka i voća na način što ćemo da damo školama da škole kupuju srpsko mleko i srpsko voće, što ranijih godina nije bilo sporazum, SSP je uništio poljoprivredu i poljoprivrednog proizvođača.

Mislim da pre 12 godina ili 10, ako se ne varam, je taj zakon donet. Sada je mnogo lakše poljoprivrednim proizvođačima u EU, oni imaju mnogo veće subvencije zato što imaju fond gde 27 država članica EU imaju jedan budžet i taj budžet se raspoređuje, a Srbija nije član EU, a stekli smo sve uslove još pre pet, šest, sedam, deset godina da postanemo član EU.

Najveći je problem kada je u pitanju proizvodnja mleka je da izgubimo genetiku, jer imamo dosta poljoprivrednih proizvođača koji imaju dve, tri četiri krave.

Nikada nisam pravio gradaciju - onaj je veliki proizvođač, njemu treba pomoći, a onaj je mali, njemu ne treba. Ovaj koji ima dve krave i on bi voleo da ima deset, trideset, četrdeset krava, ali on sa te dve krave proizvodi sir, mleko i na neki način, za neke svoje potrebe može da obezbedi jednu prosečnu platu na mesečnom nivou u Srbiji.

Ko ima koristi od poremećaja na tržištu? Prerađivači. Mi smo imali tri, četiri ili pet meseci poremećaja na tržištu kada je bila cena žive stoke, a da cena u klanicama i kod prerađivača i u kasabnicama je ostala ista. Ko zarađuje te pare? Tu da vidimo kako može država da kontroliše taj skok cena, odnosno pad cena poljoprivrednih proizvoda i poljoprivrednih proizvođača, a da sa druge strane moramo da konstatujemo da kada poljoprivrednik izgubi, ono što se zove zarada jedne godine, a prima dva puta ili jednom godišnje dolazi do nekih para njemu treba pet godina da se vrati na ono stanje koje je bio pre poremećaja.

Imamo i tu sreću što ove godine nije bilo velikih elementarnih nepogoda, pa da je uništilo dosta poljoprivrednih useva. I, tu je država isto uradila svoje, pomogla je da se obezbedi što više raketa protivgradnih kako bi bila zaštita mnogo bolja i efikasnija.

Mi moramo da vidimo kako da se smanji uvoz mesa, a da ne prekršimo SSP, da li to preko nekog naloga diskretnog velikim marketima, jer smo došli u situaciju da jedemo zamrzlo meso i meso iz uvoza, minimum 50% onoga što je na tržištu.

Živim u centralnoj Srbiji. Na primer, u mom selu, Končarevu, svaka kuća ima štalu ili staju, možda samo 10% njih čuva telad, junad, svinje, a sve ostalo je prazno, upravo iz razloga što svake godine ko je nekada imao deset krava on je gubio po jednu kravu na godišnjem nivou na razliku u ceni.

Poznato je da prase do 25 kilograma mora da pojede džak koncentrata, da je 40% cena stočne hrane otišla gore, pa imamo mi poljoprivredne proizvođače koji imaju i stočnu hranu i stoku i oni nemaju nikakve koristi što je cena stočne hrane otišla gore kada tu hranu daju da pojede stoka koju oni čuvaju u štali i bolje im je da proda, ali onda kažu – šta ću sa stokom u štali. Tako da je to delikatno pitanje za državu, a država je nemoćna.

Cenu žita i žitarica, kao i svake godine, uređuje berza, a ne država. Narod to ne zna, pa misli - aha, evo, kriv ministar, predsednik države, predsednik Vlade itd.

Nemojte da mislite da vam laskam. Mogu za sebe da kažem da se malo razumem u poljoprivredu jer sam čuvao i čuvam i danas. Imam stočni fond i dosta zemlje obrađujem, više poljoprivrednih kultura svake godine sejem, ali da neko kao vi non-stop bude na terenu, ne samo tamo gde je žarište, kada poljoprivredni proizvođači se bune za nešto što su uvek u pravu, ali im treba objasniti, jesu u pravu, ali šta je rešenje, kako država da pomogne.

I država poslednjih godina pomaže dosta i kada su u pitanju subvencije za priključne mašine i za semenske jedinice i za povrtarstvo i voćarstvo itd, ali, mi smo izgubili brend. Nekada je srpski brend bila šljivovica i to ceo svet od Amerikanaca do Kineza su znali čak i Li Mančang, bivši ambasador Kine, bio mi je više puta gost, kaže – jel imate vi srpsku šljivovicu i to kad je došao, u prvoj godini mandata. Pitam - odakle vi znate za srpsku šljivovicu, pa kaže – priča se u Kini o srpskoj šljivovici.

Tako da, šljive, vi to znate bolje od mene, mnogo manje sada ima šljiva u Srbiji nego što je bilo ranijih godina i sada smo prešli na proizvodnju vina, grožđa itd. i to ljudi treba da shvate. Ko ima manje od 30 hektara vinograda, taj ne može da zaradi pare, jedino ako hoće da mu to bude dopunska delatnost i da kaže, aha, evo, ja, pored, ne znam šta sve radim, eto imam i vinograde itd.

I to vam pričam, imam dve parcele, odnosno tri, pet, šest i osam ari vinograda, pa znam koliko je teško. Znači, svakog dana je rad u vinogradu. Kad izađete iz poslednje parcele, to je znači oko dvadesetak ari, vi se vraćate ponovo na početak i to je najteži posao i zavisite i od vremena i jačine sunca, kiše itd.

Ali, morate malo da apelujete više i na lokalne samouprave. Znate, ne može sve da država izdvoji i moraju da se pogledaju budžeti lokalnih samouprava šta je to odvojeno za poljoprivrednu proizvodnju, šta je to što ne treba da bude u lokalnim budžetima, a šta je to što je neophodno.

Nikad ne govorim paušalno. Evo, na primer, ja sam asfaltirao sve puteve još pre 11 godina, sve puteve u svakom selu. Znači, nema puta da nije asfaltiran, a da postoji u toj ulici neka kuća. Sada smo uradili preko 50% nasipa kamena pored puteva, odnosno pored njiva i sada u njivu gospodin poljoprivredni proizvođač, koji ima dobar auto, ide mercedesom u njivu.

Mi imamo puteve gde siguran sam da vam kažu – ministre, sredite mi put itd. Greška je, ovo je savet predsednicima i gradonačelnicima iz Srbije, greška je da grederom se čisti svake godine, jer skinete onu tvrdu površinu od puta, dođete do one mekane zemlje, padne kiša i ponovo se rupe naprave.

Četiri godine kada radi greder, a po satu je skup rad te mašine, dolazite da vam je jeftinije da naspete kamen koji će da traje minimum 12, 13 godina uz popravljanje tih puteva kasnije itd.

Šta još treba da rade lokalne samouprave? Da da obezbede kredit poljoprivrednim proizvođačima. Poljoprivredni proizvođači plaćaju glavnicu, ali kamata koja je za poljoprivrednog proizvođača velika, ako pogledamo da on treba danas da proda 10 litara mleka, a to je 300 dinara, kupi „Marlboro“ od tih para, jednu kutiju cigareta, to su ogromne pare za poljoprivrednog proizvođača da uzme na godišnjem nivou ili na dve ili tri godine, a država je omogućila kod banaka i plasirala sredstva za kredit za poljoprivredne proizvođače.

Ljudi se boje. Evo ja mogu da plaćam glavnicu, ali se boje neke kamate. U strahu su i imaju fobiju zadnjih godina jer kurs evra znate da nije bio stabilan i da uzmete neki kredit sa, ne znam, cenom koštanja nečega 10, da za sedam meseci to više nije 10 nekih jedinica, da li dinara ili evro, da to bude 15.

Znači, mora da se pomogne poljoprivrednim proizvođačima. Ja sam pre 12 godina odvezao u Pariz na poljoprivredni sajam 250 poljoprivrednih proizvođača i kupili smo 220 steonih junica i podelili na 440 poljoprivrednih proizvođača. Neko je dobio junicu, neko tele od te junice. Danas ima preko ne znam koliko hiljada tih visokomlečnih junica i to je neka genetika koju mi moramo da čuvamo.

Kada pogledamo na televiziji i konkretno u Vojvodini, video sam, jedna gospođa tamo ima farmu, sve su to kvalitetne krave koje su visokomlečne, kako mi da pomognemo tim poljoprivrednim proizvođačima da ih sačuvamo.

Dobro je što će da se obezbede skladišni kapaciteti, da kada poljoprivredni proizvođač, sada je žetva i on požnje žito, ima gde da lageruje i da sačeka dva, tri, četiri meseca, jer je cena mnogo veća.

Ne smemo da zaboravimo, 600 hiljada ima poljoprivrednih gazdinstava registrovanih u Srbiji. Po dva radnika, to je milion i 200 hiljada zaposlenih, plus oni koji se angažuju povremeno, kampanjski, kada treba da odrade u zavisnosti od poljoprivredne kulture koja je zasejana. Tu su isto cene otišle, cene radnika. Danas cena radnika je od 2.500 do 3.000 dinara po danu, plus treba da date najmanje čoveku da doručkuje, ruča. Sve su to neke pare koje treba da plati taj poljoprivredni proizvođač, koji nema ni topli obrok, ni regres, ni bolovanje. Sve on to sam treba da obezbedi.

Država mnogo je pomogla poljoprivrednom proizvođaču i brine o poljoprivrednim proizvođačima, ali morate da znate da imamo i lobi kao u svim trgovinskim marketima, lancima itd. Lobi je taj koji otkupi ili monopolista, a imamo i monopoliste kada su u pitanju prerađivači mleka, otkupi neku proizvodnju i vi dođete u situaciju ili da mleko bacite ili da proizvedete sir, a nemaju ljudi ni gde da plasiraju ogromne količine kada je u pitanju proizvodnja sira, kajmaka.

Šta je tu najveći problem? Najveći problem je da u lancu najveću štetu imaju poljoprivredni proizvođači. Kupci, nakupci i prerađivači zarađuju deset puta više.

Šta je još važno, gospodine ministre? Da se izvrši preporuka. Šta je preporuka u narednom vremenskom periodu, što se zove poljoprivredna kultura, gde će poljoprivrednik imati koristi od te poljoprivredne kulture? Ako kažemo žito i kukuruz je neophodno, žito posebno, da Srbija ima određene zalihe itd, naravno, imamo dosta i čak izvozimo, da li je to povrćarstvo, da li je to borovnica? Borovnica, u četvrtoj godini vi imate 24.000 evra prinosa. Kad odbijete 24.000 evra, ima i rashod, negde vam ostane 17.000 evra po hektaru.

Ministre, oni koji imaju dosta zemlje, a nemaju stoku, oni izdaju hektar po sto evra i u proseku zakup na godišnjem nivou, pa vidite vi koliko tu para ima, a država već daju subvenciju? Da li su to još neke poljoprivredne kulture koje su vezane, da imaju sigurno tržište u budućnosti? Znači, kada je u pitanju voće i šta je to od povrća što možemo da izvozimo.

Mi smo izvozili jabuke, jabuka srpska je jedna od najkvalitetnijih jabuka na Balkanu, u Rusiju, a sada je smanjila otkup jabuka. Kako sada ti ljudi koji proizvode jabuke da plasiraju svoje proizvode?

Da razmišljate u smeru da mi možemo da pravimo pogone prerađivača, ne znam, voća, povrća itd. Niko u svetu nije propao ko je prerađivao voće i povrće. Znam u Valjevu fabriku koja je prerađivala voće, sokove, ne znam kako se zvaše, „Srbijanka“, ali je propadala zbog rukovodećeg kadra, a ne zato što nije bilo tržišta.

Ta strategija u narednom vremenskom periodu, da mi ne rešavamo probleme ad hok, danas je taj problem, vi odete tamo, sačeka vas 50 traktora, itd, jer vi niste čovek koji iritira i koji se svađa i ova država, nego kako da pomogne poljoprivrednom proizvođaču. Šta ste sejali ove godine, šta ste prošle? Pustite to šta je tradicija, da je moj deda sejao kukuruz i šećernu repu. I ja sam sejao šećernu repu, bio sam najveći proizvođač u centralnoj Srbiji. Ali, kome da je predam sada? Koliko fabrika u Srbiji radi? Zna se da šećer ima uvek neku svoju cenu.

Znači, hladnjače. Te hladnjače, ne mora da se da novac poljoprivrednom proizvođaču, jer on preko svog priliva na godišnjem nivou ne može to da plati, ali nekom ko se bavi još nekim velikim poslom, koji ima bonitet, koji ima velike kompanije, da kažemo, čoveče, ti se nalaziš tu i tu, evo država će ti dati 30%, vi 70%, hladnjača, prerada sokova, pekmeza, ne znam šta sve, ali tu je četiri do šest puta veća cena nego sirovina kada poljoprivredni proizvođač ubere iz njive.

Šta je srpski brend danas? Srpski brend je pasulj. A ko jede pasulj? Srpski brend je i kupus, srpski brend je i ćurka. Znate, ćuretina se nekada za blag dan spremala, blag dan je kada je neki pravoslavni praznik. Na primer nas u Jagodini nazivaju ćuranima. Mi sada nemamo 300 ćuraka u celom gradu i na teritoriji svih sela, a i dalje se jede. Uzeo sam kao primer ćurani, pa su posle promenili. Sada smo kao žirafa, pa ne znam šta, ali ja više volim da nas nazivaju ćuranima jer tu neke pare mogu da se zarade, da poljoprivredni proizvođači dođu do para.

Znate šta još? Hajde izvršite popis - koliko praznih štala ima u Srbiji? Svako od tih ljudi ima traktor i priključnu mašinu. Jeste starost traktora velika, preko 15 i 16 godina, ali traktor nikada nije star. Zamene se gume, akumulator i traktor ide, razumete? Jeste nema klimu taj traktor, ali naučio je srpski poljoprivredni proizvođač bez klime da obrađuje svoju zemlju i hoće da radi, ali hoće da zna koliko će da zaradi, koliko treba da uloži, koliko će da zaradi.

Evo sada cena žita po hektaru, kada čovek obračuna sve šta treba da plati on ne može da zaradi između 200 i 250 evra po hektaru. Ko ima tri hektara, to je 750 evra, neka bude i 300, ajde 900 evra, ali nema više. U proseku u Srbiji, vi to znate bolje, poljoprivredni proizvođači imaju od dva do 6,5 hektara po domaćinstvu. Imamo i one koji rade i u fabrikama i bave se poljoprivredom i njima treba pomoći.

Šta još treba lokalne samouprave da urade? Da daju besplatne tezge na pijaci onima čije je osnovno zanimanje poljoprivreda. Onaj donese potvrdu iz mesne kancelarije da mu je to jedino zanimanje, da ima tri, četiri ili pet članova i da ne plaća tezgu. Gledam u nekim gradovima vrši se licitacija, kao da se izdaje lokal u Knez Mihailovoj. Nisu to velike pare u masi. Ja uvek kada nešto radim gledam šta mi donosi u masi, da li pojedinci gde je masa mala imaju štetu, a mi koji dolazimo do mase nemamo nikakvu korist, razumete?

Želim još jednom da vam dam podršku i da vam čestitam na ovome što ste radili i što ste se borili.

Ja znam jednog vašeg kolegu iz Vojvodine koji je bio ministar i sada počeo nešto da lupa, to je bilo 2001. godine, ja kažem – slušaj, sutra donosim četiri tegle: ječam, ovas, kukuruz i žito i pitaću te u kojoj tegli je kukuruz. Znate li šta mi je rekao? Nemoj, bre, da se zanosiš, Palma, sa te tegle, šta će ti te tegle. Lice mu je belo kao u čovečije ribice u onoj pećini, razumete, a vidite vi kako ste potamneli, niste bili na moru, nego ste na suncu sa poljoprivrednim proizvođačima i samo tako iz prve ruke možete da znate šta je muka poljoprivrednih proizvođača. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima ovlašćeni predstavnik SVM, narodni poslanik Arpad Fremond.
Izvolite.

Poštovana predsedavajuća, poštovano predsedništvo, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, dozvolite mi da na početku izlaganja potvrdim da će poslanička grupa SVM u danu za glasanje podržati Predlog zakona o uređenju tržišta poljoprivrednih proizvoda. Razlog ću navesti u jednoj rečenici. Ovaj predlog zakona daje odgovor na pitanje kako poljoprivredne potencijale prevesti u konkurentnost, u bolju zaradu i kvalitetniji životni standard, u povećanje poljoprivredne proizvodnje i stabilizaciju poljoprivrednih tržišta.

Nema dileme da smo svesni naših potencijala, ali i slabosti. Sami smo napisali zaključke u Strategiji poljoprivrede i ruralnog razvoja Republike Srbije od 2014. do 2024. godine. Našu poljoprivredu karakterišu neefikasnost, neorganizovanost i fragmentiranost poljoprivredno-prehrambenog lanca. Da bismo potencijale preveli u politiku poljoprivrednog, ekološkog i ruralnog razvoja, a ove strateške politike u boljitak celog društva, potrebno je uskladiti naš zakonodavni okvir sa propisima koji regulišu zajedničku poljoprivrednu politiku EU, a posebno sa propisima prvog stuba zajedničke poljoprivredne politike EU sa politikom održivog i ravnomernog regionalnog razvoja i sa politikama održivog upravljanja prirodnim resursima.

Za poslaničku grupu SVM je važno da Zakon o uređenju tržišta poljoprivrednih proizvoda uređuje konkretne segmente pobrojanih strateških politika, da uređuje ključna pitanja u oblasti organizacije poljoprivrednih tržišta i lanca vrednosti poljoprivrednih proizvoda, a među kojima je uređenje ugovorenih odnosa, kao i razvoj udruživanja u poljoprivredu.

Ne smemo zanemariti činjenicu da se polovina propisa koje Srbija mora da usvoji u procesu pristupanja EU odnosi na poljoprivredu, odnosno Poglavlja 11 – poljoprivreda i ruralni razvoj, Poglavlje 12 – bezbednost hrane, veterinarska i fitosanitarna politika i Poglavlje 13 – ribarstvo. Tri poglavlja iz klastera pet – resursi, poljoprivreda i koheziona politika, poglavlja 11, 12 i 22 – regionalna politika i koordinacija strukturnih instrumenata još uvek nisu otvoreni i zato je važno da zakonskim uređenjem tržišta poljoprivrednih proizvoda ispunimo standarde u oblasti poljoprivrede i ruralnog razvoja kako bi se uz već otvorena poglavlja 13 i 33 obezbedilo otvaranje klastera pet.

O važnosti tržišta EU govore podaci. Izvoz poljoprivrednih proizvoda iz Srbije je više nego udvostručen u poslednjoj deceniji, beležeći rast od 640 miliona evra u 2009. godini na 1,3 milijarde evra u 2018. godini. Istovremeno, uvoz poljoprivrednih proizvoda iz EU je takođe udvostručen sa 440 miliona evra u 2009. godini na oko 1,1 milijardu u 2018. godini. Od ukupnog izvoza voća i povrća iz Republike Srbije 58% se plasira na tržištu EU.

Brojni su razlozi zbog kojih je važan predlog zakona, ali mislim da dugoročno, iz perspektive budućnosti, očuvanja zdravlja stanovništva, moramo posebno ukazati na član 29. predloga kojim će se uspostaviti sistem poboljšanja prehrambenih navika dece i omladine, tzv. šeme školskog voća i povrća i mleka i mlečnih proizvoda. Podizanje svesti javnosti o značaju zdrave ishrane u razvoju dece i omladine dobija posebno značenje kada se analiziraju podaci koji pokazuju da je kod nas gojaznost najzastupljenije stanje ili oboljenje, a po istraživanja Instituta za javno zdravlje Srbije iz 2017. godine 40% stanovništva ima normalnu težinu, trećina stanovništva ima prekomernu telesnu težinu, a svaka peta odrasla osoba je gojazna.

U populaciji dece osnovnog školskog uzrasta 23% dece je prekomerno uhranjeno, dok se gojaznost registruje kod 7% dece ovog uzrasta. Zato je važno posvetiti pažnju na MOTO projekat "Podrška školskom razvojnom planiranju u oblasti kulture, ishrane učenika u osnovnim školama, zdrava hrana u školi za zdrave građane u životu".

Savez vojvođanskih Mađara je posebnu pažnju posvetio delu Predloga zakona koji ima za cilj jačanje pregovaračke snage malih poljoprivrednika u odnosu na prerađivačku industriju i maloprodajne trgovinske lance. Naime, zbog malog obima proizvodnje, odnosno usitnjene ponude, nestabilnog snabdevanja i niske specijalizacije, mali proizvođači su najslabija karika u tom lancu.

Takođe, nedovoljno je razvijen sistem otkupa i plaćanja na osnovu klasifikacije poljoprivrednih proizvoda prema kvalitetnim klasama. Na primer, stoka se kupuje i plaća po kilogramu, bez utvrđivanja mesnatosti i drugih proizvodnih karakteristika, male mlekare plaćaju mleko na osnovu mlečne masti.

Nedovoljne su i aktivnosti proizvođača na planu uvođenja i sertifikacije sistema bezbednosti kvaliteta hrane, organskih proizvoda i proizvoda sa oznakom geografskog porekla.

U javnosti se dosta govorilo o jednom rešenju predloga. Naime, očekuje se da će zakon obezbediti bolje uslove, kako bi se proizvodi malih poljoprivrednih proizvođača našli na policama velikih supermarketa.

Ne čudi pažnja po tom pitanju, jer su još uvek u sećanju iskustva od pre nekoliko godina, da kažem, u vreme tzv. "supermarket revolucije", koja je dovela do toga da trgovinski lanci prodaju poljoprivredne proizvode krajnjem potrošaču po ceni nižoj od bilo koje nabavne u nabavnom lancu tog proizvoda. Ispostavilo se da su naši poljoprivrednici godinama bili najveći kreditori trgovinskih lanaca, jer se na plaćanje za isporučenu robu čekalo i do 180 dana bez kamate.

Ništa bolje ne prolaze ni stočari. Svedočimo kartelskom udruživanju klaničara i velikih trgovina, pa su stočari izloženi ucenama i pri otkupu i pri pokušaju da uđu u velike trgovinske lance. Ucenjeni su da plate ulaz u megamarkete određenom količinom mesa, što povećava troškove i smanjuje dobit ponuđača.

Dobra je vest da je Predlogom zakona predviđeno da se pravilnicima o načinu obavljanja klasiranja svinjskih polutki na liniji klanja u uslovima za klasifikatora o klasama i cenama preciziraju uslovi plaćanja po procentu mesnatosti, jer u uslovima kada se cena žive vage svinja kreće od 120 do 130 dinara, kada ni za svinje ni za junad nema stalnosti u otkupu, nema cenovne sigurnosti i kontinuiranog izvoza, kada nema rešenja za probleme koji mogu doneti gubitke u odgajanju stoke na kraju ciklusa, izgleda da je skoro nemoguće istisnuti prekupce iz tog lanca.

Osim pobrojanim nepoštenim praksama naši poljoprivrednici su izloženi i tzv. faktoru straha. Slabija strana u poslovnom odnosnom lancu snabdevanja često se plaši da bi pokretanje sudskog spora moglo navesti snažniju stranu na raskid poslovnog odnosa i zato ništa ne preduzimaju.

Važno je razmišljati o iskustvima država članica EU, na primer Hrvatske koja je ovaj problem rešila donošenjem Zakona o zabrani nepoštenih trgovinskih praksi u lancu snabdevanja hranom.

Jedan od ciljeva Predloga zakona je jačanje pregovaračke pozicije proizvođača u lancu snabdevanja i zato su važne odredbe koje predviđaju podršku u formiranju proizvođačkih organizacija i jačanju njihove uloge i ovlašćenja u postupku kolektivnog pregovaranja u ugovaranju uslova i cene isporuka.

Na primeru otkupa mleka vidimo šta znači i nepoštena praksa i faktor straha i važnosti udruživanja. Naime, prošle nedelje Savez udruženja odgajivača goveda u Srbiji ukazao je na alarmantno stanje među proizvođačima mleka jer je otkupljivači šest godina plaćaju istu otkupnu cenu mleka. Prosečna proizvođačka cena litre mleka je 56 dinara, a prosečna otkupna cena je 30 dinara. Odgajivači su se zadužili kreditima u nadi da će se postići neki dogovor sa otkupljivačima o povećanju otkupne cene mleka, ali dogovora nema.

Dodatni udar na proizvođače mleka je i poskupljenje žitarica i uljarica od 50 do 80%, kao i činjenica da se na policama hiper marketa nalazi velika ponuda mlečnih proizvoda iz uvoza.

Organizovanje i udruživanje malih poljoprivrednika je važno, posebno imajući u vidu da je u poslednjoj deceniji došlo do ekspanzije maloprodajnih lanaca, super marketa, hiper marketa i diskontnih prodavnica, a uz pad učešća malih prodavnica iz komšiluka.

Problemi su brojni i dugo se čeka na ovaj Predlog zakona, pa iako je revidiranim nacionalnim programom za usvajanje pravnih tekovina EU iz 2014. godine, usvajanje Zakona o uređenju tržišta poljoprivrednih proizvoda bilo planirano za prvi kvartal 2016. godine tek danas razgovaramo o tekstu predloga, ali treba biti realan. Zajednička poljoprivredna politika EU se razvija i usklađuje skoro 60 godina nakon što je počela da se primenjuje 1962. godine. Već tokom prve dekade počele su analize pozitivnih i negativnih efekata.

U tom smislu reforma zajedničke poljoprivredne politike iz 2013. godine predstavlja verovatno najznačajniju reformu od šezdesetih godina prošlog veka. Jedan od rezultata te reforme je Uredba 1.308/2013, a cilj donošenja Zakona o uređenju tržišta poljoprivrednih proizvoda je usklađivanje upravo sa ovom Uredbom EU.

Uređenje tržišta poljoprivrednih proizvoda je kompleksa oblast. Možemo u ovom trenutku pobrojati najmanje desetak zakona sa kojima se usklađuje ovaj Predlog - od Zakona o opštem upravnom postupku, inspekcijskom nadzoru, Carinski zakon, Zakon o carinskim tarifama, Zakon o trgovini, o bezbednosti hrane, veterinarstvu, o organskoj proizvodnji, o poljoprivredi i ruralnom razvoju, o podsticajima u poljoprivredi i ruralnom razvoju.

Dodatno na primenu ovog zakona potrebno je preduzeti odgovarajuće regulatorne aktivnosti koje se pre svega zasnivaju na donošenju podzakonskih akata i Predlog zakona predviđa ukupno 41 uredbu, pravilnik, odluku i naredbu.

Da usklađivanje sa zajedničkom poljoprivrednom politikom EU zaista omogućava prevođenje kapaciteta u bolji životni standard i uravnotežen teritorijalni razvoj pokazuje i analiza poljoprivrede Republike Poljske, s tim da ne smemo zaboraviti da su upravo poljoprivrednici bili najskeptičniji deo poljskog društva pre pristupanja EU.

Statistike pokazuju da se razvoj poljskih ruralnih područja ubrzao nakon pristupanja, posebno korišćenjem fondova EU, namenjenih za ruralni i poljoprivredni razvoj. Rast bogatstva među stanovnicima ruralnog područja u Poljskoj je dinamičniji nego u slučaju urbanih stanovnika. Od pristupanja EU 2004. godine nominalni prihod po glavi stanovnika iz ruralnih područja povećan je za skoro 80%. Prema centralnom zavodu za statistiku 80% poljskog poljoprivrednog izvoza hrane u 2019. godini prodato je na tržište EU, dok je oko 20% proizvodnje izvezeno u treće zemlje.

Da bi se stiglo do tržišta EU važna je standardizacija i sertifikacija proizvoda, ali bez obzira na činjenicu da su nacionalnim programom ruralnog razvoja od 2018. godine do 2020. godine predviđeni podsticaji za uvođenje i sertifikaciju sistema bezbednosti i kvaliteta hrane, organskih proizvoda i proizvoda sa oznakom geografskog porekla u Srbiji je i dalje broj sertifikovanih farmi i primarnih poljoprivrednih proizvoda izuzetno nizak.

Godine 2019. 6.261 proizvođač je bio uključen u sertifikovanu organsku proizvodnju, od čega 534 nosilaca sertifikata, a 5.727 kooperanata u sistemu grupne sertifikacije. Poređenja radi, 2015. godine Srbija je imala 334 sertifikovana organska proizvođača, a na dan 11. jun 2021. godine ukupan broj izdatih sertifikata u skladu sa Zakonom o organskoj proizvodnji je bio 178.

Jedan od razloga za mali broj sertifikacija je verovatno i dugotrajnost postupka. Na primer, tek nakon osam godina postupka Udruženje poljoprivrednika "Gozdakon" iz Feketića je 2013. godine dobilo sertifikat o posebnoj sorti višnje iz Feketića. Osam godina je trajao postupak utvrđivanja kvaliteta i geografskog porekla, da bi se donela odluka da se feketića višnja prizna kao posebna sorta prima.

Pitanje standardizacije je i pitanje organizovanja sistema klasiranja trupova u klanicama. Dobra je vest da su klanice koje će biti uključene u ovaj sistem već u prethodnom periodu investirale u nabavku neophodne opreme i edukaciju zaposlenih pa se očekuje da je za proces klasirana trupova spremno 14 klanica za goveda i 40 klanica za svinje.

Međutim, uz dobru vest idu i one koje ukazuju na teško stanje u našem stočarstvu. Republika Srbija raspolaže prerađivačkim kapacitetima u stočarskoj proizvodnji - 1.176 objekata za klanje goveda, svinja, ovaca, koza i živine i rasvrstavanje i preradu mesa goveda, svinja, živine i ribe, ali i njihov stepen iskorišćenosti je znatno ispod projektovanih.

Mali broj objekata je registrovano za izvoz, samo 114 objekata. Dozvolu za izvoz na tržište u zemlje EU ima devet objekata za klanje, kao i osam objekata za preradu mesa.

Tešku situaciju u stočarstvu potvrđuje i činjenica da Srbija može da ispuni tek 10% od referencione kvote od 8.700 kilograma za izvoz junećeg mesa bez carine na tržište EU, kako je utvrđeno Sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju. Da bi se ostvario izvoz od 8.700 kilograma junećeg mesa potrebno je 100.000 junadi u tovi, a u Srbiji je trenutnu u tovi između 12.000 i 15.000 grla.

Odredbe Predloga zakona o standardizaciji, plasiranju i sertifikaciji su važne, jer će omogućiti da se pokrene i tov svinja. Domaća potrošnja svinjskog mesa je na niskih 14 kilograma po stanovniku, a u Evropi je 30 kilograma.

Za Vojvodinu je važna najava da nakon 30 godina postoji mogućnost izvoza svinja u EU i da Predlog zakona uređuje organizovanja sistema plasiranja trupova u klanicama za svinje, jer se svinje u najvećem procentu gaje u Vojvodini, oko 42%.

Nakon što je obaveza vakcinacije svinja protiv svinjske kuge prestala u decembru 2019. godine stekli su se uslovi da se tov svinja organizuje u skladu sa standardima EU, jer tovljenici u Srbiji imaju 20 dana duži tov, neujednačenog su kvaliteta sa prosečno 55,5% procenta mesa u polutki.

Ukazujući samo na deo problema sa kojima se suočavaju mali poljoprivredni proizvođači, a za čije rešavanje Predlog zakona o uređenju tržišta poljoprivrednih proizvoda nudi mehanizme - usklađenje sa standardima EU, Savez vojvođanskih Mađara će glasati za Predlog zakona, jer će uređenjem tržišta poljoprivrednih proizvoda Srbija u trenutku pristupanja EU imati izgrađen zakonodavni i institucionalni okvir neophodan za implementaciju EU mehanizama i biće delimično usklađen sa Uredbom EU 1308/2013 o uspostavljanju zajedničke organizacije tržišta poljoprivrednih proizvoda.

Budući da se potpuna usklađenost sa ovom Uredbom očekuje nakon sticanja članstva Republike Srbije u EU nadamo se da će se potpuna usklađenost desiti u doglednoj budućnosti.

Hvala na pažnji.

Zahvaljujem.
Pre nego što ministru dam reč, pošto se javio, jedno obaveštenje.
Saglasno članu 27. i članu 87. stavovi 2. i 3. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da će Narodna skupština danas raditi i posle 18 časova zbog potrebe da Narodna skupština što pre donese zakone iz dnevnog reda ove sednice.
Reč ima ministar Nedimović.
Izvolite.

Poštovana predsedavajuća, poštovane kolege poslanici, pošto sad trenutno nema prenosa, ne mogu da kažem da bih zbog javnosti hteo nešto da kažem, ali važno je zbog rasprave koju vodimo jedni sa drugima. Neću se javljati posle svakog, nego ću pokušati da sublimiram sve.
Gledajte, pre zore ne može da svane, niti je ikad moglo, niti će ikad moći. Tako i priče o Zakonu o regulisanju tržišta poljoprivrednih proizvoda, ono malopre što ste pomenuli, gospodine Fremond, vezano za prvi kvartal 2016. godine. Voleo bih da je to bilo tad doneto. Ovaj tekst zakona, pritom je već dve godine, međutim, ova korona je uzela stvar pod svoje i nije jednostavno bilo prilike za to. Mislim da je bolje doneti ovakav propis bilo kad, nego nikad.
Ono što je nesumnjivo i što ste vi malopre rekli i što su rekli vaši prethodnici, gospodin Marković i gospođa pre toga, mi ovaj zakon donosimo zbog Srbije. Slažem se, nama je put EU, nama je to cilj i nije to sporno. Njima sam ja zahvalan i na IPARD-u, na sredstvima koje dobijamo i na svoj ostaloj podršci koju nam daju, ali mi ovo menjamo da bi promenili Srbiju, da bi promenili tržište poljoprivrednih proizvoda Srbije i da bismo zaštitili, što bi rekao gospodin Palma, male poljoprivredne proizvođače od tržišta. Oni su nekad bili upućeni na zadruge. Sve što god proizvede uzme mu zadruga, pa da li to bila prva klasa, druga klasa, devetnaesta klasa. Tako je bilo, ali toga više nema i moramo da se prilagodimo vremenu u kom živimo.
Apsolutno se slažem sa vašim tvrdnjama vezano za Poljsku i vezano za Mađarsku, skepticizam, evroskepticizam koji je postojao među poljoprivrednim proizvođačima u EU, ali najveći evrofanatizam je postojao upravo među poljoprivrednim proizvođačima od trenutka ulaska u EU, vezano za sprovođenje poljoprivredne politike. Zamislite vi kakav bi ja bio ministar poljoprivrede kada bih imao pet puta veći budžet. Bilo ko, kada imaš 450 miliona, još ti neko da iz evropskih fondova milijardu i šesto miliona. Znate, IPARD je 175 miliona evra za pet godina, a ovo dobijete milijardu i 600 miliona, i za hektare i za kile i za litre i za sve živo. Opet, ima jedna druga stvar. Mi ovo sve moramo da radimo zbog budućnosti i da bismo rešili i zaštitili naše male poljoprivredne proizvođače.
Malopre ste spomenuli jednu stvar vezano za standarde o klasiranju trupova, plaćanje po kvalitetu i mleka i mesa. Samo ću se ukratko osvrnuti na to. To je najbolji način plaćanja. Ko ima dobru robu on dobije veće pare. Ko ima mleko da je belo on dobije manju subvenciju i manje pare. Pri tome moramo voditi računa iz kog prostora to dolazi, a ne da se svede samo na to. To je gospodin Palma potpuno u pravu, mi moramo da zaštitimo kroz ovaj ...(ne razume se) projekat sa dve, tri, četiri krave, jer je najveći broj njih sa tim brojnim stanjem na svojoj farmi.
Opet, sa druge strane, moramo i ove koje vuku ceo sistem, kako bih rekao, da ih pošpajcujemo. Zato smo napravili laboratoriju za kontrolu kvaliteta mleka da može da se plaća mleko po kvalitetu. Tome treba težiti. Nije to proces za jednu noć, od danas odlučujemo, samo kvalitet plaćamo, ostalo nas ne interesuje. Na šta bi to ličilo?
Isto tako je i oko klasiranja trupova. Mi već imamo takve stvari koje se dešavaju u nekim klanicama, ali nema tela koje je ovlašćeno od strane države koje kontroliše tu ispravnost. Na primer, ja znam sticajem okolnosti, „Mitros“, već tri godine plaća meso po kvalitetu, bukvalno kao da je stupio na snagu klasiranje trupova, a nije, tek će sada. Neki poljoprivredni proizvođači koji imaju bolju mesnatost, to im odgovara i nose tamo. Onda on ne dobije po kilogramu žive vage, kako mi to računamo, ne dobije 160 dinara, nego dobije 167, 168 dinara. Ako mu je meso kvalitetnije ili 156 ako je mesnatost manja.
To je stvar kojoj mi moramo težiti i to je prosto tako. Ako želite da učestvujete na jednom globalnom tržištu, a svi smo se opredelili za to, onda to mora tako da bude.
Moram samo jednu stvar još da kažem na kraju. Ovaj zakon će jako koristiti onome ko bude sprovodio poljoprivrednu politiku u godinama ispred nas, narednih četiri, pet godina. Imaće alat da kada dođe do krize da reaguje, a mi do sada taj alat nismo imali u punom kapacitetu te reči. Imali smo neke priručne metode koje ne mogu da reše sve situacije, a ovde za 20 roba, uključujući i svo voće i povrće, svo meso, samo nismo antilope i gnue stavili unutra, jer toga nema kod nas, ali sve, šta god vam padne napamet, nalazi se u obuhvatu mera intervencija koje može država da sprovede.
Videćete, dao Bog, ko god bude sprovodio ovo i ako bude imao volju za tim, koliko će potražnja za srpskom robom, kažem namerno robom iz cele Srbije, skočiti kada implementiramo ovaj zakon, kada obeležimo u svakom rafu robu koja je iz Srbije, pa ti kupi ako hoćeš šta hoćeš, ali imaš mogućnost izbora. Kada čovek ima mogućnost izbora onda uvek može da napreduje.

Zahvaljujem.
Reč ima ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SPS, narodna poslanica Dijana Radović. Izvolite.

Poštovana potpredsednice Narodne skupštine, uvaženi ministre gospodine Nedimoviću, uvaženi gospodine Kataniću, koleginice i kolege narodni poslanici, kao što su kolege pre mene rekle, pred nama je danas zakon o uređenju tržišta poljoprivrednih proizvoda, izuzetno važan, kojim se unapređuje naš pravni okvir u oblasti poljoprivrede. Stav poslaničke grupe SPS jeste da ovaj predlog zakona predstavlja značajan korak i značajan napredak, jer se prvi put zakonom regulišu pravila na tržištu poljoprivrednih proizvoda.

Za našu državu koja ima ogroman poljoprivredni potencijal ovo je izuzetno važno i zato kada god govorimo o aspektu poljoprivredne proizvodnje krećemo od toga da je poljoprivreda jedan od razvojnih prioriteta naše države. Narodski rečeno, u Srbiji ne rodi samo ono što se ne posadi, i to je zaista tako. Znamo da je zemlja koja proizvodi svoju hranu sigurna zemlja i za našu državu predstavlja strateški sektor oblast poljoprivrede.

Ukoliko posmatramo globalne procene o nedostatku hrane, u narednim decenijama naša težnja i naš interes za unapređenje poljoprivredne proizvodnje biće na sve značajnijem mestu, što se tiče naših razvojnih prioriteta. To se ogleda i u afirmativnom vođenju naše poljoprivredne politike, u odgovornom odnosu države prema poljoprivrednim resursima, ali i prema svim onim merama koje Ministarstvo poljoprivrede sprovodi kako bi podstaklo naše poljoprivredne proizvođače da što više ulažu i da što više proizvode.

Važnost poljoprivrede i njen prioritet u našoj državi imali smo priliku da vidimo i 2014. godine, kada je tadašnje Ministarstvo za poljoprivredu i zaštitu životne sredine izradilo Strategiju razvoja poljoprivrede i ruralnog razvoja, i to za desetogodišnji period, od 2014. do 2024. godine. Ovom strategijom sagledani su svi razvojni potencijali naše poljoprivredne proizvodnje, ali i ruralnog razvoja i predložene su sistemske mere za jačanje ovog sektora, naravno, pri čemu značajno mesto zauzima i ruralni razvoj, ali i razvoj sela, kao nosioca celokupnog poljoprivrednog razvoja.

Strategija naglašava multisektorski pristup, o čemu smo i malopre govorili, odnosno o međusektorskoj uslovljenosti poljoprivrednog razvoja, sa fokusom na održivom razvoju, ali pre svega, zaštitu životne sredine. Takođe, ona je zasnovana na približavanju međunarodnim standardima i zahtevima Evropske unije.

Upravo ovom strategijom, kao jednom od pet polaznih osnova za planiranje nove poljoprivredne politike u ovom periodu, definisano je i ono o čemu danas govorimo – neophodnost povećanja efikasnosti prehrambenog lanca, ali i konkurentnosti poljoprivredno-prehrambenog sektora. Dakle, u središtu same ove strategije jeste i povezivanje proizvodnje sa preradom, kako bi se postigao strateški cilj, a to je prodaja gotovih proizvoda umesto sirovina, jednostavnije rečeno, da prodajemo naše gotove proizvode, proizvode većeg stepena prerade, nego da prodajemo sirovine.

Ono na čemu treba da nastavimo da insistiramo jeste da poljoprivredna proizvodnja ima akcenat na razvoju poljoprivredne, odnosno prehrambene industrije, koja bi u mnogo većoj meri prerađivala poljoprivredne proizvode. Takođe, smatram da je ovo izuzetno važno jer imamo priliku da motivišemo naše poljoprivredne proizvođače da više prerađuju svoje poljoprivredne proizvode, ali takođe da ih motivišemo da ne razmišljaju isključivo kao poljoprivrednici, već da razmišljaju i kao privrednici.

Dakle, formiranje i prodaja finalnog proizvoda umesto sirovog proizvoda jeste nešto što će pomoći da se transformišemo od izvoznika sirovina do izvoznika gotovih proizvoda, odnosno svih onih proizvoda i hrane koji se baziraju na poljoprivrednim resursima.

Upravo zbog toga regulisanje tržišta poljoprivrednih proizvoda i uvođenje novih mehanizama uređenja tržišta jeste neophodno kako bi naša poljoprivreda nastavila da se razvija i mogla da odgovori evropskim standardima. Takođe, smatram da je izuzetno dobro što se Srbija odlučila da donese Zakon o regulisanju tržišta poljoprivrednih proizvoda, kako bi država mogla da reguliše, odnosno da u slučaju poremećaja na tržištu interventnim merama zaštiti domaću poljoprivrednu proizvodnju.

Ovaj zakon i jeste predstavljanje i upravljanje rizicima u poljoprivredi, kako bi se u svim tržišnim okolnostima sačuvale komponente poljoprivrede. Preskupo je za našu državu da dozvoli proizvodne i tržišne oscilacije koje bi značile gubitak, propadanje, ali i zastoj određenih sektora poljoprivrede.

Predlog ovog zakona upravo nam to i omogućava, da se sistemski utiče na poziciju svakog učesnika, odnosno da se utiče na ceo lanac od proizvođača, otkupljivača, trgovine i potrošača, naravno, ukoliko za to postoji potreba.

Ono što imamo priliku da vidimo u ovom predlogu zakona jeste da je upravo Uprava za agrarna plaćanja ovim zakonom dobila jedno novo ovlašćenje, odnosno da ima posebno telo koje će se baviti utvrđivanjem proizvođačkih cena, praćenjem cena, regulisanjem stanja, ukoliko dođe do nekih poremećaja na tržištu. Ovim zakonom za mene posebno važno jeste što se reguliše i položaj otkupljivača, a to znači da će otkupljivači morati da imaju određene garancije, odnosno da ukoliko žele da otkupljuju svoje proizvode moraju da ulažu i određen depozit kako bi proizvođači imali sigurnost da onu robu koju prodaju mogu i da naplate.

Malopre, ministre, pomenuli ste i 2017. godinu, sezonu maline, koja je, verujem, i te kako ostala u lošem sećanju svim proizvođačima malina, naročito u okrugu iz kojeg ja dolazim, Zlatiborskom okrugu, posebno u opštinama Priboj i Prijepolje, gde smo imali možda i najdrastičnije primere te negativne situacije gde su određeni poljoprivredni proizvođači ne samo imali nisku cenu, već uopšte nisu naplatili celokupan rod za tu godinu.

Ovo je izuzetno važno ne samo sa aspekta finansijskog gubitka za te poljoprivredne proizvođače, već od jednog šireg uticaja koji je imalo na taj naš kraj, imajući u vidu da poznajem neke poljoprivredne proizvođače koji su imali takvo iskustvo i oni se, nažalost, više ne bave poljoprivredom. Zapustili su svoje malinjake, obeshrabrili su se da u tome dalje nastave da učestvuju i to jeste nešto što ćemo upravo ovim zakonom da predupredimo ovakve situacije, odnosno da našim poljoprivrednim proizvođačima omogućimo sigurnost da povratimo to poverenje u sistem, koji je tih godina upravo bio doveden u pitanje.

Ovim zakonom uvodimo jasne standarde kako bi plasman bio što jednostavniji, transparentniji i sigurniji, jer ako je nešto važno u ovom procesu od njive do trpeze jeste upravo predvidljivost te poljoprivredne proizvodnje i odgovornost svih učesnika koji učestvuju na tržištu poljoprivrednih proizvoda. Najvažnija, po mom mišljenju, komponenta ovog zakona je da zaštitimo naše poljoprivredne proizvođače od potencijalnih malverzacija kojima, imali smo priliku da vidimo, jesu izloženi.

Da bi ovaj zakon mogao što bolje da se primenjuje biće neophodno, naravno, u narednom periodu da se donesu i odgovarajući podzakonski akti, kako bi se što bolje uredili, a ono što je važno jeste i da je u određenoj meri usklađen sa elementima primarnog i sekundarnog prava Evropske unije, što je uslov da naši poljoprivredni proizvodi budu i te kako zastupljeniji na evropskom tržištu koje broji preko 500 miliona stanovnika.

U tom smislu, ovaj zakon je pravni osnov za sve oblike standardizacije našeg poljoprivrednog proizvoda, kako bismo ih stavili u promet. Zakon tretira sve faze proizvodnje i obrade, koji treba da obezbedi traženi kvalitet, od načina proizvodnje, preko razvrstavanja, sortiranja, odnosno klasifikacije, načina obrade, na kraju do skladištenja te robe i do plasmana poljoprivrednog proizvoda.

Uređenje tržišta poljoprivrednih proizvoda obuhvata proizvode u sektoru žitarica, svih vrsta mesa, zatim mleka, duvana, pčelinjih proizvoda i drugih, a tržišni standardi koji su propisani, naravno, variraju od vrste poljoprivrednih proizvoda.

Smatram da će se upravo usvajanjem zakona o uređenju tržišta poljoprivrednih proizvoda uspostaviti i jedinstven pravni okvir koji će omogućiti dalje unapređenje i razvoj sistema tržišnih informacija poljoprivrede Srbije, radi prikupljanja, obrade i korišćenja podataka o cenama na malo, veliko, bilo da je to količina poljoprivrednih proizvoda u ponudi ili nekim drugim inputima.

Suština ove razmene podataka jeste da na domaćem nivou putem davanja informacija od strana učesnika na domaćem tržištu dobiju relevantne domaće institucije, ali takođe i da do tih informacija dođu i druge države koje jesu zainteresovane za kupovinu naših poljoprivrednih proizvoda.

Govorili ste ministre malopre i o Poglavlju 11. kao našem pristupanju EU, a to je da je ono izuzetno značajno za našu državu, ali takođe da jedno od najzahtevnijih poglavlja. Vrlo je važno da ono što prethodi tom procesu jeste postepeno prilagođavanje proizvodnim i tržišnim pravilima kroz primenu predvidivog carinskog režima o kom ste malopre govorili, borbe protiv monopola, uvođenje pravila za kontrolu državne pomoći, itd. a deo tog procesa svakako jeste uvođenje u zakonodavni okvir delovanja tržišta poljoprivrede što ćemo postići upravo implementacijom ovog zakona.

Osnovni ciljevi koje treba da očekujemo a koje ćemo ostvariti donošenjem ovog zakona jeste uspostavljanjem mehanizama uređenje tržišta, njihovo međusobno povezivanje u jedinstven pravni okvir, zatim povećanje sposobnosti poljoprivrednih gazdinstava kako bi se uključili u globalne trgovinske lance, unapređenje naših izvoznih potencijala, smanjenje sive ekonomije što je izuzetno važno, jačanje vidljivosti, ali i prepoznatljivosti domaćih proizvoda na tržištu.

Ovo poslednje pošto sam pomenula jeste posebno važno jer poljoprivredni proizvodi sa oznakom geografskog porekla predstavljaju svojevrsno brendiranje naše zemlje i daju srpskoj poljoprivredi dodatni impuls, jer je to najviši nivo kvaliteta proizvoda samim tim najbolja prilika da valorizujemo našu poljoprivredu.

Tako po podacima do kojih sam došla s kraja 2019. godine od 53 proizvoda sa oznakom geografskog porekla 47 pripada kategoriji poljoprivredno-prehrambene industrije.

Ovo je vrlo važno jer mnogi srpski poljoprivredni proizvodi jesu naš brend, poznati na međunarodnom tržištu, a s obzirom da dolazim kao što sam malopre rekla iz Zlatiborskog okruga pa mogu da pomenem da je verovatno najzastupljenija naša Ariljska malina, Užička pršuta, Zlatarski i Sjenički sir, po tome smo prepoznatljivi, ali ništa manje nisu važni ni neki drugi prepoznatljivi brendovi koji dolaze iz drugih delova Srbije kao što je Leskovački ajvar, Futoški kupus, Pirotski kačkavalj, Fruškogorska i Vršačka vina, itd.

Naš zadatak jeste da spisak ovih brendova bude što duži, da naši poljoprivredni proizvođači budu zaštićeni od bilo kakvih rizika, ali takođe da dostignemo kvalitet koji će nas najbolje preporučiti probirljivom i zahtevnom tržištu.

Na kraju u celini posmatrano, da rezimiramo ovaj zakon ima dva suštinska cilja, jedan je zaštita i unapređenje naše domaće poljoprivredne proizvodnje i drugi koji nam pomaže da postignemo kvalitet koji će nam omogućiti ravnopravnu utakmicu kako na evropskom tako i na svetskom tržištu.

Zbog toga ovaj Predlog zakona poslanička grupa SPS, vidi kao značajan korak ka tom našem cilju, ostvarivanje poljoprivredne politike i sa zadovoljstvom ćemo ga u danu za glasanje podržati. Zahvaljujem.