Poštovani potpredsedniče Narodne skupštine, poštovani ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, mi ovih dana raspravljamo o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju i amandmanima podnetim na predlog ovog zakona.
Radi se o izuzetno važnim stvarima. Pošto su moji prethodnici dosta toga rekli, dozvolite ipak da kažem da je i vaspitanje i obrazovanje kao deo jednog ukupnog sistema već od 2000. godine doživelo transformaciju u svakom smislu.
Mi se ipak moramo, sagledavajući danas ovo što se dešava i ove promene koje imamo danas i amandmane na dnevnom redu, vratiti u 2000. godinu i videti šta smo imali tada, a šta imamo sada. To poređenje je izuzetno bitno da bismo u budućnosti vršili transformaciju ukupnog sistema vaspitanja i obrazovanja.
Mi smo 2000. godine prešli i kasnije u reforme, pod navodnike - takozvane reforme, ja ću samo o jednom segmentu da govorim jer je na dnevnom redu, tako što smo izbacili vaspitanje iz ukupnog sistema vaspitanja i obrazovanja, i iz škole i iz društva u celini, da ne nabrajam, kao i iz sredstava masovnih komunikacija, čak i iz Narodne skupštine Republike Srbije, da ne kažem iz društva u celini. To je osnovna pogreška.
Dakle, hiljadugodišnjeg sistema vaspitanja i obrazovanja u Evropi i više mi smo se odrekli. Umesto da smo sve pozitivne pedagoške tekovine od starog veka, od Aristotela i Platona do danas prihvatili, izvršili transformaciju u skladu sa višestranačkim sistemom i vaspitanju dali ono mesto koje mu pripada, mi to nismo učinili. Ostavili smo samo obrazovanje.
Vi koji ste pedagoške struke vrlo dobro znate da nema obrazovanja bez vaspitanja, to je jedinstveni proces. Čak je nastavnicima u osnovnim i srednjim školama, o fakultetima da i ne govorim, vaspitanje nikada nije ni postojalo tamo u visokoškolskim ustanovama, bilo zabranjivano da se spominje reč vaspitanje. Imam škole, popise škola i direktora škola koji su to provodili 2000. godine.
Gospodine ministre prosvete, gospodine Ružiću, vama je danas jako teško vršiti transformaciju, ona se vrši, vidite, više od desetak godina. Dosta toga je urađeno, vaši prethodnici su učinili. Možda smo mi i građani u celini nezadovoljni, ali je teško učiniti kad smo uništili sistem vaspitanja i obrazovanja. To je suština.
Izneću konkretne neke stvari. Evo, gospodine potpredsedniče Narodne skupštine, učeničko nasilje i studentsko nasilje, o tome svakodnevno govorimo, to je pogreška. To su zamene 2000. godine, ne govorimo o nasilju nego o vaspitanju. Vaspitanje smo izbacili. Nasilje je rezultat nevaspitanja. Da smo provodili vaspitanje i planove vaspitnog delovanja od predškolskih ustanova do univerziteta, ne bi ni imali nasilje. Jel tačno, vi koji ste učili pedagogiju? Učili ste svi koji ste završavali nastavničke škole.
Sada vidite školske tuče primer, ili studentske, ovo što doživljavamo svakodnevno. Školskih tuča je i ranije bilo, ali, gospodo, nikada nisu bile obojene mržnjom, zato što smo provodili vaspitanje kroz škole, kroz društvo u celini, kroz masovne komunikacije, kroz televizije. Jel danas to radimo? Ne radimo.
Potpredsedniče, daću predlog šta trebamo učiniti na nivou društva, ali dozvolite, povezaću ovo zaista sa ovom mržnjom i ovim nasiljem u celini. Pogotovo je to dominantno u osnovnoj i srednjoj školi, a i među studentima. Dakle, nisu bile obojene mržnjom i željom da se ozbiljno povredi učenik ili student kao danas od 2000. godine. To je to. Kada neko padne, nismo ga tukli kao đaci, a vi ste bili đaci svi koji ste ovde, jesmo to radili? Dakle, ne tučeš ga, ne tučeš ga više, ne šutiraš ga u glavu, kao što gledamo kod učenika i studenata. Učenici danas potežu noževe u školskim dvorištima. Je li tačno, dame i gospodo? Ne smemo zatvarati oči pred tim, jer ih tim pothranjujemo da još gore u budućnosti bude. Ja ću dati predlog šta treba da učinimo svi, čak i u ovoj Narodnoj skupštini. Potežu noževe u školskim dvorištima. Tuča danas ima više, da se potežu noževi, lanci i satare, videli ste nedavno u jednom školskom dvorištu.
E, sad postavljam pitanje sebi, i ja sam deo tog sistema, i svima vama roditeljima i svim profesorima od predškolske ustanove do danas, postavljam pitanje – u kojoj meri su naša deca „ispuštena“ od roditelja i „zapuštena“ od institucija države? Pokazuje nam to najnoviji u nizu društvenih fenomena – zakazivanje tuča među maloletnim vršnjacima, u cilju da isti budu snimljeni mobilnim telefonima i nakače na Jutjub, sajt dostupan svima i prepun nasilja ili vulgarnosti. Jel ja govorim istinu ili ne govorim? Šta mi tu činimo? Ništa. Nisu krivi nastavnici u školi, oni ovo znaju. Od vrha ide. Ja predlažem 12 godina to ovde. Šta predlažem? Da govorimo o vaspitanju, da zadužimo ispred Ministarstva prosvete sve škole, sve vaspitno-obrazovne ustanove da imaju pored programa i plana škole plan vaspitnog delovanja škole, svakog odeljenja i svakog razreda slobodnih aktivnosti, pa će profesor fiskulture ići u grad, vršiti komunikaciju sa vođom sportskih aktivnosti i koordinaciju vaspitnog delovanja i tamo, pa nećemo imati šutiranje fudbalera. Pa to smo izbacili, a to smo radili hiljadu godina.
Idemo dalje. Poštovane dame i gospodo, mislim da je tog nasilja puna naša politika. Mi nasilnike promovišemo po medijima, pod kontrolom Dragana Đilasa. Biću direktan. Jeste li gledali prekjuče na jednoj televiziji batinaše u pokušaju? Predsednik političke stranke Vuk Jeremić. Jel to učenici treba da gledaju batinanje predsednika u predsedništvu? Jel to ikad rađeno? To je rezultat nevaspitanja koje smo izbacili 10 godina.
Dalje, mi konstantno svakog dana imamo satanizaciju predsednika Republike i države i satanizaciju većine u Narodnoj skupštini. Pa jeste li jutros gledali sat i po vremena film, noćas, koji se obrće, satanizacija ministra Vulina, satanizacija sat i po vremena? Jeste li gledali dva filma snimljena o predsedniku Republike? Satanizacija koja se vrši pod kontrolom televizije Dragana Đilasa non-stop. Satanizacija Milorada Dodika, satanizacija Andrije Mandića. Znate li odakle to dolazi? Pa hajte, mi smo pismeni ljudi, znamo odakle to. Udruženi lešinari ne samo u zemlji, nego i van zemlje, u okruženju i šire, sjatili su se svi sa ciljem da unize rezultate ekonomske i svake druge u ovoj zemlji. E, to je cilj.
Sada, poštovane dame i gospodo, idemo na ovaj deo. Nemojmo, gospodo, u škole stavljati temu „Škola bez nasilja“, nego vaspitna funkcija škole, pa ćemo programe, onda neće nasilja biti, valjda to znamo svi iz pedagogije. Zašto je to tako? Tako je. Dvehiljadite je tada greška učinjena, čije posledice ispravljaju svi ministri prosvete, pa i ovaj ministar, državni sekretar i pomoćnik ministra i sledeći će ispravljati. To je suština. Teže je uništiti hiljadugodišnje vaspitanje za jednu godinu ili pet nego graditi sto godina. Vi koji se bavite vaspitanjem i obrazovanjem vrlo dobro znate da je to problem.
Dakle, sve moramo zameniti. Ne govoriti o tučama, ne govoriti o nasilju nad ženama. A o čemu ćemo govoriti? Pa o odnosu između muškarca i žene, dečaka i devojčice, učenika i učenice u prvom razredu. Temu na dnevni red. E, to je suština. Dok to ne okrenemo, nećemo imati ekonomski prosperitet zemlje. Da smo to radili deset godina zadnjih, ne bi imali mi ovo – 7%, to je mnogo, imali bi 14%. Zašto? Jer bi dobili obrazovanije ljude u procesu. Sada ćete me pitati – a šta vaspitanje ima veze? Pa ima i kod metala. Pa ćemo videti kako će alat služiti. Šta ću ja, kaže, kod metalaca vaspitnu funkciju? Pa tu i treba u svakom odeljenju. Mi smo to izgubili.
Roditelji su postali oni koji nisu vaspitani od 2000. godine. Kako će nevaspitan roditelj vaspitati decu? Kako će nevaspitan profesor vaspitati decu, a ima ih jako mnogo mlađih generacija, a i među starijima, hvala bogu, odmah da budemo otvoreni? Kako će Jovo Bakić, doktor, po treći put, docent, vaspitavati studente, kada on kaže da će nas terati na ulici noževima, krv da će pasti? Pa je li to nasilje? Pa jeste, da, nasilje.
Idemo dalje. Kad smo već kod nasilja kod studenata i đaka, dobro je, gospodine potpredsedniče, ovo što smo stavili, ministre, organizovanje studentskih organizacija. Nema van toga delovanja. To, gospodo profesori, moramo mi zajedno sa studentima da razgovaramo. Gospodo profesori, ne možete politikom se baviti ukoliko niste u političkim organizacijama ili preko nauke u naučnim časopisima. Ali neću u politiku, neću ovamo, idem, a to je ono što su pevali nekad za vreme NOB-a: „Neću Titu, neću Draži, idi kući pa im kaži“. E, to radi najveći deo ljudi. Moramo dati aktivizam, definisati određene stvari i mislim da smo u nekim stvarima otišli daleko, na primer, u dualnom obrazovanju. Sada ćete vi meni reći – imali smo. Ali nismo ovaj sistem. Imali smo ga 1980-ih godina, moja ga malenkost provodila, školu, u školi tvornicu. Ali nije ovakav sistem. Nastavićemo to sad dalje.
Još ću samo da kažem, kako ćemo provoditi vaspitnu funkciju škole, kada profesor doktor koleginica kaže, evo, ja ću citirati, 19. novembra 2020. godine, jedan dnevni list kaže: „Ako Brnabićka da ostavku, da znate, sprema se doživotni Vučić. E, nema tu bojkota, samo cev u glavu“, završen citat. A to Vesna Pešić, koja vodi političke savete, ne političke stranke. Pa gde im je vaspitno delovanje u njihovom programu i političkim organizacijama? Pitaćete me – jel mi to? Pa imamo, hvala bogu. Dakle, stojimo u jednom zaista raskoraku.
Dalje, da ne govorim, jutros ste videli jednog kolegu koji je stotinu puta uvredio predsednika Vučića, evo ga jutros na mediju pod kontrolom Dragana Đilasa. Ja sam prošli put 16 uvreda koje ljudski um ne može, što je on izrekao. Evo ga dalje. Kaže da smo mi ovde glupaci, da nismo poslanici. Zamislite, profesor doktor na univerzitetima. Kaže, citiram, 21. marta 2020. godine, ali evo i jutros je ponovio: „Koga uopšte ima u Vučićevom okruženju da uopšte nije moralna ništarija ili potpuni glupak?“ Je li to profesor? Je li to vaspitno deluje? Kada ste čuli sa ove strane? Kada ste čuli? Evo, građani znaju vrlo dobro. Nikada nikoga nismo uvredili. Jesmo oštro diskutovali, ja hoću takmičenje u oštrini, ali u poštovanju svakog političkog protivnika, ko će pre da dođe, ko će bolje da pripremi, ko će više da radi. E, to mi hoćemo, to narod hoće, to građani hoće, da se takmičimo ko više mostova… Ne, nema auto-puta, a svako ga vidi. Jeste li čuli juče? Kažu da nema nijedan sagrađen auto-put. Pa neće dobiti ni 0,5% na izborima.
Da ovo privedem kraju. Jedan narodni poslanik, vidite, koji je ovde bio, čije smo duele stalno izmenjivali, kaže ovako, ima razloga sa patriotskim vaspitanjem, i to smo pustili niz vodu, to je posebna priča, citiram: „Svi znaju da je Kosovo i Metohija definitivno izgubljeno u ratu 1999. godine“, završen citat. To je bivši poslanik Balša Božović.
Znate šta on radi? On je osnovao akademiju za demokratiju. Još jednu rečenicu. Evropska komisija je pravila projekat, mapiranje lažnih vesti na Balkanu. I gle čuda, umesto da su najviše lagali mediji. Znate koga su naveli? Balšu Božovića. Ja mu sada tražim da se izvini, gospodine potpredsedniče Skupštine, za sve uvrede koje je rekao u ovom visokom domu i van ovog visokog doma, predsedniku Republike, njegovoj porodici, Aleksandru Martinoviću, Vladimiru Orliću i svim poslanicima u ovom visokom domu, ako bar malo morala.
Evo ga juče on govori o pitanju Kosova i Metohije. Šta možemo očekivati od njega? Videli ste jutros film. Ko nas satanizuje ovde poslanike? Bivši ministar odbrane Dragan Šutanovac, koga u narodu zovu „zgrabi novac“. Ovde smo govorili šta je radio na Vračaru. Taj čovek koji je oterao u penziju 28 generala, najškolovanijih. Pokrao pare, formirao udruženje i da se pokrije i misli da može raditi šta hoće. To je i ovaj pedofil za Pravnom fakulteta radio. Ja ga pitam da li je tačno ili ne? Neka ide na poligraf, i svi mi prosvetari. Neka odgovori da li je ono radio ili ne?
Ja se izvinjavam što sam spomenuo, potpredsedniče, Pravni fakultet. Tu ima časnih ljudi i časnih profesora, divnih ljudi, ali ima koji nikada ne bi ušli na fakultet, doduše i na drugim fakultetima. Da bi u budućnosti to izbegli moramo vratiti vaspitanje i u školu i u društvo. Nastavnici su spremni za to. Ja predlažem da pri Ministarstvu prosvete se osnuje odeljenje od dva, tri čoveka koji će se samo vaspitnom funkcijom škole i društva baviti. Tu nam je ekonomska dobit.
Zamislite samo grafiti u Beogradu, izračunao sam, kada bi ih sada izbrisali, milijardu evra. Malo li je. To su naša deca radila. Nisu to nekada radila. I završetak, gospodine potpredsedniče.
Već se ovih dana i vi iz ministarstva izvinite, govori o udžbenicima i pisanje udžbenika. Ja vam predlažem da ne date nikako da autori udžbenika budu oni koji nikada nisu napisali udžbenik, nego oni koji samo pare hoće. Ima, dobrovoljno će ljudi džabe raditi. Hoće, hoće, jer vole ovu zemlju, vole decu ovu. Već preporučuju preko raznih televizija pod kontrolom i Đilasa ali i preko RTS. Kako će mi akademik pisati udžbenik, kada kaže da država Srbija nije jedinstvena, u teritorijalnom smislu. Ili za Kosovo i Metohiju, taj akademik kaže – nije naše.
Znate gde je osnovni problem, gospodine potpredsedniče? Mi smo na Kosovu i Metohiji pravo nacionalnih manjina prekomponovali u teritorijalno pitanje. To nigde na svetu nema. To su prethodnici radili i sada moramo vratiti u jednu normalu da možemo razgovarati sa kolegama Albancima, dovesti u jedan red. Sve su pogrešno radili. Ja neću citirati, citirao sam njih 12 političkih lidera koji su se odrekli, oni će sada to spašavati. Njih nije ništa interesovalo, osim džepa.
Evo, hvala vam velika, biću gospodine ministre sretan, ako zaista damo ili jedno savetnika ili nekoga na nivou ministarstva, a ima nas dobrovoljno koji ćemo raditi i dati doprinos da probamo vratiti vaspitanje u škole. Obratiću se nastavnicima. Ja znam da im je težak posao. On je kao rudarski u rudniku. Gospodo profesori mi volimo našu decu, volimo vaspitanje i obrazovanje, vaspitamo ih u tom duhu, a izborićemo se za vaše mesto u društvu, učinićemo sve da se izborimo, ne samo u materijalnom smislu, nego u ovom da vaspitavamo našu decu.
Ja se izvinjavam, gospodine potpredsedniče, nisam prekršio Poslovnik jer imamo vremena, naša poslanička grupa, ali ću biti sretan ako bar miligram, ono što narod kaže, od ovoga uzmemo, a nadam se da hoćemo jer znam da to hoće i državna sekretarka i ministar i pomoćnik ministra. Hvala lepo.