Poštovani predsedavajući, uvažena ministarko sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani, obično o temi grejanja govorimo u sezoni grejanja. U sred leta nekako nemamo praksu, niti motiv da govorimo o grejanju, a zapravo mislim da je jako važno tokom leta govoriti o grejanju, jer kada govorite blagovremeno o grejanju, odnosno o problemima koje imamo sa grejanjem, znači da ćete imati dovoljno vremena da utičete na rešavanje tih problema.
Ovaj sporazum koji je danas pred nama, a koji se tiče obezbeđivanja sredstava putem zajma za daljinsko grejanje je blagovremeno pred nama i predstavlja jedan dobar primer blagovremenog promišljanja i koraka kojima se postupno otklanjaju, odnosno rešavaju određeni problemi, a ne radi se o nekim marginalnim, već veoma bitnim problemima koji se tiču nužnosti modernizovanja centralnog grejanja u našim gradovima i mestima, a sve to vezano i za samu energiju, odnosno racionalnost u trošenju i utrošku energije, ali još važnije pitanje kvaliteta vazduha, odnosno problemi zagađenja koji su najznačajnijoj meri uzrokovani grejanjem, neadekvatnim ili zastarelim grejanjem.
Dakle, ovo jeste trenutak da se temeljitije, konkretnije i dublje pozabavimo ovom temom i da znamo da onoliko koliko budemo radili van sezone i pripremali se za unapređenje grejanja tokom sezone, toliko ćemo imati rezultate. Zato je ovaj sporazum bitan i važno je da se obezbede sredstva. Istina, sada je u pitanju Kragujevac, jedan od većih gradova i centara ove zemlje, ali ono što očekujemo jeste da se ovaj program nastavi i da ne izostavimo ni jedan grad, niti jedno mesto u ovoj zemlji, niti jednu opštinu koja neće biti obuhvaćena ovim programom u cilju rešavanja pitanja zagađenosti vazduha, odnosno zraka od neadekvatnog grejanja.
Dakle, red je da i ovom prilikom podsetim da je Novi Pazar jedan od najugroženijih gradova sa neadekvatnim i nekom vrstom zaostaloga grejanja i zato je važno da se Novi Pazar uvrsti u ovaj program što pre i da bude na agendi za rešavanje.
Znam da se već neki koraci prave, što je za pozdraviti i sa pozicije Vlade, ali isto tako i sa pozicije grada Novog Pazara, ali prosto stanje u zagađenosti atmosfere u Novom Pazaru je tako dramatično, da je eto, nažalost, imali smo u jednom trenutku taj crni rekord da je Novi Pazar izbio na prvo mesto u svetu po zagađenosti tokom zime, isto je držao i drugu odnosno, treću poziciju.
Zato definitivno kvalitet, efikasnost države, njene celokupne administracije zapravo će se uvek meriti po onome koliko u centralnoj temi imaju građanina, imaju čoveka. Znači, postoje mnoge teme kojima se bavi država, kojima se bavi državna administracija, uprava i Vlada, dakle, na svim nivoima, ali ono što treba da zauzima prvo mesto u svim tim temama, odnosno interesovanjima države i Vlade jeste zapravo čovek. Ono što ima taj najneposredniji odnos prema čoveku i implikaciju na čoveka to treba uvek da bude na prvom mestu, pa sve ono što je implicitno ili nema neposrednu efektivu na čoveka, može imati drugu, treću ili neku kasniju poziciju.
Zato, kažem, ovo je prilika da se ponovo skrene pažnja na ovo i da ponovno ukažemo na one, da kažem, nezakonite ili poluzakonite proizvođače zagađivanja. U Novom Pazaru smo svedoci pa zato mogu govoriti ono što očima vidim, znači, iz razne peletare, razne strukture razne fabrike, polulegalne ili legalne, formalno, a u stvari koje su uspele da preskoče razne dozvole i elaborate. Dakle, to mora biti predmet našeg interesovanja.
Dakle, unapređenje načina grejanja, uključujući i daljinsko grejanje i sve ono što podrazumeva taj program jeste veoma značajan osnov i iskorak u rešavanju ovog problema, ali ne i dovoljan. Dakle, mi moramo uključiti sve ostale mehanizme vlasti, posebno kontrolne mehanizme, nadzorne mehanizme, inspekcijske mehanizme i proveriti prvo kako određene strukture, određeni navodni privrednici, dakle, koji najčešće su u kriminalu ili su u sprezi sa kriminalom i koriste tu svoju finansijsku kriminalnu moć da zaobiđu zakonske propise, da dobiju određene dozvole nezakonito i da na taj način budu zaštićeni od standarda koje su obavezni da ispoštuju kako zapravo ne bi bili zagađivači našeg vazduha, koji svi udišemo.
Tako da je to između ostalog nešto na šta se treba fokusirati kako bi mogli iz dana u dan popravljati kvalitet života građana ili u najmanju ruku otklanjati određene opasnosti po naše zdravlje, jer vidite i poslednje dve godine, odnosno godinu i po dana u borbi protiv kovida, koliko je zdravlje bitno, koliko su životi građana, neću samo kazati, bitni i skupoceni, već koliko su i ugroživi, koliko se mogu desiti nepredvidive situacije i okolnosti koje ugrožavaju naše zdravlje. Videli smo sa kovidom da nisu svi ljudi ili svi građani jednako izloženi opasnosti od kovida. Zapravo je pitanje kvaliteta elementarnog zdravlja ili snage organizma ili imuniteta. Sada sasvim je jasno da oni organizmi, odnosno oni građani koji imaju osetljivo zdravlje, kojima je nagrižen imunitet, nagriženo zdravlje, recimo zagađenim vazduhom i drugim faktorima ugrožavanja zdravlja, oni su zapravo najneposrednije ugroženi i od kovida.
Dakle, prosto smo imali ovu godinu dana nažalost izloženi ovoj opasnosti svojevrstan usiljeni kurs zdravstva gde smo se morali edukovati iz nužde, iz straha za sopstveno zdravlje i zdravlje svoje porodice, ali i time shvatiti da nije samo problem neposredne opasnosti koja se kovid, već je pitanje zdravlja cele nacije, zdravlja celokupnog, permanentnog i kontinuiranog zdravlja svih građana zato što je zapravo zdravost nacije u stanju, odnosno snazi imuniteta svakog građanina, odnosno svih građana. Zato je ovo važna tema koja u kontekstu borbe protiv kovida i opasnosti od kovida dobija na značaju, jer zapravo naša svest tu postaje snažnija u percepciji i shvatanju te opasnosti.
Zato pitanje zagađenosti vazduha nije samo pitanje našeg lošeg osećaja zato što kada pogledamo sa naše terase ili prozora vidimo tu tamu, tamu u zraku pa se onda neprijatno osetimo, ili dok dišemo, pa, eto nije nam taj zrak baš toliko kvalitetan. To je onaj poslednji, da tako kažem, utisak ili najmanje vredna ocena važnosti čistog vazduha.
Ono što bi trebalo da bude kod nas narodnih poslanike prisutno jeste svetst da blagovremeno, permanentno i preventivno ne samo imamo svest o tome već imamo i akciju, odnosno reagujemo u tom smeru.
Ovaj zakon, odnosno ovaj sporazum pokazuje da generalno postoji svest i opredeljenje Vlade u tom smeru, ali ono što želim da sa ove pozicije bodrim jeste da sve to intenziviramo i da to ne bude usresređeno samo na glavni grad ili neke veće gradove, već da taj program što pre i što u jačem kapacitetu obuhvati i sve druge gradove, odnosno opštine.
Imamo osim ovoga i set sporazuma, međunarodnih sporazuma koji se tiču nekoliko tema. Imamo sporazum sa zemljama EFTE koji reguliše pitanje porekla roba. Na prvi pogled, ne tako zanimljiv sporazum, ali zasigurno veoma važan, kako čusmo, ne i sa nekim brzim i eksplicitnim finansijskim efektima, ali ne samo što je važan sa aspekta visokih međunarodnih standarda. On je veoma važan iz razloga što dugoročno obezbeđuje, da kažem, afirmaciju kvaliteta, afirmaciju originalnost, afirmaciju onoga što treba da bude najzdraviji deo privrede, jer danas ukoliko razmatramo razne oblike ugrožavanja privrede, ugrožavanja zdravih, pravih, poštenih proizvođača jeste upravo agresija falsifikata u odnosu na original jer original ne može sam da se izbori od falsifikata ukoliko nema sistemsku zaštitu države, naravno i drugih međunarodnih institucija.
To je ono što razlikuje razvijene od nerazvijenih. U razvijenim i standardizovanim privredama original je taj koji je afirmisan. Naravno, ovaj princip se ne tiče samo proizvodnje i trgovine. On se tiče i svih drugih sektora društva. Imamo originalnost i falsifikat u obrazovanju, original i falsifikat u kulturi, original i falsifikat u sportu. Originalno je ono što je korektno i bez dopinga, a sa dopingom je falsifikovanje sporta.
O svim segmentima društva možemo govoriti sa pozicije originala i falsifikata. Zapravo, čak ta relacija utvrđivanja, poštovanja i vrednovanja kvaliteta je možda jedan od najvažnijih standarda ne samo u institucionalnom odnosu države prema tim standardima, već i u samom našem ličnom etičkom odnosu.
Znači, danas vi ljude ukoliko hoćete ocenjivati, vrednovati, vi ćete ih neminovno podeliti samo na dve vrste. Znači, ljudi koji vole istinu. Ti ljudi, ljudi koji vole istinu oni uvažavaju originalnost. Ljudi koji ne vole istinu oni uvažavaju falsifikat, odnosno oni se bave falsifikatom u svim segmentima, poslovnim, obrazovnim, kulturnim, etičkim i svim drugim. Zapravo, ona jedina istorijsko-civilizacijska podela među ljudima na ljude i neljude ona se tiče odnosa prema istinitosti i originalnosti i odnosa prema laži i falsifikovanosti.
Dakle, ljudi koji su etički, duhovno autentični, onda oni su na strani originalnosti, na strani istinitosti. Ljudi koji su sami po sebi duhovno i etički falsifikat, oni su na strani falsifikata. Dakle, ta podela je drevna, iskonska, istorijska i ona se nikada neće promeniti. Samo ćemo se mi ljudi, i to ne zbog originalnosti i falsificiranosti, već zbog nas samih, opredeljivati kom taboru pripadamo, na kojoj smo strani. Ali, ne zbog tabora i zbog strana već zbog samih sebe. To je ono što je ovde jako važno.
Zato ukoliko želimo da pređemo iz kategorije švercerskog društva, društva koje razume privredu i proizvodnju mešetarski, što bi se kazalo kolokvijalno da se dovije, da se snađe, itd, ta pojava je svojstvena društvima u krizama, društvima u rasulu, društvima koja ne stoje tvrdo na svojim nogama. Tada je i šverc dozvoljen i falsifikovanje, sve je dozvoljeno sa opravdanjem ili izgovorom da se preživi.
Međutim, nije problem ako se to desi u nekim vanrednim okolnostima, nije problem ukoliko se na kraju i suočimo sa time da je to proizvod nekog trenutka, nekog izuzetka, posebnih, otežavajućih kriznih okolnosti, ali je problem ukoliko izuzetak preraste u pravilo. Ukoliko mi ono što je bio proizvod nekih ratnih, kriznih okolnosti od raznih oblika, da kažemo, sive i crne proizvodnje, trgovine, falsifikovanja, eksporta, reeksporta, neeksporta i svega što se dešavalo, problem je ukoliko to prihvatimo da bude pravilo i ukoliko to, dakle, etabliramo u našoj svesti i našoj kulturi da je to normalno. Na toj nenormalnosti sve što budemo gradili biće nenormalno.
Naravno, da kada jednom zavladaju te devijacije još one kada dobiju, da kažemo, priliku da žive nekih dvadesetak ili tridesetak godina, mnogo duže vremena će trebati da se one leče, ali upravo ovakvim zakonima i ovakvim sporazumima i ovakvom afirmacijom tih standarda mi počinjemo da šaljemo poruku građanima, pre svega sistemski, ali i po drugim osnovama i relacijama da je ono što se preferira i ono što je pravo i ono što treba da dobije podršku i ono što se vrednuje i ono što je originalno i ono što ima budućnost jeste autentičnost i originalnost.
Tek tako ćemo mi onda znati da vrednujemo da onaj poljoprivrednik koji proizvodi svoj luk, svoju jabuku, svoju voćku, svoje povrće, pogotovo ako je još organsko da je to najvrednija, najoriginalnija stvar koja treba da dobije podršku i u proizvodnji kroz dotacije države, odnosno Ministarstva za poljoprivredu i u trgovini, odnosno prodaji kroz zaštitu od lopova, švercera, mešetara koji će prevariti te poštene proizvođače preko olakšica koje će se dobiti i sporazumom sa zemljama EFTA u pogledu ostvarivanja određenih, olakšica, ušteda i mogućnosti profita kroz ovaj sporazum.
Dakle, to je nešto što za mene nije samo proceduralna stvar koja daje neke minimalne olakšice, već se radi o nečemu što je vrednosno bitno, što predstavlja vrednosnu potvrdu sa naše strane da smo svesni da original i falsifikat nije isto.
Sada, kako živi falsifikat? Falsifikat vam je kao mrak. On je u osnovi i filozofski i suštinski nepostojeća kategorija. Mi svi tvrdimo da mrak postoji, međutim mrak ne postoji, mrak je nedostatak svetla. Zato onaj ko misli da mrak postoji, da je on kategorija subjekta, onda pokuša da ga izbaci iz prostorije, recimo, motkom, da mu otvori prozore i kaže – napolje, neće nikada uspeti ispašće glup i malouman. Mrak se eliminiše dovođenjem svetla, a svetlo se ne uvodi na vrata već kroz instalaciju, kroz obezbeđivanje energije, kroz stručnost, kroz sistem, kroz civilizirano tehničko stručno delovanje.
Isto tako, falsifikat postoji dok nema originala, zato danas falsifikati napadaju originale, jer dolazi svetlo, mrak ne staje. Falsifikat strada sa prisustvom originala i u banalnom smislu, ako hoćete utvrditi da li je jedna novčanica falsifikovana, ako je dobro falsifikovana, ukoliko samo posedujete tu novčanicu teško ćete utvrditi da je ona falsifikovana. Ali, ako imate originalnu novčanicu istog apoena i tu falsifikovanu novčanicu, pa to uporedite i budete pažljivi u upoređivanju metodom usporedbe ili komparacije, vi ćete otkriti falsifikat. Zato kada u bilo kom segmentu društva u obrazovanju, u kulturi, u znanju, u politici, u tehnici, tehnologiji, nauci, trgovini, proizvodnji, kada se pojavi original falsifikat vrišti. On vrišti, on je ugrožen.
Sad, problem demokratije je što deset falsifikata mogu da preglasaju jednog originala. To je jedan do problema i anomalija demokratije, ne znam kako ćemo naći zaštitu od toga.
Ali, definitivno ono što jeste važno i kroz ovaj sporazum, kao i o sporazumima sa Švajcarskom, sa Islandom i sve druge ove sporazume, oni zapravo overavaju naše opredeljenje prema originalnosti, prema izvornosti, prema kvalitetu u svakom pogledu i zato pozdravljam aktivnosti Vlade u pripremi ovih sporazuma i oni svakako zaslužuju podršku i građani zaslužuju da znaju šta je vrednost ove orijentacije i pored zakonske dimenzije, težine i značaja jako je važno edukacijski, medijski, kulturološki to građanima približiti i animirati ih da i oni u sopstvenim ponašanjima i sopstvenim proizvodnjama zapravo se orijentišu prema ovome pravcu. Hvala vam.