Poštovani predsedniče Narodne skupštine, poštovana ministrice sa saradnicom, dame i gospodo narodni poslanici i uvaženi građani, amandmani koji su pred nama zapravo potvrđuju da proces usvajanja jednog zakona ili zakona koji su pred nama i o kojima smo imali veoma bogatu raspravu u načelu, zapravo ti zakoni nisu usvojeni sve dok se ne usvoje, a to znači da je smisao svih rasprava koje imamo, kao i mogućnosti podnošenja amandmana prilika da ispravimo eventualne propuste, greške koje su u svakom ljudskom delu uvek moguće.
Drago mi je da imamo amandmane koji su zapravo te prirode i kojima se nastoji da ovi zakoni budu koliko je to moguće, sa ljudske tačke gledišta, dovedeni do određene perfekcije, iako perfekcija je Božja odlika, a ne ljudska, ali u ljudskoj dimenziji perfekcija je ideal kome se teži. Ideal jeste ideal zato što je idealan i zato što je nedostižan i zato je ideal neiscrpan izvor inspiracije. Ono što je ostvarivo do potpunosti ne može biti ideal, već postaje ljudsko delo i zato i imamo motiva da težimo perfekciji i da ovaj ideal koristimo kako bi zapravo ono što činimo izgledalo što bolje.
No, i ako nam nešto promakne, što nismo ispravili kroz raspravu, odnosno kroz amandmane, svakako imamo prilike, kao što činimo sa većinom zakona, da kroz buduće prilike izmena i dopuna te zakone činimo što boljim. Izmene i dopune zakona nisu samo zato što smo nešto propustili, već zato što prilike u kojima živimo, okolnosti sa kojima se susrećemo, izazovi koji se nađu pred nama, sve to utiče na potrebu da se zakoni usklade sa potrebama i da u mogućoj meri sa aspekta ljudskih dometa ti zakoni što više i što bolje služe čoveku, omoguće mu da na ovoj zemlji i u ovoj zemlji živi dostojanstveno, hoda ovom zemljom dostojanstveno i slobodno, radi i deluje u skladu sa sopstvenim ubeđenjima, duhovnim, etičkim, kulturnim, običajnim i svim onim što nas čini onim što jesmo, u svim svojim sličnostima i svim svojim različitostima.
Moram priznati da me je tema zaštite prirode, odnosno općenito tema prirode je toliko inspirativna da i ono vreme koje smo imali na raspolaganju u načelu i ovo vreme koje sada imamo po amandmanima je, mogu kazati, nedovoljno da se iznesu svi aspekti ne samo tehničko-pravnog odnosa prema zakonskom ili amandmanskom tekstu, već prema ovoj temi.
Ostaću dosledan onoj tezi koju sam plasirao još prošli put, istina, odnosi se na sve zakone, ne samo na ova dva, da u meri u kojoj je važno da ostvarujemo bar relativnu perfekciju u donošenju zakona, bilo po sadržini, bilo po formulaciji, bilo po skladnosti samog zakona unutar sebe i u skladnosti zakona sa ostalim aktima, od najvišeg koji se zove Ustav, pa svih drugih, uključujući i skladnost sa mogućnostima implementacije ovih zakona, koliko god je važan taj aspekt našeg delovanja ovde, jednako toliko, ali zbog određene zapostavljenosti mislim još više je važan aspekt podizanja svesti o ovim temama i o ovim zakonima.
U političkoj praksi, od najviših organa koji donose ove zakone, preko organa koji treba da implementiraju ove zakone, do samih građana na kojima se ili primenjuju ovi zakoni ili koji treba da primene ove zakone, u celoj toj lepezi protoka zakonskih normi koje donosimo, u prilici smo da se uverimo da ono po modelu brazde, brazde u kojoj puno vode bude na početku brazde, međutim, ako je brazda duga, na kraju brazde bude malo vode. Zato što voda skrene levo-desno unutar same brazde i ne stigne uvek vode koliko je krenulo na samom početku.
Slično je i sa primenom ovih zakona. Što je kompleksniji mehanizam primene, u praksi se pokazuje da ne bude baš u primeni do kraja taj zakon procirkulisao onako kako smo želeli ili onako kako je to zakonodavac zamislio ili onako kako to sadrži sama zakonska regulativa.
Analizirajući gde su te pukotine gde curi realizacija ili mogućnost realizacije zakona, uglavnom ćemo doći do zaključka da je jedna od velikih pukotina ili mesto gde se jako mnogo energije gubi po pitanju implementacije ili primene zakona, generalno nedostatak svesti, personalne i općenito društvene, kulturološke svesti u odnosu na vrednosni značaj određenih zakona.
Dakle, to je nešto na čemu zaista ću nastojati da insistiram, bez obzira što insistiranja kulturološke i etičke teme sa aspekta dnevne politike, dnevne praktičnosti, pragmatičnosti često nisu tako interesantne, ali kao što zdrava hrana nije ukusna, isto tako dosadne teme su nekada vrednosno najvažnije. Inače, i deca u školi više vole fizičko vaspitanje od moralnog vaspitanja, etičkog vaspitanja, kulturnog vaspitanja, od matematike i fizike i hemije pogotovo. Dakle, ti odnosi su uobičajeni u relaciji društvenih pojava. Zato je važno da insistiramo na svesti. Baš zato potenciram jedan, da kažem, suštinski ili svojevrstan suštinski pristup i temi zaštite prirode.
Zašto je toliko bitna priroda? Da li je bitnost prirode samo u ovoj, da kažem, refleksiji neke neposredne komunikacije, pa ako je bitno da nemamo divlje deponije, na primer, onda je logika - ako ja u mom okruženju nemam divlju deponiju zašto bi se borio da uklonimo divlje deponije ili, ne znam, ukoliko je pitanje zelenila tema, pa ukoliko ja u blizini moje kuće imam zelenilo, zašto bih se ja nervirao što negde tamo nema zelenila itd.
Dakle, ova pitanja su viša od onih neposredno interesnih, sebičnih. Dakle, ovo su kulturno-civilizacijska pitanja. Kultura, kao što sam i ranije pominjao, ona je jedna od najdosadnijih tema. Zato smo je skoro i potisnuli iz javnog diskursa ili možda ako je nismo potisnuli onda smo je sveli na jedan mali aspekt, u onu elitnu kulturu, koja se zove umetnost, pa opet unutar umetnosti možda neke kulturne manifestacije, kao što je pozorište i tome slično i to nam je čitava kultura.
Dame i gospodo, to je umetnost. To je samo jedna grančica kulture. Ona možda jeste na vrhu drveta, možda na vrhu drveta jesu najlepše trešnje, možda jesu najukusnije trešnje i plodovi baš na toj grani, ali je to samo jedna grana. Kultura je i to veliko stablo i taj koren koga mi ne vidimo. Zapravo, taj koren našeg drveta je kultura, ono odakle se crpi naša kulturnost i kulturni obrazac.
Zato ja reagujem možda previše eksplicitno, neuobičajeno, čak možda i nemoderno, konzervativno, priznajem, na ove talase prezentacije tzv. neograničenih sloboda i reagovaću uvek i neću prihvatiti da, prosto, nam se tek tako nametne ideja neograničenih sloboda kao viši kulturni stepen ili kao kulturni obrazac.
Ne, gospodo, neograničena sloboda znači haos. Neograničena sloboda znači da ja prođem na crveno svetlo zato što mi se žuri. Neograničena sloboda je da ja razbijem ogradu vašeg dvorišta, jer mi je lakše tuda da uđem kamionom u svoje dvorište. To je neograničena sloboda.
Kultura i smisao kulture jeste uređenje sloboda. Bilo po onom rimskom principu, rimsko-francuskom, ako tako mogu kazati, rimsko-kontinentalnom, da sloboda jednog ili pravo jednog čoveka doseže do prava drugog čoveka. To je najbanalniji oblik uređenja sloboda i prava, a suštinski oblik uređenja sloboda i prava jesu principi.
Vrednosni principi su oni tvrdi ugaoni stubovi koji zapravo su nepomični, koji su stameni i koji ne mogu da se menjaju kroz ljudsku povest, ljudsku istoriju, ljudsku civilizaciju.
Ne može da bude krađa zabranjena ili sramotna pet hiljada godina i sad neko dođe i kaže – znate, mi smo napredovali i hoćemo da proglasimo krađu da ona nije sramota. I, kada vidimo danas nekoga da krade, ne kažu lopov, nego kažu snašao se. Sposoban, kaže.
Kada prodaje drogu, niko ne kaže da je on švercer droge koji iz sebičnih razloga, da bi zaradio pare, za svoj hedonizam ubija tuđu decu. Ne kaže se to, nego -sposoban, ima neki biznis, ne znamo baš čime se bavi, ali, brate, snašao se, vredan, svaka mu čast, tri automobila, kvadrati, itd. Ne može to. To ne može. Može privremeno, može na silu, može ako nas pregaze, može zato što su u nekim mestima jači, zato što im je neko dopustio da budu jači, ali dugoročno, vrednosno ne može. Znači, može i zlo da bude jače u nekom trenutku, ali ne može nas niko sve naterati da aplaudiramo tome i da kažemo – to je dobro. To je ono što je koren kulture i to je ono čime mi treba da se bavimo.
Kada je u pitanju zaštita prirode, ona je mnogo više od ovog što je površni aspekt Zelene agende. Zelena agenda je sjajna. To su sve važna kulturno-civilizacijska dostignuća, ali ono što treba jeste da mi se suočimo sa određenim propustima, sa određenim nedostacima u našem obrazovnom sistemu, u našem kulturnom obrascu, u našoj medijskoj komunikaciji, u očuvanju i oblikovanju naših porodica, u očuvanju i oblikovanju i unapređenju naših škola, o formulaciji i prezentaciji i afirmaciji naših uzora.
Dame i gospodo, ko su nam uzori? Izvinjavam se kategoriji pevača, ne želim to ni na koji način da omalovažim, ali nekada, pa čak i u vreme mog detinjstva, ako bi neka devojčica otišla u pevačice ili pevaljke, to je bila sramota za selo, sramota za mahalu. Sada smo tako izvrnuli kulturne obrasce gde roditelji idu, forsiraju svoje dete koje ima u školi sve petice i žele po svaku cenu da od njega naprave pevačicu i plaču ljudi zato što nije prošlo prvi krug, nego treći krug.
Ljudi, šta se tu dešava? Dešava se eskalacija pogrešnih uzora, afirmacija pogrešnih uzora. Pevanje kao umetnost je nešto sasvim drugo.
Evo, koleginica je tu, prava umetnica u pevanju i pažljivo me sluša. Nikada mi nije bilo jasno zašto se nije govorilo za nekog ko najlepše peva da peva kao Pavaroti, nego peva kao slavuj. Voleo bih da mi to neko objasni, jer ako je to ljudsko civilizacijska kulturološka dimenzija i domet umetnosti, onda bi logično bilo da čovek bude neko ko je dosegao najviši domet u tome, a ne slavuj kao jedna fina, slatka, sićuštna ptičica itd. Dok u nekim drugim umetnostima to nije moguće. Znači, nikada se neće desiti da, recimo, u poeziji u reči neka ptica, neka životinja ili neki kompjuter bude bolji od čoveka, no to je druga tema.
Ono što hoću da naglasim jeste zapravo nužnost afirmacije svesti kroz edukaciju, odgoj, kroz afirmaciju uzoritosti u pogledu odnosa sa prirodom bude nešto što je sastavni deo naše kulture i naše simbioze sa prirodom. Zašto je važan odnos sa prirodom? Zato što je čovek stvoren od zemlje, a zemlja je najvažniji deo prirode.
Mi smo upravo imali dve teme, prirodu kao zemlju i vodu. To su dva elementa od kojih je stvoren čovek. Čovek je stvoren od zemlje i vode. U tom susretu je sazdan biološki i kada ima harmoničnu relaciju sa prirodom, sa zemljom i vodom, čovek je biološki zdrav. Kada ima harmoničan odnos duša sa etikom i principima Božijim, ona je zdrava. Dakle, za zdravo telo potrebna je simbioza i harmonija sa zemljom i vodom, a za zdravu dušu potrebna je harmonija sa Božijim zakonima etike.
Hvala vam.