Hvala.
Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević.
Izvolite.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, nemam ništa protiv da slabije zastupljenog pola u upravnim odborima, u savetu bude 40%. Kako će se to tačno izračunavati ne znam, ali bojim se da mi ti nekim specijalnim propisima u stvari narušavamo ravnopravnost građana. Obično se misli na žene. Ja nemam ništa protiv da u određenim organima bude 100% žena.

Mi smo zemlja u kojoj je premijerka žena, mi smo zemlja u kojoj su gotovo polovina ministara žene, mi smo zemlja u kojoj je donedavno predsednik Skupština bila žena ili predsednica da budem rodno ravnopravan, mi smo zemlja u kojoj je guverner NBS žena. Ona kaže da je guverner, ne guvernerka, zato ja kažem guverner žena.

Nemam ništa protiv da bude u svim oblastima ne 40, 100% žena, ali se bojim da mi donosimo zakone samo za funkcije, da 40% bude u upravnom odboru, u savetu, u Vladi, u ministarstvima itd. Šta ćemo sa nekim tipičnim ženskim zanimanjima i muškim zanimanjima? Recimo, zašto ne bi doneli propis da 40% medicinskih sestara budu slabije zastupljen pol? Kako bi onda funkcionisale bolnice? Ja kada god sam išao u bolnicu ili dom zdravlja obično je medicinska sestra žena ili ženskog pola. Ali, bože moj, neka bude kako moderna vremena donose, neka bude tako.

Danas je neko pomenuo da je na današnji dan Austrougarska objavila rat Srbiji. To je bilo veoma nekulturno sa njihove strane. U tom ratu su počinili genocid u Mačvi. Prvo što su učinili pobili su Mačvu. Imali smo jednog neprijateljskog vojnika koji je kasnije postao naš vođa, jednu veliku državu podelio u šest, tu veliku državu koja je stvorena te 1914. godine.

On koji je jurišao protiv stvaranja jedne velike, multietničke države je kasnije uhvatio i podelio tu državu na šest drugih, a Boga mi sa ovim pokrajinama je, otprilike to doveo maltene do osam. Tako je kada narod koji je zaboravio svoju prošlost osuđen da mu se ona ponovi, ili šta je Čerčil rekao – da se istorija ponavlja i uvek nas sve više košta.

Da, na današnji dan je Austrougarska objavila, taj kulturni navodno narod, nekulturnim Srbima je objavila rat zato što je multietnička organizacija „Mlada Bosna“ u Sarajevu ubila velikog lovca Ferdinanda, koji je ubio ne znam koliko divljači. Nisu ga ubili u konopljištu, u lovištima u Beču, ubili su ga na teritoriji na kojoj su oni živeli. Ubio ga je Gavrilo Princip. On je bio po meni pripadnik multietničke organizacije koja se zvala „Mlada Bosna“.

Da, zbog toga su nam objavili rat. Ali, gle čuda, pre toga je bio neki ultimatum. Danas ko je pomenuo objavu rata nije pomenuo ultimatum. Ultimatum je bio, gospodine Martinoviću, 23. jula. Na isti dan Valentin Icko je doneo zakon, nametnuo zakon, kako se to kaže, doneo o zabrani negiranja genocida u Srebrenici. Jedan čovek doneo zakon. Verovatno je to kulturno u Austrougarskoj. To je poćurak radio, poćurak je bio neki zemaljski namesnik 1914. godine, a ovaj je bio samo namesnik, nije bio zemaljski, već je bio, izgleda božanski, čim je sebi dao za pravo da čak suprotno Dejtonu, prekrši Dejtonski sporazum i donese zakon o zabrani negiranja genocida.

Austrijanac je zaboravio da su pobili celu Mačvu. Posle objave rata kada su upali, pobili su celu Mačvu, likvidirali sve što je mrdalo i što nije uspelo da pobegne, sve su ubili. Onda, isti taj koji je prouzrokovao smrt 1.264.000 Srba ili gotovo 30% populacije je dao sebi za pravo da on zakonom zabrani negiranje genocida itd.

Istorija se izgleda po njima ponavlja. Ja se nadam da ćemo mi biti dovoljno pametni da izbegnemo neke njegove zamke, da izbegnemo zamke onih koji nas spolja oduvek ugrožavaju fizički, teritorijalno, kako god hoćete, da ćemo izbeći zamke i od ovih unutrašnjih koji im pomažu i očigledno je da mediji koji se bave izveštavanjem i obaveštavanjem građana, posebno oni Luksemburški na svake načine žele da iznutra … ne vlast nego državu.

Ja sam vas gospodine Martinoviću tri godine ubeđivao da će ovi strani mediji koji su bukom i galamom doveli do situacije da ne smemo da ih prevedemo zakonu, da su registrovani u Luksenburgu, da tamo ne emituju program, a ovde ga navodno reemituju. I, sad, Bože moj, pošto su oni protiv vlasti oni su nezavisni, jel, oni su opozicioni mediji nisu nezavisni, pa sad ako mi primenimo neki zakon ili REM primeni zakon, onda je to problem, kao to je gušenje slobode medija itd. Ne radi se o slobodi medija, ne radi se o gušenju medija, radi se o Šolakovom biznisu i Đilasovom preduzeću.

To je više nego jasno, ne može biti reemitovanja bez emitovanja, to zakoni kažu. Konvencija o prekograničnim televizijama to kažu. Ja sam vas upozoravao da oni neće … da sredstvima koja su nezakonito stekla, jer oni ne reemituju program, oni ga emituju. Oni emituju srpske reklame, ako ste strana televizija, onda po Zakonu o oglašavanju nemate pravo na reklame. Ja se nadam da će ove gospođe ili slabije zastupljen pol, ako to budu muškarci, revnosnije u Ministarstvu kulture raditi svoje poslove, odnosno pokušati da kao Ministarstvo koje vrši nadzor nad radom REM-a koji treba da se stara o elektronskim medijima, da će uspeti da ove medije privedu zakonu.

Dnevno nezakonito emituju 200.000 sekundi, što je samo po dva evra iznosi 400.000 evra, na godišnjem nivou to je 150 miliona evra koje nezakonito uzmu.

Domaći mediji se registruju u Srbiji, plaćaju sve REM-u, Ratelu itd. ali po zakonu koriste marketinško tržište. Oni mogu da emituju reklame. Strani mediji se ne registruju, nikome ništa ne plaćaju, ali zato mogu da emituju samo reklame koje su izvorni deo programa, nema prekrajanja, izmena i ubacivanja dodatnih reklama. Što znači da reklame koje idu u Luksenburgu mogu da se emituju u Srbiju, ukoliko se u Luksenburgu emituju za širu javnost.

Pošto u Luksenburgu nema nikakvog emitovanja postavlja se pitanje ko im je dao za pravo da uzimaju deo marketinga koji je namenjen domaćim medijima, koji se registruje i plaćaju se obaveze? Domaći mediji plaćaju autorska prava. Autorska prava spadaju u kulturu. Tu su razni autori, izvođači itd. onda domaći mediji koji to plaćaju ostaju bez polovine kolača koje im uzima Šolak i Đilas, a sa druge strane, ovi koji ništa ne plaćaju kradu polovinu marketinškog tržišta. Oni autorska prava nikome ništa ne plaćaju.

Vi ne možete ni tužiti te medije jer će vam odgovoriti na tužbu, a ja takav jedan primerak imam ovde, da oni ne mogu da budu tuženi jer nisu registrovani kao pružaoci medijskih usluga u Srbiji, što je tačno. To je tačno, nisu registrovani, ali emituju program u Srbiji. Nema reemitovanja bez emitovanja. Prekogranične televizije, sama reč kaže, to su televizije preko granice.

Kad vam neko kaže iz N1 televizije kako je Nikola Radišić dopisnik N1 televizije iz Luksemburga, zapamtite, dopisnik, kako je on tamo dopisnik ako su oni registrovani u Luksemburgu? Ovi ovde što rade su dopisnici, a on je tamo novinar tog i tog medija u Luksemburgu. Kao, on je dobio nagradu vojvode od Luksemburga, Nikola Radišić, strani dopisnik, odnosno dopisnik N1 televizije u Luksemburgu. On u Luksemburgu ne može da bude strani dopisnik. Mogu oni ovde da budu strani dopisnici, međutim, oni su to sve zbrkali, napad na predsednika Republike, na ministra policije, na poslanike, na šefa poslaničke grupe, e, to im daje za pravo da steknu neki alibi od odgovornosti, odnosno amnestija, ne mogu da odgovaraju, jer, bože moj, oni su slobodni, nezavisni mediji. Oni su u stvari opozicioni mediji koji lažu.

Da se ne bi mi žalili Luksemburgu, oni nađu tamo neke istraživačke organizacije i sad odjednom koriste njihovu početnu vest, pa, kao, nije to njihova vest već su oni to kao preuzeli, pa onda udri po predsedniku Republike, udri po Skupštini, udri po Vladi. Uglavnom, oni ni za šta ne odgovaraju, a pri tome stiču enorman novac koji im leže na račun u Luksemburgu i Švajcarskoj. Plaćaju svojim televizijama, imaju preko 30 prekograničnih kanala čiji su oni vlasnici, plažaju reemitovanje i tako smanjuju dobit, izbacuju prihode napolje, čime čine težak poreski prekršaj i delo pranja novca, zato što plaćaju uslugu koja ne postoji.

Ako znamo da N1 televizija nema PIB već koristi PIB "Adria njuz doo", drugog pravnog lica koje nije čak ni njihov osnivač, sve vam je jasno i ta dreka i sva ta galama treba da posluži da se zabašure računi na Mauricijusu itd. i da se nelegalnim sredstvima dođe na vlast.

Ja se nadam da će neko voditi računa o ovome, kao što se nadam da se situacija oko Austrougarske neće ponovo zapetljati, jer očigledno je da EU polako prerasta u neku vrstu Austrougarske, dakle, da neko ima nameru da se malo protegne dokle je bila Austrougarska, sa manjim ili većim izmenama i nadam se da se neće zapetljati. Barem mi, za razliku od Austrijanaca, treba da naučimo nešto iz prošlosti i da ne dođemo u situaciju da nas ponovo nacionalno osakate, odnosno da izgubimo ponovo deo naše populacije. Dovoljno smo mi ratovali za druge, vreme je da živimo za sebe. Hvala.

Hvala, gospodine Rističeviću.

Reč ima prof. dr Ljubiša Stojmirović. Izvolite.

Poštovane koleginice i kolege, veoma interesantna diskusija. Žao mi je što nije tu ministar Maja Gojković, jer sam i za nju pripremio neka pitanja, pa čak i jednu poklon knjigu, ali, biće vremena u nekim budućim danima da joj uručim.

Svima nama je poznato da je kultura ogledalo svakog naroda, ogledalo svake zemlje, pa i svakog pojedinca. Onaj ko želi dobro svojoj zemlji, ko se trudi da sačuva sva kulturna dobra u zemlji, a pogotovo ako je ministar, mora da se trudi da svakodnevno to ogledalo čisti, doteruje, kako bi svaki građanin Srbije, svaki strani građanin, dobronamerni ili onaj drugi, mogao u sjaju tog ogledala da vidi sve ono sa čime Srbija raspolaže, sve te naše veličine kroz istoriju do današnjeg dana, da u svakom trenutku u nekom delu tog ogledala može da vidi Svetog Savu, Dušana Silnog, Karađorđa, da može da vidi Milevu Marić, Desanku Maksimović ili Teslu, Milankovića ili, ako je u današnjim danima slika u ogledalu, da vidi Novaka Đokovića, da vidi sve ono što Srbija ima i što vredi.

Srbija ima mnogo toga što je dobro, što je svima raspoloživo da mogu da uživaju u tim dobrima koje je stvorila Srbija i koje je preko svojih pojedinaca pružila na uživanje celom svetu.

Ali, ima tu nešto i što ne valja. Uz tu kulturu, uz tu zvezdu vodilju, svetilju, moraju da se naslone i zdravstvo i obrazovanje i ekologija i mnoge druge oblasti života.

Ovih dana, juče ili danas, bila je jedna veoma interesantna vest u novinama. Naš zemljak, Momir Marić, u 68. godini je završio Pravni fakultet u Kragujevcu. A koliko puta ovde u ovoj Skupštini mi smo se trudili da produžimo ili ne produžimo našim studentima pravo da nastave da studiraju? I tom prilikom je bilo puno onih koji su rekli - pa, kad nisu završili do 30. ili 40, kad će završiti? Evo, vidite da može da se završi i u 68. godini i taj čovek je ispunio amanet, obećanje svom ocu koje mu je dao na samrti - da će jednog dana završiti fakultet. Zato nemojmo stajati na put toj deci, odnosno mnogi nisu deca, tim ljudima, dozvolimo im da završe svoje započeto obrazovanje, odnosno svoje studije.

Mi smo napravili veliku grešku kad smo se priklonili toj Bolonji. Ili, da smo bili lukavi, mogli smo u jednom delu i da je prihvatimo, ali da zadržimo i naš stari sistem obrazovanja. Ali, šta je tu je, sad samo možemo da ispravljamo ono gde smo pogrešili.

Kad je reč o kulturi, šta je veoma bitno? Veoma je bitno da se svi zaposleni u kulturi, u obrazovnim ustanovama, potrude da sačuvaju ono što je suština kulture jednog naroda, a to je jezik i pismo. Mi se nekako tog svog jezika i pisma, da blago kažem, stidimo, pa se nekako od te ćirilice sve sklanjamo, kao, znate, kompjuterski programi su na latinici, pa engleski je na latinici, itd. Nemam ništa protiv kompjutera, nemam ništa protiv engleskog, nemačkog i svih drugih jezika, ali moramo svoje da sačuvamo. Ćirilica je najsavršenije pismo na svetu, a mi se ćirilice tako lako odričemo.

Ja sam imao dosta slučajeva dok sam predavao na fakultetu da mi studenti kažu – jao, pa ne znam sva slova, lakše pišem latinicom. To je naša greška, svih nas koji radimo u kulturi, koji radimo u obrazovanju. Nismo vaspitali tu našu decu od malih nogu da poštuju svoj jezik i svoje pismo.

Evo, koleginica… Ali, izašla je i koleginica. Izašao je i kolega Rajić. Nema veze. Ja ću im poslati neke poruke, jer su govorili i jedno i drugo o knjigama o biblioteci, bibliotekama kao bastionu naše kulture.

Ja sam nekako našao poslednjih godinu i po dana, možda malo više, jednu zanimaciju, ali je zbilja zanimacija. Počeo sam da sakupljam knjige i da te knjige poklanjam širom Srbije. U početku sam poklanjao pojedincima, danas uglavnom školama, bibliotekama, crkvenim objektima, zdravstvenim objektima, tamo gde god sam pomislio da će te knjige naći mesto, pravo mesto gde treba da budu i odazivao sam se pozivima pojedinaca, kolega koji su mi predlagali – evo, imam ovu školu, treba joj pokloniti knjige, imam neku biblioteku itd. Tu sam ostao dužan, jednom kolegi za Vrnjačku banju još nisam odneo knjige, a ovom prilikom kolegi Rajiću poručujem, čuće on to ili će mu neko preneti – ne mogu da im vratim sudove i sudije u Kulu, ali obećavam da ću u dogovoru sa njim doći u Kulu i doneti za tu biblioteku određeni broj knjiga.

Mi smo sada imali u Crnoj Travi jedan sastanak, jedan miting, ili kako da kažem, koji se zove Crnotravska orata, što bi nekako moglo da se kaže na ovom čistom književnom srpskom crnotravska priča, ili tako nešto slično. To je bio skup svih autora proze i poezije i drugih umetnika iz tog kraja. Iskreno rečeno, nisam se nadao da će biti toliko publike. Tom prilikom sam podelio, određen broj knjiga poklonio sam biblioteci, a za te slušaoce sam poneo jedno pedesetak knjiga, mislio sam da će biti dosta. Međutim, bilo ih je dvostruko više, tako da sam im ostao dužan.

Zašto ovo pričam? Koleginica koja je govorila o ovoj našoj deci kako nisu članovi biblioteke, ne koriste usluge biblioteka, evo, mogu da joj kažem, a to može i za ove druge da bude interesantno, u Crnoj Travi postoji biblioteka „Sestre Stojanović“, tako se zove, i oni su uveli godišnju nagradu za najboljeg mladog čitaoca, za decu i za ostale. Ovom prilikom je jedan mališan od osam do 10 godina, ne znam tačno koliko ima, dobio nagradu za najmlađeg čitaoca, a jedna bakica je dobila nagradu za najstarijeg čitaoca. Ona kaže da nema knjige koju nije pročitala u toj biblioteci.

Neko će reći - odakle tebi 10 hiljada knjiga da pokloniš i da poklanjaš širom Srbije, a išli smo i u Petrinju, išli smo i u Banja Luku, istočno Sarajevo, i u Sarajevo. Bilo je knjiga i za te naše ljude i za druge ljude u drugim bibliotekama i krajevima. Imao sam sreću, a ovo je prilika i da spomenem, pored svih ovih muzeja koje pominjala Maja, postoji u Beogradu jedan muzej, a to je Muzej knjige, jedno izuzetno lepo i fino mesto. Bilo bi dobro da svako od vas ode i poseti taj muzej knjige, nalazi se na Voždovcu. Gospodin Lazić je vlasnik, i pretpostavljam i direktor tog objekta. Sa njim sam uspostavio saradnju preko kolege Čotrića, i oni su mi veliki broj knjiga, u hiljadama, dali, poklonili, da bih ja mogao širom Srbije to da poklanjam bibliotekama.

S druge strane, kolege naše ovde, Čotrić mi je sigurno jedno 1000 knjiga poklonio, Žarko Obradović, takođe. Svi oni koji su imali kući višak knjiga, koje im možda nisu trebale, jer su im zauzimale neki deo stana, su mi poklanjali te knjige, i ja zajedno sa tom mojom ekipom to poklanjam širom Srbije. Kolegi Rajiću još jednom poručujem neka se javi za njegovu biblioteku, odnosno biblioteku u Kuli, biće jedan komplet knjiga, izabraćemo i da pomognemo i toj biblioteci.

S druge strane, ljudi koji su vezani za kulturu, naročito ovi koji se bave štampom, su mi nekoliko puta, pošto sa njima isto dosta sarađujem, nekoliko puta su mi rekli kako im je sada poslovna politika veoma teška. Pre ne znam ni ja koliko godina, ovaj reče, da li sedam ili 10 godina, pošto je paušalac, potpuno je bio isti iznos paušala kao sada, ali onda je mogao da zaposli 10 radnika, mogao je da im plaća plate, međutim, kaže, danas je sve poskupelo, nešto i 100% i više nije u toj situaciji.

S te strane bi trebali i mi i Vlada, možda i ministar finansija, privrede, da vide da se tu nešto promeni, kako bi se tim ljudima olakšalo poslovanje, jer to bi bilo dobro i za nas pojedinačno, a i za kulturu našu u celini.

Kolega Marijan Rističević je spominjao ovo dešavanje u Sarajevu, odnosno odluku Incka da sve koji kažu da u Srebrnici nije bio genocid i koji veličaju srpske junake, da će ih zatvarati, ne znam ni ja šta će da rade. Evo, biću skroman, priznaću da sam Srbin, priznaću da sam građanin Srbije, priznaću da sam građanin Republike Srpske. Priznaću da sam Srbin svih zemalja i država gde postoje Srbi i javno na svakom mestu, od ovog trenutka kao i do sada, svugde ću se izjasniti da u Srebrnici nije bio genocid, da Srbi nisu genocidan narod. Reći ću da je Ratko Mladić junak i da je Karadžić junak i da su njihove zasluge velike za ono što je iz tih nemilih sukoba u građanskom ratu ipak uspela da ostvari Republika Srpska, pa neka me hapse, neka me stave i u zatvor i gde god hoće, ali to neće biti moja bruka, to je njihova bruka.

Zašto oni to rade? Zbog toga što hoće da prikriju zločin koji su učinili nad srpskim narodom.

Danas jedan poslanik iz Češke kaže da su znali da će nas bombardovati sa osiromašenim uranijumom, ali da su to prećutali. Sve je više onih koji polako otkrivaju kako je pripreman raspad Jugoslavije, koji polako otkrivaju ko je to smislio i kako je smislio, čak imamo i jedan nalaz jedne ekipe stručnih ljudi koji su nedavno rekli i dokazali da u Srebrenici nije bilo genocida. Niko ne kaže da nije bilo zločina, niko ne kaže da ti zločinci ne trebaju da odgovaraju, ali mi moramo da se uzmemo u pamet, da stavimo prst na čelo i da shvatimo šta se to dešava, šta hoće ti naši neprijatelji.

Oni gledaju da nam saseku korenje, da nas satru, ali oni greše misleći da je nama korenje u zemlji. Mi smo naopako nasađeni, nama je korenje na nebu. Ovo su reči igumana manastira Jovanja, Arhimandrita Mihaila Bikovića. I to je veoma dobro i lepo rečeno.

Zato moramo da se uzmemo u pamet da shvatimo da je na nama da sačuvamo ono što su nam preci ostavili i da to uvećamo ako možemo i da prosledimo naraštajima koji dolaze. Ne smemo dozvoliti da nas prevare nikakvim lažima, nikakvim parama, da budemo protiv svog naroda. Ovo je trenutak kad moramo da budemo jedinstveni i da se zajednički borimo za te strateške ciljeve našeg naroda.

Srbija je dala mnogo značajnih imena. Srbija ima mnogo pesnika, pisaca, predivnih stihova. Ja ću još jedanput pročitati stihove Nade Kukalić, koja kaže – volim divove ruskih stepa iza čijih slova pleše večnost i kojima se i smrt zauvek klanja.

Pogledajte kako je to jako, kakva je to veličina. Nije poezija nešto bez veze. To je odraz duše, izraz duše. To je najtananije ljudsko osećanje. Zato, čitajmo knjige, čitajmo i naše i strane autore i učimo, jer knjiga nam je i dala sve ovo što do sada znamo.

Na kraju, citiraću našeg kolegu Čotrića, koji kaže ovako: „Iskustvo iz svih vremena i prostora pokazalo je da ljubav nadvladava mržnju, dobro je jače od zla, istina je moćnija od laži, a život pobeđuje smrt. Zato i opstajemo kao ljudski rod, jer ispunjavamo Božiju reč. Rađajte se i množite se, neka vas bude mnogo na zemlji i napunite je.“ Hvala na pažnji.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Dušan Marić.

Gospodine Orliću, dame i gospodo, da ne bi bilo zabune, ja mislim da je danas vrlo važno podsetiti na jednu nespornu činjenicu. Među zaposlenima u kulturi u Srbiji, među zaposlenima u zdravstvu, u školstvu, u pravosuđu, u državnoj upravi i lokalnoj samoupravi muškarci su u ubedljivoj manjini. Negde čak u drastično ubedljivoj manjini, negde je odnos jedan na prema pet.

Velika Plana, opština iz koje dolazim, nije izuzetak. Ja ću vam sada pročitati neke podatke: zaposleni u javnim preduzećima, ustanovama, školama itd. 931 žena - 69%, 427 muškaraca - 31%, jedna trećina; Gradska biblioteka - osam žena, jedan muškarac; opštinska uprava - 65 žena, 37 muškaraca; Dom zdravlja - 184 žene, 39 muškaraca; vrtić - 136 žena, osam muškaraca; sud i tužilaštvo - 61 žena, 25 muškaraca; škole - 389 žena, samo 158 muškaraca; direktori javnih preduzeća, ustanova, škola - 13 žena, osam muškaraca; načelnici, šefovi odeljenja, razni drugi rukovodioci - 37 žena i 23 muškarca.

Prema tome, ako bi se ovde moglo govoriti o nekoj diskriminaciji, moglo bi se govoriti o diskriminacijama muškaraca. Ja se nadam da će ove izmene o kojima mi danas raspravljamo, da će usvajanje tih izmena obezbediti bar da u kulturi malo ublažimo tu zaposlenost muškaraca.

Ovde je više govornika ukazalo na značaj koji infrastruktura ima za stanje kulture i za položaj kulture. Kada je 2015. godine odgovornost za vođenje opštine Velika Plana preuzela SNS, mi smo objekte kulture zatekli u vrlo lošem stanju - krovovi prokišnjavaju, fasade otpadaju, ispod vrata i prozora duva promaja.

U ovome trenutku, dok ja ovo govorim, u Velikoj Plani ima 17 objekata, institucija kulture i domova kulture i svi su za ovih šest godina obnovljeni i rekonstruisani. Gradsku biblioteku smo potpuno rekonstruisali i to je sigurno jedna od najlepših biblioteka u Srbiji. Rekonstruisali smo Centar za kulturu „Masuka“, rekonstruisali Dom omladine, čak u njemu izgradili nove prostorije koje smo ustupili na korišćenje muzičkoj školi, rekonstruisali vilu „Klefiš“, što je jedna izuzetna zgrada, izuzetna građena u Velikoj Plani koja je sad verovatno najlepša građevina u opštini.

Pre 241 godine u Krnjevu kod Velike Plane je počela sa radom prva seoska osnovna škola južno od Save. Naravno da smo rekonstruisali i taj objekat. Rekonstruisali smo domove kulture u Lozoviku, u Miloševcu, u Trnovču, Velikom Orašju, Kruševu, Donjoj Livadici, Bresju, Bugariji, Novom selu, Starom selu, Markovcu, Rakincu. U svim tim objektima zamenili smo stolariju, sredili krovnu konstrukciju, uradili fasade, u mnogima izveli vrlo bitne unutrašnje radove. Ono što je najbitnije jeste da ti objekti nisu prazni.

Koleginica iz SPS je pominjala značaj koja imaju kulturno-umetnička društva. Mi u Velikoj Plani imamo 12 kulturno-umetničkih društava. U Srbiji ima, mislim, negde oko 780 registrovanih kulturno-umetničkih društava, znači u proseku pet po opštini, a Velika Plana ih ima 12. Samo jedno naseljeno mesto na teritoriji opštine Velika Plana nema kulturno-umetničko društvo.

Šta ovo pokazuje? Ovi podaci koje sad iznosim pokazuju odgovaran odnos opštinske vlasti prema kulturi, pokazuju da je opštinsko rukovodstvo svesno značaja koje objekti kulture imaju za jedno društvo, pokazuju koja je razlika između nas i prethodnih vlasti. Moram da ih pomenem, jer često se može čuti gde oni nas nazivaju seljačkom Srbijom, nazadnjacima itd. Mi takvi smo obnovili sve institucije i sve domove kulture u Velikoj Plani, a oni poslednjih godina svoje vlasti nisu obnovili ni jedan. Ovo u krajnjem slučaju pokazuje da ekonomija u Srbiji raste, da jača ekonomija u Velikoj Plani i da se može izdvojiti više para za sve, pa i za kulturu. Iz tog razloga, čini mi se, ove godine u budžetu Republike Srbije za kulturu je predviđeno više od 1% sredstava.

Za kraj, sinoć u Velikoj Plani završena je jedna manifestacija – Voždovi dani kulture. To je jedna manifestacija kojom mi obeležavamo tragični događaj – ubistvo Đorđa Petrovića Karađorđa u Radovanjskom lugu. Logično, centralni događaj te manifestacije se svake godine odvija u Radovanjskom lugu ispred crkve Zahvalnice. Zašto ovo govorim?

Zato što je ta crkva u lošem stanju. Gledao sam juče i unutrašnji malter je počeo da otpada, temelji više nisu stabilni, krov je na pojedinim mestima počeo da prokišnjava. Mislim da je neophodna hitna sanacija. Zavod za zaštitu spomenika iz Smedereva je uradio jedan projekat sanacije. Potrebno je negde 10, 11 miliona dinara da se to izvrši i na ovaj način apelujem na Vladu da odobri sredstva za sanaciju crkve Zahvalnice u Radovanjskom lugu, a mislim da treba razmišljati o izgradnji jednog kompleksa.

Ja se nadam da na današnji dan, moji prethodnici su govorili, na današnji dan Austrougarska je izvršila agresiju na Srbiju… Znači, ne treba podsećati koji je značaj Karađorđa u srpskoj istoriji i koji značaj i koju ulogu u srpskoj duhovnoj vertikali ima taj nesrećni događaj koji se dogodio u Radovanjskom lugu. Hvala vam.

Hvala, gospodine Mariću.
Reč ima Nataša Jovanović.

Zahvaljujem, poštovani predsedavajući.

Poštovana ministarka, drago mi je što ste danas u Skupštini, navikli smo da ste ovde često. Međutim, žao mi je što ministarka kulture, Maja Gojković, nije ovde, ali se iskreno nadam da će preslušati ovaj sanskript sa sednice, jer bih volela da dam neke sugestije u radu Ministarstva kulture.

Kao što znate, 2010. godine donet je Zakon iz oblasti kulture koji važi do danas i tada su regulisane neke osnovne stvari, kao što je primena, kontrola, finansiranje i drugo. Međutim, ukazala se potreba za pojedinim izmenama kroz podzakonska akta.

Vredno je pomena i to da je UNESKO u više navrata donirao srpsko kulturno materijalno i nematerijalno nasleđe, kao što su, na primer, stećci – srednjovekovni nadgrobni spomenici, nematerijalni – srpska slava, donacija spomenicima kulture na Kosovu i Metohiji, ali i još mnogo toga.

Kultura u Srbiji je bila dugo zapostavljena, što našom krivicom, što od drugih koji su želeli da radi svojih interesa Srbiji izgube identitet. Srbi su stari narod i imaju veliku istoriju koju su mnogi prekrajali kako su hteli. Srbija je vrlo često imali pogrešne ljude na vlasti, pa su na to i pristajali.

Sada je stavljena tačka na to pod rukovodstvom Aleksandra Vučića. Sada se zna gde je crta i da po prvi put se zna da neke stvari nisu na prodaju. Naš jezik i kultura su naš identitet. Mi široka srca prihvatamo sve i njihovu kulturu i različitosti, ali niko ne prekraja naš jezik, naše pismo i našu kulturu.

Puno je toga bilo zapostavljeno, ali od 2012. godine smo krenuli u obnovu i kao što rekoše mnoge kolege – obnavlja se širom Srbije. Koliko je samo godina bio zatvoren Narodni muzej? Deset, 15, više se i ne sećam. Jedna čitava generacija odrasta, a nema priliku da ode u muzej u svom glavnom gradu. Slično se desilo i sa Muzejom savremene umetnosti na Ušću, zatim sa Galerijom Matice srpske, Etnografskim muzejom, zatim Narodnim muzejom u Zrenjaninu. Tu je, na primer, i Gradski muzej u Mladenovcu koji je bio totalno ruiniran i nije radio 10 godina. Napokon, 2019. godine je ponovo otvoren. Sledeće godine je u planu i renoviranje biblioteke koja nije renovirana od njenog postanka.

Ovde je, dodala bih još jedno zapažanje, potrebno promeniti i radno vreme muzeja. Oni obavezno moraju da rade vikendom, a slobodan dan zaposleni moraju da koriste na primer ponedeljkom ili utorkom, jer se dešavalo kada putujem po Srbiji baš u vreme vikenda da su muzeji zatvoreni i mi se odatle vratimo razočarani. To je nedopustivo, jer ako ima šta da pokažemo, a svaki kraj Srbije ima, hajde da to i uradimo.

Hajde da se ponosimo koliko imamo veliku istoriju i koliko je samo vojske ovde protutnjalo. Obradovala me je na primer izložba koja je posvećena Savi Vladisavljeviću Raguzinskom, diplomati kralja Petra Velikog u Galeriji RTS-a. Mnogi kažu za njega da je najmoćniji Srbin posle Dušana Silnog. Verujem da mnogi ovde, a mnogi i u Srbiji uopšte i ne znaju da se održava takva izložba.

Sada postoje i virtuelni načini obilaska muzeja, tako da bi mnogi učenici i u najudaljenijim krajevima koji žele da vide muzej u Srbiji sa nastavnikom ili profesorom na primer likovnog - galerija slika, sa nastavnikom istorije - istorijske muzeje, sa nastavnikom ili profesorom biologije – biološke. Tako da bi svaki učenik proširio vidike na profesionalno vodstvo nastavnika, kao deo obavezne nastave. To nije isto, kao da sami pregledaju na internetu, a da ništa ne razumeju. Ovo, naravno, samo ako nisu u mogućnosti da lično to posete, ali pošto znamo da je sve manje tematskih izleta, ovo je rešenje, jer sve što mladi više vide, saznaju i prošire vidike postaju pametniji. Kao što vidite nisam ja jedina koja povezujem upravo kulturu i obrazovanje, jer je to nekako neraskidivo povezano i kultura prosto obrazuje mlade i obrazujemo naše ljude da budu pametniji i daju veći doprinos svojoj zemlji.

Povećan je broj i koncertnih aktivnosti, a povećana je i tehnička opremljenost pozorišta, bioskopa, što je neophodno za savremene tehnologije. Moram da kažem da Centar kulture u Mladenovcu je dobio kompletno novo ozvučenje koje je mnogo poboljšalo kvalitet zvuka, ali je i samim tim podigao nivo posetilaca.

Raduje me takođe što napokon Beogradska filharmonija će dobiti svoju zgradu na Novom Beogradu i pozdravljam sve njihove akcije da izađu iz koncertnih dvorana na ulicu i pokažu i približe građanima svoju muziku.

Kultura i u drugim oblastima treba što više da izađe i zgrada među ljude, tako da pozdravljam samu decentralizaciju kulture.

Ministarstvo kulture je radilo na svim frontovima, tako da je povećan i broj otkupljenih umetničkih dela savremenih umetnika, a takođe je povećana i regionalna razmena. Uvećan je budžet za umetničku igru, podržani su mnogi projekti iz filmske industriji, tako da mnogo je više sada domaćih i kvalitetnijih serija i filmova, nego ranije. To je zaista primetno i građani su time iskreno oduševljeni. Sve manje je repriza od repriza raznoraznih serija od pre 30 i više godina. Mi imamo zaista talentovane umetnike, ali im treba podsticaj i to je naravno ovo ministarstvo prepoznalo.

Godine 2014. na primer Srbija je prva van područja EU potpisala sporazum za Program „Kreativna Evropa“, jer mi i jesmo deo Evrope, hteli to neki političari da priznaju ili ne. U Evropi kultura ne poznaje granice.

Ono što je naš zadatak i na čemu moramo da poradimo, a posebno Ministarstvo kulture, jeste da podstičemo svakodnevnu kulturu. Za to su ranije postojale bake, majke koje nisu radile, a sada se sve ubrzalo i promenilo. Našu decu ne treba da prepustimo medijima i internet mrežama. Ovde mislim i na to kako se odnosimo prema starijima i kako se odnosimo prema prirodi. Ministarstvo kulture je prava adresa koja može kroz medije da podstakne program kratkih edukativnih sadržaja protiv nasilja među vršnjacima, kako ne bacati đubre na ulici, kako pomoći starijem da pređe ulicu. Nazvali mi to vaspitanjem ili ne, to je ipak kultura življenja.

Nimalo mi se ne sviđa na više televizija emitovanje u udarnim terminima rijaliti programa koje proklamuju nemoral, verbalno i fizičko nasilje. Šta iz toga može da se nauči? Da ko ima nekulturnije, nepristojnije ponašanje i bezobraznije više para dobija na kraju. Ovo možda nije u temi, ali verujete da je veoma, veoma bitno.

Treba ponuditi građanima kulturne sadržaje. Mediji se rukovode novcem i ne može se ministarstvo mešati, naravno u uređivačku politiku televizija, ali može nekim drugim načinima da utiče da to bude u noćnom terminu, a dnevni termin da bude za kulturne sadržaje, iz kojih može nešto da se nauči - koliko ima značajnih Srba u mnogim oblastima, a prosečan građanin za njih i ne zna, primer izložbe koja je tu nadomak Skupštine. Prioritet Ministarstva kulture je za sada apsolutno izrada strategije do 2027. godine, zatim tu je Nacrt zakona o kulturnom nasleđu, Nacrt zakona o delatnosti zaštite nepokretnih kulturnih dobara, Nacrt zakona o muzejskoj delatnosti.

Dugo je kultura bila u zapećku. Sada je na redu da prave vrednosti dođu na svoje pravo mesto. Nadam se da će ministarka Gojković, s obzirom na njen dug politički staž i s obzirom da odlično zna kako stvari funkcionišu, ostaviti veliki trag u ovoj oblasti, s obzirom da je i do sada bila veoma posvećena i odgovorna u svakom poslu koji je radila. Zahvaljujem se svima na pažnji.

Hvala gospođo Jovanović.
Reč ima Ivan Ribać.

Hvala predsedavajući.

Poštovana gospođo Čomić sa saradnicom, poštovani građani Srbije, izmene Zakona o kulturi koji se primenjuje još od 2010. godine na prvi pogled nisu u vezi sa njegovom osnovnom intencijom, već predstavljaju akt usaglašavanja sa Zakonom o rodnoj ravnopravnosti.

Suština izmena četiri člana važećeg zakona je da umesto 30%, koliko je bilo učešće manje zastupljenog pola, u sastave Nacionalnog saveta za kulturu, u upravnim ili nadzornim odborima ustanova kulture, taj broj da se poveća na 40% i to treba sagledavati ne samo kao političku obavezu, već i kao jedan kulturni čin u doslovnom smislu te reči.

Politički vidovi rodne neravnopravnosti vode poreklo još iz kulturnih miljea u kojima je muškarac imao ne samo povlašćenu, nego i delimično eksploatatorsku ulogu u odnosu na žene. Kultura muške dominacije, koja je pre modernog porekla, u novovekovnom društvenom kontekstu je dobila nove forme koje su se očitavale najpre u uskraćivanju prava glasa žena, potom u manje plaćenom radu žena za isti posao koji obavljaju kao i muškarci i u neplaćenom kućnom radu, ali i o manjoj zastupljenosti žena na visokim društvenim lestvicama i funkcijama.

U duhu opšte liberalizacije društva i stvaranja novog kulturnog obrasca koji nije zasnovan na muškoj dominaciji je ideja rodne ravnopravnosti koja podrazumeva i ravnopravnu rodnu zastupljenost u upravljačkim mestima ili radnim telima.

Ovaj poseban odnos prema rodnoj ravnopravnosti, odnosno uvećanje socijalnog senzibiliteta prema ovoj temi takođe je jedna od tekovima aktuelne vlasti u Republici Srbiji nasuprot njenih zakletih oponenata koji su neretko primenjivali fizičko zlostavljanje svojih bračnih partnera i njihovih roditelja, za šta su pokrenuti određeni krivični postupci.

Ta sklonost ka nasilju koju su pomenuti predstavnici sadašnje opozicije ispoljavali prema najrođenijima se reflektuje i kroz njihovu svakodnevnu političku agendu i sada pozivaju na bojkote, demonstracije protiv vlasti, na revanšizme, na neposlušnost, optužujući čak i predstavnike Evropskog parlamenta, iako su, da citiram, govoreći da oni idu uz dlaku Aleksandru Vučiću, završen citat, iako su ih oni pozivali da budu medijator između aktuelne vlasti i opozicije. Tu agresivnost građani su mogli da vide i u nedavnom neveštom performansu gospodina Vuka Jeremića ispred Predsedništva Republike Srbije. Mogli su da vide i pozivanjem na julske demonstracije prošle godine kada su napadali snage MUP-a i agresivnom retorikom opozicionih elita koji koriste rečnik KKK.

Mnogi će me sada osuditi što sam napravio ovu komparaciju, ali prosto nisam mogao da nađem bolju, sudeći po jutrašnjoj izjavi jednog od perjanice, intelektualne opozicije, gospodina akademika Teodorovića, koji je u svoj intervju rekao da više veruje Belivuku, nego Aleksandru Vučiću.

Sa tom njegovom rečenicom on planira i to mu je politička platforma sa kojom on želi da pridobije glasove građana Republike Srbije. Više veruje čoveku koji je tranžirao ljude u polutke, nego legitimno izabranom demokratskom predsedniku jedne suverene zemlje. Da nije tragično, bilo bi smešno i neka mu služi na čast.

Ipak SNS nasuprot tome ima jasan i principijelan stav koji je više puta potvrđen u javnosti. Biti principijelno protiv nasilja, to znači ne tolerisati bilo koji njegov pojavni oblik. U tom smislu i borba za rodnu ravnopravnost je zasnovana na istom principu kao i borba protiv siledžija, protiv huligana i svih onih ljudi ili organizacija koji smatraju da sebi mogu da dozvole da rade ono što drugim ljudima zabranjeno.

Sasvim suprotno tom stavu pravi stavovi današnje opozicije i medija koje oni kontrolišu ponovo dolaze do izražaja ovih dana u horskom zauzimanju strane bezobzirnih kriminalaca koji su sa svojom bandom činile gnusne zločine koji su nepojmljivi zdravom razumu.

U slepoj želji da se po svaku cenu dokopaju vlasti, ovi da tako kažem političari otvoreno staju na stranu jedne kriminalne organizacije, umesto da budu užasnuti ili najmanje kao ljudi solidarni sa porodicama njihovih žrtava. Samim tim braneći zločine, braneći zločince u javnosti kroz vešto uvijenu političku formu ovi ljudi koji su se opet nameračili da osvoje vlast, postaju saučesnici u promociji asocijalnog ponašanja i istinski podrivači pravnog sistema, društvene stabilnosti kojoj težimo kao društvo još od kada smo došli na vlast.

Možemo primetiti i da su se njihovi najviši funkcioneri, poput Dukljanskog fanatika, kako sebe voli da nazove Brajan Brković, visoki funkcioner SSP, koji sada odjednom podržava osobe koje su zauzimale svojevremeno najviše pozicije u MUP-a, a danas se spominju da su na neki način upletene i povezane sa ovom kriminalnim organizacijom.

Bez ikakve namere da prejudicira njihovu umešanost u kriminalne aktivnosti, iskreno bilo bi mi drago da se ovi navodi pokažu kao netačni, ali ipak su to osobe koje bi morale bar da snose onu moralnu odgovornost zbog toga što se kolokvijalno kaže – nisu bavile svojim poslom, tj. nisu radile ništa da spreče nastajanje ovog kriminalnog klana, u najmanju ruku.

Isto da podsetim da je gospodin Brković, visoki funkcioner stranke Slobode i pravde, bivši predvodnik protesta „1 od 5 miliona“, koga ima gde god se za Srbiju može najružnije govoriti i da je on sin Balše Brkovića i unuk Jevrema Brkovića, osoba koje su osvedočeni protivnici svega srpskog. Srpskog imena, srpskog naroda, srpske vlasti i srpske crkve i države na posletku, o čemu ne skriveno govore o svim svojim nastupima i javnim pojavljivanjima već decenijama. Da ne kažem, deklarisani i ostrašćeni srbomrsci. Sada bi on, unuk i sin ljudi koji su karijeru igzradili na animozitetu prema Srbiji i srpskom narodu, sada bi on nama da soli pamet šta je dobro u Srbiji, šta ne valja u Srbiji, kako će on kada dođe na vlast sa njegovim mentorima da uredi ovu državu i društvo.

Napokon i ovaj zakon, kao i mnoga druga zakonska rešenja o kojima raspravlja ovaj visoki dom pokazuju da je društvo u Srbiji ponovo pred izborom između, da upotrebim jednu tešku, ali istinitu drevnu podelu iz hebrejske tradicije, na sinove svetla i sinove tame.

Ne sumnjam da će kao i do sada pobedu izvojevati pristojna ne nastojna Srbija. U ime te Srbije i mi narodni poslanici treba javno da podržimo i ovaj i svaki drugi zakon koji onemoguće nasilje i nasilnike i koji garantuje punu ravnopravnost svih ljudi. Iz tog razloga sam smatrao da i četiri kratka člana kojima se menja ovaj zakon, odnosno se usklađuje sa Zakonom o rodnoj ravnopravnost, treba iskoristi da bi se istakao princip koje pristojne ljude odvaja od nasilnika, huligana i njihovih branitelja u javnosti.

Dozvolite samo da kažem još par reči o jednoj aktuelnoj situaciji koja se dešava ovih dana u društvu. Svako zdravog razume i ne prevelike političke pismenosti može da uvidi da se prethodnih dana Srbija i njena vlast suočava sa očiglednim pritiscima iz raznih centara moći, što političkih, medijskih, opozicionih, kriminogenih i svih drugih. Ti pritisci se mogu videti u histeričnom donošenju rezolucija Srbima kao genocidnom narodu koji su brže bolje potrčale da usvoje neke zemlje u okruženju i u regionu iako to sa istinom nema baš nikakve veze.

Prvo, nijedan narod u istoriji nije i ne može se osuditi kao genocidan. Napokon, za to nisu bili osuđeni ni pripadnici Trećeg rajha koji su imali jasan strateški i do detalja izrađen plan o istrebljenju jevrejskog naroda, a drugo, zato što se genocid nije ni desio, bar sudeći po izveštaje nezavisne komisije koju je predvodio dr Giden Grajf, istoričar i specijalista za izučavanje istorije Holokausta, koji je naučno dokazao da se desio zločin koji nijedan pripadnik ovog naroda ne sme da negira, ali ne i genocid.

Na kraju, o tome je najbolje rekao i naš čuveni reditelj Predrag Antonijević. Kada su ga pitali o zločinu u Srebrenici, postavio je kontra pitanje – ko vam je to rekao. Kada su mu rekli da su to rekle majke Srebrenice, on je rekao – to je jedan od dokaza da se u Srebrenici nije desio zločin, jer da se desio zločin ne bi postojale majke Srebrenice, kao što nije bilo ni majki Jasenovca nakon onog genocida nad srpskim življem u NDH.

Osnovna zamisao poštovani građani ovih združenih napada, da se destabilizuje situacija u zemlji, a to je najlakše uraditi tako što se napadne faktor stabilnosti i reformator naše države i društva u celini, predsednik Srbije, Aleksandar Vučić. Pa i da se napadne za nešto za šta normalan čovek ne može ni da pomisli.

Sada možemo videti po novinama, da napada da je on ekskluzivni uvoznik indijskog soja korone u Srbiju, napada se da mu je jedno vođa navijača, da mu drugo dete nosi ime velikog srpskog osvajača, da mu je brat narko diler i vlasnik svega što postoji u Srbiji, od frizerskog salona do Mekdonalda, da mu otac nije otac, a sada najnovije, napada se i da je član ovog kriminalnog klana.

Svakome iole pismenom čoveku je jasno koje su namere i šta je cilj ovih gnusnih laži i optužbi, ali ću ih ipak javno reći, naročito ove poslednje optužbe da se viđao sa pripadnicima ovog zloglasnog klana, jer i da je hteo, on to ne bi mogao. Ako uzmemo u obzir koliki broj ljudi i službe učestvuje u njegovoj proceni bezbednosti i on to sigurno ne bi mogao ni na koji način da uradi.

Poštovani građani, osnovni cilj ovih napada je destabilizacija razvoja i napretka Srbije u svakom smislu, pred predstojeće izbore radi dolaska na vlast onih sa kojima bi se lakše moglo manipulisati, ko ne bi bio tako težak pregovarač i koje bi sa lakoćom prihvatili da sprovodu u delo interese zemalja koje ne da ne žele dobro Srbiji, jer prosto u visokoj politici nema te vrste emocija, već jednostavno žele da nametnu i ostvare svoje sopstvene geopolitičke i geostrateške interese, poput priznavanja nezavisnosti KiM, poput optuživanja Srbije za genocid kako bi se redefinisala političko-pravna situacija u BiH i mnogih drugih interesa.

Ali, dragi građani, nemate potrebe da se brinete, niti razloga. Uprkos napadima, uprkos ovim lažima koje se svakodnevno iznose, sada smo videli da je izgovorena laž da je gospodin Aleksandar Vulin, ministar unutrašnjih poslova, za vreme dok je bio čini mi se, ministar rada i socijalne politike, govorio Miljkoviću iz ovog klana, da treba da se auto s oružjem odvede u Jajince iako on tada nikakve ingerencije, niti nikakve mogućnosti nije imao da to uradi.

Uprkos drugim izmišljotinama, uprkos želji da se našoj zemlji povije kičma, Srbija se iz dana u dan razvija, brže nego što je za očekivati i izaći će na kraj i sa ovim problemom, kao što je izlazila na kraj sa svim problemima sa kojima se suočavala, od kada je preuzela državno kormilo. Sa poplavama ako se sećate, sa najmanjim BDP u regionu, sa razorenom privredom, sa razorenom vojskom, sa devastiranim školskim sistemom, sa najmanjim platama u regionu i napokon, sa ovom pandemijom Korone.

O Srbiji, poštovani građani, vode računa odgovorni ljudi koji žele da iza sebe ostave ne samo materijalne dokaze u smislu velikog broja investicija sadašnjih najvećih plata u regionu, razvijanjem putne zdravstvene i druge infrastrukture, već žele i da stvore ideološku paradigmu i kulturni obrazac koji će raskrstiti sa prethodnim načinima i modelima vršenja državne vlasti koja se oličavala isključivo u besomučnom ličnom bogaćenju, i stvoriti model i stvoriti obrazac koji će za osnovni cilj imati brigu o državi, društvu i svakom pojedincu bez obzira ko u budućnosti bude na čelu naše otadžbine. Hvala.