Poštovana predsedavajuća, gospođo potpredsednice Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, mnogo toga smo čuli u dosadašnjoj raspravi. Ja ne bih da ponavljam one argumente i razne informacije koje se tiču korišćenja jezika, odnosno značaja jezika, bilo kog jezika za funkcionisanje ljudske civilizacije i, naravno, evidentno je bez jezika nema ljudske civilizacije i da jezik ima, osim lingvističkih, i svoje sociološke, antropološke, pravne, politikološke, pa i političke aspekte.

Upravu su oni koji su govorili, a pre svega je i potpredsednica Vlade Maja Gojković o tome govorila, da se ovaj Predlog zakona pisao dosta dugo i to godinama.

Ja se sećam vremena kada je još Maja Gojković bila predsednica Narodne skupštine i mi smo povodom jednog prednacrta ovog zakona bili u Ministarstvu kulture kod tadašnjeg ministra Vladana Vukosavljevića. To je bilo 2019. godine. U međuvremenu su prošle dve godine, bili izbori, nova je Vlada i na današnji dan Narodna skupština vodi načelnu raspravu o ovom Predlogu zakona.

Rečeno je i to da je povod toga da se baš danas bavimo ovim Predlogom zakona prekosutrašnji dan, Dan srpskog jedinstva i da je namera da u skoro istovetnom tekstu bude usvojen ovaj Zakon o upotrebi srpskog jezika u javnom životu i zaštiti i očuvanju ćiriličkog pisma u Narodnoj skupštini Republike Srbije i u Narodnoj skupštini Republike Srpske.

Mi kao predstavnici mađarskog naroda apsolutno razumemo značaj ovog praznika, kao što razumemo i značaj i bitnost očuvanja nacionalnog identiteta. Pa, ko bi drugi više razumeo značaj očuvanja nacionalnog identiteta nego pripadnici nacionalnih manjina, bilo da oni žive kao pripadnici mađarske manjine u Srbiji ili da se radi o pripadnicima srpske manjine, recimo, u Mađarskoj, Rumuniji, Hrvatskoj itd.

Nesporno je i to da je jezik svakako deo ne samo izražavanja, već i nacionalnog identiteta i apsolutno smatramo prirodnim da svaki narod ima pravo, pa čak i obavezu da štiti, da čuva svoj jezik, pa i svoje pismo.

Za srpski narod je Dan nacionalnog jedinstva 15. septembar, za mađarski narod je to, na primer, 4. jun.

Upravo zbog svega iznesenog, mi kao predstavnici mađarskog naroda u Srbiji apsolutno nemamo ništa protiv usvajanja jednog ovakvog zakona i smatramo najprirodnijim što će se jedan ovakav zakon usvojiti.

Mi smo to rekli i pre dve godine, rekli smo i prethodnih dana. Evo, ja danas o tome govorim i u Narodnoj skupštini. Bitno nam je samo jedna jedina stvar, jedan jedini aspekt usvajanje ovog zakona, a to je da ovaj zakon ni na koji način, ni u kakvoj meri ne utiče negativno na službenu upotrebu jezika i pisama nacionalnih manjina, a pošto to ovaj predlog zakona ne čini, zbog toga mi nemamo i ne možemo imati bilo šta protiv jednog ovakvog predloga zakona.

Ovaj predlog zakona se ne tiče upotrebe jezika i pisama nacionalnih manjina upravo zbog toga što to nije i ne može da bude predmet ovog zakona.

Pravo službene upotrebe, istovremene, ravnopravne upotrebe jezika nacionalnih manjina reguliše Ustav kao najviši pravni akt Republike Srbije, reguliše Zakon o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina, reguliše Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisama, ali isto tako moram da kažem i da napomenem da je ovaj Predlog zakona u vezi korišćenja srpskog jezika i ćiriličkog pisma reguliše neke aspekte koji su regulisani već drugim propisima i Ustavom i Zakonom o službenoj upotrebi jezika i pisama.

Uprkos tome, ovaj zakon ipak se donosi i ovaj zakon ipak govori o zaštiti srpskog jezika i ćiriličkog pisma. To mi razumemo kao pokušaj ili kao nameru zaštite, negovanja i očuvanja srpskog jezika i ćiriličkog pisma kao uporišta nacionalnog identiteta srpskog naroda, kao što sam već malopre rekao, i ovaj Predlog zakona razumemo kao dodatnu podršku Zakonu o službenoj upotrebi jezika i pisama.

Mi kao pripadnici mađarskog naroda mislim i smatramo da je pitanje za srpski narod i da je stvar srpskog naroda kojim jezikom govori, kako standardizuje taj jezik i koje pismo koristi. Apsolutno je pravo srpskog naroda da odluči da li će koristiti ćiriličko pismo, da li će koristiti latinično pismo, da li će koristiti oba pisma i to je pitanje za srpski narod.

Isto tako se ni srpski narod ne meša u to kako će koristiti i kojim pismom će pisati mađarski, albanski, hrvatski ili bilo koji drugi narod i to je u Republici Srbiji, pa i bilo gde drugde i to je apsolutno jasno i to ne može da bude drugačije, ali da bismo otklonili određene sumnje, naravno da su se pojavili prethodnih dana i prethodnih nedelja neki dušebrižnici koji jedva čekaju da posvađaju mađarski i srpski narod. Već su se pojavile neke vesti da ćemo asistirati ćirilizaciji svega i svačega, da ćemo asistirati tome da nestane mogućnost prava službene upotrebe mađarskog jezika ili bilo kog drugog manjinskog jezika i to apsolutno nije tačno.

Zbog toga sam govorio i izrekao neke stvari koje bi se trebale podrazumevati, kao što je na primer, to još jednom da podvučem, da je pitanje za srpski narod koji jezik će koristiti, kako će taj jezik standardizovati i koje će pismo koristiti. Isto to se odnosi i na svaki drugi jezik i ovaj zakon ne može da bude od opasnosti za korišćenje manjinskih jezika i zbog toga da upotrebim samo taj jedan jedini pravni argument, što je to regulisano Ustavom, a Ustav kao najviši pravni akt u državi je, naravno, u hijerarhiji opštih pravnih akata iznad ovog budućeg zakona, pa i bilo kog drugog zakona Republike Srbije.

Uprkos tome mi smo smatrali bitnim da otklonimo neke nedoumice i da svedemo na najmanju moguću meru mogućnost nekakvih tumačenja koja nemaju uporište ni u ovom Predlogu zakona ni u bilo kom već usvojenom i važećem pravnom aktu Republike Srbije.

Zbog toga je poslanička grupa Savez vojvođanskih Mađara podnela tri amandmana. Neću odati veliku tajnu da smo mi prethodnih dana o tim amandmanima razgovarali, jer od pojavljivanja Predloga zakona mi vodimo te razgovore jer je to apsolutno odgovorno, nešto drugo bi bilo neodgovorno.

Kao što sam malopre rekao mi smo te razgovore sa tadašnjim čelnicima Ministarstva kulture vodili već i pre dve godine, samo tada ovaj tekst nije stigao na dnevni red Narodne skupštine.

Bez obzira što je sada načelna rasprava, a ne rasprava u pojedinostima, zarad javnosti, ja želim da kažem nekoliko rečenica o ovim našim amandmanima da bi svi bili upoznati šta smo mi predlagali i zašto sve ovo smatramo bitnim.

Mi smo smatrali bitnim da odmah u članu 1. Predloga zakona piše da sve šta će ovaj zakon regulisati nema uticaja na službenu upotrebu jezika i pisama nacionalnih manjina. To kao što sam rekao, proističe iz samog Ustava, to proističe iz Zakona o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina i to proističe iz Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisama.

Bez obzira na to, smatrali smo bitnim da, pošto i ovaj Predlog zakona reguliše neka pitanja koja su već regulisana drugim pravnim aktima Republike Srbije i ovo rešenje bude sastavni deo ovog Predloga zakona. Znači, to je naš prvi amandman.

Drugi naš amandman se odnosi na određene eventualne poreske olakšice, a te poreske olakšice svakako treba da predvidi ili ne predvidi poresko zakonodavstvo, znači to je predmet poreskih zakona. Ovaj Predlog zakona samo uvodi mogućnost za obezbeđivanje određenih poreskih olakšica onim privrednim subjektima koji će u svom poslovanju koristiti ćirilično pismo. Ovo je jedna mogućnost koja će biti regulisana poreskim zakonima.

Ali, da se ostalo na tome samo, ta odredba bi nažalost bila diskriminatorskog karaktera, a prema Ustavu Republike Srbije svi su pred zakonom jednaki. Zbog toga smo predložili jedan amandman, po analogiji na stav 1. tog člana koji govori o tome da privredna društva koja koriste ćirilično pismo mogu u skladu sa poreskim zakonima da računaju na neke eventualne poreske olakšice. Po istom tom principu smo to predvideli kao mogućnost za privredna društva koja po prirodi stvari ne mogu u svom poslovanju da koriste srpski jezik i ćirilično pismo.

Daću vam jedan jednostavan primer. Ukoliko govorimo o izdavačkoj delatnosti, o izdavanju knjiga. Jedna izdavačka kuća u Beogradu koja izdaje knjige na srpskom jeziku npr. može da odluči da li će neke romane ili neka druga dela književnosti štampati na srpskom jeziku ćiriličnim pismom ili na latinici. U skladu sa ovim predloženim rešenjima iz Predloga zakona, ukoliko se to bude regulisalo i poreskim zakonima, izdavačka kuća koja će štampati neki roman npr. na ćirilici bi mogla da računa na određene poreske olakšice. To je apsolutno u redu, po nama.

Ali, recimo jedna izdavačka kuća iz Novog Sada, Sente ili iz Subotice koja izdaje knjige na npr. mađarskom jeziku, po prirodi stvari ta izdavačka kuća ne može te publikacije, ta dela da štampa ćiriličnim pismom. Zbog toga smo predvideli kao mogućnost da ne bi došlo do diskriminacije i da bi svi pred zakonom bili jednaki jednu takvu mogućnost na isti način kao što je to predviđeno Predlogom zakona u stavu 1. za srpski jezik i ćirilično pismo.

Da li će se bilo šta od toga ostvariti i vezano za srpski jezik i vezano za manjinske jezike? To je pitanje koje će se rešavati u budućnosti. To zavisi od poreske politike, to zavisi od Ministarstva finansija, a ne od Ministarstva kulture u prvom redu. Videćemo da li će od toga uopšte ikada ičega i biti, ali je bitno da se ta mogućnost predvidi da zakon ne bi bio diskriminatorskog karaktera.

Naš treći amandman je sličan. Odnosi se na log manifestacija. Predviđeno je Predlogom zakona da one manifestacije koje se finansiraju i iz javnih izvora moraju da imaju logo na srpskom jeziku ćiriličnim pismom. Mi smo predvideli da u slučaju manifestacija koje imaju za cilj očuvanje, negovanje identiteta nacionalne manjine, logo tih manifestacija može da bude i na jeziku nacionalne manjine. Znači, to su naša tri amandmana koja poboljšavaju ovaj Predlog zakona i apsolutno ne dovode pitanje osnovnu nameru i cilj predloženog zakona.

Na kraju bi još samo želeo da napomenem da će Savez vojvođanskih Mađara glasati za ovaj Predlog zakona. Smatramo da ovaj zakon ne umanjuje prava pripadnika nacionalnih manjina, pogotovo to mogu da kažem osnovano ukoliko će u skladu sa našim dogovorom naši amandmani i zvanično biti usvojeni.

Kao što sam rekao, pitanje je srpskog naroda da li koriste ćirilicu, latinicu. To je i samim Ustavom regulisano u članu 10. koji govori o tome da je u službenoj upotrebi srpski jezik ćiriličko pismo u Republici Srbiji.

Želeo bi da naglasim i da, eventualno predložim da se čuva i latiničko pismo kao bogatstvo srpskog jezika i srpskog naroda. To se u nauci zove digrafija i koliko ja znam, u svetu postoji svega 10 jezika koji jezici imaju dva pisma, a jedan jedini jezik na tlu Evrope koji ima dva pisma je srpski jezik, ostala devet jezika se govore van teritorije Evrope i to je jedno bogatstvo koje svakako treba čuvati i negovati.

Da ne zaboravimo ni to da je latinica nastala i dubrovačka književnost kao vrhunsko dostignuće književnosti, humanizma i renesanse, da su Đuro Daničić i Vuk Stefanović Karadžić koji su preveli Stari i Novi zavet koristili i latiničko i ćiriličko pismo, da je latinicom napisan i Bečki književni dogovor o književnom jeziku na koji je Vuk Stefanović Karadžić stavio svoj potpis na latinici i zbog toga predlažem da se čuvaju oba pisma, a da se u potpunosti i u praksi zaživi ovo što ste vi predvideli i da se u praksi čuva i službena upotreba i da se obezbeđuje u praksi službena upotreba jezika nacionalnih manjina.

Na samom kraju, samo jedna digresija, fusnota, nije iz nadležnosti Ministarstva kulture Republike Srbije i ne radi se o nekakvoj pojavi, uvek se radi o individualnim počiniocima, ali sve više postoji na terenu, nažalost, praksa da se oštećuju višejezične table, da se prefarbavaju natpisi na jezicima nacionalnih manjina i apelujem na nadležne državne organe da se malo ozbiljnije tom problematikom koja je prisutna na terenu pozabave.

Kao što sam rekao, Savez vojvođanskih Mađara će podržati ovaj Predlog zakona i nadam se da ćemo prekosutra usvojiti zakon koji će biti obogaćen našim amandmanima. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Reč ima potpredsednica Vlade Maja Gojković.

Zahvaljujem se poslaniku Balintu Pastoru na zaista iscrpnom izlaganju i poslaničkoj grupi Saveza vojvođanskih Mađara, koji imaju razumevanja za Predlog zakona o upotrebi srpskog jezika u javnom životu i zaštiti i očuvanju ćiriličnog pisma, što ste u stvari ovaj Predlog zakona upotpunili svojim amandmanima, jer nikada ne može da šteti kada nešto postoji u Ustavu i drugim zakonima koji nešto definišu, da se predlog zakona koji je pred nama prosto upotpuni i otkloni bilo kakvo nerazumevanje ili strah da će neko drugo pismo i neki drugi jezik biti potisnuti ovim Predlogom zakona.
Svesna sam i svesni smo bili svi i pratimo sve što se objavljuje i na društvenim mrežama i u medijima i, dobro ste rekli, uvek se pojavi neki dušebrižnik kada većinski narod pokušava nešto da uradi u zaštiti svog kulturnog nasleđa da onda neko pokušava unese sumnju i zebnju kod manjinskih naroda da će im time nešto biti oduzeto, uskraćeno i da neće biti ravnopravni u ovoj državi. Zato je svakako bilo lepo čuti da ste vi baš naveli primer da u svetu postoji svega 10 jezika koji mogu da kažu da imaju dva pisma.
Verovali ili ne, pre jedno mesec dana, kada se počelo pričati da će ipak biti ovog predloga zakona u parlamentu i to u vrlo kratkom roku, na kome se radi već duži niz godina i koje neke verzije nisu prošle službe zakonodavstva, sada ova jeste, nadamo se da će zaživeti, oni su napisali da sam ja u odgovoru jednom poslaniku rekla jednu veliku neistinu i time vam pokazujem svetlo da nisu baš svi kritičari uvek baš toliko znalci onoga što govore i što kritikuju, da latinično pismo ne pripada jeziku kojim ja govorim i govori većinski narod. Eto, da vam razjasnim kakvih ima sve kritika, a kritike nisu uvek potkovane nekim posebnim znanjem.
Drago mi je da neko ko pripada manjinskom narodu upravo navodi primer da je srpski jezik jedan redak jezik koji ima dva pisma i većina nas automatski, ni ne razmišljajući, koristi i jedno i drugo pismo, posebno one generacije koje su skoro u isto vreme učile dva pisma. Prosto, i kada čitam, ja ne primećujem kada sam prešla na jedno ili na drugo pismo. Mogu da se pohvalim i da čitam knjige i na drugim jezicima i na drugim pismima, a ne samo ćiriličnim. Mislim da je to potpuno normalna stvar u jednoj državi i jednom jeziku gde su oba pisma naša pisma.
Žao mi je kada čujem da se oštećuju natpisi na jezicima nacionalnih manjina i smatram da to zaslužuje svaku osudu. Naravno, osude dolaze i od čelnika lokalnih samouprava, od Vlade AP Vojvodine, ako su u pitanju takvi vandalizmi u Vojvodini, od ministara iz republičke Vlade, ali, jednostavno, treba reći da je to vandalizam, da je to težak primitivizam, da je to nevaspitanje i da o tome društvo mora šire da se pozabavi.
Jednako imamo i pojave da se na teritoriji Republike Srbije dešava da se jednako tako natpisi na srpskom jeziku, pogotovo ćiriličnom pismu, uništavaju. Nemam šta da kažem nego da je tu zakazalo društvo, ali da su tu zakazale i porodice, jer se uglavnom posle svede na to da su to uradili mlađi ljudi, koji ne znaju šta to znači živeti u jednoj državi u kojoj nismo svi jednaki, ali svi živimo u istoj državi, poštujemo jedni druge i da je u stvari blago imati nacionalne manjine u jednoj državi, a Republika Srbija može da se time pohvali, postajemo pomalo i retkost na evropskom kontinentu. Uostalom, naše nacionalne manjine su nama most ka Evropi, jer one mogu mnogo toga da nam doprinesu, ne samo u kulturnom smislu, u smislu lepšeg zajedničkog življenja, nego u tome da nas Evropa lakše razume, a to se dokazuje i u našim dobrim odnosima upravo sa Mađarskom Republikom, gde do sada imamo nezapamćeni istorijski visoki stepen razumevanja i saradnje na svim poljima. Mislim da je u velikoj meri to tako i zato što imamo odličnu saradnju i sa Savezom vojvođanskih Mađara, koji predstavlja mađarsku nacionalnu manjinu u našoj državi.
Primila sam pred početak sednice ova tri amandmana o kojima ste vi govorila i upoznala sam se sa njima. Dakle, vi ste objasnili, u članu 1. se dodaje novi stav 2. koji glasi da se ne isključuje ovim zakonom i članom 1. upotreba jezika i pisama nacionalnih manjina istovremeno sa srpskim i ćiriličkim pismom. Mislim da bi usvajanjem ovakvog amandmana, a mislim da ćemo sutra imati sednicu Vlade, odagnali sve dileme i ove dušebrižnike koji jako baš brinu o problemima nacionalnih manjina, ovim ćemo razvejati svaku sumnju, pre svega kod običnih ljudi koji podlegnu tim raznoraznim natpisima i neutemeljenim stavovima.
Drugi amandman se odnosi na poreske i druge administrativne olakšice. Ubeđena sam da ćemo sutra imati razumevanja i za ovaj stav na Vladi, da može da bude prihvaćen i da postoji mogućnost, kako ste vi rekli, ovo ne zavisi od Ministarstva kulture i informisanja, tako piše i u zakonu, nego od Ministarstva finansija, da je moguće da postoje određene poreske olakšice i podsticaji kod izdavača izdanja i publikacija na jezicima nacionalnih manjina. Vi ste tu naveli određene primere koji se odnose na izdavače koji izdaju knjige, publikacije, časopise na mađarskom jeziku.
Treći je amandman koji se odnosi na kulturne manifestacije, da svakako logo može da se ispiše prema jeziku i pismu te nacionalne manjine.
Što se tiče Ministarstva kulture i informisanja, nama su prihvatljiva sva tri amandmana. Sačekaćemo sutrašnju sednicu. Takvo ćemo mišljenje i uputiti za Vladu Republike Srbije. Ubeđena sam da ćemo do srede, do glasanja i rasprave o amandmanima imati potpuno jasan stav i da će ovi vaši amandmani i formalno biti prihvaćeni od strane Vlade Republike Srbije.
Hvala još jednom na vašoj diskusiji.

Zahvaljujem se ministarki kulture i informisanja.
Idemo dalje.
Reč ima potpredsednik Narodne skupštine, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe PUPS – „Tri P“ Stefan Krkobabić.

Uvažena potpredsednice Kovač, uvaženi potpredsedniče Tvrdišiću, uvažena potpredsednice Jevđić, u susret prvom obeležavanju Dana srpskoj jedinstva, slobode i nacionalne zastave i godišnjice proboja Solunskog fronta 15. septembra, kada će se zajednički praznik Republike Srbije i Republike Srpske obeležiti u svim srpskim školama sa obe strane Drine, prisustvujemo ovim ohrabrujućim događajima od presudne važnosti za očuvanje srpskog državnog i nacionalnog identiteta.

Jedan je upravo postignut – dogovor rukovodstva Republike Srbije i Republike Srpske i patrijarha srpskog Porfirija o zajedničkoj izgradnji svesrpskog svetilišta u Donjoj Gradini, srpskom memorijalnog centra koji će na lokaciji jednog od ustaških logora smrti i sistema gubilišta Jasenovac čuvati od zaborava sve srpske žrtve i stradanja.

Drugi je donošenje Zakona o upotrebi srpskoj jezika u javnom životu i zaštiti i očuvanju ćiriličnog pisma koji koordinirano istovremeno donose parlamenti Srbije i Srpske.

Srpski jezik je prema Predlogu ovog zakona standardizovani tip srpskog jezika kao sredstvo i opšte dobro nacionalne kulture, a matično pismo standardizovani tip ćirilice srpskog jezika koja predstavlja uporište nacionalnog identiteta. Ćirilica je u ovom zakonu kvalifikovana kao matično pismo srpskog jezika, s obzirom na njenu milenijumsku tradiciju u srpskoj kulturi i na činjenicu da je ona uprkos tako dugoj tradiciji ugrožena u mnogim područjima javnog života u našoj zemlji i regionu.

Koliko je situacija alarmantna pokazuju i rezultati istraživanja iz 2014. godine prema kojima, iako je ćirilica jedan od bitnih elemenata i simbola srpskog nacionalnog identiteta i zvanično pismo u Srbiji, čak 47% stanovništva češće piše latinicom, a samo 36% građana ćirilicom.

Zato je ovaj zakon koji ćemo, nadam se, usvojiti bez glasa protiv nedvosmislen u pogledu upotrebe ćirilice u Srbiji. Srpski jezik i ćirilično pismo kao matično pismo obavezno se upotrebljava u radu i državnih organa, organa autonomnih pokrajina, gradova i opština, ustanova, privrednih društava i drugih organizacija kada vrše javna ovlašćenja, u radu javnih preduzeća i javnih službi, u obrazovno-vaspitnom radu, u ustanovama i drugim oblicima organizovanja u oblasti obrazovanja, u programima javnih medijskih servisa, kao i u radu drugih organizacija kada vrše poslove utvrđene zakonom kojim se uređuje službena upotreba jezika i pisama.

Osim Saveta Vlade Srbije za srpski jezik koji će sa stručnog stanovišta pratiti i analizirati stanje u oblasti upotrebe srpskog jezika u javnom životu i sprovođenja mera radi zaštite i očuvanja ćiriličnog pisma, primenu ovog zakona nadziraće i Ministarstvo kulture i informisanja.

Ono što je poseban kvalitet ovog zakona jeste činjenica da se umesto sankcijama prioritet daje pozitivnom stimulisanju i onih privatnih privrednih i drugih subjekta, među njima i sredstava javnog informisanja na koje se ne odnosi obaveznost primene ćiriličnog pisma, pa će oni koji koriste ćirilicu u svojoj javnoj komunikaciji umesto kazni dobijati neke poreske i administrativne olakšice.

Razlozi za donošenje ovog zakona sadržani su u potrebi da se ustanove dodatne mere čiji je cilj negovanje srpskog jezika i ćiriličnog pisma, kao i kulturnih i tradicionalnih vrednosti i pospeši šira upotreba ćiriličnog pisma u javnom životu, s obzirom na istorijski, kulturni i identitetski značaj ovog pitanja.

Možda je preoptimistično očekivanje predlagača da će u svom radu i poslovanju, odnosno obavljanju delatnosti, već do 1. januara 2023. godine 100% privrednih subjekata, koji posluju sa većinskim učešćem javnog kapitala, profesionalnih i strukovnih udruženja koja predstavljaju svoju oblast na nacionalnom međunarodnom nivou upotrebljavati ćirilično pismo u skladu sa ovim zakonom. Neka bude i manje, ali biće sigurno mnogo više nego što je danas.

Nama iz PUPS-a, kao partija socijalne pravde koja naročito brine o osetljivim kategorijama građana, veoma je bitno što primena ovog zakona neće dovesti ni do kakve direktne ili indirektne diskriminacije različitih kategorija lica. Na primer, na osnovu nacionalne pripadnosti, etničkog porekla, jezika, pola, rodnog identiteta, invaliditeta, starosne dobi, seksualne orjentacije, bračnog statusa ili drugih ličnih svojstava. Predlog zakona ne diskriminiše ni jednu kategoriju lica, jer oni svoja prava ravnopravno ostvaruju kroz primenu Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisma.

Ćirilica je, znamo svi, pismo koje se koristi u mnogim slovenskim jezicima, kao što su beloruski, bugarski, makedonski, rusinski, srpski, ukrajinski, a takođe i u većem broju drugih jezika u oblastima Evroazije, prvenstveno na prostorima bivšeg Sovjetskog Saveza.

Savremena ćirilična pisma su bazirana staroslovenskoj ćirilici koja je nastala na južnoslovenskim prostorima, pretpostavlja se u 9. veku.

Glagoljicu, a potom i ćirilicu su formulisali slovenski prosvetitelji Ćirilo i Metodije i njihovi učenici koji su doneli hrišćanstvo kod južnih Slovena. Ćirilica je izvedena iz grčkog uncijala, proširena slovima iz starijeg glagoljičkog alfabeta, uključujući neke ligature. Pismo je nazvano u čast mlađeg od dva vizantijska brata – Ćirila, koji je ranije skupa sa Metodijem kreirao glagoljičko pismo.

S obzirom da je naziv ćirilica vezan za ime Ćirila, možda je baš naša Sremska Mitrovica mesto gde su se simbolično ukrstile dve velike civilizacije – kultura Starog Rima i slovenska kultura i pismenost. Postoje, naime, ozbiljni indicije da je Ćirilov brat Metodije svoje ovozemaljsko hodoljublje okončao kod nekadašnjeg Sirmijuma u mačvanskoj Mitrovici gde su u okviru ostatka crkve na arheološkom lokalitetu „Širingrad“ nalazi nepoznati grob za koji se pretpostavlja da je Metodijeva večna kuća.

Braća koja su stvorila prvo slovensko pismo najviše su, šireći pismenost, boravili baš na području tadašnje Velikomoravske kneževine i Panonije, a sedište Panonske nadbiskupije, čiji je Metodije bio episkop, bilo je upravo u Sirmijumu.

Slovenska ćirilična pisma su poznata i kao azbuka što je izvedeno iz starih imena prva dva slova većine ćiriličnih pisama. Glavnica pisma nastala iz rane ćirilice koja je bila derivat glagoljice i grčkog ustavnog pisma – uncijale.

Za najverovatnije sastavljače ćirilice uzimaju se Kliment Ohridski ili Konstantin Preslavski, ali to nije sasvim sigurno. To je osnova alfabeta koja se koristi u raznim jezicima, bivšim ili sadašnjim, u drugim delovima jugoistočne Evrope i severne Evroazije, a posebno kod onih sa slovenskim poreklom i kod neslovenskih jezika koji su pod uticajem ruskog jezika.

Pre 10 godina oko 252 miliona ljudi u Evroaziji je koristilo ćirilicu kao zvanični alfabet u svojim nacionalnim jezicima. Sa prijemom Bugarske u EU ćirilica je postala treće zvanično pismo EU, nakon latinice i grčkog pisma.

Srpska ćirilica je prilagođavanje ćirilice za srpski jezik koju je 1811. godine uobličio Vuk Stefanović Karadžić. Vuk je srpsku ćirilicu zasnovao na prethodnom slavenosrpskog pismu, a po principu – piši kao što govoriš, a čitaj kao što je napisano. Uklanjajući zastarela slova i slova koja predstavljaju jotovane samoglasnike, uvodeći slovo J iz latinice, umesto njih, i dodavajući nekoliko suglasnika za specifične zvuke u srpskoj fonologiji.

Koliko je ćirilica kao element srpskog nacionalnog samoosvešćivanja plašila srpske neprijatelje pokazuju sledeći primeri. Zakone o zabrani upotrebe ćirilice u srpskim školama donosila je, pa povlačila pod pritiskom srpskog naroda i crkve u Austrijskom carstvu, još Marija Terezija polovinom 18. veka, potom i car Franc Jozef krajem 19. veka, pa je i on morao da povuče zbog žestokih protesta Srba.

Tokom Prvog svetskog rata ćirilicu su austrougarske okupacione vlasti zvanično zabranile na prostoru današnje Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Crne Gore i Srbije, a u škole su dovođeni učitelji iz Austrougarske, u najvećem broju Hrvati, da predaju srpskoj deci u školama isključivo na latinici. Hrvatski sabor u Austrougarskoj 1914. godine doneo je odluku o zabrani ćirilice u Hrvatskoj i Slavoniji, a zatim i tzv. Bosansko-hercegovački sabor 1915. godine, a tom prilikom je bosanski guverner Stjepan Sarkotić rekao da Srbi u Bosni i Hercegovini sa svojim ćiriličnim pismom predstavljaju neprijateljsko tijelo istoka u borbenoj zoni zapada.

Već 21. aprila 1941. godine, samo 10 dana posle proglašenja NDH, ustaški režim je doneo zakonsku odredbu o zabrani uporabe ćirilice koju je potpisao Ante Pavelić. Prva naredba ustaških vlasti bila je da se premazuju svi natpisi ćirilicom na trgovačkim radnjama i gostionama u Bosanskom Novom. Drugom naredbom je zabranjena upotreba ćirilice u crkvenoj komunikaciji, a ustaše su išle toliko daleko da su čak uništavali letke koje su Nemci štampali ćirilicom.

Naravno, svojom podrškom ovom zakonu, PUPS ne dovodi u pitanje i opravdanost jezičkih politika koje se zalažu za dvopismenost srpskog jezika. Mi smatramo kulturnim dobrom ovog naroda da treba da se tretira i čuvanje i unapređivanje latinice kao našeg drugog pisma koje se takođe ukorenilo u srpski jezički, kulturni i nacionalni identitet. Isuviše smo se u prošlosti opekli odričući se dela svoje jezičke tradicije i bogatstva srpskog jezika, naivno ga ustupajući drugima. Zato danas, recimo hrvatski jezik, reči poput „tisuće“ ili nazive meseci poput „lipanj, srpanj, listopad“, svojata kao ekskluzivno svoje, iako su one korišćene još u tekstu Dušanovog zakonika.

Ovde je nužno otkloniti jednu dilemu. Naime, u toku izrade Nacrta zakona o upotrebi srpskog jezika u javnom životu i zaštiti i očuvanju ćiriličnog pisma sprovedene su i konsultacije sa Ministarstvom prosvete i kulture Republike Srpske, a u cilju ujednačavanja teksta oba zakona u najvećoj mogućoj meri, jer se i tamo donosi zakon slične sadržine.

Kao što znamo na osnovu Dejtonskog sporazuma, Srbija i Srpska su potpisale Sporazum o specijalnim vezama, a saradnja u oblasti kulture je jedna od najznačajnijih stavki tog dokumenta. Shodno tome, i Vlada Republike Srpske je utvrdila i svoj Predlog zakona o zaštiti, očuvanju i upotrebi srpskog jezika i ćiriličkog pisma, a kojim se uređuje sistem zaštite i očuvanje i način korišćenja jezika srpskog naroda i ćiriličnog pisma u Republici Srpskoj, kao nematerijalnog kulturnog nasleđa, odnosno kulturnog dobra od izuzetnog značaja. Taj zakon će se takođe po hitnom postupku naći pred poslanicima Narodne skupštine Republike Srpske.

Ovim predlozima zakona s obe strane Drine definiše se društvena briga o jeziku i matičnom pismu i njihova zaštita i utire put nacionalnoj, jezičkoj politici i u Srbiji i u Srpskoj. Ali, da ne bude zabune, nije ovde reč ni o kakvom nacionalizmu pežorativnog tipa, opšte društvenu brigu za svoj jezik i pismo pokazuju sve kredibilne i dostojanstvene države i nacije. Ne pokazuju to samo zemlje sa složenom jezičkom i etičkom strukturom kao što su članice EU poput Belgije, Rumunije, Slovačke, Španije, Italije, Finske ili neutralne Švajcarske, nego i pribaltičke zemlje, ali i neke države sa simboličkom i tradicionalno potisnutom jezičnošću kao što su Francuska i Poljska i pojedine zemlje na prostoru bivše SFRJ.

U eri ubrzane tehnološke i informatičke revolucije kada je na delu apsolutna dominacija engleskog jezika i latiničnog pisma, kao jedna vrsta agresivnog jezičkog neokolonijalizma, svaka država i nacija koja drži do sebe mora da zaštiti svoj jezik kao deo nacionalnog identiteta. Istorija nas uči kada zamre jezik, obično odumire i narod. Retki su jezici preživeli narode.

Za kraj, zahvalio bi se uvaženoj potpredsednici Vlade i njenom timu, jer je upravo ona danas ovde sa nama i prezentuje nam ovaj zakon, i na trudu i na radu i mislimo da je ovo izuzetno sredstvo odbrane srpskih nacionalnih interesa, i samo nastavite u tom pravcu.

Na samom posletku, poslanička grupa PUPS - „Tri P“ će, nadam se, kao i sve ostale poslaničke grupe u ovom parlamentu, podržati Predlog zakona. Zahvaljujem.

Zahvaljujem se, potpredsedniku Narodne skupštine.
Reč ima ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SPS, narodni poslanik prof. dr Žarko Obradović.

Hvala.

Uvažena potpredsednice Narodne skupštine Republike Srbije, poštovana potpredsednice Vlade Republike Srbije, dozvolite mi da u ime SPS kažem nekoliko reči o Predlogu zakona o kom Skupština danas raspravlja, Predlogu zakona o upotrebi srpskog jezika u javnom životu i zaštiti i očuvanju ćiriličnog pisma.

Mislim da je reč o jako dobrom zakonu, koji doduše, nije veliki po svom obimu, ali je jako važan po svom sadržaju. Moram vam reći, poštovana ministarko, da sam mnogo više naučio kroz onaj deo teksta koji je sastavni deo ovog zakona koji se zove analiza efekata zakona u odnosu na onaj prvi deo, jer vrlo plastično objašnjava sve ono što ovaj zakon u praksi treba da proizvede.

Ja neću, ja ću u ime SPS navesti još neke argumente, pored svih onih koje ste vi naveli, obrazlažući ovaj zakon zbog kojih smatram da je dobro usvojiti Zakon o upotrebi srpskog jezika u javnom životu i očuvanju i zaštiti ćiriličnog pisma. Namerno sve ovo pominjem da bi se shvatila stvarna suština zakona.

Naime, mora se razumeti da jezik nije samo jedno od sredstava komunikacije, nego i deo identiteta zajednice ljudi, da za neke zajednice ljudi jezik je osnovno obeležje, za većinu samo jedno od obeležja.

Jako je važno negovati jezik. Jezik, da kažem, jeste i kohezioni integracioni faktor koji ujedinjuje ljude, ali nažalost može biti i elemenat koji ih razdvaja.

Imali smo situaciju, tokom 18. i 19. veka da su se stvarale nacionalne države i deo stvaranja tih nacionalnih država je bilo potiskivanje jezika drugih građana, odnosno jedna vrsta stvaranja lingvistički unitarnih država. Retke su države u kojima se govori samo jednim jezikom. Daleko je veći broj država da se govori nekoliko jezika.

Treba praviti razliku i mislim da ste vi tu to dobro obrazložili. Imam utisak da do sada se to nije čulo u raspravi ili možda nije dovoljno razumelo. Vidim da ste vi na tome insistirali, ali ljudi vas različito, verovatno razumeju, strašno je važno razumeti pojmove „jezik kojim se govori“ i „službeni jezik“, jer u jednoj državi se može govoriti i više jezika, ali je po pravilu službeni samo jedan.

Naravno, ima i izuzetaka. Ja sam našao jedan podatak da u Indiji ima 179 jezika sa 544 dijalekta, a da je 15 jezika službeno. Ovde kod nas bliže imamo Švajcarsku gde su tri jezika u službenoj upotrebi, u Kanadi se govori francuski i engleski. Sve to govori o jezičkoj raznolikosti, ali unutar, da kažem, te jezičke raznolikosti postoji ona nacionalna, etnička raznolikost.

Inače, nije nepoznato, podaci govore da u svetu postoji šest hiljada različitih jezika, a samo 193 države članice UN, onda se može shvatiti koliko je to mnoštvo jezičke raznolikosti u odnosu na broj država.

Drago mi je što sam u ovom delu zakona našao podatke koji govore da pitanje zaštite jezika nije pitanje samo kojim se samo Srbija bavi. To apsolutno obezvređuje argumente mnogih onih koji bi želeli da ovom zakonu daju, da kažem, jednu nacionalnu notu. Ovo je, pre svega, Zakon o zaštiti upotrebe, odnosno upotrebi srpskog jezika kao službenog i očuvanju i zaštiti ćiriličnog pisma.

Navedeno je tamo da su države koje imaju sličan problem i bave se ovom tematikom - Belgija, Slovačka, Španija, Švajcarska, Italija, Finska, mnoge pribaltičke zemlje, zemlje bivše Jugoslavije, ali i one zemlje koje se smatraju da su, da kažem, taj lingvistički problem rešili kao Francuska ili primera radi Poljska.

Ja ću podsetiti, poštovane koleginice i kolege, na odredbe našeg Ustava koji u članu 10. kažu da su u Republici Srbiji u službenoj upotrebi srpski jezik i ćirilično pismo, a da se službena upotreba drugih jezika i pisama uređuje zakonom na osnovu Ustava.

Ovo je važno reći, mislim da je dobro, poštovana ministarko, što mi o ovom zakonu, ako mogu reći, razgovaramo tek sada, bez bilo kakve zadnje namere, ne znam da li sam dovoljno jasan, mislim da sama činjenica da u Srbiji postoji toliko pripadnika različitih etničkih zajednica i toliko bogatstvo jezika koji se koriste, ne ostavlja, da kažem, ni trag sumnje u iskrenu nameru predlagača zakona, u ovom slučaju Vlade Republike Srbije.

Zvanični podaci Kancelarije za ljudska i manjinska prava, primera radi, govore da se u Srbiji na nivou predškolskog obrazovanja koristi deset jezika nacionalnih manjina, da se u osnovnim školama nastava izvodi na 13 manjinskih jezika i obuhvata preko 45.000 dece, u srednjim školama oko 13.000 mladih ljudi pohađa nastavu na jezicima nacionalnih manjina, da u Srbiji postoji 100 štampanih glasila na 16 jezika nacionalnih jezika, takođe da u 42 lokalne samouprave imamo preko 10 jezika nacionalnih manjina.

Ovo namerno pominjem zato što time se obezbeđuju argumenti da se donošenjem ovog zakona želi eventualno nametnuti srpski jezik ili ćirilično pismo. Naprotiv upotreba drugih jezika je apsolutno određena. Prema tome nema potrebe za takvom vrstom straha.

Mislim da se ovde prenebregava jedna prosta činjenica, a to je ta činjenica da mi govorimo o upotrebi srpskog jezika i ćiriličnog pisma kao službenog jezika. Prenebregava se taj javno-pravni odnos između građanina i države, prava koja se stiču državljanstvom, ekonomska, socijalna, kulturna i bilo koja druga prava, ali i određene obaveze i u ovom kontekstu naravno i briga države.

Jako je važno da država brine o jeziku. Nismo, kažem, jedini koji to radimo. Pomenuo sam i Francusku koja je velika država, po mnogim karakteristikama, francuski je jedan od svetskih jezika, pa opet oni imaju svoju komisiju za zaštitu francuskog jezika i nije nepoznato, našao sam i taj podatak, verovali ili ne, da Francuska akademija od 1635. godine uređuje način korišćenja francuskog jezika. Komisija koja se bavi tim pitanjem u strahu od uticaja od anglosaksonskog govornog područja pravi predloge koji se od tih izraza i na koji način mogu koristiti u francuskom jeziku. Predlaže Akademiji. Akademija potom to usvaja i to postaje deo korišćenja francuskog jezika. Znači, nismo jedini koji se time bave.

Na kraju krajeva, briga oko zaštite jezika postoji i na globalnom nivou govori činjenica da je Organizacija UN za obrazovanje, nauku i kulturu promovisala dan maternjeg jezika, to je 21. februar i to još 1997. godine da bi se afirmisala posebnost i sve ono što svaki jezik ima. Znači, nismo jedini koji se bave afirmacijom i zaštitom jezika i vodimo računa o njegovoj upotrebi.

Ono što je važno još reći za ovaj zakon jeste da zakon, i ako je po obimu vrlo mali, vrlo taksativno navodi sve načine na koji se ovaj zakon može sprovesti. Naime, ovaj zakon je dodatna podrška Zakonu o službenoj upotrebi jezika i pisma i to je važno reći da bi se razumela suština ovog zakona. Naime, zakon predviđa obavezu korišćenja srpskog jezika i to je član 3. ovog zakona, gde se veoma taksativno navodi ko ima obavezu u radu i poslovanju, odnosno obavljanju delatnosti da koristi srpski jezik i ćirilično pismo i treba reći, s obzirom da se sa primenom ovog zakona počinje od 1. januara 2023. godine da će od tog trenutka 100% privrednih subjekata koji posluju sa većinskim učešćem javnog kapitala, profesionalna i strukovna udruženja koji predstavljaju svoju oblast na nacionalnom i međunarodnom nivou upotrebljavati ćirilično pismo u skladu sa ovim zakonom. Ovo je važno pomenuti, jer obaveza korišćenja je utvrđena ovim zakonom u članu 3. ali obaveza korišćenja srpskog jezika i ćiriličnog pisma je utvrđena i u članu 6. i ona se odnosi na kulturne i druge manifestacije, koje se finansiraju ili sufinansiraju iz javnih sredstava. Ovde se naglašava u članu 6. da moraju imati logo ispisan na ćiriličnom pismu u skladu sa propisima prema kojima se organizuju.

Pored ovih mera, obaveznog karaktera, postoje mere podsticaja korišćenja srpskog jezika i ćiriličnog pisma. Te mere su sadržane u članu 5. ovog zakona, u kom se navodi da je republičkim, pokrajinskim i lokalnim propisima u skladu sa posebnim zakonom mogu se ustanoviti poreske i druge administrativne olakšice za privredne i druge subjekte koji u svom poslovanju, odnosno obavljanju svoje delatnosti se odluče na koriste ćirilično pismo, što uključuje i korišćenje ćiriličnog pisma u elektronskim medijima i prilikom izdavanja štampanih javnih glasila. Ovo čitam ne bez razloga. Mora se razumeti suština sprovođenja zakona. Naravno, pored ovih mera obaveznih i podsticajnih, postoje i informativno-edukativne mere koje su važne za primenu ovog zakona.

Upotreba srpskog jezika i očuvanje i zaštita ćiriličnog pisma se odredbama ovog zakona obezbeđuje kroz rad tri tela, odnosno institucija, ako mogu reći. U članu 4. Vlada predviđa Savet za srpski jezik koji prati i analizira stanje u oblasti srpskog jezika u javnom životu i sprovođenja mera radi zaštite i očuvanja ćiriličnog pisma, matičnog pisma i naravno daje svoje preporuke, predloge i stručna mišljenja.

Ono što je važno danas istaći ovde jeste da u Savetu, to je navedeno u stavu 3. ovog člana zakona, nadpolovičnu većinu čine predstavnici jezičke struke koji se imenuju na predlog Odbora za standardizaciju srpskog jezika. Jako je važno, što znači da se ovim pitanjem neće baviti ljudi iz, da kažem, sfere politike nego pre svega ljudi iz sfere struke, jer Odbor za standardizaciju srpskog jezika je osnovan još davne 1997. godine sa ciljem da okuplja stručnjake institucija sa srpskog jezičkog i govornog područja koji se naučno bave izučavanje srpskog jezika radi jezičkog planiranja koji bi vodila adekvatnoj jezičkog politici i praksi i obezbeđivanju statusa srpskog jezika.

Osnivači Odbora su tri akademije, nauka i umetnosti i SANU, Institut za srpski jezik SANU i Matica srpska, fakulteti iz Srbije, Republike Srpske i Crne Gore na čijim se studijama izučava srpski jezik, te srpska književna zadruga. Ovo namerno pominjem da bi se shvatilo koliko mnogo kompetentnih ljudi čini sastav Odbora za standardizaciju srpskog jezika i koliko je on u stvari stručan za zadatak koji mu je poveren jer zadatak Odbora je da predlaže mere kojim bi se unapredio položaj i značaj srpskog jezika.

Sama činjenica da se na čelu tog Odbora nalazio pokojni akademik Pavle Ilić, kasnije i Milka Ilić, onda je predsednik Odbora bio Ivan Klajn, a sada se nalazi prof. dr Sveto Tanasić, i vi ste pomenuli i njega i druge članove odbora, neke od njih i ja lično znam kao profesora ..., oni sami po sebi jesu jedna garancija kompetentnosti tog Odbora i koliko će njihovi predlozi biti naučno utemeljeni, koliko će biti važni za rad ovog odbora i naravno za primenu ovog zakona.

Treća važna institucija je samo ministarstvo koje vrši nadzor nad sprovođenjem odredaba ovog zakona. Važno je pomenuti da se ovim zakonom stvara i sistem zaštite i očuvanja srpskog jezika i ćiriličnog pisma, da se društvena briga o zaštiti, o tome govori član 7. kao i da se ceo zakon može sublimirati i u članu 8. koji govori o društvenoj brizi, o zaštiti i očuvanju srpskog jezika i ćiriličnog pisma.

Jednom rečju, mislim da je dobro što Vlada Republike Srbije danas predlaže ovaj zakon, što ćemo ga mi u sredu usvojiti, dobro je radi očuvanja jezika i očuvanja njegovog pisma, dobro je radi i naše zemlje i potrebe očuvanja srpskog jezika na onim područjima gde žive pripadnici srpskog naroda, dobro je što će o tome odlučivati Republika Srpska, dobro je što će zakon biti donet u istovetnom sadržaju, dobro je što se sarađivalo sa njima u donošenju ovog zakona, dobro je što nam pravo na upotrebu ovog zakona garantuju te specijalne veze koje imamo sa Republikom Srpskom na osnovu Dejtonskog sporazuma.

Jednom rečju, mnogo toga je dobro i u ovom zakonu i u ciljevima koji se žele postići. Nije ovo, kako bih rekao, namera Republike Srbije da na bilo koji način nametne drugima da koriste srpski jezik i ćirilično pismo. Ne, ovde je reč o potrebi da se što više koristi srpski jezik i da se očuva, zaštiti ćirilično pismo.

Neke od mojih kolega su, i vi ste poštovana ministarko, pomenuli mnogo razloga zašto države, da kažem teže da zaštite svoj jezik. Naravno, u ovo vreme globalizacije jednostavno globalizacija je nametnula jednu uniformnost na globalnom nivou i zbog svojih potreba velike multinacionalne kompanije nastoje da brišu te nacionalne, državne granice. Nastoje da se jednostavno, bilo kakav posebnost dovede, poništi, da nestane radi interesa koje te multinacionalne kompanije imaju. Zanimljivo je, sve te velike nacije i velike države ne sprečava da one same brinu o svom jeziku i o načinu upotrebe tog jezika.

Na nama, malim narodima i državama koji imamo bogatu i dugu istoriju, tradiciju, jezik i kulturu, jeste da radimo na tome da sačuvamo svoj identitet. U skladu sa tim Predlog Zakona o upotrebi srpskog jezika u javnom životu i zaštiti i očuvanju ćiriličnog pisma dobra je osnova i pravac u kome bi trebalo da idemo.

Naravno, moram reći još i to da ovo ministarstvo vrši nadzor nad sprovođenju odredbi zakona, ali ovo ministarstvo nije jedino koje ima svoju ulogu u temi očuvanja srpskog jezika i ćiriličnog pisma.

Ne treba prenebregnuti činjenicu da i Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja ima i te kako veliki značaj kada je reč o srpskom jeziku i ćiriličnom pismu, jer je strašno važno ko predaje srpski jezik. Znate, srpski jezik se prvo mora naučiti da bi se mogao koristiti. Strašno je važno ko predaje srpski jezik u školama i na fakultetima. Da li to rade kompetentni ljudi i takođe je važno koliko je srpski jezik zastupljen u našem obrazovnom sistemu u nastavnim planovima i programima.

Ja sam gledao neke komparativne podatke koji se odnose na korišćenje srpskog jezika kao nastavnog predmeta u osnovnim i srednjim školama i na moje iznenađenje ove zemlje velike, kao što je Francuska ili Rusija, imaju jedan čas više u nastavnom planu i programu na nivou osnovnog obrazovanja, a na nivou srednjeg obrazovanja i više. Mi imamo jedan princip da pokušamo da napravimo ravnotežu između srpskog jezika i matematike, ali vidite, ne samo Rusija i Francuska nego i druge nacije vode i te kako računa o maternjem jeziku i nastoje da taj maternji jezik bude na adekvatan način zastupljen u obrazovnom sistemu. Ako dobro savladamo maternji jezik tokom svog školovanja, onda ćemo ga i lakše koristiti kasnije.

Kada sam pomenuo ljude koji koriste srpski jezik, ne samo one na području bivše Jugoslavije, u našem okruženju nego i šire, mi imamo veliku dijasporu i pitanje obrazovanja pripadnika naše dijaspore je jako važno pitanje. To nije u vašoj nadležnosti, nadležnost je Ministarstva prosvete, ali znam da se srpski jezik i književnost na različite načine izučavaju i to je dobra stvar koju naša država čini, jer jednostavno na različite načine čini da srpski jezik kao maternji jezik, pripadnika srpskog naroda bude predmet korišćenja i upotrebe, ali kada je reč o Srbiji da bude predmet korišćenja svih, jer je reč o službenom jeziku u Republici Srbiji.

I na kraju želeo bih još jedanput da kažem ono što sam pomenuo u toku izlaganja. Pod jedan, dobro je što ovaj zakon donosimo sada, nikada nije kasno. Dobro je što ga donosimo posle drugih zakona kojima smo uredili prava manjina. Dobro je da se zna da smo i 2006. godine usvojili Evropsku povelju o regionalnim manjinskim jezicima. Dobro je da se zna da se manjinski jezici upotrebljavaju u svim oblastima života u Republici Srbiji, da pripadnici manjina nisu ni po kakvom osnovu uskraćeni, ali ovde je reč o službenom jeziku u Republici Srbiji, o Ustavnoj odredbi i o potrebi da se unapredi upotreba službenog jezika, a da se očuva i sačuva ćirilično pismo.

Na samom kraju, poslanička grupa SPS će u danu za glasanje sa zadovoljstvom glasati za usvajanje ovog zakona. Hvala vam.

Zahvaljujem uvaženom prof. dr Žarku Obradoviću na izlaganju.

Dajem reč predlagaču, gospođi Maji Gojković.

Izvolite.

Jedno malu napomenu. Spominjali ste velike multinacionalne kompanije koje nam nameću natpise na latinici, ali ne i latinicom više u izvornom njihovom obliku. Uglavnom su to američke firme ili firme engleskog govornog područja.
Dobar je primer Bugarske, gde ako ste bili u skorije vreme, a možete i na društvenim mrežama da vidite. Recimo primer „Mekdonalda“ koji piše ćirilicom ili flašice „Koka-kole“. Dobar primer ovde je bio valjda za 100 ili 120 godina „Koka-kole“ koja je prisutna na međunarodnom tržištu, flašice su povodom tog jubileja bile ispisane ćirilicom i dole propratni natpisi, da je to jubilarno izdanje. Ne znam zašto bi to nekome smetalo. Mislim da to može da se postigne ponovo i u Srbiji, da te velike kompanije koriste buduća podsticajna, nadam se da će ih biti od strane Ministarstva, jer je ovde predviđena u Predlogu zakona mogućnost da podstičemo i privatne kompanije određenim poreskim olakšicama, da i oni pređu na ovakve ćirilične natpise. Naravno oni koriste i ćirilični natpis na reklama i koriste latinično, odnosno svoje originalne engleske natpise zbog stranih konzumenata i turista.
Ne treba toliko da brinemo za turiste. Znate, smešno je misliti da neku reč na srpskom napisanu na latinici razume stranac. On je razume ako je napišeš na stranom jezikom jeziku šta je to, a ne ako mu napišeš srpsku reč pa samo latinicom. To je ta velika zabuna, neznanje, zlonamernost ili neobrazovanost kada neko kaže kako će nas stranci razumete. Ne može niko da me ubedi da će stranac razumeti ako napišeš latinicom pekara, da on zna da je to pekara ili tako nešto. Mora onda da se napiše na engleskom, koji je nekako postao naš esperanto, zajednički jezik za sve strance, kako god da ga govorili dobro ili onako kako kažu, slomljeni jezik. Svi ga na neki način koristimo.
Tako da ovi podsticaji će možda pomoći i velikim kompanijama da koriste te podsticaje, a onda svoje natpiše i komunikaciju rade i ćirilicom i na engleskom jeziku, najčešće. Hvala.

Zahvaljujem uvaženoj potpredsednici Vlade.

Sledeći je predstavnik liste Aleksandar Vučić – Za našu decu, prof. dr Marko Atlagić.

Izvolite.