Zahvaljujem.

Uvaženi predsedavajući, poštovani ministre sa saradnikom, uvažene kolege i koleginice narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, pred nama se danas nalazi Predlog zakona o očuvanju kulturnog i istorijskog nasleđa manastira Hilandar.

Ovim zakonom se uređuje način na koji će se pružati pomoć i podrška Republike Srbije očuvanju kulturnog i istorijskog nasleđa manastira Hilandar.

Ministarstvo kulture i informisanja je u periodu od 9. do 30. jula 2021. godine održalo javnu raspravu o Nacrtu ovog zakona, gde su se mogle čuti sugestije i predlozi na ovaj zakon, što je dodatno doprinelo unapređenju donošenja ovog zakona.

Manastir Hilandar još od svog osnivanja 1198. godine, predstavlja najznačajnije središte srpske kulture, duhovnosti, obrazovanja i tradicije i predstavlja neprocenjivu vrednost za srpsko, kulturno i istorijsko nasleđe.

Kroz vekove relativno zaštićen od napada, a i pljačkanja u sigurnosti Svete gore Atonske, Hilandar je pošteđen sudbine skoro svih srpskih manastira.

U Hilandaru je očuvana najbogatija kolekcija originalnih starih rukopisa, ikona, fresaka, tako da Hilandar predstavlja najveću riznicu srpske srednjovekovne kulture uopšte.

Manastir se od 1988. godine, zajedno sa ostalih 19 svetogorskih manastira, nalazi za UNESKO-voj listi svetskih baština u sklopu spomenika srednjeg veka objedinjenih pod zaštitom planine Atos.

Hilandarska riznica je jedna od retkih u svetu koja može da se pohvali mnogobrojnim jedinstvenim, unikatnim blagom koje se slivalo u Hilandar iz celog sveta. Blago predstavlja duhovnost koje daje smisao vrednosti iz svih materijalnih predmeta koja se nalaze u Hilandaru. Svaki materijalni predmet ima tačno određeno značenje i svoju ulogu u duhovnom svetu.

Cilj predloga zakona, koji se danas nalazi pred nama narodnim poslanicima, jeste da se obezbedi kontinuirana i na zakonu zasnovana podrška i pomoć Republike Srbije u očuvanju kulturnog i istorijskog nasleđa manastira Hilandar i u tom smislu, da se obnovi, rekonstruiše i očuva manastir Hilandar, uz stalnu izvesnu i sigurnu finansijsku podršku iz budžetskih sredstava Republike Srbije.

Ovim zakonom biće omogućeno da se sredstva za realizaciju projekta za očuvanje kulturnog i istorijskog nasleđa manastira Hilandar može obezbediti i iz drugih sredstava, odnosno iz budžeta autonomne pokrajine i iz budžeta lokalne samouprave, kao i putem drugih donacija.

Pojedinačni ciljevi ovog zakona, kao što sam već i rekla, tiču se pre svega očuvanja, obnove, zaštite i unapređenja stanja imovine manastira Hilandara, ali jedan od takođe jako bitnih ciljeva ovog zakona jeste i podizanje svesti i znanja o srpskom kulturnom i istorijskom nasleđu koje se nalazi na Svetoj Gori.

Na jednom mestu je Sveti Sava napisao da ne gradi Hilandar zbog sebe, već zbog naroda, jer gde će se sveštenstvo bolje obučiti, nego na Svetoj Gori i odakle će lepšu dogmu u Srbiju preneti, nego sa Svete Gore.

Podignut kao obrazovni centar, Hilandar i danas projektuje duboku predanost molitvi, kako su i zamislili njegovi graditelji Stefan Nemanja i njegov sin Sveti Sava.

Mi danas živimo u zemlji koja se ne stidi svoje prošlosti i koja se sa ponosom seća svojih velikana kroz istoriju i koja se sa ponosom seća svoje slavne prošlosti.

Srbija danas na čelu sa predsednikom Aleksandrom Vučićem vodi politiku koja se zalaže kako za bolju budućnost Srbije, tako isto se zalaže i za očuvanje sećanja na našu slavnu istoriju i na našu prošlost i slavne velikane. Pa, tako danas imamo završen Hram Svetog Save u Beogradu, zatim, spomenik Stefanu Nemanji na Savskom keju, spomenik knezu Lazaru u Kruševcu, kao i mnoga druga obnovljena kulturna, istorijska i duhovna nasleđa u našoj zemlji. Svakako da će se i u narednom periodu raditi na tome.

Zahvaljujući Aleksandru Vučiću mi danas znamo ko smo, odakle dolazimo i kuda idemo.

Ja ću u danu za glasanje, svakako, sa velikim zadovoljstvom, podržati ovaj predlog zakona. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Sledeći je narodni poslanik Dušan Marić. Izvolite.

Dame i gospodo, Predlog zakona o zaštiti manastira Hilandar još jedan je dokaz kontinuiteta odgovorne politike koju sadašnje rukovodstvo Srbije vodi prema važnim nacionalnim temama.

Ja ću vas podsetiti da je pre dva meseca u Srbiji počelo snimanje filma i televizijske serije „Oluja“. Tako će Srbija prvi put posle 26 godina dobiti prvo filmsko svedočanstvo o najvećem etničkom čišćenju u Evropi posle Drugog svetskog rata u kojem su Hrvati i Hrvatska država ubili 2.000 Srba, a njih 250.000 proterali u beli svet, pri čemu ne treba zaboraviti ni još 250.000 Srba koje su hrvatske vlasti ranije proterale iz Zagreba, drugih hrvatskih gradova i krajeva.

Pre mesec i po dana, 5. avgusta, u blizini Beograda jednom impozantnom manifestacijom, Srbija je podsetila domaću i svetsku javnost na stradanje srpskog naroda u Hrvatskoj u Drugom svetskom ratu, u ratu od 1991. do 1995. godine, a posebno ovoj pomenutoj zločinačkoj akciji „Oluja“, uz prisustvo, što je vrlo važno, kompletnog rukovodstva Republike Srbije, rukovodstva Republike Srpske, patrijarha srpskog Porfirija i najviših predstavnika srpskog naroda i susednih zemalja.

Pre sedam dana, 15. septembra, na godišnjicu proboja Solunskog fronta, na godišnjicu vođenja Kajmakčalanske bitke, u Beogradu je održan jedan impresivan skup srpskog nacionalnog jedinstva povodom Dana srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave, opet uz prisustvo najviših predstavnika srpskog naroda iz Srbije i Republike Srpske i iz regiona.

Tog istog dana ovde u Skupštini Srbije donet je Zakon o zaštiti ćirilice. Tako je Srbija prvi put u svojoj istoriji dobila Zakon o zaštiti nacionalnog pisma. I danas ovde na ovoj sednici raspravljamo o zakonu o zaštiti manastira Hilandar. Ako Bog da, sutra Srbija će prvi put u svojoj istoriji dobiti zakon koji će štititi jednu od najvećih srpskih i nacionalnih svetinja.

Kao što vidite, u samo dva meseca imamo pet značajnih događaja, pet značajnih dešavanja, pet značajnih tema, značajnih za očuvanje istorije sećanja, za očuvanje istorijske istine, za očuvanje nacionalnog identiteta i samopoštovanja. I sve to imamo u organizaciji države.

Sad se vratite, recimo, 10, 15 ili 20 godina unazad, pa pokušajte da zamislite da se sve ovo događa u vreme nekih prethodnih vlasti. Da li možete da zamislite da se po nalogu nekadašnjih i sadašnjih lidera DOS-a snimaju filmovi o Paštriku, o Košarama, o proboju Koridora 1992. godine, o Jasenovcu ili o „Oluji“. Mislim, možete da zamislite, ali to prosto u to vreme nije bilo moguće.

Za to postoji nekoliko objašnjenja. Prvo je da prosto ti ljudi nisu pridavali pažnje nacionalnim pitanjima, da je to za njih bilo važno kao lanjski sneg. Drugo moguće objašnjenje jeste, što ne treba isključiti, da ti ljudi nisu bili svesni značaja ovih pitanja za srpsku naciju i za srpsku državu i treće moguće objašnjenje jeste da oni nisu hteli ili nisu smeli da se zamere ovim svojim mentorima sa zapada koji su ih 5. oktobra državnim udarom doveli na vlast, a možda da se ne zamere ni zvaničnom Zagrebu, Sarajevu, Prištini, itd, sve računajući da će jednom takvom servilnom politikom, politikom dodvoravanja obezbediti duži opstanak na vlasti. Mada je najverovatnije da su u pitanju sva tri ova objašnjenja.

Da nije tako, ne bi se moglo dogoditi, recimo, da umesto zakona koji su bitni za srpsku naciju, u vreme dosovske vlasti u ovoj Skupštini usvajaju deklaraciju kojom osuđuju nepostojeći genocid u Srebrenici, udarajući na taj način žig na obraz srpskog naroda, žig na obraz naroda nad kojim je izvršen najveći zločin genocida u istoriji civilizacije. Ne bi se moglo dogoditi ono što se dogodilo na Vidovdan, mislim na izručenje Slobodana Miloševića Haškom tribunalu, što je svakako jedno od najvećih nacionalnih poniženja u novijoj srpskoj istoriji.

Sada ovih dana iz nemara Florens Artman, ona je bila portparolka Haškog tribunala, čitamo da tadašnji lideri DOS-a nisu bili zadovoljni stepenom poniženja kojim će poniziti srpski narod izručenjem Slobodana Miloševića, nego da su zahtevale od NATO pakta i Haškog tribunala da istog dana, ali eksplicitno na Vidovdan izruči Ratka Mladića.

Ja ću vam sada pročitati dve rečenice iz njene knjige – srpski premijer, to je bio Zoran Đinđić, pokoj mu duši, koji tog popodneva telefonom zove glavnu tužiteljku kako bi je obavestio da je izručenje Slobodana Miloševića u toku, predlaže da joj odmah izruči Mladića ukoliko NATO može da dejstvuje bez odlaganja u toku od četiri sata, predlaže on. O čemu se ovde radi? Radi se o proceni da policija nije kadra da savlada obezbeđenje Ratka Mladića. Radi se o proceni da vojska neće pristati da učestvuje u tome sramnom činu i onda se poziva NATO pakt. Iz ove formulacije, ako može da dejstvuje u roku od četiri sata, ja jedino mogu zaključiti da je čovek pozvao NATO pakt da izvrši desant, neku komandovsku akciju u Srbiji, pa ako može u roku od četiri sata da zajedno, da uhapsi Ratka Mladića, da ga prebace u Tuzlu, iz Tuzle u Haški tribunal, pa da onda imamo jedno kompletno nacionalno poniženje. Srbiju smo ponizili izručenjem Slobodana Miloševića, a Republiku Srpsku smo do kraja ponizili izručenjem Ratka Mladića.

U ovom Predlogu zakona ja bih posebno istakao jednu odredbu kojom se predviđa obaveza Vlade Srbije da obrazuje komisiju za manastir Hilandar koja će nadgledati sprovođenju ovoga zakona. Ja mislim da je to dobro rešenje. Vlada Srbije inače ima više od 100 raznoraznih agencija, saveta, komisija. Mnoge od njih su potpuno bespotrebne, postale su paraministarstva i treba ozbiljno razmišljati o njihovom ukidanju. Ova vlast je nešto po tom pitanju već uradila, ali mislim da treba učiniti više. Većina tih agencija je formirana u vreme prethodnih vlasti. Da ne bude da govorim napamet, u vreme dve poslednje vlade koju je kontrolisala DS formirane su čak 63 agencije i komisije. Meni je drago što mi posle prave poplave tih bespotrebnih agencija, komisija danas usvajamo zakon koji predviđa formiranje jedne komisije za čije postojanje postoji potpuno opravdanje.

Ovakav odnos države prema svojoj istoriji, ovakvim donošenjem zakona koji su nacionalnom i državnom interesu, obeležavanjem značajnih događaja iz nacionalne istorije Srbija podstiče buđenje nacionalne svesti. Kod nekog više, kod nekog manje, ali kod svakog.

Ja mislim da ne postoji Srbin kojem nisu navrle emocije pre sedam dana dok je gledao kako ulicama i Beograda defiluju ešaloni srpske vojske sa zastavama slavnih pukova vojske i Kraljevine Srbije iz balkanskih i Prvog svetskog rata. Upravo po tim snažnim utiscima koje sam poneo sa Savskog trga, ja sam sledećeg dana zajedno sa delegacijom opštine Velika Plana ponovo posetio Kajmakčalan. Poveli smo sa sobom tri sveštenika i jednog narodnog guslara. Uspeli smo da osposobimo zvono na crkvi Svetog Ilije na Kajmakčalanu i gore se, kako su mediji objavili, prvi put posle pola veka planinom razleglo crkveno zvono. Posle ko zna koliko vremena u crkvi je konačno očitana jedna prava pravoslavna molitva, a pored Spomen-kosturnice u kojoj počivaju kosti četiri stotine srpskih junaka služen je parastos.

Koliko je svečano tog dana bilo na Kajmakčalanu i šta nam je to značilo, ilustrovaću jednim primerom. Najstariji član delegacije Ivo Pisarević, predsednik Udruženja potomaka ratnih od 1912. do 1918. godine, starina od 82 godina, je na vrh planine izašao peške, bos, svo vreme držeći srpsku zastavu u rukama. E, kao što je tog dana bila velika privilegija građane Srbije i Veliku Planu predstavljati na Kajmakčalanu, tako isto velika je privilegija danas građane Srbije i građane Velike Plane predstavljati u Skupštini Srbije koja usvaja Zakon o zaštiti manastira Hilandar, zakon o zaštiti jedne svoje velike nacionalne i državne svetinje. Hvala vam.

Zahvaljujem, gospodinu Mariću.

Sledeća je koleginica Olja Petrović. Izvolite.

Zahvaljujem, uvaženi predsedavajući.

Uvaženi ministre sa saradnikom, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, poštovane građanke i građani Republike Srbije, pred nama je danas Predlog zakona o očuvanju kulturnog i istorijskog nasleđa Svetog manastira Hilandar.

Manastir Hilandar predstavlja neprocenjivu vrednost za srpsko kulturno i istorijsko nasleđe i upisan je u listu Svetske kulturne i prirodne baštine UNESKO i zato je važno da se uredi način pružanja podrške i pomoći od strane Republike Srbije. Cilj je da se obezbedi kontinuirana i na zakonu zasnovana podrška i pomoć u obnovi, rekonstrukciji i očuvanju uz stalnu i sigurnu finansijsku pomoć iz budžeta Republike Srbije, čime se pokazuje da Srbija čuva svoju istoriju i tradiciju.

Moje kolege su dosta govorile o značaju Svetog manastira Hilandar i ja se neću ponavljati, jer je činjenica da je on od izuzetnog i neprocenjivog značaja za srpski narod.

Možda će neko i ovo da kritikuje, jer imamo pojedince koji apsolutno u Srbiji sve kritikuju. Kritikovali su i podizanje spomenika Stefanu Nemanji, ali i sve ono što se trenutno gradi u Srbiji, pa su čak i kritikovali umrežavanje, odnosno izgradnju puteva i pruga. To, dragi građani Republike Srbije, kritikuju upravo oni koji su ovu zemlju toliko zadužili i sve nas da smo samo pre par godina bili na ivici bankrota.

Loše zaduživanje i punjenje sopstvenih džepova i računa zamenili smo odgovornim vođenjem naše države na čelu sa predsednikom Aleksandrom Vučićem i na transparentan način predstavili građanima da znaju gde i na koji način se njihov novac troši. Danas građani vide nove bolnice, nove puteve, pruge, vide rekonstruisane škole, vrtiće, rekonstruisane manastire, hramove, a udeo javnog duga u BDP je i dalje ispod 60%, tačnije 58,4% i uprkos svim merama pomoći koje je država sprovela.

Sada država ima novac samo zato što se prema finansijama u proteklom periodu ophodila domaćinski, što nam je i te kako pomoglo da se uspešno borimo sa svim izazovima sa kojima smo se susreli zbog korona virusa. Građani to vide i osećaju, jer pored svega što se gradi u našoj zemlji, plate i penzije nastavljaju kontinuirano da rastu i pored svih vrsta paketa pomoći koje su usledile i uslediće građanima i privredi, a podsetiću vas da je danas svim korisnicima penzija isplaćen iznos od 50 evra, odnosno 5.900 dinara, a da će u februaru ili martu sledeće godine penzionerima biti isplaćena i dodatna novčana pomoć u iznosu od 20.000 dinara.

Pored čuvanja istorije i tradicije sa jedne strane, naša država, sa druge strane, stavlja akcenat na razvoj digitalizacije, pa će tako u fokusu Vlade biti dostupnost finansiranje inovativnih kompanija, razvoj digitalne infrastrukture, ulaganje u istraživanje i razvoj. Sa ovim ciljevima aktivno će se raditi kroz 35 projekata vrednih 177,6 miliona evra.

Srbija značajno ulaže u razvoj e-Uprave, inovacije i digitalizacije. Značajni rezultati postignuti su u obrazovanju, inovacionoj infrastrukturi, izgradnji naučno-tehnoloških parkova, start-ap centara. Kao što smo bili korak ispred mnogih kada smo kao jedan od prioriteta Vlade pre par godina stavili proces digitalizacije, tako su danas pred nama u okviru toga pet novih prioriteta, a to su veštačka inteligencija, biotehnologije, bio-medicina, pametni gradovi, budućnost mobilnosti i upotreba geo-prostornih podataka.

Srbija je postala veoma atraktivno mesto za ulaganja. Sve ovo nam pokazuje i priliv direktnih stranih investicija, a po čemu smo apsolutni lider u regionu, pa tako vidimo mnoštvo novootvorenih fabrika širom Srbije, a samo pre par dana otvorena je i švajcarska fabrika za proizvodnju osvetljenja „Regent“ u Svilajncu u kojoj će na početku biti zaposleno 120 radnika, a uskoro se planira čak 200 radnih mesta, što je od izuzetnog značaj za sve zaposlene i one buduće zaposlene, kao i za njihove porodice, jer se time značajno povećava životna standard građana.

Od nezaposlenosti koja je bila 26% i dvocifrene inflacije, mi smo danas stopu nezaposlenosti smanjili na oko 10% i očuvali i u vreme Korona virusa. Danas ljudi ne strahuju za svoju egzistenciju, danas se ne stavljaju katanci na fabrikama, već se stalno otvaraju nove, širom Srbije.

Mnogo toga smo renovirali i izgradili u odnosu na 2012. godinu. Srbija je danas jedno veliko gradilište, ali je i veliki posao pred nama, jer samo marljivim radom, kao i do sada možemo da napredujemo. Takođe, nastaviće se i sa povećanjem plata i penzija jer tako vraćamo naše ljude na svoja ognjišta, jer danas u svojoj zemlji mogu lepo da žive od pristojnog rada.

Srbija je danas stabilna i snažna država koja se bori za svoj narod i svoje interese, ali ne ugrožavajući bilo koga drugog jer se Srbija bori kako za ekonomski napredak, tako za mir i stabilnost. Ono što je najvažnije mi danas radimo u interesu naše države, naših građana, radimo za našu decu, jer samo ovakvom politikom gradimo čvrste temelje za sigurnu budućnost naših potomaka.

Iako nam predstoje veliki pritisci jer mnogima smeta jaka Srbija, moramo da budemo složniji više nego ikada. Tu smo da sačuvamo i da ne zaboravimo našu istoriju i tradiciju, našu kulturu sa jedne strane, ali i da ulažemo i borimo se za sigurnu budućnost i uvek volimo i brinemo o svom narodu gde god se on nalazio sa druge strane.

U Danu za glasanje, zajedno sa poslaničkom grupom Aleksandar Vučić – Za našu decu, podržaću predloženi zakon. Hvala.

Zahvaljujem, koleginici Petrović.
Sledeći narodni poslanik Marijan Rističević.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi koji smo nešto stariji znamo koliko je SPC stradala u vreme komunističkog poretka u bivšoj SFRJ. Ja sam jedan od retkih koji je imao običaj da ga roditelji vode u crkvu i dobro znam i posledice koje su proisticale iz toga što ste u to vreme verovali u Boga, odnosno što ste bili pripadnik SPC kao vernik.

Dakle, ukoliko želite kao dete da recitujete pesmice za Svetog Savu, to znači da ste isključeni iz svih nekih dečijih i omladinskih aktivnosti koje su u to vreme preduzimali komunisti i komunistička partija, u osnovnim pa i u srednjim školama.

Više puta sam prisustvovao i represiji koja je vršena nad roditeljima, pa i deci koja su imala hrabrosti da budu vernici. Jedan sam od retkih koji je recitovao pesmice za Svetog Savu, što je bio običaj, barem u Sremu gde sam ja živeo, da deca iz osnovnih škola, pa nekada i nešto mlađa recituju te pesmice najvećem srpskom svetitelju i osnivaču SPC. Najlepša pesma koju sam ja zapamtio je bila pesma Vojislava Ilića koja je počinjala: „Ko udara tako pozno u dubini noćnog mira, na kapiji zaključanoj Svetogorskog manastira. Otvorite mi časni oci manastirska teška vrata i primite carskog sina za najmlađeg svoga brata“.

Dakle, ti stihovi se uglavnom i pamte, za razliku od stihova koji su bili posvećeni velikom diktatoru i neprijateljskom vojniku, koji je u to vreme imao u svakom selu najbolju svoju ulicu pod nazivom ulica maršala Tita. Retko je naseljeno mesto, a čitavi gradovi kojima bi ja zbog toga vratio ta imena, čitavi gradovi su uzimali, ne znam, Titovo Užice, Titov Veles, Titov Vrbas itd.

Sećam se da smo u osnovnoj školi mi koji smo imali obične nazive ulica, recimo Pregrevica, ja kad ustanem, moram onako stidljivo da kažem, kad nastavnik ili učitelj pita: “A iz koje si ti ulice“, ja kažem: „Pregrevica“, dok su deca komunista, oni koji su se ponosili time, ponosno ustajali da kažu: „Ja sam iz Titove“.

Sećam se i toga da nisam nikada nosio štafetu, jer nisam bio dovoljno podoban i da sam imao dvojku iz ruskog jer je nastavnik ruskog jezika u osnovnoj školi bio predsednik partijske ćelije u mom selu i nikako njemu nije odgovaralo da njegovi učenici idu u crkvu i da budu vernici, a posebno da recituju.

Sećam se i u Novim Karlovcima prve velike pobune, verničke, omladinske kada su omladinci rešeni da ne izgube deo srpskog nacionalnog identiteta, SPC je sastavni deo, jedan od glavnih sastavnih delova srpskog nacionalnog identiteta.

Recimo, trebala je da bude neka igranka, padalo na Božić, onda su oni verni Titu, svom bogu, neprijateljskom vojniku, iščupali te maršale ili kako se zvala ta pojačala i zabranili neku vrstu igranke koja se završila u crkvi sa - Roždestvo Tvoje, Hriste Bože naš, vozsija itd, na šta je reakcija bila, fiće plave sa plavim svetlima, plave marice oko crkve itd.

Sećam se sveštenika Bulatovića koji je meni izgledao veliki kao kuća, koji je zabranio naoružanoj policiji da uđe u crkvu, stavši ispred nas na vrata i rekavši – ne može crveni đavoli u crkvu sa oružjem, toga se sećam.

Dakle, tada mi sve nije bilo jasno, sada mi je jasno da je srpska crkva jedan od glavnih nosilaca srpskog nacionalnog identiteta, da to svakako treba čuvati, kulturno i drugo nasleđe Hilandara, ali treba čuvati sve crkve i sve manastire na teritoriji bivše Jugoslavije, treba ih čuvati naravno i širom sveta zato što su puno značila nekima koji su živeli pre nas, ali značiće svakako i nekima koji žive posle nas.

Logično je da povedemo računa o Hilandaru. Posle Oca, Sina, red je da dođemo i do Svetog duha koji tu negde lebdi iznad Hilandara. Dakle, zbog Svetosavlja itd, posle Stefana Nemanje i hrama Svetog Save, logično je da još više učinimo na zaštiti Hilandara.

Da li postoje neki političari koji obično nešto ostave? Postoje političari, čak i među komunistima je bilo političara koji su tajno ili javno pomagali SPC i nešto ode u crkvu, nešto se stavi na ikonu, nešto pored ikone, da se neki prilog, budete možda i ktitor nekog manastira. Iz pokajanja srpsko sveštenstvo daje priliku, kao Bog daje svima pravo da se predomisle, mada ja ne mislim da su se ti komunisti baš iskreno predomislili, ali Bože moj, nisam ja Bog. Sveštenici su Božje sluge i oni misle da povratak nekih nevernika u verničke redove je značajna.

Mnogi od njih su ulazili u crkvu da nešto prilože, ostave, ali ima i političara koji su u crkvu išli radi sopstvene dobiti. Ja ću vam navesti, vama je svakako poznato, gospodine Martinoviću, ime i prezime, ako ja kažem „Boško Ljotić“, vi ćete znati „Boškić Ljotić“ ko je to. Dakle, to je jedan od retkih političara koji je otišao u crkvu ne da nešto ostavi, već da nešto uzme. Svakako se sećate i onog sveštenika koji je javno u novinama rekao šta se desilo na Hilandaru, kada je ovaj muzao svojevremeno rudare, one koje rade pod zemljom. Znači, rešio je malo i oko tog Duha svetoga da se okoristi, pa mu je bilo malo 50.000 evra od rudnika Kolubara, pa je kao u ime porodične organizacije otišao na Hilandar i da predstavi sebe kao zaštitnika porodičnih vrednosti itd, što je crkva zdušno podržala i to svakako nije bio problem.

Problem je bio što je dotična persona „Boško Ljotić“ itd, pred ikonom Trojeručicom dao zakletvu da neće praviti stranku, da se neće baviti politikom, već da će njegova organizacija isključivo štititi porodične vrednosti, što bih i ja pozdravio i u to vreme smo, mnogi od nas, na sitno donirali takvoj porodičnoj organizaciji da se bavi zaštitom porodice, porodičnih i tradicionalnih vrednosti.

Međutim, gle čuda. On je dao zakletvu i slagao. Slagao, a sveštenici koji su bili takođe zainteresovani za porodične vrednosti, čuvanje tradicionalnih vrednosti, pa i odlaska u crkvu, duhovnih itd, je darivala personu, „Boška Ljotića“, sa pet hiljada evra.

Dakle, sveštenici na Hilandaru su bili, bez obzira što se crkva nije bavila politikom, a nije bila politička tema, on je rekao da će se baviti porodicom, oni su to darivali sa 5.000 evra a on ih je slagao. I otuda ja čoveka koji se pred Trojeručicom zakleo i slagao zovem - sveti boškić ljotić levoručica. On je otprilike prvi političar koji je iz koristoljublja ušao u crkvu. Ne računam tu pripadnike ustaških pokreta koji su ulazili i pljačkali crkveno blago, popalili 500 crkava za vreme Drugog svetskog rata. Eto među političarima koji neguju tradicionalne duhovne i verničke vrednosti Boško ljotić levoručica je popalio, odnosno zapalio, ne mislim fizički, nije zapalio manastir, zapalio je sveštenike za 5.000 evra i to posle onog tragičnog požara koji se desio na Hilandaru. Umesto da nešto priloži da pomogne, on je rešio da pomogne sam sebi i na takav način će kod mene ostati upamćen.

Takođe, treba se osvrnuti malo i na Crnu Goru. Da je Milo Đukanović bezobziran, to je svakako poznato, da se Crna Gora odvojila od Srbije 2006. godine, u vreme dok je Srbijom i Crnom Gorom upravljao Sveto Marović, jel tako? Crnom Gorom je upravljao Milo Đukanović a Srbijom je upravljao, predsednik Srbije je bio Boris Tadić, po poreklu Crnogorac. Dakle, Crna Gora se zemaljski razdružuje od Srbije u trenutku kad upravljaju i Crnom Gorom i zajedničkom državom i Srbijom, dakle koriste tu vrstu prednosti, da se odvoje i posle odvajanja, naravno, reakcija Vuka Jeremića je bila, kako beše ono - još 20 noćenja sa Svetog Stefana dajte meni vi, i sebe je predstavio sa ovim njihovim savetnikom ili ministrom spoljnih poslova Roćenom kao čoveka koji zajedno sa njim j… majku Srbiji. I danas Vuk Jeremić želi poverenje Srba, želi poverenje vernika prema njegovoj političkoj opciji, bez obzira što se na tako dosta svirep način obratio prema državi u kojoj je bio ministar spoljnih poslova, gde je izjavio da i on sa Roćenom j… da ne govorim dalje, veoma je vulgarno, majku Srbima. Na takav način su se oni teritorijalno razdružili i Srbija postala nezavisna.

Milo Đukanović nije baš glup čovek, on je shvatio da bi se rešio srpskog identiteta u Crnoj Gori, pošto je Crna Gora za mene srpska država, a i za mnoge građane Crne Gore, on je rešio da napadne svetinje i onih državljana Crne Gore, svetinje koje se nalaze na toj teritoriji, shvativši da je srpska crkva jedan od glavnih nosača srpskog nacionalnog identiteta, rešio je da se reši Srba. A kako da se reši Srba? Mora prvo da udari u crkvu i zato je ceo pokret nastao - Ne damo svetinje. Milo Đukanović je mislio kada ostavi Srpsku pravoslavnu crkvu bez imovine, da će u tom slučaju lakše nestati Srbi u Crnoj Gori, što je ustaška politika, što je bila politika Komunističke partije Jugoslavije koju su zacrtali u Drezdenu 1928. godine, gde su po toj recepturi posle rata kao pobednici, što meni nije bilo drago što se to desilo, što su kao pobednici realizovali svoj program i jednu veliku državu stvorenu krvlju srpskog naroda isparcelisali u šest nacionalnih država, gde su svakom od tih naroda dali teritoriju koju je taj narod naseljavao, plus teritorije, velike teritorije koje su bile naseljene srpskim narodom.

Naravno, posle prelaza jedne NDH u drugu NDH, to je SR Hrvatska, kad se to desilo, onda je Tuđman pokušao da realizuje treću trećinu programa Ante Pavelića i raselio je, nešto pobio, Srba 90-ih godina, dakle, realizovao je doprinos da se u potpunosti realizuje Pavelićeva politika - jednu trećinu pobiti, jednu trećinu pokrstiti, otuda i napadi na SPC u Crnoj Gori i Milo Đukanović ima kopi-pejst od te ustaške politike, gde je zahvaljujući komunističkoj ustaškoj politici određeni deo Srba bio u tim republikama koje su komunisti osmislili. Naravno da su svi oni kad su dobili nezavisnost rešili da se reše srpskog nacionalnog pitanja i jedino je Srbija zadržala gotovo identičan etnički sastav, bez obzira na priliv više stotina hiljada izbeglica, gotovo da je zadržala etnički sastav iz 1991. godine.

Sve druge bivše jugoslovenske republike, srećni dobitnici komunizma, stvarajući svoje nacionalne države rešavaju da se reše Srba, a najviše napada je bilo na SPC i Milo Đukanović je tako rešio da se posle zemaljskog razduženja i duhovno Srbi u Crnoj Gori imaju razdružiti od Srba.

Zato je značaj SPC jako veliki. Mi koji živimo u Sremu znamo i za nemanjičke i za brankovićke manastire, da je nekom narodnom istorijom veliki greh prema Brankovićima jer nisu bili izdajnici i posle pada Smedereva dodatno su posrbili Srem i Frušku goru i tako doprineli da danas Vojvodina i da u Vojvodini ima građana srpske nacionalnosti toliko da ona nikada više neće biti dovedena u pitanje bez obzira koliko se to ne dopadalo Nenadu Čačku.

Zamislite sledeću stvar - da mi registrujemo negde srpsku rimokatoličku crkvu u policiji. Rešimo mi, hajde sada, dopada nam se recimo katolička crkva ili bilo koja druga i mi rešimo u policiji da osnujemo crkvu. Nađemo tri, četiri građanina, nađemo nekog raspopa, ne daj Bože, i mi to registrujemo i kažemo - to je ta crkva i mi u Srbiji ne priznajemo Rimokatoličku crkvu i zamislite da oni još žele da drže misu i mi skupimo neke barabe, ološe i dođe neko sa strane da nas podrži - kao borba protiv fašizma.

Zamislite Nenada Čanka koji smatra da borba protiv patrijarha i mitropolita koji nose Sveto pismo, Jevanđelje itd. i koji žele da drže jedan crkveni obred u svojoj crkvi na svojoj imovini i on se kao bori protiv fašizma, bori se protiv vladike, mitropolita i bori se protiv patrijarha da ne mogu da vrše službu jer on misli da je vršenje službe fašizam.

Ja mislim obrnuto. Ja mislim da je fašizam ono što je on radio, da je to širenje verske netrpeljivosti i da tu njegovu političku organizaciju, ako je to stav i političke stranke kojoj je on predsednik, treba dovesti pod sumnju i videti da li je to uslov da tužilac pokrene postupak za zabranu te partije s obzirom da je to očigledno širenje verske mržnje i netrpeljivosti.

Zamislite sada da mi dođemo tako i dođu katolički sveštenici da drže službu i kažemo - ne, vi ste nelegalni, vi ne možete da vršite službu tu, vi ne možete, recimo, da to radite u Inđiji, vi to morate da radite negde u Smederevu, imate vi dovoljno katoličkih crkava. Zamislite na šta bi to ličilo i zato se čudim svim ovim Evropljanima, svaka čast EU, evropskoj zajednici, što nisu osudili takvo teško ometanje verskih prava pripadnika SPC jer danas, sutra, ne daj Bože, ja to ne zagovaram, niti bi zagovarao bez obzira šta se dešavalo crkvi čiji sam ja vernik, zamislite sutra da to neko uradi Protestantskoj, Rimokatoličkoj i drugim crkvama, to mislim da bi Evropa osudila, čak i da smo to radili prema ovim sektama, da bi i u tom slučaju Srbi bili krivi.

Ljudi koji veruju, treba to ceniti, svačiju bogomolju treba ceniti. Ne treba nikoga ubiti zato što na drugi način veruje svom Bogu i ne treba ga kažnjavati. Ne treba ništa od toga raditi i zato se čudim svima onima koji nalaze razumevanja na ponašanje Mila Đukanovića, Vuka Draškovića i Nenada Čanka prema našoj SPC. Hvala.

Zahvaljujem.
Sledeća je koleginica Ana Beloica.

Uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predstavnici Vlade, poštovani građani Srbije, niste živeli ako za svoj narod i svoju državu niste učinili nešto veliko, a da pri tom niste tražili ništa za uzvrat.

Zakonsko rešenje o kome danas raspravljamo u ovom visokom domu govori upravo u prilog tome. Sveta gora, iako je teritorijalno zastupljena na teritoriji Republike Grčke, karakteristična je po tome što se na njenoj teritoriji nalazi i deo teritorije Srbije, a to je svakako manastir Hilandar. Manastira Hilandar već više od devet vekova predstavlja kulturno i duhovno središte srpskog naroda i zato je za naš narod, za naše građane i za našu državu od izuzetno velike važnosti.

Zakonom o očuvanju kulturnog i istorijskog nasleđa svetog manastira Hilandar uređuje se način pružanja pomoći i podrške manastiru Hilandar, koji je zajedno sa celokupnom baštinom na Svetoj gori smešten na listu svetske kulturne i prirodne baštine pod zaštitom UNESKA.

Cilj ovog zakona jeste da se obezbedi kontinuirana i konstantna podrška Svetom manastiru Hilandar, koja je inače zasnovana na budžetskim sredstvima Republike Srbije, odnosno na budžetskim sredstvima svih građana naše zemlje.

Kao što je opšte poznato, manastir Hilandar je 2004. godine zadesio strahovit požar, i u tom požaru je uništena gotovo celokupna kulturno-istorijska baština manastira Hilandar. Do današnjih dana je rekonstruisano 90% ovog manastira i za te namene je utrošeno preko 16 miliona evra. Ta sredstva donirana su od strane Vlade Republike Srbije, od strane vernog naroda, kao i od strane SPC. Upravo ovakav pristup pokazuje koliko država Srbija zapravo vodi računa o kulturi, o tradiciji i celokupnoj kulturno-istorijskoj baštini našeg naroda.

U prilog tome, govori i činjenica da smo u oblast kulture u poslednjih šest godina uložili mnogo više nego decenijama i decenijama unazad. To nije nikakvo čudo, ako imate u vidu da je pre samo desetak godina Republika Srbija bila potpuno ruinirana, potpuno uništena zemlja, koja nije mogla da vodi računa ni o osnovnim potrebama naših građana a kamoli o ulaganju u kulturu.

Zahvaljujući dobrom pozicioniranju u čitavom svetu, zahvaljujući tome što smo uspeli da izvučemo sve pozitivne efekte ovog pandemijskog rata, mi smo uspeli, ne samo da ekonomski prosperiramo i obezbedimo bolji životni standard za naše građane, već smo uspeli da obezbedimo i budžetska sredstva za sve sfere društvenog života.

Vi ste u samom centru Beograda imali Savski trg, trg koji je karakterisan kao najružniji deo grada. Mi smo danas upravo na tom mestu izgradili jedan velelepni spomenik, spomenik rodonačelniku srpske srednjevekovne dinastije, rodonačelniku srpske srednjevekovne moderne države, spomenik velikom Stefanu Nemanji, koji je danas, slobodno mogu tako da se izrazim, postao jedan novi simbol srpstva.

Dok mnogi maštaju o tome da taj spomenik, kao i sve ono što smo mi godinama gradili ruše, iako znaju da nemaju podršku građana za to, mi smo nastavili da gradimo. Izgradili smo spomenik Milutinu Milankoviću, spomenik Borislavu Pekiću i podsetiću građane da smo uspeli da završimo i Hram Svetog Save posle čitavog jednog veka. Nastavljamo dalje da ulažemo u oblast kulture.

Kada govorimo o kulturi, ne mogu a da ne kažem i da se ne osvrnem na najveće dostignuće u srpskoj kinematografiji, u srpskom filmu, a to je svakako film „Dara iz Jasenovca“. Čitava Srbija plakala je nad stradanjem srpskog naroda, plakala je nad patnjom i suzama srpske dece o kojima smo mi, poštovani građani Republike Srbije, cenjeni narodni poslanici, 75 godina ćutali.

Dakle, 75 godina bilo je potrebno našoj zemlji, Republici Srbiji da progovori o genocidu koji je sproveden nad srpskim narodom tokom Drugog svetskog rata, jer nismo imali hrabrosti da o tome govorimo u međunarodnoj zajednici. Predrag Gaga Antonijević je to lepo objasnio u samo jednoj rečenici: „Jedni nisu mogli, drugi nisu smeli, a Aleksandar Vučić je i smeo i mogao“.

Danas nam ti takozvani kvazi borci za pravdu, kvazi borci za slobodu dele lekcije o moralu, dele lekcije o tome ko je izdao srpske interese na KiM. E, pa, poštovana gospodo, ja ću vas podsetiti da srpski narod nije oboleo od kolektivne amnezije. Podsetiću vas i da srpski narod dobro pamti ko je te 2011. godine postavio granice na Jarinju i Brnjaku. Srpski narod pamti ko je postavio čuveno pitanje u Međunarodnom sudu pravde, ko je postavio pitanje koliko nas koštaju građani na KiM. Nismo zaboravili ni to da ste slali žandarmeriju na te iste srpske mladiće koji su branili da se postavi ta ista granica na Jarinju.

Cenjena gospodo, gde ste bili onda kada su nam palili kuće? Gde ste bili onda kada su nam skrnavili grobove, kada su nam palili crkve, kada su nam palili manastire? Gde ste bili, poštovana gospodo, onda kada su nam uvodili takse? Gde ste danas kada se srpski narod suočava sa teškoćama na KiM? Koliko puta ste posetili taj isti narod na KiM, da vidite kako taj narod živi i da podelite sudbinu tog istog naroda?

Danas imam puno pravo da o tome govorim ja u ime svih onih mladih ljudi kojima je rat na KiM uništio detinjstvo, u ime svih onih mladih ljudi koji su maštali o tome da ponovo ugledaju svoje očeve, da ponovo ugledaju svoju braću koja su se borila za srpsku slobodu, za srpsku svetu zemlju, za našu Srbiju, za našu otadžbinu, jer mi bolju i lepšu zemlju od naše Srbije nemamo.

Ja sam, hvala Bogu, dočekala da mi se i otac i stric i ujak živi i zdravi vrate svojim domovima, vrate svojim kućama, ali u ime svih onih koji to nisu, u ime svih onih mladića i devojaka koji nisu dočekali ni da upoznaju svoje očeve, nećemo dozvoliti da na kontu srpske patnje, srpskih suza stičete jeftine političke poene. Narod prezire lažne moraliste, prezire kvazi borce za slobodu i one koji su izdavali srpske nacionalne interese da bi nam danas delili lekcije o pravdi i o moralu.

Mi danas, čak i u ovim teškim vremenima kada se naš narod na KiM suočava sa zabranom osnovnog ljudskog prava, zabranom slobode kretanja, pod vodstvom Aleksandra Vučića nastavljamo da se borimo za mir, da se borimo za stabilnost, jer nam je dosta ratova, dosta nam je suza, dosta nam je patnje srpskog naroda. Ali, nećemo dozvoliti da više i jedna srpska žrtva bude zaboravljena, upravo iz tog razloga ne zato da bismo potpirivali mržnju, potpuno suprotno od toga, već želimo da pokažemo da srpske suze više nisu beznačajne i da pokažemo čitavom svetu, a i našem narodu, šta je to što našoj deci više nikada ne smemo da ostavimo u amanet.

Mi smo se 2014. godine pred našim građanima pojavili sa jednom devizom, a to je: „Budućnost u koju verujemo“. Čini mi se da danas, složićete se sa mnom, tu istu budućnost i živimo, ali nastavljamo da se borimo i da sanjamo o velikim delima, o velikim projektima koji će nam doneti boljitak i prosperitet.

Mi smo smogli snage da menjamo Srbiju onda kada je malo ko u to verovao, ali nastavljamo da se borimo za bolju, lepšu i sigurniju budućnost, jer naša deca barem to zaslužuju. Živela Srbija! Zahvaljujem.

Zahvaljujem.

Sledeći je narodni poslanik Slobodan Alavanja.

Izvolite.