Poštovana predsedavajuća, uvaženi potpredsednici Narodne skupštine, uvaženi ministre sa saradnikom, poštovani predstavnici Ministarstva odbrane, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je danas nekoliko važnih sporazuma od kojih tri sa BiH i sva tri imaju veze sa granicom.
Na prvi pogled, granica predstavlja jednu banalnu pojavu koja deli dve teritorije ili dva prostora, međutim, ako to dublje sagledamo granica je mnogo više od same međe između dve teritorije ili dva prostora.
Granica jeste tačka ili linija koja razdvaja dva prostora, ali ona je isto tako linija koja spaja dva prostora. Na istom mestu, na istoj liniji ili se razdvajamo, ili se spajamo ili se kulturno i civilizovano i zakonito i uređeno razdvaja i uređuje odnos dva prostora, ali isto tako i uređuje linija susreta.
Na istom mestu se možemo sudarati, a isto tako se možemo i susretati. Nije do granice niti do prostora, da li se susrećemo ili sudaramo, to je do aktera koji svojom kulturom, svojom svešću, svojom civilizovanošću, jednom rečju, svojim kvalitetom biraju, određuju da li će se sudarati ili će se susretati. U metafizičkom smislu, granica je takođe mnogo više od linije razdvajanja, pa i samog spajanja i granica je neka vrsta standarda ili mere slobode, ne postoji sloboda bez granice, sloboda bez granice je anarhija. Granica je neka vrsta principa, na kome se meri kvalitet slobode ili od koga počinje merenje i računanje same slobode.
Zato, pitanje uređenja bilo kojih granica, odnosa prema granicama pre svega etičkim, odnosno moralnim granicama, a evo u ovom slučaju i samim teritorijalno političkim granicama i razgraničenjima, zapravo na odnosu našem prema tim granicama, se meri naš personalni kolektivni, kulturni, etički i uopšte civilizacijski kvalitet i zato me raduje da danas imamo tri sporazuma koji tretiraju ovu temu, i to veoma afirmativno i kvalitetno, gde ćemo napraviti veoma značajan iskorak ako smo čuli i dobili u materijalima, ali čuli u obrazloženju da će zapravo ta granica podići, granica sa BiH, odnosno granica između Republike Srbije i BiH, biti podignuta na viši nivo, uređenosti, zapravo uvažavajući ove okvire ili principe koje sam spomenuo, odnosno o kojima sam govorio, gde ćemo postići viši stepen susreta, a smanjiti mogućnost sudaranja, odnosno mogućnost nesporazuma.
Svaka granica je bitna, svako uređenje granice je bitno, ali ako imate granicu koja razdvaja i spaja, dve zemlje, koje imaju određena, na žalost veoma značajna i teška opterećenja, iz raznih perioda naših prošlosti, onda uređenje te granice zapravo predstavlja veoma važan iskorak i postaje značajnije od uređenja nekih drugih tačaka, na određenim granicama, odnosno razgraničenjima.
Dakle, i u nekom subjektivnom smislu kao bošnjak, kao čovek koji dodatno prati razvoj odnosa između Srbije i BiH, kao čovek koji predstavlja političku stranku, Stranku pravde i pomirenja, četiri narodna poslanika koji predstavlja program te stranke u kome je odnos između BiH, i Srbije, stavljen na jedan od najviših nivoa, našeg interesovanja i delovanja, u tom programu također odnos između srpskog i bošnjačkog naroda sa pozicije Stranke pravde i pomirenja, i njenih narodnih poslanika u Narodnoj Skupštini, takođe tretiran kao jedan od najvažnijih i to suštinski, ne samo retorički.
Dakle, ne samo važan na relaciji ta dva naroda, već taj odnos smatramo veoma važnim i u pogledu mogućih refleksija na celokupnu stabilnost u regionu. Sve to imajući u vidu razna i pozitivna, posebno negativna iskustva iz bliže i dalje prošlosti između ova dva naroda i ove dve države, zato su ovi sporazumi od izuzetne važnosti.
S druge strane, kada imamo u vidu sve ono što se i nedavno i ovih dana dešavalo i dešava, posebno po pitanju hapšenja i privođenja određenih građana BiH, koji su putovali prema Srbiji i bili uhapšeni, odnosno privedeni na granici, što je zapravo podiglo određeni stepen nervoze i proizvelo određene tenzije između dve zemlje, a posebno između dva naroda, jer se radi o veoma ozbiljnoj neprijatnosti koja ne sadrži kod sebe pravnu dimenziju, i ne samo političku, već mnogo više od toga, gde se zapravo otvaralo pitanje - ko je sledeći, ko sme da putuje, pa, ko ne sme da putuje, jer se nije radilo o tome da imamo transparentne informacije ko su ti ljudi koji, eventualno, mogu biti potraživani sa određene strane.
Dakle, sve to je opterećivalo naše odnose i bilo jedna od tačaka našega aktivnog interesovanja. Lično sam imao prilike više puta razgovarati i sa predsednikom Republike Srbije na ovu temu, i izuzetno sam obradovan zbog same činjenice da je konačno donešena odluka da se predmeti koji postoje u Republici Srbiji kod nadležnih organa, a tiču se građana BiH, ustupe nadležnim organima BiH, i time se zapravo stavlja tačka na ovo pitanje.
Naravno, imamo i konkretan slučaj Edina Vranja, koji je zapravo bio i povod da se ova pitanja ponovo i na ovaj način otvore, koji će, ili koji je već zapravo oslobođen, odnosno, saopštena mu je takva odluka.
Sve su ovo neprijatna pitanja, ali koja ipak mogu izazvati određenu radost kada se pokaže spremnost i sposobnost da se ona sagledaju sa više ljudskosti, sa više osećaja, naravno, uvažavajući i zakonske norme, odnosno procedure, ali uvek je pitanje kakav pristup nečemu imamo.
Dakle, pitanje odnosa država je isto kao i pitanje odnosa dva čoveka, odnosno dve osobe. Ako želite kvariti i zatezati odnose, uvek ćete naći ili argumente, ako ne nađete argumente, možete naći izgovore da kvarite odnose.
Dakle, ako želite da popravljate i gradite dobre odnose sa nekim, bilo da je komšija, bilo da je kolega, bilo da je neko sa kim imate bilo koji drugi oblik kontakta i komunikacije uvek ćete naći puno argumenata da te odnose gradite.
Zato je namera temelj svega. Dakle, dela se cene prema nameri. Namera je ta koja pravi temelj pravca našeg kretanja u individualnom smislu, porodičnom smislu, ali kolektivnom smislu i na koncu u međudržavnim odnosima ili međudržavnom pogledu. Zato je ta namera jako bitna i od nje ovisi kuda se mi krećemo, da li želim oda ostanemo taoci određenih bolnih, krvavih događaja iz naše prošlosti, određenih perioda naše prošlosti, krvavih, bolnih i tragičnih, ili želimo da tu prošlost, pa makar bili i ti veoma tragični, krvavi i teški događaji iskoristimo kao pouku na kojoj ćemo graditi drugačiju budućnost, dakle, ne ostajući taoci te prošlosti, ali koristeći to kao pouku kako se to više nikada ne bi ponovilo.
Dakle, to je pitanje namere, pitanje etičkog postolja za tu nameru i na kraju pitanje i veličine, širine i dubine aktera koji donose te odluke, koji imaju ili nemaju viziju, koji su državnici ili nisu državnici. Razlika između državnika i političara je ogromna. Državnik je političar koji ima kapaciteta da svoj lični interes, svoj partijski interes, svoj bilo koji partikularni interes posveti opštem, državnom, nacionalnom interesu, ili interesu naroda i koji ima viziju u budućnosti i koji svoje celokupno delovanje i kapacitete podređuje tim interesima i toj viziji.
Dakle, ti ljudi, ti političari koji imaju takve odlike njih možete nazvati državnicima, bez obzira na kojoj se funkciji, hijerarhijskoj lestvici nalaze. Nažalost, ovih prvih je toliko malo, ali s druge strane, običnih političara je tako puno, mogu reći neka vrsta inflacije političara u vremenu u kome živimo i na prostoru na kome živimo. Dakle, to su najčešće ljudi sa jako mnogo demagoški floskula, velikih poruka, mnogo patriotizma na određenim proklamacijama, demagoških formulacija i poruka. Međutim, najčešće odluke takvih se donose, stvarne odluke se donose isključivo u ličnom interesu, u interesu partijskom, u interesu svakako partikularnom. To je osnovna razlika.
Zato kažem da sam se obradovao nakon toliko razgovora i aktivnosti, da je pre svega predsednik Republike Srbije imao razumevanja i imao snage da zapravo neke možda i lične ili partikularne stavove, poglede, zahteve sopstvenog okruženja stavi po strani, a da zapravo donese odluku da se da ono što je vizija budućnosti srpsko-bošnjačkih odnosa, odnosa dva veoma važna naroda na ovom prostoru koji uprkos svim krvavim ratovima i zločinima koji su se desili i dalje su upućeni jedni na druge. Neki drugi narodi su uspeli da odu ili uspeli da granice postave na način razdvajanja i da imaju malo tačaka susreta i dodira sa srpskim narodom, međutim, bošnjački narod uprkos svemu što je preživeo i što se dešavalo ostao je da živi zajedno sa srpskim narodom i u Bosni i Hercegovini, uprkos svim teretima, ali i na prostoru Republike Srbije, tačnije na prostoru Sandžaka.
Dakle, uprkos svemu tome to su realnosti, to su činjenice i samo je pitanje da li ćemo birati da budemo pametni i da svu tu i negativnu energiju, i negativna iskustva pretvorimo u gorivo za pozitivnu, drugačiju i dobru budućnost.
Dakle, ono što ova odluka predstavlja, a pre svega inicira sa punom odgovornošću od strane predsednika Republike donešena, zapravo predstavlja to.
Ono što je jako važno jeste da se raskoraci između politike koja se vodi na čelu države, odnosno na samom njenom vrhu i politike koju možemo čuti u retorici određenih članova i Vlade i nekih drugih političkih činovnika i funkcionera, da se zapravo taj raskorak svede na minimum, odnosno eliminiše, jer to ostavlja jako ružnu sliku, pogotovo kada znamo da imamo sistem koji nije baš tako raskliman politički da se može zaključiti da se neko svojevoljno baš odlučuje na različitu političku retoriku u odnosu na samog predsednika.
Dakle, da bismo bili ozbiljna zemlja, ozbiljna država, ono što se proklamuje kao politika, u ovom slučaju prema okruženju, prema susednim zemljama, prema susednim narodima, zapravo ostali funkcioneri i ostali ljudi koji duže određene odgovornosti u hijerarhiji državnog aparata bi bili obavezni da zapravo prate taj kurs i da ga implementiraju u svome diskursu, odnosno svojoj političkoj poruci i političkoj retorici.
Ovom prilikom bih se zahvalio i Republici Turskoj, odnosno njenim funkcionerima i predstavnicima koji su takođe imali veoma konstruktivnu ulogu po ovom pitanju, da se konačno nađe rešenje, iznađe rešenje da se ovih 15 predmeta koji su postojali u Republici Srbiji kod njenih državnih organa ustupe tužilaštvu, odnosno nadležnim organima BiH, čime se konačno stavlja tačka na ovo pitanje i čime konačno možemo i u ovom pitanju, da kažem, komunikacija na granici slobodnog protoka ljudi i roba na granici, bez straha ko li može biti na nekoj listi i ko li može biti uhapšen, odnosno priveden, što zapravo predstavlja bacanje svojevrsnog tereta sa vrata koji nas je opterećivao.
Možda nekoga nije opterećivao, ali mene zaista jeste, jer jedan od strateških tačaka u programu, u političkom programu za koga se zalažem, odnosno u okviru koga delujem jeste politika zbližavanja, politika pomirenja, politika otvaranja nove stranice koja nije samo obična stranačko-politička proklamacija, već je u pitanju ubeđenje duboko, etičko i političko ubeđenje da smo previše dugo bili taoci raznih oblika mržnji, raznih oblika neprijateljstava, raznih oblika antagonizama da je dovoljno stotinu godina iskustva na kome smo učili šta su posledice takvih politika, takvih antagonizama i postupaka antagonističkih postupaka prema komšijama i da je zaista toliko lekcija tokom jednog stoleća dovoljno, i da više nemamo vremena, ni prostora da ostajemo taoci takvih politika.
Svakako da su i druga dva sporazuma jako važna i da ih treba podržati, i kada je u pitanju Sporazum sa Austrijom o saradnji u raznim nepogodama, ali isto tako i Sporazum o vojnoj saradnji sa Egiptom. Egipat je jedna od najvažnijih arapsko-muslimanskih zemalja i svakako da treba da razvijamo odnose, istina, sa onim zemljama sa kojima već postoji snažna, da kažem, tradicija, bogata tradicija saradnje. Lakše je i bolje sarađivati, odnosno nastaviti tu saradnju.
Međutim, ono što bi bila moja poruka i preporuka, da mi ne ulazimo u ocene toga ko je gde na vlasti, iz kojih ideoloških struktura dolaze. Mi treba da gradimo odnose sa tim zemljama, a da prepustimo narodima tih zemalja da oni biraju svoje vlasti, da oni odlučuju koju će vlast imati i na koji način.
Ono što bi bila moja poruka ministru jeste da izbegne upotrebu pojma – islamski u negativnom kontekstu. To je neprihvatljivo ni suštinski, ni etički, ni duhovno, ni civilizacijski, ni politički. Ako su neka islamska braća, ne znam šta to zapravo znači, to nije primereno pogotovo u odnosu na nas muslimane, pripadnike islama ako imamo razne oblike terorizma, imamo i, da, nekada su izvršioci, dolaze, teretski kazano, iz reda muslimana, nekada iz reda hrišćana, ali to nije dovoljan osnov i razlog da nekoga nazovemo islamskim teroristom ili hrišćanskim teroristom. Terorista je terorista, majskog naroda došao, ma koju ideju zloupotrebio, koristio na bilo koje načine.
Dakle, jezik je veoma važan, pojmovi sadrže jako puno i zato se moraju birati reči kako bi zapravo poslali poruku međusobnog uvažavanja, jer to nije ono što nam treba ni kada je u pitanju Egipat, mi treba da gradimo odnose sa Egiptom i sa drugim muslimanskim zemljama u meri spremnosti sa druge strane da se grade ti odnosi, a jako je mnogo spremnosti pogotovo kada su u pitanju muslimanske zemlje od Maroka do Indonezije. Sa većinom imam jako dobru komunikaciju i mnogo toga od potencijala u tim odnosima smo iskoristili, ali se to svakako može još mnogo više i mnogo značajnije iskoristiti.
Ali, svi moramo gledati da svojim izjavama, svojim stavovima, svojim ponašanjima i svojim delovanjima zapravo potpomognemo tu saradnju, a sve ono što može opteretiti tu saradnju, pa makar i u pogledu diranja u emocije duhovne, verske trebamo da izbegnemo. Hvala.
