Dame i gospodo narodni poslanici, kao učesnik čuvenog dijaloga, jednog i drugog, gospodine Orliću bili ste prisutni, jedan od bivših narodnih poslanika nas je nazvao šljamovima ili se to odnosilo samo na mene. Uglavnom je to uradio čovek koji dve godine nije dolazio na posao, a redovno primao platu, pa čak i putne troškove. Kad god je bio u Beogradu, ako Skupština zaseda, on se na prijavnici lepo upiše, naplati od Trstenika putne troškove, na sednicu ne dolazi, svoj posao ne radi. Mi smo radili i njegov posao i on je našao za shodno da nas uvredi bez obzira što je od države iz budžeta dve godine primao platu za nerad, a mi koji smo radili i njegov posao ispali smo, kako je on to rekao, šljamovi.

Dame i gospodo narodni poslanici, čuo sam da će Zdravko Ponoš da bude kandidat opozicije. Našu opoziciju je nemoguće oslabiti. Kakva opozicija takav i kandidat – Zdravko Ponoš. Zdravko Ponoš se proslavio time što je radio za vojsku i državu samo ne za našu, već za nek drugu. Uglavnom su to bile države NATO pakta. On i Šutanovac, ministar odbrane, su se takmičili ko će više tenkova da pretopi, ko će više da razoruža našu vojsku, pa nismo imali vojno neutralnu državu, već vojno neutralisanu. Nismo imali dobro naoružanu vojsku već dobro razoružanu vojsku.

Bilo je to takmičenje između njega i Šutanovca, a kao nisu se voleli, ali je bilo takmičenje ko će više pretopiti. Zdravko Ponoš, kandidat opozicije. Već sam rekao, kakva opozicija, takav i kandidat. Takvu opoziciju je nemoguće oslabiti.

Zdravko Ponoš je najviše činova formacijski dobio kad se doznalo da je po činu muž Tadićeve svastike. Astronomski je napredovao, pa formacijski, jel tako generale, od komandira čete postao načelnik Generalštaba i služio državu, ali ne svoju. Služio je NATO pakt, razoružavao sopstvenu vojsku u korist političkih i nacionalnih interesa drugih zemalja, a ne u korist nacionalnih interesa vlastite zemlje.

Iza Ponoša i Šutanovca ostao je samo jedan plastični tenk, inače su sve što je moglo da ide na gusenicama pretopili u Smederevu. Posle toga su se Amerikanci pokupili i otišli, kad su pretopili naoružanje.

Međutim, posle promena, Srbija je ponovo dobro naoružana i verovatno Ponoš misli, a svojim govorom to i tvrdi, da je došlo vreme da opet neko dobro naoružanu vojsku razoruža i vojno neutralnu zemlju da vojno neutrališe. I otuda je potvrdio one moje navode ovde što ja gospodinu Martinoviću tri godine tvrdim, da Srbiju niko ne može srušiti spolja ako im neko ne pomogne iznutra i da se ovi nesrećnici, to sam stalno tvrdio, nude spoljnom faktoru, koji baš nema dobru nameru prema Srbiji, da im pomognu.

Otprilike, to ide ovako. Ako bi mi silom promenili vlast, vi nam to podržali, onda bi mi, tj. oni, bili radi da dovrše nezavisnost Kosova koju su započeli do 2012. godine, pa ih promene omele da dovrše nezavisno Kosovo, pa bi oni bili radi u Republici Srpskoj da priznaju unitarnu Bosnu, da porade i na tome, i da se Republika Srpska utopi onako u unitarnu BiH. Dalje, bili bi radi da se i u Crnoj Gori odreknu Srba i Srpske pravoslavne crkve i na takav način pomognu spoljnom faktoru, posebno Englezima, ovima koji nisu ni malo dobronamerni prema nama, da na određeni način reše situaciju na Balkanu, ali na štetu Srbije i Srba, kao što je to bilo dok su oni vladali, kad su energično pomagali sve druge protiv sopstvene zemlje, pa izađe ono - hvala Vuče, oni kod ovog Vuka što ga hvale Albanci i pozivaju se na mišljenje Međunarodnog suda pravde koje je on tražio, pozivaju se na rezoluciju kojom su pregovori izmešteni iz UN u EU, pa sada ni dalje ne mogu da dovrše taj posao. Vuk Jeremić misli da smesti svoju stražnjicu opet u neke fotelje, u avione, ali pošto nemaju dovoljno glasova, pošto će Zdravko Ponoš da bude kandidat, taj ne može da pobedi ni na nekim izborima za kućni savet i to ako ima deset stambenih jedinica, ni tu ne bi uspeo da pobedi, ni podmićivanjem ni bilo čime, oni misle da otprilike ako se oni lepo ponude zapadu, da će im zapad pomoći da silom, streljanjem, vređanjem, vešanjem, jurenjem po ulicama itd, zatvaranjem u logore, osvoje vlast i da Srbiju liše određenog dela svoje teritorije i nacionalnih interesa koje Srbija ima na Balkanu.

Ja sam bio učesnik onog dijaloga i osećam se malo poniženo. Ja im nikada ne bih dao ono što im je Aleksandar Vučić dao. Nikada. To raspoloženje nisam ni krio. Zamislite kad nekome ko nije u parlamentu vi date šest članova RIK, šest članova, a RIK broji 17 članova i ni jedna partija, bez obzira što SNS ima većinu poslanika, ne može da ima više od polovine, dakle samim tim je na određen način oštećena, i još sad daš šest članova RIK-a u stalnom sastavu opoziciji koja nije prisutna u parlamentu, a mislim, to je moje iskreno mišljenje, da oni ni ne zaslužuju da budu u parlamentu. Čak po delima odnosno nedelima koja imaju prema sopstvenom narodu i zemlji, mislim da ne treba da budu ni na glasačkom listiću i da ne treba oni da bojkotuju izbore i Narodnu skupštinu, već narod treba da ih bojkotuje, bilo ih ili ne bilo na glasačkom listiću, što i oni sami znaju.

Gospodine Orliću, za šest članova RIK mi smo izračunali tamo da nam treba poslanička grupa od 90 narodnih poslanika. Tu ima SDA jednog, itd. I zato ja kažem - ono što im je Aleksandar obećao, kao predsednik najmoćnije grupe u poslaničkoj većini, dakle, mi smo to podržali, ali ja lično im nikada to ne bih dao, jer oni ne zaslužuju šest članova RIK-a kao vanparlamentarna opozicija.

I opet su se raskukali na kraju, kažu, dobili su polovinu nadzornog tela za medije i opet su se raskukali, ne, kao, ali to jeste dobro, ali mi bi hteli nešto još, a to još znači samo vlast bez izbora. A oni tvrde da će izbori biti pokradeni. Ovamo će da dobiju šest članova RIK-a u stalnom sastavu, onaj jedan iz SDA je sedmi, i ko zna ko još može tu da se nađe i svaka izborna lista u proširenom sastavu koja odlučuje kao i stalni sastav u izborima i izbornoj kampanji ima po jednog člana i jednog zamenika. Ako bude 20-ak lista ili kandidata za predsednika Republike ili izbornih lista na parlamentarnim izborima, znači da će oni u proširenom sastavu imati najmanje još 18 članova RIK. Dakle, imaće apsolutnu većinu u RIK, što je zabranjeno SNS-u ovde u stalnom sastavu, po onome da ne može niko da ima, ni jedna partija, itd.

Ne mogu a da se ne zapitam da li će oni delegitimizovati izbore tako što sa tom većinom u odlučujućem trenutku neće proglašavati rezultate izbora kada vide da imaju jedan, jedan i po, 0,5, 0,3, kao Živković sedam hiljada glasova, itd, da li će oni hteti da, recimo, proglase rezultate izbora, da li će hteti da utvrde rezultat ili će se razići pa neće biti kvoruma, ili će biti, kako da ti kažem, krajnje oportuni prema radu RIK.

Izbore ne sprovodi Vlada. Oni non-stop javnosti kažu kako će vlast pokrasti izbore. Izborima rukovodi RIK. Dakle, od trenutka raspisivanja izbora, vlast sem obezbeđivanja finansijskih i materijalnih uslova da se izbori održe, nema apsolutno nikakve veze sa sprovođenjem izbora sem što na nekim izbornim listama učestvuje sa svojim kandidatima ili kandidatima za predsednika republike. Nikakve više uloge vlast nema u izborima, u izbornoj kampanji. To javnost treba da zna. Nju uglavnom sprovodi u celosti RIK, u proširenom sastavu, jer se svaka lista koja podnese kandidaturu dopunjava sa po jednim članom i jednim zamenikom RIK-a.

To se isto dešava i sa biračkim odborima koji na terenu učestvuju u praćenju izbora, prebrojavanju na biračkim mestima, pakovanju, dostavljanju materijala itd. uglavnom, lopta je na njihovom terenu, u njihovom igralištu i gotovo je nenormalno tvrditi da će vlast pokrasti izbore kada će oni imati većinu i u biračkim odborima, i u RIK-u, pa ako izbori budu pokradeni, onda su oni u to upleteni, a ne vlast, jer u oni u svakom trenutku u svakom biračkom odboru, sa proširenim sastavom imaju većinu.

Dakle, obzirom da ta većina može da bude destruktivna i da može izbore da okrene naopako, da neće da proglasi rezultat, da imamo probleme, pa da bude da za more tih raznih izbornih radnji koje se dešavaju pre izbora, u toku izbora, prilikom prebrojavanja, utvrđivanja rezultata, može da dođe do toga da sve to mora da utvrđuje Upravni sud. Poznavajući njih, verovatno kada vide rezultate izbora i koliko ih narod voli, poput Zdravka Ponoša koji nas je dobro razoružao i koji želi da se kandiduje, da nas još jednom razoruža, da još jednom pretopi što se pretopiti može, da još jednom onih 13, 14 migova koje smo stekli, da i to nekako udomi negde, da budemo laka meta za eventualne teritorijalne i agresivne apetite okolnih i drugih država koje nam baš ne misle dobro.

Dakle, nisam siguran da je dobro što ćemo olako davati članove RIK-a, ali bože moj, prvi čovek najmoćnije stranke je tako odlučio. Još da vam kažem da u REM-u, u prethodnom dijalogu je već dato pet članova RIK-a. Dakle, u Savetu REM-a imaju takođe većinu i za opoziciju ništa nije strano to što sam zamerao, da oni podržavaju da nam se strani mediji, tzv. luksemburški mešaju u te izbore procese.

Pitam vas – koja to zemlja dozvoljava da strane televizije učestvuju u njihovoj zemlji u izbornom programu, da ga kreiraju, da vode izbornu propagandu, izborne spotove, da puštaju čak i one koji bojkotuju izbore, da rade u korist bojkota? U kojoj to zemlji će pustiti da strane televizije, stranih država mogu da igraju takvu ulogu u njihovom izbornom procesu kakvu ulogu imaju strane luksemburški mediji na našoj teritoriji?

Dakle, to nije moguće. Zamislite da mi u Parizu, u Londonu, u Berlinu, u Rimu zakupimo neki studio i kažemo – ovo su televizije iz Inđije i sad pravimo izbornu propagandu protiv Makrona, protiv Merkelove ili onog drugog sad koji ju je nasledio, pa pravimo protiv italijanske Vlade, italijanske većine. Da li bi to našim televizijama bilo dozvoljeno? Ono, kao, mi smo prekogranična televizija, ne bavimo se izborima u Srbiji, već ćemo se baviti izborima u Nemačkoj, u Belgiji, u Francuskoj, u Italiji. Da li bi to nama bilo dozvoljeno?

Našoj opoziciji strano uplitanje, kao i Ponošu, apsolutno nije sumnjivo, za njih je sve izvodljivo samo ne bi li se nekako, prekim putem, dokopali vlasti, jer na izborima sami znaju koliko se trudili toliko će i zaslužiti. Jedna stranka se podelila u 10 stranaka,. Tako, gospodine Martinoviću, Demokratska stranka je podržavala raspad same sebe. Recimo, „Ne davimo Beograd“, „Žuta patka“, Bastać, svi ti pokreti koji su nastali. Demokratska stranka je sve trčala da to podržava, ne znajući da je to sastavljeno od njihovog biračkog tela. Kad su se raspali u 10 raznih frakcija i 10 raznih stranaka, e onda smo im krivi mi. Sami sa sobom oni ne mogu, posvađali su se. Kako vi mislite i kako ja sam mislim da oni mogu prema nama da nastupe fer, ma koliko mi činili ustupaka njima?

Sećam se 2011. godine, ovde nas je bilo 100.000. Sto hiljada ljudi je došlo, bez podrške jednog medija. Nismo imali ni ovaj list, kako se zove, „Nova“, ni „Blic“, ni „Danas“, ni „Vreme“, ni „Nedeljnik“, ni „NIN“, nismo imali ni televizijske kanale, nismo imali celog kablovskog operatora, itd, ali smo tražili izbore. Tražili smo izbore samo godinu dana pre vremena.

Dakle, da se organizuju prevremeni izbori i to od vlasti koja je u tom trenutku uživala podršku 25% biračkog tela, ne više. Znači, postojali su legitimni uslovi da se organizuju izbori makar godinu dana ranije, a vlast je počivala na 128, dobro ugrađenih u budžet, narodnih poslanika koji su se svađali samo oko toga ko je koliko dobio. Postojali su legitimni uslovi da se raspišu prevremeni izbori makar godinu dana.

Ne da nam to nisu dali, već su nas ismejavali. Onda, na zakupljenom terminu na „Kopernikusu“, dva sata, kad se pojave ti novinari, oni kažu– ajde, maltene iš, vi niste novinari, kao što se danas Dragan Đilas ponaša prema novinarima koji ne rade u Šolakovim i Đilasovim medijima. On kaže – vi niste mediji, itd. Sloboda medija je vladavina prava. puna su im usta toga, ali, recimo, NUNS uzme pare od Đilasa, pa, recimo, kad se nešto desi novinaru koji objektivno izveštava za neku drugu stranu, kad se nešto desi njemu NUNS se ne meša u svoje poslove. Hvala Bogu, oni su dobili određene pare.

I danas imamo ne registrovane političke stranke, tipa „Pokret za preokret“, PSG, ne znam, „Ne davimo Beograd“, „Jedan od pet miliona“, itd. Kaže – pokreti. Registar pokreta ne postoji, postoje udruženja građana, političke stranke i sportske organizacije. Registar pokreta ne postoji. Onda ne registrovane stranke organizuju ne prijavljene demonstracije, javne skupove i mi to sve tako tolerišemo, još nas nazivaju diktatorima. To u njihovo vreme nije bilo moguće. Recimo, sa tih skupova izveštavaju ne registrovani mediji. To u njihovo vreme nije bilo moguće i Ranko Panić je to platio glavom. Na prijavljenom skupu, na prijavljenom protestu na Trgu Republike je primena sile nad dosta mirnim demonstrantima rezultirala smrću jednog čoveka. Oni to maltene nisu ni objavili u medijima. E, tolika je bila sloboda medija.

Što se tiče pravne države i vladavine prava, oni to najbolje negiraju svojim postupcima za koje ne snose odgovornost, jer ne možete organizovati ne prijavljene skupove, ne možete imati ne registrovane stranke. Oni su doneli propis da treba 10.000 članova da bi se osnovala jedna politička stranka, a sad kad treba njima, onda Đilas kupi od onog Bulatovića za pet miliona i 700 hiljada, a drugi rade ne registrovano.

Ova vlast toleriše ne prijavljene skupove, ne registrovane stranke, što prenose ne registrovani mediji. Ja ne znam kada ćemo jednom povući crtu i reći – dosta? Što kaže Saša Radulović – dosta je bilo. Dalje, kaže – neće da može, što kaže Šojić. Mislim da je vreme da im kažemo – ili ćemo se oko nekih stvari složiti ili jednostavno mi ne možemo podnositi to, te stalne sukobe. U sukobima, ako do toga, ne daj Bože dođe, u sukobima sami sa sobom sigurno gubimo mi.

Moj apel i dalje je da se dozovu pameti. Bolje da uspemo složni, nego da propadnemo podeljeni.

Hvala.

Hvala gospodine Rističeviću na vašem izlaganju i rekao bih odličnim zapažanjima.
Pošto ste mi se obratili, pošto ste me za mišljenje pitali, ja sam u potpunosti saglasan sa ovim razmišljanjima koja ste podelili sa nama. Pošto ste me pitali na temu tih ljudi, njihovog odnosa prema izborima, mislim da je sve apsolutno lepo objašnjeno, najbolje moguće objašnjeno u priznanju koje smo čuli svi mi u ovoj zemlji od strane njihovog ideologa, Veselin Simonović se čini mi se zove, njihov urednik i ideolog koji je rekao nedavno da je cela ta priča o navodnom bojkotu prošle godine u stvari bila ne zbog bilo kakvih problema vezano za izborne uslove, nisu oni sporni, svi znaju da nisu, nego zbog toga što, kako je on rekao, su znali da nemaju nikakav program, da nemaju nikakvu organizaciju i nikakvo uporište u narodu. Ja verujem da je to istina utoliko pre što je reč o priznanju.
Sad, šta ti ljudi misle o narednim izborima, vidite da im se veoma izlazi na njih i da imaju strašan problem da objasne zašto su prošle godine pričali o navodnom bojkotu, a sada bi trebalo da govore drugačije. Verovatno zato što su svesni da te probleme na koje su ukazali u priznanju Simonovića i dalje nisu prevazišli. Ali, to je samo njihov problem, nek niko nikakvo nasilje ne primenjuje i sve je u najboljem redu.
Reč ima narodni poslanik Miloš Terzić.
Izvolite.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Poštovani građani Srbije, dame i gospodo narodni poslanici, danas govorimo o Predlogu odluke o prestanku funkcije i imenovanju RIK, čime se popunjava sastav RIK-a. Takođe, danas na dnevnom redu imamo i Predlog odluke o izboru članova i zamenika članova nadležnih odbora Narodne skupštine Republike Srbije.

Odbori su važna stalna radna tela koja su bitna za rad Narodne skupštine i hoću pre svega da istaknem da je ovaj saziv Narodne skupštine dostigao zaista visok nivo dobre parlamentarne prakse da se redovno organizuju javna slušanja o posebno značajnim zakonima, da imamo dvostruko vreme za raspravu o takođe posebno značajnim zakonima poput Zakona o budžetu, da je procenat zakona koji su usvojeni po hitnom postupku i hitnoj proceduru ispod nivoa evropskih proseka.

Dakle, redovno se razmatraju izveštaji nezavisnih regulatornih tela. Usvojili smo Kodeks ponašanja narodnih poslanika i sve to dokazuje da je ovaj saziv usredsređen na to da nastavimo da radimo punom parom kako bismo kroz donošenje kvalitetnih zakonskih rešenja građanima, odnosno Srbiji obezbedili to da postižemo još bolje rezultate u svim sferama društvenog života.

Tu je upravo okosnica politike predsednika Aleksandra Vučića i SNS, odnosno da je u centru naše politike čovek i da su nam građani uvek na prvom mestu. Time pokazujemo građanima da smo tu da obezbedimo bolje uslove za život i rad u Srbiji i sve to suprotno od onoga što smo imali prilike da gledamo u prethodnom sazivu Narodne skupštine kada su ovi Đilasovi i Jeremićevi poslanici vređali, u najmanju ruku rečeno, dostojanstvo Narodne skupštine Republike Srbije, kada su bojkotovali rad Narodne skupštine, ali zato nisu bojkotovali rad restorana, nisu bojkotovali blagajnu kada su trebali da podignu narodne pare. Tada su jasno dokazali da nemaju apsolutno nikakav plan, nikakav program, nikakvu ideju i da su jednostavno isfrustrirani zbog rezultata koje je SNS postigla za Srbiju od 2012. godine do danas.

Kada govorimo o RIK-u, nezaobilazna tema jeste i međustranački dijalog. Dakle, moram da podsetim građane Republike Srbije da je prva faza međustranačkog dijaloga započeta još na fakultetu političkih nauka, da je tada bilo nekih 17 preporuka, da je od tih 17 preporuka implementirano u potpunosti 15, da su dve implementirane delimično. Dakle, već tada smo omogućili da izborni uslovi u Srbiji budu nikada bolji. Izborni uslovi su fantastični za one koji imaju plan, program i politiku. Smanjili smo izborni cenzus sa 5% na 3%, kako bi što više stranaka i političkih opcija moglo da bude u Narodnoj skupštini Republike Srbije.

Hoću da kažem da oni uopšte nisu bojkotovali izbore 2020. godine. Oni su izašli na republičke izbore, što su i sami priznali preko pokreta „1 od 5 miliona“, izašli su na izbor na Starom Gradu preko ovog Bastaća, izašli su na izbore u Šapcu preko Zelenovića, izašli su na izbore u Paraćinu. Dakle, njih uopšte nisu interesovali izborni uslovi. Oni su izašli na izbore tamo gde su procenili da postoji neka šansa da ostvare dobar izborni rezultat. Međutim, građani su im i na tim mestima rekli šta zapravo i šta zaista građani Republike Srbije misle o njihovoj lopovskoj, izdajničkoj politici, koju su, nažalost, imali vremena i prilike da sprovode od 2000. do 2012. godine.

Onda su isfrustrirani zbog takve reakcije građana Srbije napali Narodnu skupštinu, hteli da zapale Narodnu skupštinu Republike Srbije, razbijali glave policajcima ispred Doma Narodne skupštine, sve sa ciljem da zaustave ekonomski i dalji razvoj Srbije i, naravno, sa ciljem da ih stranci uz pomoć nasilja nekakvih obojenih revolucija dovedu na vlast.

Sada su dobili mogućnost da daju, odnosno da delegiraju svoje članove u RIK-u, u nadzornom telu za kontrolu medija, pa čak, kako je rekao moj uvaženi kolega Dejan Kesar, pa čak i evroparlamentarci sada govore da su oni političari kojim slučajem u Srbiji da bi oni uzeli učešće na izborima u Srbiji jer su izborni uslovi i te kako dobri.

Od samog početka se znalo da njima izborni uslovi nisu uopšte važni. Oni su jednostavno imali cilj, a to je bila prelazna vlada, odnosno kako da bez podrške građana Srbije i protiv političke volje građana Srbije dođu na vlast. Imali su cilj da uspostave punu kontrolu u medijima, jer su svesni da ih jednostavno građani Srbije na izborima neće. Svesni su da građani Srbije ne zaboravljaju da je u periodu od 2008. do 2012. godine, kada su Đilas, Tadić i Jeremić upravljali ovom zemljom, da je u tom periodu više od pola miliona ljudi u Srbiji ostalo bez posla. To građani Republike Srbije njima ne mogu da zaborave.

Kada sam već pomenuo medije, slika u medijima je neuporedivo bolja nego što je to bio slučaj do 2012. godine, kada je postojao potpuni medijski mrak, konkretno za SNS. Dakle, slika u medijima je sada neuporedivo bolja i to priznaju svi. Dragan Đilas se tada, do 2012. godine, obogatio preprodavajući sekunde na javnom servisu i to je jasno ukazala i to imamo svi prilike da vidimo u izveštajima koje je sačinila Verica Barać 2011. godine. Danas je situacija takva da ta lažna drugosrbijanska i autošovinističa elita kontroliše u medijima 50% tog tržišta. Cilj im je da kontrolišu sve, jer ih jedino interesuju pare, jedino ih interesuje novac.

Imali smo priliku da vidimo izveštaje Saveta REM-a u predizbornom periodu, gde je jasno naznačeno da je predstavljenost izbornih lista, Izborne liste Aleksandar Vučić – Za našu decu i drugih izbornih lista, onih opozicionih, a bilo ih je ukupno 18, bila u potpunosti ujednačena. Ali, potpuno je jasno da građani ne žele te politikante više nikada na vlasti. Građani ne žele one koji ponižavaju nacionalno dostojanstvo srpskog naroda. Zato će naša poruka odavde uvek biti ista, a to je da će građani Republike Srbije odlučivati na izborima i kakav će biti novi saziv Narodne skupštine Republike Srbije. I to isti oni građani koji očima ne mogu da gledaju ni Dragana Đilasa, ni Vuka Jeremića, ni Mariniku Tepić, jer nam poturaju nekakve lobiste nezavisnosti lažne države, dovode Violu fon Kramon da nam pod maskom nekakve borbe za zaštitu životne sredine govori šta trebamo i kako trebamo mi u Srbiji da radimo.

Ne želi srpski narod nikada više da se u Srbiji nešto pita Marinika Tepić, koja je pokušala da optuži ceo srpski narod i da ga predstavi kao genocidan narod i da večno na Srbiju i srpski narod padne ljaga, odnosno stigma toga da treba da prihvatimo kolektivnu krivicu i kolektivnu odgovornost za nešto što Srbi i srpski narod nikada nisu uradili.

Za razliku od tih politikanata, SNS izlazi sa argumentima. Mi imamo rezultate zahvaljujući odgovornoj i ozbiljnoj politici koju je sprovodio predsednik Aleksandar Vučić i koju sprovodi i danas, kao i SNS. Mi smo od 2012. godine otvorili više od 700 hiljada novih radnih mesta. Predsednik Aleksandar Vučić je lično otvorio preko 200 fabrika. Podigli smo životni standard, obezbedili smo bolji životni standard za sve građane Republike Srbije, povećali smo plate i penzije. Priliv direktnih investicija u Srbiji je veći u odnosu na čitav region. Nikakvi savezi drugosrbijanaca iz Beograda na čelu sa Draganom Đilasom, terorista iz Prištine i hrvatskih medija neće zaustaviti dalji razvoj i napredak Srbije, jer to neće dozvoliti ni SNS, a to neće dozvoliti ni građani Republike Srbije na izborima.

Srbija nezaustavljivo napreduje i ponosni smo na to što smo obezbedili više sloboda i nikada više demokratije nego što je to slučaj danas, za razliku od vremena vladavine bivšeg režima. Jednostavno, Srbija ne želi više da dozvoli da postane tajkunsko preduzeće i privatna firma Dragana Đilasa. Ovo je neka drugačija Srbija, pobednička Srbija, na koju će morati da se naviknu i drugosrbijanci iz Beograda na čelu sa Jeremićem i Đilasom i teroristi iz Prištine i hrvatski mediji. Ovo je Srbija koja nezaustavljivo napreduje. Zahvaljujem.

Hvala, gospodine Terziću.

Reč ima narodni poslanik Veroljub Arsić.

Dame i gospodo narodni poslanici, kada god Narodna skupština raspravlja, recimo, o dopuni Odluke o prestanku funkcije i imenovanju u RIK-u, znači, ovde je reč o jednoj kadrovskoj promeni članstva u RIK-u.

Danas je uvek prisutna i aktuelna tema oko izbornih uslova i tu prvo što moram da istaknem jeste da se SNS zalaže za poboljšanje izbornih uslova, da mi želimo da bivša opozicija ima još bolje uslove na nekim predstojećim izborima nego što je to imala SNS kada je bila opoziciona stranka i kada se borila za glasove i vlast na teritoriji Republike Srbije. Tada su funkcioneri SNS mogli da se pojave katkad u nekoj emisiji, ako su bili predsednički izbori u najboljem slučaju između dva kruga predsedničkih izbora. To je ono što odlikuje bivši režim u odnosu na nas.

Međutim, bivši režim nikako ne može da shvati da nisu u pitanju izborni uslovi, nisu u pitanju ni članstva u telima za sprovođenje izbora, da li predsedničkih, republičkih ili lokalnih, ti koji nekoga dovode na vlast, na vlast dovode rezultati i na vlast dovodi politički program. Naravno, sastavni deo političkom programu jeste i ekonomski program, osim vladavine prava, ljudskih sloboda itd, da ne nabrajam.

E, sada, mogu samo da pitam građana Srbije, da li mogu da zamisle da bi za vreme bivšeg režima mogla da se desi jedna ovakva televizijska emisija sa jednim ovakvim sadržajem i kritikama koje su upućene vladajućem režimu? Recimo, pre par dana u nekoj emisiji pojavio se profesor ekonomskog fakulteta i nekadašnji guverner NBS Dejan Šoškić. On kaže da isplata građanima u iznosu od 60 evra, dva puta po 30 evra, nije ispravna zato što je linearna i dodaje da je potrebno taj novac potrošiti na bolji način. Na njega se nadovezuje njegov viceguverner, kasnije ću vam reći kakva je bila uloga njihova u bivšem režimu, Milojko Arsić, koji je ranije kritikovao tu meru. Arsić tvrdi da ove mere neće ugroziti fiskalnu poziciju i dodaje da bi bilo bolje da je pomoć selektivna i da više dobijaju oni koji imaju manje.

Znate po čemu mi je ovo poznato? Moram da postavim pitanje jer su ovo dva dopisna člana Fiskalnog saveta jer, koliko se sećam, ovo su i stavovi Fiskalnog saveta. Sada moram da postavim jedno drugo pitanje. Na poziciji Izveštaja o radu Fiskalnog saveta, usluge po ugovoru, čini mi se da je planirano deset, a utrošeno sedam miliona, da li su Šoškić i Arsić dobili nešto od tih para? Jer znate, kada ste dopisni član Srpske akademije nauka ne dobijate ništa, ali čini mi se da je profitabilno biti dopisni član Fiskalnog saveta.

Ali, malo dalje da vidimo šta je sve to moguće za vreme diktature SNS i Aleksandra Vučića. Pa još tvrde Šoškić, Nikezić i Arsić da je inflacija nanela štetu životnom standardu građana, posebno onim najsiromašnijim. Pa Šoškić, govoreći o inflaciji, smatra da ima prostora da se uradi nešto što su, kako kažu, radile neke centralne banke u svetu, koje su išle u pravcu signaliziranja da svojom monetarnom politikom neće da dozvole rast inflacije u narednom periodu.

Kada kaže neki profesor, vi mislite – školovan čovek, zna šta radi, verovatno i zna, ali taj profesor, školovan čovek, bio je guverner Narodne banke, a Milojko Arsić viceguverner. Godine 2010. postao je guverner, tada je inflacija bila 8,6%, 2011. godine 11%, 2012. godine 7,8%. Doduše, dok je Milojko Arsić još bio viceguverner 2008. godine, inflacija je bila 10,9%, a 2009. godine 10,1%.

Sada ja moram da postavim jedno normalno pitanje – ako je on profesor, školovan, zna šta govori, zašto to nije radio dok je bio guverner, nego je imao dvocifrenu inflaciju? Čini mi se da Olja Bećković ne može da nađe dobro društvo više, ali to je njen problem, nije moj.

Da bih pokazao građanima kako to izgleda, po principu životnog standarda, recimo, dok je taj čuveni profesor bio guverner Narodne banke Srbije, mesto guvernera je zatekao na kursu evra od 103 dinara. Kada je završio svoj mandat, kurs evra je bio 119,80 dinara, za 26 meseci. Nacionalna valuta je izgubila blizu 20% svoje vrednosti, ili – dinar je za 20% bio slabiji u odnosu na evro.

Ne lezi vraže, da bi imao tako ozbiljan i dobar rezultat, tadašnji guverner Dejan Šoškić prodao je preko dve milijarde evra deviznih rezervi da bi kurs evra sa 103 došao na 119,80 dinara. Ili, da kažem kako je to bilo po godinama, pošto je tada bio Milojko Arsić viceguverner, koji je takođe, zajedno su njih dvojica valjda pokušavali nešto da urade. Pa kaže ovako, 2008. godine kurs evra je bio 81,40, s tim da moram da kažem da kada je Vlada Mirka Cvetkovića izglasana kurs evra je bio 78 dinara. Znači, za manje od pola godine tri dinara je kurs evra, odnosno dinar izgubio vrednost u odnosu na evro, 2009. godine 94 dinara, 2010. godine 103 dinara, 2011. godine 102 dinara, 2012. godine 6. avgusta, kada je došlo do smene guvernera, odnosno Šoškić podneo ostavku, bilo je 119,80 dinara.

Za te četiri godine, Narodna banka Srbije prodala je blizu pet milijardi evra deviznih rezervi, a nacionalna valuta je izgubila tačno 50% svoje vrednosti. Onda takvi ljudi mogu da govore šta god hoće i šta god žele u nekim određenim televizijskim emisijama, ja nemam ništa protiv. Neka govore. Govori o sebi, ali nemojte da govore da je onda diktatura, ako to mogu.

Tu se sada pojavljuje neki mlađani Dušan Nikezić, malo ću kasnije o njemu, samo da pročitam jednu njegovu izjavu – da tri miliona građana živi na ivici siromaštva. Inače, taj mlađani gospodin 2008. godine angažovan je kao savetnik za privredu i finansije predsednika Vlade, u 2009. godini imenovan je za predsednika Nadzornog odbora EPS-a, a u 2010. godini za predsednika Upravnog odbora „Energoprojekta“. Nakon rekonstrukcije Vlade Mirka Cvetkovića, 2011. godine, postaje državni sekretar u Ministarstvu finansija i na toj funkciji ostaje do kraja jula 2012. godine.

Ovako to izgleda. Kada je mlađani Nikezić, postoji i stariji, vršio vlast u Srbiji 2008. godine, u trenutku preuzimanja vlasti i izglasavanja Vlade Mirka Cvetkovića u Srbiji je bilo 2.821.700 zaposlenih, 2009. godine 2.616.400, manje 205.000. Dvesta pet ljudi je za godinu dana izgubilo posao, dok su Cvetković, Nikezić, Đilas, Šolak i Jeremić vršili vlast u Srbiji. Godine 2010. završili smo sa 2.396.200 zaposlenih. Tu su bili još uspešniji i Đilas i Jeremić i Nikezić – 220.000 ljudi je izgubilo posao. Godine 2011, da ne čitam brojeve, 143.000 ljudi je izgubilo posao, 2012. godine – 25.000 ljudi.

Ukupno je izgubilo 593.000 radna mesta u Srbiji za vreme vlasti Dragana Đilasa, Tadića, Jeremića, Šolaka i Nikezića, 600.000. I on priča o tri miliona građana Srbije koji su na ivici siromaštva, verovatno misleći na ona tri miliona koja je osiromašio dok je bio na vlasti.

Međutim, vlade posle Cvetkovićeve, od dolaska SNS na vlast, počele su obrnut proces, a to se zove zapošljavanje. Pa smo imali situaciju da je u 2013. godini broj zaposlenih povećan za 82.400, u 2014. godini 248.000, i da ne čitam dalje, da bismo 2020. godine završili sa 666.500 zaposlenih više nego u trenutku kada smo preuzeli vlast.

Ovo govorim zato što nisu potrebni samo izborni uslovi da pobedite nekoga na izborima, nego morate da imate i rezultate, a to je, čini mi se, što bivši režim nikako neće da prihvati.

Idemo dalje. Taj isti mlađani Nikezić bio je član Skupštine društva preduzeća za proizvodnju borbenih vozila, nikad čuo za njih, član Fonda za razvoj Republike Srbije. Ne znam šta je on to razvijao. Upravo sam pročitao da je 600.000 ljudi ostalo bez posla dok je on bio član Upravnog odbora Fonda za razvoj Republike Srbije. I gde su pare koje su iz tog fonda ulagane u privredu? I da li su namenski trošene i da li su data sredstva obezbeđenja i da li je Fond uspeo da naplati to što je trebalo da se naplati i da se vrati? Ili je završilo kod tatinih prijatelja?

Ali idemo dalje. Vlada ga je angažovala kako bi održala proces proizvodnje u „Železari Smederevo“. Ko je napustio „Sartid“? „Ju-Es stil“. Pa nemojte da se čudite što je „Ju-Es stil“ napustio Srbiju i „Sartid“.

Ako imate inflaciju 10% na godišnjem nivou, ako vam nacionalna valuta 10% gubi svake godine, pa u takvim državama ozbiljne kompanije neće da budu, ali ne znam šta je to Sartid proizvodio do odlaska „Ju-es-stil“ dok je Nikezić bio odgovoran za Sartid, osim što su vukli novac iz budžeta i takmičili se ko će da kupi bolji automobil, a sve na teret budžeta, odnosno građana Republike Srbije, bio je i član Radne grupe za prodaju dela akcija „Telekoma Srbija“. Pa, znate ko je trebao da kupi „Telekom“? Pa, Šolak. Šolak je trebao da kupi „Telekom“ i zato se toliko i Šolak i Đilas ljute na Aleksandra Vučića i Vladu Republike Srbije zašto „Telekom“ postaje sve uspešniji. Pa, zato što nema više besplatnih para za Šolaka nema besplatnih para, za Nikezića nema besplatnih para, za Đilasa.

Ali, ovo je i ovo ću uvek da ističem o toj čuvenoj porodici Nikezića, nakon hapšenja njegovog oca Zvonimira zbog malverzacije sa preduzećem „Azotara“ mediji u Srbiji su dosta pisali o poslovanju njihove porodične konsultantske kompanije „CES- Mekon“ i bliskim političkim vezama koje su održavali pre svega sa Vladom Mirka Cvetkovića, između ostalog mlađeni Nikezić je član Stranke slobode i pravde i predsednik resornog odbora za privredu i finansije u toj stranci.

E, sada dame i gospodo narodni poslanici, to je predizborni program Stranke slobode i pravde i gospodina Đilasa. Znači 600.000 manje zaposlenih, skoro pet milijardi evra prodatih deviznih rezervi, pad BDP-a.

Ima još jedan zanimljiv detalj, to vam moram da istaknem. Kaže ovako, između ostalog, napadaju tu čak i investicije koje se vode i rast BDP-a, pa dovode u sumnju i rast BDP-a. Kaže – problem je što se podaci u Srbiji falsifikuju. Imamo situaciju da nam je najveći nosilac rasta u građevinarstvu u poslednjih nekoliko godina i tu prednjače državni infrastrukturni projekti. Mi smo imali u prvom kvartalu 19,5% građevinarstva dok je u poslednjem kvartalu bio 48% i dodaje, kada znamo da se ti projekti ugovaraju mimo tendera, direktno povod sa stranim izvođačima, njihova vrednost naduvana nekoliko puta, onda to znači da obračun BDP-a na tim podacima nije realan, odnosno BDP u Srbiji nije na tom nivou na kojem se predstavlja, em mu je problem zaduženje koje BDP realno niži od onda …. itd.

Kao primer za naduvane cene Nikezić navodi izgradnju brze saobraćajnice od Valjeva do Lajkovca u dužini od 18 kilometara za koju je Srbija zadužila kod Kine i čija cena iznosi osam miliona i 800.000 evra po kilometru. Kako navodi Nikezić duplo je skuplji od auto-puta Zagreb – Split prenosi itd.

E, sada vidite, kada to čovek kaže ja očekujem da bude potpuno fer, ali od Nikezića ne možete da očekujete, jer to je porodica lopuža, da budu fer. Jer, nije u pitanju samo izgradnja puta, nego je u pitanju i uređenje korita reke Kolubare i da je dobar deo sredstava otišao na uređenje korita reke Kolubare, da podsetim građane, to je ista ona reka koja je potopila Obrenovac.

Sada ja moram jedno pitanje da postavim. Šta je Nikezić pravio dok je zauzimao značajna mesta, o tome šta je Đilas pravio to ćemo malo kasnije, šta je Nikezić pravio dok je zauzimao značajna mesto u Vladi Republike Srbije? Jer, znate za makar jedan jedini projekat koji je napravio? Jer, znate makar za jedan jedini metar puta? Jer, znate makar za jedan jedini most? Đilas je napravio most, a o njemu ćemo malo kasnije. E, znate makar za jedan dom zdravlja, za jednu bolnicu. Ja ne znam.

Odakle pravo jednom takvom neuspešnom čoveku da bilo koga kritikuje, pa čak i ovu vlast, bilo koga? Ako, pogledate iza njega, njegove porodice, „Azotara“, „Sartid“, svuda je pustoš, nema ničega. Pa, i „Knjaz Miloš“ su doveli, pretukli onog Štimca, što je bio predsednik Komisije za hartije od vrednosti da bi ga privatizovali. To su Nikezići. Hapsili čoveka, predsednika Državne komisije za hartije od vrednosti

i oni će nekom nešto da pričaju. I oni pričaju o demokratiji, hapsili su čoveka zato što je hteo čovek da radi svoj posao kako treba u skladu sa zakonom.

Hajde da se vratimo malo i na te infrastrukturne projekte. Samo još da istaknem pošto je ovde dovedeno u pitanje i rast BDP. Nije samo Republički zavod za statistiku taj koji ocenjuje naš rast BDP, ocenjuje ga i „Eurostat“ i ocenjuje ga MMF. Nemoguće je da se bilo šta falsifikuje, ali onome ko to ne zna i ko to sluša Nikezića može to da prihvati zdravo za gotovo.

Evo, da se vratim na jedan deo njegove diskusije, kaže da jedan kilometar košta 8 miliona i 800 hiljada evra po kilometru. Ako uzmemo da jedan kilometar ima 1000 metara, to je osam hiljada i 800 hiljada evra po dužnom metru auto-puta, sa sve uređenjem korita reke Kolubara. Znači, Aleksandar Vučić, njegov najskuplji auto-put koji je pravio košta osam hiljada i 800 evra po dužnom metru, najskuplji. Dragan Đilas je napravio most na Adi, on je koštao 600 miliona evra, dugačak je 996 metara. Znači, jedan dužni metar mosta, puta, nazovite kako god hoćete, Dragana Đilasa košta 600 hiljada evra. To znači, da prevedem opet u brojeve, da Aleksandar Vučić pravi 80 puta, ali tačno 80 puta jeftinije puteve i mostove nego što je to pravio Dragan Đilas.

To treba građani Srbije da znaju. Treba da znaju da u broju zaposlenih razlika je preko milion i 200, jer su za vreme njihove vlasti 600 hiljada ljudi je izgubilo posao, za vreme naše vlasti 660 hiljada je došlo do posla. Razlika je milion i dvesta, ali ne u evrima, nego u broju zaposlenih. Razlika je da mi pravimo jeftinije puteve 80 puta od Dragana Đilasa koji je napravio samo jedan most, a mi bismo sa tim parama napravili dva auto-puta. Ali ne mogu da budu jeftini putevi koje pravi Dragan Đilas, jer mora da bude bogatiji za koliko puta? Uzmite izračunajte, 600 miliona evra podelite sa 70 hiljada evra, to je čini mi se tačno opet oko 800 puta. Znači, pravi puteve koji su 80 puta skuplji, a za vreme vlasti bude 80 puta bogatiji.

Pa, nemojte onda da vas čudi to. Pa, nikakvi izborni uslovi neće njima da pomognu, njima ništa neće da pomogne, ni onom Šoškiću, ni onom Arsiću. Pa, znate po čemu su oni poznati? Osim što su prodavali devizne rezerve, osim što je bila ogromna inflacija, što su se pokazali da su nestručni, pa poznati su po tome da su falsifikovali izveštaje o poslovanju „Agrobanke“ i da su čak hteli na prilično sumnjiv i nezakonit način, Šoškić kao guverner, Milojko Arsić kao viceguverner koji je bio zadužen za kontrolu poslovanja banaka da nadoknade gubitak tako što su emitovali državne hartije od vrednosti da bi poboljšali likvidnost „Agrobanke“. Sad da stvar bude još gora, ne samo da je nisu poboljšali, nego je njihova ekipa u „Agrobanci“ i te pare pokrala.

To je samo jedan deo priče. Imamo onog nesrećnog Pajkića, koji je isto to radio i sa Šoškićem i sa Milojkom Arsiće kada je u pitanju „Razvojna banka Vojvodine“, samo nisu ukrali milijardu evra, nego nešto malo preko 400 miliona evra.

Kažem da ne valja društvo. Neka se malo ti novinari koji se bave istraživačkim novinarstvom informišu sa kim sede, koga pozivaju u emisije.

Nemamo mi ništa protiv i da lopuže belosvetske budu, ali nemojte da se predstavljaju kao sveci, jer lopov je lopov.

Zato, bez obzira kakvi god bili izborni uslovi, SNS želi da oni budu daleko bolji nego što su bili kada je sama SNS bila na vlasti. Razlog za to jeste - imamo rezultate. Naše pobede će biti još ubedljivije nego ranijih godina, ali želimo da te pobede budu ne samo legalne, već i potpuno legitimne za ono što planiramo da nastavimo oporavak, reindustrijalizaciju i povećavanje ugleda Srbije i u svetu i među našim građanima, da se naši građani konačno domognu onog standarda života kakav očekuju od jedne vlasti, a koliko vidim prema raspoloženju i prema rezultatima, to jedino na nekim narednim izborima mogu da ponude Aleksandar Vučić i SNS.

Hvala, gospodine Arsiću.
Reč ima narodni poslanik Miloš Banđur.

Zahvaljujem, uvaženi predsedavajući.

Uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, u početku bih se osvrnuo na tačke koje su na današnjem dnevnom redu.

Pravo je svakog predlagača, svake političke stranke koja delegira ljude u odgovarajuće odbore, da kada proceni da je to neophodno ili kada dođu u situaciju da to mora da učini, zameni određene ljude, tako da tu nemam bilo kakvih primedbi i smatram da je to unutrašnja stvar, odnosno unutrašnje pitanje predlagača, u ovom slučaju SPS.

Ja bih se osvrnuo, kao i ostale kolege, na aktuelnu situaciju. Želim najpre da, koristeći neke podatke koji su bili u opticaju prethodnih dana kada samo govorili o rebalansu budžeta, istaknem koliki je zapravo u periodu vlasti Aleksandra Vučića ostvaren ekonomski rast u Srbiji i napredak države.

Pre koji dan imali smo priliku da usvojimo drugi rebalans budžeta Republike Srbije u 2021. godini, koji se zasniva na onome što se dešavalo u prethodnih devet meseci na podacima iz tri prethodna kvartala i taj rebalans je maltene matematički precizno projektuje ono što će biti do kraja godine.

Činjenica je da će ukupni prihodi budžeta u 2021. godini, po ovom poslednjem proračunu, biti 132 milijarde veći nego po procenama iz aprila meseca, pri čemu 111 milijardi čine poreski prihodi, a 21 milijardu čine neporeski prihodi. I povećanjem prihoda, mi u stvari smanjujemo i deficit budžeta Republike Srbije u 2021. godini, negde na oko 305 milijardi, što je na nivou uopšte države negde oko 4,9%.

Ono što je posebno zanimljivo je, ako se pogleda struktura tih prihoda, ne samo da je povećana potrošnja građana zbog rasta broja zaposlenih, porasta zarada, porasta penzija i stalnih socijalnih davanja i dodataka na penzije i druga primanja koja država daje građanima, pa je doprinos od PDV-a veći za 54 milijardi od planiranog. Odmah iza toga ide doprinos od dobiti, od poreza na dobit pravnih lica.

Znate, PDV učestvuje u ukupnom budžetu sa 44%, tako da ove 54 milijarde nekako i mogu da budu u ravnoteži sa tim procentom, ali porez na dobit pravnih lica negde ispod 10% učestvuju u ukupnom budžetu Republike Srbije. Tako da su 44 milijarde više u stvari pokazatelj jako dobrog poslovanja pravnih lica u 2020. godini, tj. fantastičnog rezultata koje su dale mere Vlade Republike Srbije, koje su primenjene, bolje da kažem primenjivane tokom čitave 2020. godine. Znači, da osam milijardi evra, koliko je Vlada Republike Srbije uložila u pomoć privrednim društvima, preduzećima, preduzetnicima, pojedinim granama kao što su sektori ugostiteljstva, turizma itd, i pomoć koju je pružala građanima, da je sve to imalo efekta i punog smisla.

Na kraju, najmanje je povećanje poreza na dohodak građana, jer on ima i najmanji procenat u strukturi BDP-a, 4,5 milijarde, ali je zanimljivo da od te četiri, tri milijarde se odnose na godišnji porez na dohodak građana i na porez na dividende koje ubiraju građani, što znači da opet imamo pozitivno poslovanje onih pravnih subjekata u kojima građani imaju svoj udeo, odnosno od kojih ubiraju prihode iz dividendi.

Ono što je još upečatljivije, to je da su i PIO fond i Fond za zdravstveno osiguranje ostvarili mnogo veće sopstvene prihode od planiranih. PIO fond je ostvario 27 milijardi dinara više sopstvenih prihoda, a RFZO 10 milijardi i 600 miliona. Naravno, pitate se odakle? Logičan odgovor je zbog porasta zarada, porasta broja zaposlenih, veći su i prilivi u ta dva fonda.

Tako smo došli u situaciju da država može da uštedi 33 milijarde u budžetu koje su bile namenjene PIO fondu i samo 432 miliona da da manje RFZO-u, koji ima, naravno, povećane potrebe zbog kovid pandemije i ove situacije sa kovidom. Ali, negde kad se pogledaju zajedno PIO fond, RFZO i Nacionalna služba za zapošljavanje, država je uštedela negde oko 35 milijardi ove godine.

Moram da napravim poređenje sa 2011. godinom. Pogledao sam taj podatak, kada je učešće države u finansiranju PIO fonda bilo 50%. Znači, tada, 2011. godine, a to je period žute vlasti, koja je zavila Srbiju u crno, samo polovina sredstava za penzije je pribirana iz prihoda, onih koji u tom trenutku rade, zarađuju. Druga polovina je morala da dođe iz budžeta, a pošto je budžet Srbije tada bio prazan, to je dolazilo iz kredita.

Novom oktobarskom projekcijom budžeta Republike Srbije, novim oktobarskim rebalansom, procenat učešća budžeta Republike Srbije u finansiranju penzije je smanjen na 14,8%, znači, ispod 15%. Ovo govori o neverovatno rezultatu koji je za sve ove godine, od 2014. godine, kada je Aleksandar Vučić postao premijer i od 2017. godine, kada je postao predsednik Srbije, zajedno sa Vladom učinio da popravi ekonomiju Republike Srbije.

Obzirom da su rashodi povećani samo za 24 milijarde u odnosu na april, ušteda od 35 milijardi i povećani rashodi, zbirno daju negde oko 60 milijardi koje je država sada oktobra preraspodelila za neke druge namene, uglavnom ili u svakom slučaju za one što je bilo najpotrebnije uraditi.

Dakle, 27 milijardi od tih 60-ak milijardi je opredeljeno za investicije, za nefinansijsku imovinu, što je jako bitno. Pominju se tu autoput Novi Beograd-Surčin, brza magistrala Požarevac-Golubac itd.

Kad se pogleda nivo investicija, odnosno onoga što država odvaja za nefinansijsku imovinu, to je 22% budžeta, to je negde blizu 400 milijardi. To su impozantne brojke, 400 milijardi na godišnjem nivou. I samo prostim uvidom u rebalans budžeta za 2021. godinu, bez ikakvih nekih daljih talaškanja i prelistavanja papira iz prethodnih godina, mi vidimo koliki je napredak Srbija ostvarila za sve ove godine i da je taj napredak mnogo veći od onog koji smo očekivali prethodne godine, krajem prethodne godine, pa i u aprilu mesecu kada smo radili i izvršili prvi rebalans budžeta.

Uostalom, kao što je predsednik i rekao, kumulativno gledano u prethodne dve godine Srbija je među zemljama u svetu koje su ostvarile najveći napredak zato što je pad BDP u prethodnoj godini bio samo 0,9% i naravno da oni koji su imali pad BDP-a 8%, 9%, 11% ne mogu da se mere sa nama čak da su i ove godine ostvarili napredak od 15% ili 16%, jer se ti brojevi algebarski sabiraju, odnosno oduzimaju.

Osvrnuo bih se na jednu izjavu koju sam nedavno pročitao u štampi, ali pošto je ovo prvo obraćanje posle čitanja tog nazovi intervjua ili nastupanja, prosto nekako osećam obavezu da se oglasim po tom pitanju. Sasvim je neobično ili bolje da kažem potpuno nepošteno da u nekoj drugoj zemlji, a posebno u Hrvatskoj, neko ko je iz Srbije, a ovde mislim na zaposlenu kod Dragana Đilasa, Mariniku Tepić, tako ružno govori o svojoj zemlji i svom narodu.

Znate, ona je tamo kritikovala čak i EU rekavši da je EU u hipokriziji tj. da ima licemeran odnos kada je Srbija u pitanju. Zapravo htela je da kaže da EU ima jako stroge standarde i vrlo tvrde principe i načela, ali da kada je Srbija u pitanju da se EU ne pridržava tih tvrdih standarda i strogih principa.

Dalje, kaže da EU, šta više, koketira sa Aleksandrom Vučićem, tj. da se udvara Aleksandru Vučiću. Ja sad postavljam pitanja - šta bi to EU trebala da uradi da se, kako ona kaže, ne udvara Aleksandru Vučiću? Da li to znači da, pošto najveći deo investicija u Srbiju dolazi iz EU, odnosno Nemačke, oni treba da prestanu da investiraju, da prestanu da grade fabrike, da prestanu da otvaraju nova radna mesta ili da nam možda uvedu sankcije, da nam uvedu neku blokadu ili da nam naprave nešto još gore? Imam utisak kao da je neko hteo da EU uputi savet da nešto restriktivno, da neke sankcije treba primeniti prema državi Srbiji i prema režimu, kako ona kaže, Aleksandra Vučića.

Naravno, oni često u medijima pominju izborne uslove i kolege su danas pričale o tome, pa oni su tražili da evropski parlamentarci, i to oni baš koji njima odgovaraju po duši, učestvuju u dijalogu vlasti i opozicije. Ti ljudi su došli i rekli su da je taj sporazum koji je napravljen dobar. E sad, njima odjedanput ni ti ljudi više ne valjaju, koji su im do juče bili po volji, kažu – ne, ne oni su se prodali, sporazum nije dobar itd.

Radi se o tome da je ova retorika koju Đilas, Marinika i ostali primenjuju samo jedan alibi za izborni rezultat za koji znaju kakav ih očekuje. Oni vide kakve rezultate ostvaruje ova vlast - gradi puteve, sad će i železničke pruge, veliki broj fabrika je otvoren, narod je uposlen, realna zarada raste, svi ekonomski i fiskalni pokazatelji su primarni i narod to vidi. U njihovo vreme Srbija je propadala, Srbija je obogaljena i oni su zbog toga izgubili vlast, iako je u trenutku izbora 2012. godine vladao potpuni medijski mrak, a predstavnici i lideri SNS bili potpuno medijski satanizovani. Imali ste čak i one negativne spotove protiv lidera SNS, što se nikad ni pre ni kasnije nije pojavilo ni u Srbiji, u političkoj kampanji, ni bilo kojoj drugoj susednoj zemlji ili šire. Sve to im nije pomoglo, nego su 2012. godine izgubili vlast.

Znači, nije medijska kampanja presudna, nisu ni uslovi presudni, presudni su rezultati. Mi imamo sa čim da izađemo pred narod oni nisu imali. Neko je danas spomenuo njihov politički program, pa njihov jedini program, to svi građani Srbije znaju, je da dođu i da nastave da kradu i da pljačkaju. Nemaju oni nikakav drugi program, imaju samo te lične ciljeve kojima se rukovode. Građani Srbije to dobro znaju i oni znaju da im građani Srbije nikad više neće ukazati poverenje.

Zato ova priča da su oni nezadovoljni sporazumom, da on nije fer, da ne obezbeđuje uslove je alibi za rezultat za koji znaju kakav će biti. Nema tih izbornih uslova koji njima mogu da pomognu. Nema. Sve da im date, osim da im gurate birače da glasaju za njih, ništa njima više ne može da pomogne.

Ja želim ovde da istaknem par neverovatno dobrih poteza vlasti, pre svega predsednika, u poslednjih meseci. Mislim da je obeležavanje 60. Konferencije nesvrstanih baš ovde u Beogradu jedan neverovatno dobar i mudar politički, spoljnopolitički potez gde se Srbija u stvari među nesvrstanim zemljama, kojih ima 120, i koje su izuzetno mnogo cenile i poštovale SFRJ kao lidera pokreta, gde je i Srbija sad preuzela to političko nasleđe, odnosno legitimisala se kao pravni naslednik SFRJ u tom smislu.

Znate, čak i u vremenu kada je Pokret nesvrstanih nastao, on nije imao tako dobru i tako opravdanu i toko iskrenu i plemenitu ulogu kakvu ima danas. Tada je više sponzorisan sa strane zapadnih sila da te zemlje koje su oslobođene kolonijalizma ne odu ka Sovjetskom Savezu, odnosno ne odu ka onom drugom bloku i onda su oni formirali Pokret nesvrstanih da te zemlje drže po strani. Okej, ali je činjenica da je naša zemlja, bez obzira na unutrašnju politiku kojom srpski narod nikako nije mogao da bude zadovoljan, stekla veliki međunarodni ugled i veliku reputaciju u Pokretu nesvrstanih i Srbija je vrlo mudro, kao jedina neutralna zemlja, posle raspada SFRJ iskoristila činjenicu da se nametne kao pravni naslednik Pokreta nesvrstanih i da u Beograd pozove sve one koji su članovi i one koji su te 1961. godine, a to je bilo 25 zemalja, učestvovali na osnivačkoj konferenciji.

Sada jednim mudrim diplomatskim delovanjem u nastavku mi ćemo onemogućiti da zemlje koje pripadaju pokretu priznaju nezavisnost Kosova ako neko na njih vrši pritisak, a mnoge koje su priznale, ima i onih koje su u pokretu, a priznale su, može da se pokuša da one povuku svoje priznanje. Tako da su pitanje Kosova i pitanje održavanja jubilarne konferencije u Beogradu tesno povezani, i to spada u jedan od najmudrijih spoljnopolitičkih poteza koje je Srbija mogla da napravi i koje je napravila u poslednje vreme.

Takođe, želim da kažem da je inicijativa „Otvoreni Balkan“, koja ima za cilj povezivanje ljudi, robe, kapitala, korisna za sve zemlje koje u njoj učestvuju, za sve narode, ali onako kako ja vidim ona ima jednu drugu funkciju koja je jako korisna i jako dobra. Integracijom na Balkanu mi izbijamo separatistima na Kosovu argumente za priznavanje nezavisnosti. Znate, „Otvoreni Balkan“ na neki način dezavuiše pitanje nezavisnosti Kosova. Ljudi, mi se integrišemo, sklanjamo granice, a vi sada hoćete da pravite neki zid i da se ogradite. To ne ide jedno sa drugim. Inicijativa „ Otvoreni Balkan“ je jedan streptomicin za nezavisnost Kosova koju nameće Priština.

Na kraju, kada su u pitanju incidenti koji su se dešavali na severu KiM, moram da kažem je reakcija Republike Srbije, pre svega predsednika Srbije, neverovatno mudra, da je on u okviru u kom je mogao da povlači određene poteze, a taj okvir ima brojna i međunarodna ograničenja, vukao najbolje moguće poteze.

To govorim i kao neko ko je rođen na Kosovu i Metohiji, ko je jako dugo živeo tamo, ko je živeo tamo i u vreme kada nije bilo naših snaga, kada su došle snage KFOR i međunarodne policije i kada se UČK vratila, odnosno ušla u urbana naselja na Kosovu i Metohiji.

Naravno, ja i sada povremeno idem tamo i mislim da kao neko ko dosta dobro poznaje kosovsku situaciju, odnosno kosovsko-metohijsku zbilju da naš predsednik po tom pitanju vuče najmudrije poteze i da ne treba brinuti o tome dok Aleksandar Vučić razmišlja o tome.

Cilj Prištine je da Srbiju uvuče u sukob sa NATO paktom, odnosno da Srbija brzopleto odreaguje i da nasrne na kosovske granice koje u stvari štiti KFOR, tj. NATO pakt. Kada bi se to hipotetički desilo više niko ne bi pričao o incidentima i jednostranim potezima koje je izazvala prištinska strana, već bi svi pričali o tome da je Srbija ušla na teritoriju Kosova vojno, odnosno da se sukobila sa NATO paktom i oni bi bili amnestirani od svih brljotina koje su napravili.

Ono rešenje koje je postignuto vezano za tablice i incident na Jarinju je najrazumnije moguće rešenje i to je pobeda, to je pobeda Srbije, jer Srbija ne traži ništa osim da sva rešenja budu razumna i da budu poštena i da u tim rešenjima niko ne bude ni dobitnik, ni gubitnik.

Međutim, sa apsekta kosovskih Albanaca, a ja tu psihologiju poznajem odlično dobro, to je veliki poraz. Oni su navikli da 60 godina sve bude po njihovom. Od Ustava 1974. godine do pomoći agresije NATO na Jugoslaviju, odnosno Srbiju, 2004. godine kada su spaljivali srpska sela i kuće i niko za to nije odgovarao, 2008. kada su proglasili nezavisnost, a sile zapada to prihvatile, 2011. kada su uspostavljeni prelazi. Znači, oni su poput jednog razmaženog derišta navikli da sve dobijaju, da svaki jednostrani potez prođe, uostalom i Briselski sporazum iz 2013. Srbija ga je primenila a ono što su oni trebali da primene i što je bila najvažnija stavka, oni, evo, punih osam godina ne primenjuju.

Tako da je kompromis koji su tada morali da naprave a napravili su ga zato što je Srbija postala dovoljno uticajna u jednom delu međunarodne zajednice za njih zapravo poraz, iako je to jedno sasvim razumno rešenje koje omogućuje lakše funkcionisanje i građana Srbije i građana Albanaca i s jedne i s druge strane tog administrativnog prelaza.

Pošto je to doživljeno kao poraz a išli su lokalni izbori morao je da usledi drugi agresivniji incident gde će biti i pucanja iz vatrenog oružja itd. kako bi Aljbin Kurti popravio svoj rejting uoči izbora koji su sledili i dobro je što su Srbi poslušali savet predsednika i izašli na te izbore jer su obnovili svoj legitimitet kao pregovarača i pred međunarodnom zajednicom ali i prema Albancima.

Naravno da nikada protivniku ne treba ostaviti prazan prostor, da Srbi nisu izašli na izbore Priština, odnosno Vlada u Prištini bi postavila privremene organe u srpskim sredinama. Ti privremeni organi bi bili Albanci ili ljudi koji su njima naklonjeni i otvorio bi se problem. Ovako je legitimitet srpskih predstavnika potvrđen i zatvoren je prostor za bilo kakve manipulacije i spekulacije sa strane protivnika.

Mi znamo za planove da do 1. januara 2024. kosovski zaštitni korpus konstituiše u vojsku Kosova a do 1. januara 2026. Kosovo bude primljeno u NATO, to su planovi nekih najagresivnijih mentora i lobista kosovske nezavisnosti i naravno da njima smeta Aleksandar Vučić koji se protivi bilo kakvom rešenju koje nije pošteno, koje nije kompromisno, jer kako kaže – jedna strana ne može da dobije sve, a druga da izgubi sve.

Ne mogu ni Albanci da izgube sve, ali ne mogu ni Srbi da izgube sve i to rešenje mora da sačuva i dostojanstvo Republike Srbije, da sačuva njen interes, ali i da Srbi na KiM, da stvori uslove da oni tamo mirno žive i da žive bez razmišljanja o selidbi, odnosno preseljenju u neke druge krajeve.

Zato priča Marinike Tepić, ona sa početka, da se Evropa i zapad udvara Vučiću uopšte nije tačna. Oni ovde grade fabrike zato što smo mi reformisali i naše zakonodavstvo i našu stvarno i stvorili najbolje moguće uslove za strane investicije, jer svako ide za svojim interesom. Ne grade oni fabrike zato što mi imamo lepe oči nego oni grade fabrike zato što je ova država stvorila uslove da oni ovde investiraju i grade fabrike.

Što se tiče njihovih namera one su poznate i prepoznate još u Vikiliks beleškama, pa recimo evo par karakterističnih – Vuk Jeremić je 5. septembra 2007. godine u sedištu NATO rekao na pitanje – koji nivo saradnje Srbija želi da ostvari sa NATO, on je rekao – punopravno članstvo, podsetivši da je predsednik Tadić to isto rekao generalnom sekretaru NATO pakta.

Zdravko Ponoš je potpredsednik Jeremićeve stranke i zanimljivo je da je 2. juna 2006. godine u jednoj depeši pomenut kao čovek koji je nedvosmisleno opredeljen oko ulaska srpskih oružanih snaga u Partnerstvo za mir tj. konačnom učlanjenju u NATO. Čak je i Majkl Pont, ambasador američki, lobirao kod premijer Vojislava Koštunice da Ponoš postane načelnik Generalštaba. Kada imate u vidu gde je on sve školovan, u Londonu, u Nemačkoj itd. sve postaje jasnije, a mislim da bi se dva pašenoga, on i Agim Čeku potpuno uklopili svako na svojoj poziciji. Agim Čeku je bio i ministar odbrane Kosova i dalje je tamo vrlo cenjen. Ponoš je bio načelnik Generalštaba. Obzirom na stavove koje Ponoš i čitava ta klika oko Jeremića ima, oni bi se vrlo lako uklopili i dogovorili.

Što se tiče pitanja koje je Vuk Jeremić poslao Međunarodnom sudu pravde, u jednoj depeši koju je Vikiliks otkrio stoji da je to samo pametan, diplomatski, politički potez koji će omogućiti srpskoj Vladi da izađe iz kosovskog problema i fokusira se na evroatlantske integracije i da Vlada čiji je član Jeremić je nestrpljiva da dekosovizuje srpsku politiku. Toliko o njima i njihovoj odbrani Kosova i o tome da tamo neke sile sa zapada stoje i najviše vole da vide Aleksandra Vučića na mestu predsednika Srbije. Naprotiv, Aleksandar Vučić je kost u grlu svima onima koji hoće da otmu KiM, ali i onima koji su omogućili otimačima da svoj posao u jednoj dobroj meri obave i da nas dovedu u ovako nezgodnu poziciju.

Zahvaljujem se na vremenu i na pažnji. Hvala.

Hvala vama.
Reč ima prof. dr Marko Atlagić.

Poštovani potpredsedniče Narodne skupštine, dr Orliću, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, pošto su koleginice i kolege jako mnogo rekle danas u ovom visokom domu o dijalogu vlasti i opozicije, odnosno stranaka koje danas vladaju u Srbiji i opozicionih stranaka, a posebno je to dobro obrazložio predstavnik poslaničke grupe, gospodin Mirković, dozvolite da kažem samo nekoliko rečenica. Pozdravljam dogovor između dela opozicionih stranaka i vlasti vladajuće koalicije o poboljšanju izbornih uslova.

Ono što želim da posebno podvučem i što je veoma važno, a to je da nikada izborni uslovi nisu bili bolji za opoziciju nego što su danas.

Ono što ja naglašavam već tri godine, i u prošlom sazivu, a to je da deo opozicionih stranaka koje pregovaraju uz posredstvo evroparlamentaraca pod kontrolom Dragana Đilasa nije želeo i ne želi ni danas da idu na izbore, već da izbore dobiju bez izbora, uz pomoć inostranih faktora, da ih oni dovedu na vlast ulicom, bez programa, jer to su već učinili i 5. oktobra 2000. godine, kako to kaže predstavnik CIA za Srbiju.

Reći ću dva konkretna primera. Jedan od njih je Zdravko Ponoš. Ponoš je prekjuče, gle čuda, izrazio želju da će novi ambasador SAD smeniti Aleksandra Vučića pa će on onda i njegovi, mimo naroda, da dođu na vlast, dakle Jeremić i Đilas.

Ipak da kažem nekoliko rečenica, poštovani građani Republike Srbije, da vidite ko je to Zdravko Ponoš. Kao načelnik Generalštaba je bio poguban za vojsku Srbije, odrekao ga se čak i njegov Boris Tadić, a onda ga je za novac privukao Vuk Jeremić, član međunarodne bande lopova i prevaranata.

Danas, poštovani građani Republike Srbije, svaki pripadnik vojske Srbije crveni od stida kada ocenu o vojsci Srbije prekjuče daje Zdravko Ponoš.

Ponoš je kao general ili načelnik Generalštaba stajao mirno pred NATO poručnicima dok je hrabru srpsku vojsku izručivao Haškom tribunalu. Zdravko Ponoš je kao načelnik obećao američkom senatoru da će vojsku Srbije smanjiti sa 62 hiljade na 27 hiljada. Svako ko je razmišljao kao patriota o vojsci Srbije, bio je izbačen iz vojske Srbije. To je taj Zdravko Ponoš. Jel tačno, gospodine Ponoš? Naravno da je tačno.

Da li je tačno, gospodine Ponoš, da ste penzionisali 28 generala i da ste penzionisali najbolje oficire vojske Srbije? Dabome da je tačno. Uništili ste, gospodine Ponoš, naoružanje vojske Srbije i vojsku sveli na vatrogasnu jedinicu.

Poštovani građani Republike Srbije, Zdravko Ponoš išao je u NATO da lobira mimo volje građana za pridruživanje toj alijansi. Jel tačno, gospodine Ponoš, objasnite građanima Srbije?

U njegovo vreme Crna Gora se otcepila od Srbije. U njegovo vreme Kosovo je proglasilo tzv. nezavisnu državu. On danas, odnosno prekjuče, kritikuje, verovali ili ne, opremanje vojske Srbije.

Jel znate, poštovani građani, šta je taj Zdravko Ponoš dok je bio načelnik Generalštaba uradio? Uništio je, verovali ili ne, 200 tenkova, 120 oklopnih transportera, 90 haubica, 36 "Praga". Od naoružanja, Zdravko Ponoš i njegov ministar Dragan Šutanovac, u narodu zvani "zgrabi novac" kupio je osam raketa za MIG-29 koji su tih godina leteli samo subotom. Stalno je posećivao zapadne ambasade, a to i sada čini.

Poštovani građani Republike Srbije, javna tajna je da je Zdravko Ponoš jedna obična špijunčina. Uništio je PVO sistem. Verovali ili ne, poštovani građani, ali je istina - 9.218 raketa "Strela" on je uništio i čak 420 lansera za te rakete. Danas na tržištu to košta preko 30 miliona evra. Znate po čijem naređenju je Zdravko Ponoš to uradio? Po naređenju NATO-a, jer su se strele pokazale kao izvanredne za vreme zločinačke NATO agresije 1999. godine na našu otadžbinu.

Gle čuda, Janko Veselinović, u narodu znani kao "Janko stanokradica", to je onaj, poštovani građani, koji je ukrao stan Milici Badži u Obrovcu, ul. Braće Kurjakovića br. 9 i, gle čuda, vratio ga nakon pet godina, zaslugom i nas narodnih poslanika, jer ga valjda bilo stid i sramota. Šta je on rekao za Zdravka Ponoša? Rekao je da je veliki patriota, prekjuče. E, sad, zamislite kad bi taj došao na čelo Republike Srbije i bio glavnokomandujući vojske Srbije?! Dakle, to je taj Zdravko Ponoš, a inače potpredsednik stranke Vuka Jeremića.

Drugi, koji isto ne želi uz pomoć izbora doći na vlast jeste, verovali ili ne, ali to već građani znaju, Dragan Đilas, u narodu znani kao "điki mafija". Dragan Đilas je rekao nedavno, ima jedno četiri dana, da je demokratija, citiram: "u Srbiji ubijena, ubila je vlast Aleksandra Vučića tako što krši zakon". Da li, poštovani građani, možete verovati da to izgovara Dragan Đilas?

Gospodine Đilas, vi ste ubili demokratiju u Srbiji. Evo vam argument, vaš režim je doveo zemlju na ivicu bankrota, a argument je sledeći - 2. februara 2018. godine vi ste, gospodine Đilas, dogovorili sa ovim vašim iz Saveza za Srbiju da napuste kao poslanici Narodnu skupštinu Republike Srbije i da ćete vi preko tajkunskih medija dovesti ulicom na vlast sebe i opoziciju. Vi ste tada rekli, a vi negirajte, citiram: "Ako izbacimo dijalog iz Narodne skupštine Republike Srbije, onda kao društvo imamo problem. Narodna skupština Republike Srbije je mesto gde se priča. Ako to zaustavimo, zaustavimo sve medije, oni će eksplodirati. Kome treba Skupština, dajte molim vas", završen citat.

Poštovani građani Republike Srbije, vidite ko neće dijalog, ko neće parlamentarne izbore, ko hoće ulicom da ponovo dođe na vlast, jer je Dragan Đilas 5. oktobra bio petooktobarski prvoborac kada su bez izbora uzeli vlast.

Verovali ili ne, prekjuče je Dragan Đilas napao i Gorana Vesića, zamenika gradonačelnika. Gle čuda zbog čega. Zbog toga što je Goran Vesić rekao kako Đilas kaže - hvali se vrtićima koje su privatnici izgradili.

Gospodine Đilas, vi ste krali novac od roditelja dece kao gradonačelnik, koji današnja vlast vraća. Jel tačno gospodine Đilas? Dabome da je tačno.

Jel tačno da je u poslednje tri godine Grad Beograd vratio 3,5 milijarde dinara roditeljima koji su duplo skuplje plaćali vrtić u vreme od 2008. do 2012. godine. Recite gospodine Đilas, da li je ovaj podatak tačan? U to vreme, dok ste bili gradonačelnik, boravak u vrtićima je koštao 9.500 i 8.500, a danas košta 5.600. Za 3,5 milijarde dinara moglo se izgraditi 15 vrtića.

Dakle, zašto Dragan Đilas neće na izbore? Ne samo što nema program. I sam je bivši ambasador SAD u Srbiji 2008. godine rekao, ja ću ga citirati: „Đilas mi je rekao da nema program za Beograd, on samo nastupa marketinški, njega ne interesuje program“, završen citat. To je rekao Kamerun Anter. Jel tačno, gospodine Đilas?

Njega interesuju, poštovani građani samo pare, 619 miliona koje je pokrao od građana Republike Srbije.

Da ja previše o Đilasu više ne govorim, jer još mi nije na ona 24 pitanja, postavljena ima pet meseci, odgovorio, ja ću sad na kraju o njemu samo da citiram njegovog kolegu Sergeja Trifunovića, sa kojim se ja inače u mnogo čemu ne slažem, a on je za Đilasa izjavio, citira: „Đilasu je glavno oružje novac kojim sve rešava i kupuje, i političku naklonost. Savez za Srbiju nije nikada postojao. Šta je Janko Veselinović, zvani stanokradica? Ništa. Šta je Željko Veselinović, iz Sindikata? Ništa. Drži ih Đilas koji ima flert stranku, koji dođe, iskešira pare, oni uzmu, dvojica, trojica, pa, pa, pa… Jeremić je netalentovan, a Đilas je uništio kulturu u Beogradu“. Završen citat.

Ako je za išta gospodin Trifunović bio u pravu, onda je bio za Dragana Đilasa.

Poštovani građani Republike Srbije, dok Dragan Đilas i Vuk Jeremić svakodnevno blate našu zemlju, građane Republike Srbije i državu Srbiju, dotle Aleksandar Vučić svakodnevno, iz dana u dan vodi politiku mira, ne samo u regionu, nego u Evropi i šire, politiku bezbednosti, politiku zdravlja svih naših građana, i ne samo građana, već i u regionu i šire, politiku ekonomskog napretka, politiku modernizacije Republike Srbije. To radi i radimo sve zbog budućnosti naše dece.

Poštovani dr Orliću, u danu za glasanje, kao i moje kolege iz SNS, glasaću za ovaj dnevni red.

Hvala.

Hvala, profesore.
Reč ima narodni poslanik Zoran Tomić.
Izvolite.