Zahvaljujem gospodinu Fehratoviću na konstruktivnom doprinosu.
Reč ima narodni poslanik Marko Atlagić, replika.

Poštovani narodni poslanici, gospodine potpredsedniče, ustaću sada, premda me kičma malo boli, da kažem.

Dakle, 106, 107. i 108. Mi već danima slušamo od narodnog poslanika neistine. On je sad napustio Skupštinu. Dođe, isprovocira.

Kada je u pitanju genocid, to nije stvar suda, to je stvar nauke. Nauka je već dokazala šta je to genocid. Ja molim narodne poslanike, pa čak i vezano za teritoriju bivše Jugoslavije, da se o tome informišu.

Kada je u pitanju Haški tribunal, svi znamo da je nelegalan i nelegitiman, a ono što se danas dešava, i od ovog narodnog poslanika, je produžetak NATO bombardovanja i mi to vrlo dobro znamo.

Dakle, ponoviću još jednom. Genocid mora imati tri radnje, ali ako ima dve, nema onu prvu – nameru, nije genocid. Ponavljam radi građana Republike Srbije. Šta znači namera? Namera nije vezana sa ratom, ali ako nema te namere, ne može biti genocid, bez obzira na broj.

Namera se dešava pre rata. Na primer, pre nego što je počeo Drugi svetski rat koliko je, hajde da kažem, hrvatskih političara u to vreme reklo, kazalo da će Srbe počistiti, uništiti njihov jezik, kulturu itd. pre početka rata. Imamo ih hiljade. Dakle, ako nema te namere, a da je pobijeno 100.000, 200.000 nije genocid.

Primenimo to na ratove 90-ih godina. Neka mi gospodin koji je nasuprot mene bio nađe jednog srpskog političara u BiH pre početka rata da je izrekao nameru da će Hrvate ili Bošnjake uništiti, očistiti jezik ili pismo. Nađite mi, gospodo. Nećete to naći.

Ja ću vam naći za Srbe u Hrvatskoj pre početka rata 360 namera, izreka hrvatskih političara. Na primer, Stipe Mesić 90-te pre početka rata i pre početka višestranačkih izbora, primer vam dajem, u Gospiću u trećem mesecu, kada je držao govor pred 10.000 Hrvata pod 10.000 kišobrana, kaže – kada mi Hrvati dobijemo državu svi Srbi staće pod jedan kišobran. To je ta namera. Takvih imam 360, pa primenite. Da li je „Oluja“ i etničko čišćenja Srba genocid? Dabome da jeste. Nađite mi to za BiH. Nađite mi to kod Srba u Hrvatskoj da li su želeli ikada to učiniti sa Hrvatima? Dabome da nećete.

Ovo što vam ja govorim je stvar nauke. Haški tribunal nije nauka. To je nelegitiman, izmišljeni sud. Nije ga legalan organ, svi to znamo, osnovao. To je produžetak rata i NATO bombardovanja da bi oni koji su bombardovali našu zemlju opravdali to. Nažalost, to tvrde i neki pojedinci u našoj zemlji, peru biografije. Hajde da budemo direktni.

Ja vam zato preporučujem, kada je u pitanju genocid, ima u jednom časopisu zove se „Baština“, ja i prof. Martinović smo pisali, idite, pa u nauku dokažite da li je ono istina ili ne ili NATO bombardovanje. Međunarodni simpozijum, isto u Zvorniku, gde je više zemalja učestvovalo na tom simpozijumu. Danas nijedan američki ozbiljni istoričar neće tvrditi ovo što kolega tvrdi.Mogao sam vam doneti koliko hoćete literature, čak i nemačke. Prema tome, sud je više za pomirenje. Mi jesmo za poverenje, ali to je stvar sud, a nije stvar nauke.

Zahvaljujem, gospodinu Atlagiću.
Završavamo krug replika i prelazimo na listu.
Narodni poslanik Nebojša Bakarec ima reč. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministri, poštovana gospođo ministar, poštovani saradnici, poštovani građani, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, prvo bih morao da kažem, evo čuli smo, samo jednu stvar ovde.

Poštovani predsedavajući, jedan poslanik je rekao da mi želimo, mi svi, dakle ova Skupština, da predstavimo Bošnjake i Albance kao neprijatelje srpskog naroda. Taj čovek očigledno ne zna u kom svetu živi, ne zna šta se danas događa, a da ga demantujem neću ja. Demantovao ga je predsednik Vučić, jer je danas, da kažem, sa vrhovnim i vrhunskim Albancem potpisao šest prijateljskih sporazuma, čime su jedan prema drugom pokazali i, naravno prema predsedniku Severne Makedonije, ukazali vrhunsko poštovanje.

Prema tome, Srbi su jedan od najtolerantnijih naroda u svetu i mi nikakav problem sa Albancima i sa Bošnjacima nemamo. U Srbiji se manjine, pogotovo Albanci i Bošnjaci, tretiraju po najvišim mogućim evropskim standardima, onako kako se Srbi nikako ne tretiraju u Bosni i Hercegovini, pogotovo ne u Federaciji, i sasvim sigurno ne u onim ekstremnim delovima Raške oblasti gde možda vladaju ovi koje smo čuli i koji su otišli, a gde Srbi sigurno ne uživaju ni približno takva prava u lažnoj državi Kosova i Metohije.

Da završim sa ovim delom. Očigledno je da pomenuti poslanik pati od onoga što je Frojd nazvao, to je naučni izraz, „narcizam malih razlika“. U čemu se sastoji taj „narcizam malih razlika“ kod ovoga poslanika? Naime, ovaj poslanik se stidi toga što su njegovi preci jednom bili gotovo sigurno Srbi. I u tome je njegov „narcizam malih razlika“ i zbog toga on svaki put kada se javi jednom mesečno i kada jednom mesečno dođe u Skupštinu, a uredno prima platu od 120.000, dolazi jednom mesečno, onda optuži Srbiju da je genocidna. Onda kada vidi junake, poput gospodina Rističevića ili gospodina Terzića da su se javili, da će da mu repliciraju, a onda junak da petama vetra i videćemo ga idući put kroz mesec dana. Hvala gospodinu Fehratoviću što je slično konstatovao nešto o ovome što ja govorim.

Sada da pređem na ovo što je bitno. Ja ću naravno govoriti o Zakonu o kulturnom nasleđu. Gospođa potpredsednica Vlade i ministarka kulture, cenjena gospođa Maja Gojković očigledno nastavlja sa temeljnim radovima, što se vidi iz ovog zakona, u srpskoj kulturi. Dakle, dobro sam proučio ovaj Zakon o kulturnom nasleđu i on je izvanredan. Zakon štiti kulturna dobra u Republici Srbiji i zamenjuje onaj već neprimenjivi i potpuno zastareli Zakon o kulturnim dobrima iz 1994. godine.

Novi zakon definiše vrste kulturnog nasleđa, materijalnog i nematerijalno, a o čemu ću govoriti, pogotovo o ovom nematerijalnom nasleđu, utvrđuje ciljeve zaštite, program zaštite i očuvanja itd. Zakon utvrđuje da kulturno nasleđe Republike Srbije obuhvata i ovo nematerijalno kulturno nasleđe, pored ostalog, a da nematerijalno kulturno nasleđe obuhvata i tradiciju, umetnost, običaje, rituale, izraze, znanja, veštine koje i srpski narod prepoznaje kao deo svog kulturnog nasleđa koje se prenosi sa generacije na generaciju, pružajući mu osećaj identiteta i kontinuiteta.

Naravno, to opet obuhvata ovo nematerijalno nasleđe i versko-kulturno nasleđe Srpske pravoslavne crkve i svakako je hrišćanstvo deo kulturnog i duhovnog nasleđa srpskog naroda. Jedna od osnovnih hrišćanskih premisa je „ne ubij“. Tako hrišćanska vera propoveda da je Mojsije dobio 10 Božjih zapovesti na Sinajskoj gori. Šesta zapovest, upravo Božja, glasi, kao što sam rekao – ne ubij, a deveta Božja zapovest kaže – ne svedoči lažno na bližnjega svoga, a 10. kaže – ne poželi ništa što je tuđe.

Kada sam izrekao sve ovo, reći ću da je neprilično i skaredno da jedan profesor emeritus Fakulteta dramskih umetnosti, dakle pedagog koji je učio i uči još uvek generacije studenata, poziva na ubistvo bilo koga streljanjem. Dakle, potpuno su ne skladu krvožednost i krvoločnost sa zanimanjem pedagoga i profesora univerziteta. Profesor emeritus FDU, cenjeni gospodin Goran Marković je verovatno ateista. Međutim, to ga ne oslobađa humane zapovesti – ne ubij.

Godinama Goran Marković satanizuje predsednika Vučića i time krši ljudsku zapovest – ne svedoči lažno na bližnjega svoga. Godinama Goran Marković priziva i najavljuje nasilnu smenu vlasti u krvi čime krši humanu zapovest – ne poželi ništa što je tuđe. Goran Marković se za vlast može boriti na izborima. Na primer, tako što će da se kandiduje za predsednika Srbije.

Goran Marković je, još jednom ću reći, profesor emeritus Fakulteta dramskih umetnosti. Na tom fakultetu radi od daleke 1978. godine. Radi sada na predmetu filmska režija. Njegov umetnički rad nije beznačajan, veoma je značajan, treba mu odati počast, i obuhvata 15 igranih, 53 dokumentarna filma, tri TV serije, 11 pozorišnih komada, napisao je osam knjiga. Od 2012. godine, to je značajno da kažem, ova vlast je finansijski podržala snimanja pet filmova ili serija Gorana Markovića. Konstatovaću, pošto sam pasionirani filmofil, da kvalitet filmova Gorana Markovića naglo opada od 1992. godine, odnosno od završetka filma „Tito i ja“. Od tada, gotovo 30 godina, do danas Goran Marković nije snimio ni jedan film koji bi se kvalitetom iole približio stvarnim remek delima kao što su „Majstori, majstori“ i „Variola vera“.

Kreativno usahli, nije usamljen slučaj ovo što se desilo prošle nedelje, Goran Marković, profesor emeritus, godinama preti predsedniku Aleksandru Vučiću. Goran Marković je 30. decembra 2018. godine izjavio za list „Danas“ – kroz institucije ne može ništa da se uradi, jedino rešenje u Srbiji je apsolutna pobuda i ulica.

Da li ove reči profesora emeritusa FDU Gorana Markovića predstavljaju srpsko kulturno nasleđe?

Goran Marković je, još gore, 2. 10. 2020. godine izjavio: "Neće Vučić predati vlast bez krvi". Dalje kaže: "Dobro Vučić zna da je bez nje samo crvić koji će se grčiti na vatri". Dakle, ovde već imamo najavu inkvizicije, lomača, paljenje ljudi.

Da li ove reči profesora emeritusa FDU Gorana Markovića predstavljaju srpsko kulturno nasleđe?

Goran Marković je 20. 09. ove godine izjavio: "Mi prelazimo u fazu u kojoj nema više izbora, sve će se ubrzavati i postajati drastičnije i na kraju će ulica rešiti naše muke. Sad se taj trenutak približava".

Da li ove reči profesora emeritusa FDU Gorana Markovića predstavljaju srpsko kulturno nasleđe?

Konačno, Goran Marković je prošle nedelje, 15. 12. izjavio: "Ja se ipak nadam da Aleksandar Vučić ima pred očima Čaušeskov kraj i da će se povući bez krvi". A osim ove krvožedne pretnje predsedniku Vučiću, Goran Marković, profesor emeritus je odmazdom zapretio i svojim kolegama kada je rekao: "Mnoge moje kolege su obični bednici, oni predstavljaju saradnike okupatora, a zna se kako prolaze kolaboracionisti kada osvane sloboda". Dakle, to je direktna pretnja streljanjem, vešanjem, svima onima koje će, cenjeni profesor emeritus da označi kao kolaboracioniste.

Ovako kako danas profesor emeritus Goran Marković govori o odmazdi, krvi i streljanju, tako su neki ljudi mislili 12. 3. 2003. godine kada su streljali premijera Zorana Đinđića. A da li sve ove reči koje sam naveo profesora emeritusa Gorana Markovića predstavljaju srpsko kulturno nasleđe?

Kao što Goran Marković prošle nedelje preti predsedniku Vučiću streljanjem, tako je Goran Marković prizivao, molim vas da zapazite taj izraz "prizivao", ne kažem "pozivao" nego "prizivao", je smrt premijeru Đinđiću u drugosrbijanskoj emisiji "Peščanik", 14. 2. 2003. godine, praktično samo mesec dana pre atentata i streljanja Zorana Đinđića. Tada je Goran Marković od reči do reči rekao: "Ja bih strašno voleo kada bi se pojavio jedan čovek koji ima neki format koji bi mogao da se suprotstavi Đinđiću koji možda lupi rukom o sto i kaže - Dosta, bre, čoveče". Mesec dana kasnije pojavili su se Legija, Zvezdan, surčinski i zemunski klan i suprotstavili su se premijeru Đinđiću tako što su ga zverski i kukavički streljali.

Da li ove reči profesora emeritusa FDU Gorana Markovića predstavljaju srpsko kulturno nasleđe?

Pomenuo sam ovaj čuveni film "Majstori, majstori". Goran Marković je za motiv tog svog zaista remek dela iz davne 1980. godine upotrebio inače sjajnu pesmu Aleksandra Sekulića "Majstori u kući". Inače, pesma govori o mešanju u tuđe poslove, o nametljivosti, o nametnutom, o nasilju, o proganjanju. Evo kako ide pesma: "Majstore zatekoh na krovu stare kuće, menjaju slomljen crep, majstori na krovu, majstori unutra, majstori, majstori, ko vas je zvao, zašto dirate moj crni krov na kojem stoji roda bela, na kojem raste trava kudrava, moj krov u podnožju dugog veka, zašto ste mi kuću zauzeli, zašto ste napali čekićima, ekserima, četkama, bojama, majstori, majstori, izlazite, pustite me da sam kuću uređujem, ne čuju oni, ukucavaju moje kosti, farbaju mojom krvlju".

Danas, 41 godinu kasnije posle ovog filma "Majstori, majstori", Goran Marković je nažalost sam postao majstor, postao je progonitelj, frustrirani i verbalni nasilnik, žedan tuđe krvi, čovek usahle kreacije koji umesto da iznedri ideje za neki dobar film, postaje sve opsednutiji pretnjama predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću.

Goran Marković preti smrću zbog toga što je frustriran svojom nemoći. On pod stare dane, danas ima 75 godina, postaje upravo onaj koji ruši tuđi krov na kome stoji roda bela, on postaje danas onaj koji napada verbalnim čekićima, želi da ukucava Vučićeve kosti, da farba ulice Vučićevom krvlju. Godinama unazad jedini stalni motiv koji se ponavlja u intervjuima i izjavama cenjenog profesora emeritusa Gorana Markovića je opsesija Vučićem. I ta opsesija Vučićem raste i postaje sve zloćudnija.

Sada je Marković stigao konačno do toga da preti predsedniku Vučiću streljanjem i da će da bude streljan kao Čaušesku. A zbog čega? Međutim, čini se da u "ludilu profesora emeritusa" FDU, Gorana Markovića ipak ima nešto mnogo prizemnije. Dakle, pre neki dan je saopštena odluka Filmskog centra Srbije da Goran Marković neće dobiti sredstva od FCS, dakle od države, za projekat sa kojim je konkurisao, to je inače film "Dr D". Onda je Goran Marković saopštio odluku da će da strelja Vučića tek kada od FCS nije dobio pare za snimanje svog budućeg projekta.

Da je Marković dobio pare za film, verovatno bi on danas hvalio predsednika Vučića isto onako kao što je Đilas svojevremeno i 2013. i 2017. godine hvalio Vučića kada mu je to bilo od koristi.

Nije ni čudo što Goran Marković, cenjeni profesor emeritus FDU preti ovako predsedniku Vučiću. Inače, pretnje krvavim revanšizmom, odmazdom, ilustracijom otvoreno iznose i Dragan Đilas tajkun i Vuk Jeremija Vuk Branković i Marinika Tepić.

Evo, Vuk Jeremić je izjavio 25.04.2021. godine: "Promena sistema nije moguća bez revanšizma koji mora biti sproveden nemilosrdno. Ako se Narodna stranka bude pitala, 6. oktobar će se dogoditi. Ne bude li revanšizma banditi na javnoj sceni, bitange iz Skupštine će opstati i nastaviti da zagađuju javni prostor, to ne sme da se dogodi".

Još 19.06. Jeremić je rekao: "Revanšizam znači da će po promeni vlasti biti trajno zabranjen rad SPS i svim derivatima SRS, uključujući i SNS. Revanšizam znači trajnu zabranu TV Pink. Revanšizam je da budu zatvoreni Ana Brnabić i Aleksandar Vulin". Da li ove reči Jeremije Vuka Brankovića predstavljaju srpsko kulturno nasleđe?

Sa svoje strane doprinos ovome je dao i tajkun Dragan Đilas 26.05. na TV "Nova S" kada je izrekao niz pretnji. Na pitanje voditeljke: "Kažete lustracija iz Narodne stranke, to zovu revanšizmom? Kako se to radi i ko to procenjuje, tu lustraciju? Ko su ti ljudi koje je trebalo lustrirati?". To sve pita voditeljka Đilasa. Oligarh Đilas kaže, kaže kome će se svetiti: "Lustriraćemo ljude koji se bave nekom javnom delatnošću, pre svega što znači da se odnosi na političare, ali i na ljude koji su koristile medije da šire mržnju. U sklopu cele te priče, to će se posebno odnositi na sve ljude poput Dragana Vučičevića. Evo, uzeću na primer gospodina Bakareca, kao primer ljudi koji napadaju druge, poslanici su. Ta mržnja koju oni šire, te napade koje prave, pa neko mora za to da odgovara. Znači, odgovaraće svi. Neko mora da stavi tačku na političare". Dakle, na sve nas.

Marinika Tepić je 05.07. rekla, isto najavljujući revanšizam: "Ne znam šta podrazumeva mirna predaja vlasti, to ne dolazi u obzir. Moja generacija je ostala dužna da završi ono što je započeto 5. a nije završeno 6. oktobra". Da li ove reči službenice tajkuna Dragana Đilasa predstavljaju srpsko kulturno nasleđe?

Samo ću vas kratko podsetiti na one pretnje smrću koje je izrekao bivši poslanik, sve predsedniku Vučiću, bivši poslanik Slaviša Ristić. Setimo se pretnji Srđana Noga i premijerki Brnabić i predsedniku Vučiću da će biti obešeni na terazijama. Setimo se pretnji Snežane Čongradin, književnika Dragana Velikića, takođe profesora sociologije na Filozofskom fakultetu, Jove Bakića, koji je rekao: "Vučiću će suditi revolucionarni sud. Ja bih zaista voleo da ih jurimo po ulicama".

Vesna Pešić, i sa tim primerima završavam, je 18.01. prošle godine zapretila ubistvom predsedniku Vučiću kada je rekla: "Hajde, bre, da vas vidim šta ćete kada se proglasi doživotnim predsednikom, sprema se doživotni Vučić. Nema tu bojkota, samo cev u glavu". Da li sve ove reči ovih političara i književnika i profesora fakulteta, predstavljaju srpsko kulturno nasleđe?

Neko će reći - evo možda je Bakarec pristrasan, možda je nepravedan prema profesoru emeritusu FDU, Goranu Markoviću, evo da čujemo šta kažu neki drugi ugledni ljudi o cenjenom profesoru emeritusu FDU, Goranu Markoviću. Evo, primer, ugledna doktorka nauka Darija Kisić Tepavčević, lekarka i specijalistkinja epidemiologije, profesorka na katedri epidemiologije Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Inače, da podsetim, profesorka Darija je jedna od naših heroina, naših junakinja i spasitelja života u ovoj epidemiji.

Profesorka Kisić je neobično tačno, kratko i pristojno o inkvizitoru Goranu Markoviću rekla sledeće u svojoj brilijantnoj anamnezi bolesti Gorana Markovića, citiram - kaže da je depresivno potišten. Govori da treba streljati predsednika Srbije Aleksandra Vučića. O krvi govori kao govori kao o vodi. Srbija mu je dno dna, a Bernar Arni Levi mu je vrh vrhova. Ogroman novac koji je dobio od RTS-a za snimanje serija i filmova čuva za crne dane. Mrzi Daru, a voli Aidu. Srbi mu se gade. Dijagnoza – frustriran, agresivan, umetnički impotentan, bez nacionalnog identiteta.

Možda će neko drugi reći – dobro, i profesorka Darija je pristrasna. Dobro, evo da čujemo šta kaže čovek koji je apsolutni protivnik Aleksandra Vučića i SNS i koji je mnogo loših reči rekao nama. Evo, da čujemo šta o Goranu Markoviću kaže doktor nauka, profesor Slobodan Antonić, profesor Sociologije na Filozofskom fakultetu, veliki kritičar predsednika Vučića i svih nas ovde, u tekstu koji je, pazite, profesor Antonić naslovio „Goran Marković, umetnik i klasni idiot“. Inače, idiot takođe nije uvreda. Samo da vas podsetim da u starom grčkom on označava onog građanina polisa koji odbija da učestvuje u zajedničkim poslovima grada i brine samo o sopstvenom ličnom interesu. Dakle, to je u grčkom tačnom značenje reči „idiot“.

Dakle, citiram gospodina profesora Slobodana Antonića, koji nije prijatelj ove vlasti, niti SNS. Kaže profesor Antonić - korporativni mediji fetišizuju trendi umetnike. Pogledajte samo kako nam glumci i pevači objašnjavaju svet oko nas. Ovaj glumac kaže ono, ona dramaturškinja ono, a sve trice i kučine. Oni, glumci i režiseri, nam reprodukuju sa manje ili više uverenja samo ono što je neko usuo prethodno u njih. Selebriti su jednostavno idioti, politički korisni ili klasni.

Prvi o politici ne znaju gotovo ništa, drugi služe majstorima za kulise, a treći su megafoni klasnih stereotipa, nastavlja profesor Antonić. Publici nije lako da upari očigledno saznanje, kognitivnu disonancu, tj, spoznajni nesklad da neko može biti istinski umetnik, a na drugom polju ništak. Jedan je alkoholičar, druga narkomanka, treći kleptoman, plagijator, prevarant, hohštapler ili propagandista.

Evo primerice, kaže profesor Antonić - Gorana Markovića. „Čovek je snimio vrhunske filmove, poput „Majstori, majstori“ i „Variola Vera“ i napisao je odličan roman – „Beogradski trio“. Istovremeno napravio je i đubre od filma, „Turneju“, remek delo antisrpske kinematografije koje bedno poltroniše političko poetskoj viziji Sarajeva i Zagreba i govori da je za raspad SFRJ kriv srpski nacionalizam.

Nastavljam šta kaže gospodin - ali, kako to, kaže Antonić. Kako isti čovek može jednom snimiti vrhunski film, a drugi put smeće? Zato što isti umetnik jednom može da ima autentični doživljaj sveta, a drugi put, četvrtet veka docnije, da mediokritetski reprodukuje opšte mesečne trivialije.

Kaže profesor Antonić - da li znate ko je danas glavna mračna sila protiv koje se Marković bori u Srbiji kao nekad protiv socijalizma? Danas je to , kaže profesor Antonić, fašizam, jer, kaže Antonić, da Marković kaže - jer je Srbija danas kao Nemačka 1933. godine, po tvrdnjama Markovića. Srbija je - opet citira Markovića - pod okupacijom jednog musavog i primitivnog društva. Ovde ću prekinuti citiranje Antonića koji dalje opisuje kako Goran Marković dehumanizuje.

Sad vas podsećam šta je sve Goran Marković govorio o predsedniku Vučiću.

Kaže - diktator, tiranin, egomanijak, bolesnik, primitivna ličnost, prostak sa mentalitetom vođe navijača. Rulja je njegovo prirodno okruženje.

O nama iz SNS Goran Marković, dakle o nama kojih ima 750.000 Goran Marković kaže - orangutanolike kolege iz stranke. Jedan primitivno izgleda, a drugom ni svi zahvati plastične hirurgije ne bi pomogli da koliko-toliko počne da liči na ljudsko biće. Treći je obična karikatura. Banda na vlasti, neuki, priprosti, spodobe koje su preuzele na sebe da sude šta je lepo, a šta nije, itd.

O našoj Skupštini Srbije Goran Marković kaže - Skupština je brlog, jezivi skup teških prostaka prepun spodoba koje se lažno predstavljaju kao ljudska bića, da smo svi mi od nekud izmileli ispod kamena.

O Srbiji, o našoj Srbiji Goran Marković kaže - mi smo se u relativno kratkom vremenu vratili duboko unazad i postali primitivni narod i da živimo sad u tom duboko primitivnom društvu. O Srbiji kaže da je to dno dna. Kaže Goran Marković - dok i poslednji čovek sa samopoštovanjem ne pobegne odavde zalupivši vratima za sobom i tako spreči dalje širenje smrada, kraj citata Gorana Markovića.

Da li ove užasne reči profesora, emeritusa Gorana Markovića predstavljaju srpsko kulturno nasleđe?

Goran Marković, završavam uskoro, će ostati zapamćen kao profesor emeritus koji je dao značajan doprinos širenju mržnje, dehumanizaciji, nekulturi dijaloga i netoleranciji. Umesto da kao profesor fakulteta i umetnik širi srpsko kulturno nasleđe Goran Marković širi govor mržnje i bukvalno stopostotnu antikulturu.

Još jedna rečenica ipak gospodina Slobodana Antonića – primećujete li kod Markovića jaku notu klasnog prezira, svođenje na to da su naprednjaci prostaci, primitivci, rulja i kreature?

Završavam, veliki pisac Ernest Hemingvej je naslov svog romana „Za kim zvono zvoni“ preuzeo iz pesme čuvenog engleskog pesnika Džona Dona iz 16. veka, a deo te pesme glasi – Nijedan čovek nije ostrvo, celina za sebe, svaki je čovek deo kontinenta, deo zemlje. Ako grudvu zemlje odnesemo more, Evrope je manje kao da je odnelo neki rt, kao da je odnelo posed tvojih prijatelja ili tvoj. Smrt ma kog čoveka kopni i mene, jer i ja u ljudski rod spadam i stoga nikad ne pitaj za kim zvono zvoni. Ono zvoni za tobom.

Poslednja rečenica. Goranu Markoviću i svima koje sam citirao, a koji prete smrću i krvlju po ulicama, koji prizivaju zvona smrti, poručujem ono što kažu stihovi Džona Dona – nikada ne pitaj za kim zvono zvoni. Ono zvoni za tobom. Živela Srbija. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Sledeća je uvažena koleginica Nataša Mihailović Vacić.
Izvolite.

Hvala predsedavajući.

Kulturno nasleđe jedinstvena je i nezamenljiva kulturna vrednost jednog naroda, stvarana generacijama. Ukazuje ne samo na društveni već i na celokupni kulturni i civilizacijski nivo razvoja čovečanstva.

Ono što smo nasledili dužni smo i da sačuvamo za buduće generacije. Nažalost, prema kulturnom nasleđu je odnos sadašnjeg društva prema našoj prošlosti, dakle – odnos nas samih prema našoj prošlosti. Koliko poštujemo sebe ogleda se upravo kroz brigu o kulturnom i istorijskom nasleđu.

U savremenom svetu kulturno nasleđe se prepoznaje kao jedan od pokretača privrednog rasta, turističke ponude jedne zemlje i naravno bitan uslov za razumevanje prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.

Zato je neophodno da jednim opštim zakonskim aktom uredimo sva pitanja u vezi nastanka, čuvanja, zaštite kulturnog nasleđa i druga pitanja iz te oblasti, a koja podrazumevaju nadležnosti ustanova zaštite kulturnog nasleđa, obaveza i prava držalaca kulturnih dobara itd.

Dobro i pohvalno je to što i zakon po prvi put prepoznaje nematerijalnu kulturnu baštinu, stare zanate, običaje, rituale, tradicionalna jela itd. ali to nažalost nije dovoljno. Ne smemo dozvoliti da se ovaj propis pretvori u treba nam zakon sindrom, jer je jasna namera da se efikasnije upravlja kulturnim nasleđem. Zato to posebno naglašavam.

Ovaj zakon ne sme biti samo refleksija nezadovoljstva postojećim stanjem i verovanjem da će se problem rešiti samim donošenjem zakona jer neće. Svaki zakon ima svoja ograničenja i njegovo puko donošenje i usvajanje ne mora da bude uvek samo po sebi rešenje za postojeće probleme. Potrebna je njegova dosledna primena i još važnije toga jeste podizanje svesti građana o značaju kulturnog nasleđa, ako pogledamo na koji način i kako u kojoj meri se brinemo o svim pozitivnim aspektima kulturnog nasleđa.

Kulturno nasleđe ima i socijalnu komponentu, ujedinjuje i spaja ljude, doprinosi izgradnji inkluzivnog i demokratskog društva u kome su različitosti i raznolikost kulturnih identiteta i bogatstvo kulturnog nasleđa različitih grupa podsticaj, a ne prepreka u društvenom i kulturnom razvoju.

Mislim da izučavanje kulturnog nasleđa treba uvesti i u obavezno obrazovanje. Razumevanjem, vrednovanjem i brigom o našem kulturnom nasleđu brani se sloboda, brani se tolerancija, brani se demokratija. Tako se obnavlja ljubav i prema domovini, tako se učvršćuje, ali, tako se ta ljubav prema domovini i brani. Kulturom se podiže svest o patriotizmu i nacionalnom identitetu. Ne treba niko da ide u ratove, niti da agresijom, nasiljem, veličanjem ratnih zločinaca iz bilo kog rata, čuva svoj nacionalni identitet. To se radi kroz kulturno nasleđe, to se radi kroz obrazovanje.

Naša briga o kulturnom nasleđu mora biti mnogo bolja nego što je sada. Svest o značaju, poznavanju i odgovornom korišćenju kulturnog nasleđa nije, nažalost, na zavidnom nivou. Pre nešto više od mesec dana beogradsku javnost na noge je podigla vest o rušenju vile iz 1930. godine na Vračaru, koju je opština zabranila, za šta nije dala saglasnost, već je to bila pokazna vežba samovolje jednog investitora. Kuća Laze Lazarevića u Hilandarskoj ulici, takođe preti da nestane, u katastrofalnom je stanju.

Pre više od mesec dana oskrnavljen je i spomenik streljanim partizanima na Zlatiboru. To je najsvežiji primer, ali nažalost, nije jedini oskrnavljeni spomenik posvećen žrtvama naše slavne antifašističke borbe. Ako nisu meta huligana koji ispisuju grafite i crtaju kukaste krstove, onda jesu predmet nebrige lokalnih samouprava. Antifašistički spomenici moraju biti mesta sećanja.

Mi u Socijaldemokratskoj partiji Srbije nikada nećemo odustati od antifašističkih vrednosti, bez obzira da li to donosi političke poene ili ne. Kao društvo ne smemo dozvoliti da spomenici i memorijali žrtvama za slobodu otadžbine padnu u zaborav. To su danas mesta na kojima se moramo jasno odrediti i suprotstaviti svakoj podeli u društvu i pojavi ekstremnog nacionalizma. Na takvim mestima danas brani se ideologija koju smo porazili u Drugom svetskom ratu i prave vrednosti zajedništvo, solidarnost i jedinstvo. Hvala na pažnji.

Zahvaljujem se narodnoj poslanici Nataši Mihailović Vacić.

Reč ima narodni poslanik Slavenko Unković.

Izvolite.

Hvala, predsedavajuća.

Poštovani ministri sa saradnicima, uvažene kolege narodni poslanici, danas je između ostalog pred nama i Zakon o inovacionoj delatnosti, koji sistemski definiše prirodu inovacija, donosi godišnje programe, vrste projekata, kao i organizacionu strukturu nosilaca investicione delatnosti.

Novi zakon će nastaviti da inovacioni sistem usmerava prema istraživanjima koja za rezultat imaju inovacione procese i proizvode koji podstiču privredni i društveni razvoj naše zemlje. Inovacija jeste koncept ideja i metod za dobijanje novog proizvoda ili nekog novog procesa.

Porediti se sa EU u Srbiji postoje relativno dobra institucionalna i normativna akta i najveći deo strateških dokumenata je usvojen i primenjuje se, pa tako će i ovaj današnji zakon nakon našeg usvajanja.

Prema nekim analizama NALED-a, jedna četvrtina firmi u Srbiji je inovativna i digitalno transformisana. Inovaciju bez digitalne transformacije primenjuje oko 40% naših preduzeća. Ali, recimo, broj prijavljenih inovacija na milion stanovnika u Srbiji je nekoliko puta manji nego u EU. Ulaganje u istraživanje i razvoj u Srbiji je još uvek ispod 1% BDP, a prosek EU je nešto malo preko 2% BDP. Vidimo da se stvari kod nas pomeraju u dobrom pravcu i za očekivati je u narednom periodu još veća finansijska ulaganja u inovativnu delatnost.

Po analizama NALED-a, više od 50% naših privrednih subjekata inovacije smatra kao preduslov za opstanak na tržištu, što znači da su naši privredni subjekti svesni da bez brzog prilagođavanja savremenim tehnologijama ne mogu biti konkurentni na tržištu.

Budžet Srbije se svake godine značajnije povećava kada su u pitanju inovacije. Recimo, danas je budžet 10 puta veći nego samo pre četiri, pet godina, i plus inovatorima je na raspolaganju čitav set poreskih olakšica, pogodnosti prilikom započinjanja biznisa, olakšice prilikom zapošljavanja, kao i drugi programi podrške.

Već nekoliko godina vidimo da je namera Vlade da u Srbiji primenimo novu industrijsku politiku Evrope koja ima četiri osnovna stuba, nove tehnologije, finansije, tržište i ljudske resurse. Upravljanje resursima znanja, posebno novijim idejama, konceptima potrebno je svakoj kompaniji koja želi da se uspešno prilagodi novijem poslovnom okruženju.

Inženjeri predstavljaju resurs na kome Srbija planira svoje budući industrijski razvoj. Najbolji primer toga je nemačka firma „Kontinental“, koja je u Novom Sadu otvorila Centar za istraživanje i razvoj i koja zapošljava i zaposliće u narednom periodu oko 600 inženjera sa prosečnom platom oko 2.500 evra. „Kontinental“ je jedna od globalnih tržišnih lidera auto-industrije i sigurno će biti jedna od najvećih izlaznika naše zemlje.

Da su Srbiji prioritet inovacije, tehnološki razvoj pokazuje činjenica da se ogromna sredstva ulažu u naučno-tehnološke parkove, u regionalne start-ap centre, u žensko inovativno preduzetništvo, kao i u inovacionu podršku u lokalnim samoupravama.

Kada je u pitanju Sporazum Srbije i EU o programu - Kreativna Evropa, omogućava se nastavak učešća naše zemlje u programu – Kreativna Evropa 2021-2027 godina. Sporazum će omogućiti ustanovama kulture i udruženjima i drugim kulturnim subjektima, učešće u najznačajnijim projektima EU u kulturi čime se obezbeđuje integracija naše kulture i u međunarodne tokove.

Sporazumom i saradnjom promoviše se kulturna raznolikost i obezbeđuje se finansijska podrška za naše domaće kulturne projekte.

Kao jedna od najvećih investicija EU u kulturu jeste projekat – Evropska prestonica kulture, koja će sledeće godine poneti naš Novi Sad. Novi Sad je za nekoliko godina, od kada je proglašen evropskom prestonicom kulture, uspeo da razvije novu infrastrukturu za kulturne događaje i omogućio je širi pristup kulturi tako što je u raznim delovima grada otvorio osam kulturnih stanica koje će doprineti decentralizaciji kulturnih dešavanja u našem gradu. Ova titula doprinela je privrednom razvoju Novog Sada kroz nova znanja, inovacije i kreativnosti. Novi Sad je unapredio i nastaviće da postiže svoj imidž u međunarodnim okvirima. Postao je prepoznatljiv na evropskoj mapi i kao jako interesantna turistička destinacija.

Od 2016. godine kada je Novi Sad osvojio titulu, pa do kraja sledeće godine kada se završava ovaj proces, sredstva koja se ulažu u kapitalne projekte, kulturne kapitalne projekte je oko 60 miliona evra. To je obezbeđeno iz svih nivoa naše vlasti, kao i od fondova EU.

Ovo su zaista dobre stvari kada je u pitanju kreativna kulturna Evropa i za poslaničku grupu JS svi današnji predlozi zakona su prihvatljivi. Mi ćemo u danu za glasanje podržati pomenute predloge. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.

Reč ima narodna poslanica dr Emeše Uri.

Poštovana potpredsednice, poštovani ministre sa saradnicima, poštovane kolege poslanici, poštovani građani Republike Srbije, poslanička grupa SVM će podržati Predlog zakona o kulturnom nasleđu zato što je Zakon o kulturnim dobrima donet pre 27 godina i bez obzira na više izmena koje su se desile i u toku 2011. godine, ne predstavljaju zakonski okvir koji obezbeđuje potpunu zaštitu i očuvanje kulturnih nasleđa i kulturnih dobara.

Nakon skoro tri decenije važno je donošenje krovnog zakona koji će praktično urediti opšta pravila, zatim organizovati mreže ustanova zaštite, utvrditi zakonski osnov za donošenje sektorskih zakona i niza podzakonskih akata, programa i pravilnika.

Nama je vrlo bitno da je ovaj zakon, odnosno predlog zakona usklađen sa međunarodnim standardima koji definišu nematerijalna kulturna nasleđa koja je usvojio UNESKO, konvencija, i predstavlja nasleđe koje se prenosi sa generacije na generaciju i predstavlja, odnosno pruža osećaj identiteta i kontinuiteta. Za nas, pripadnike nacionalnih manjina je izuzetno bitno baš taj osećaj identiteta i kontinuiteta.

Iskoristila bih sada priliku da nabrojim nekoliko nematerijalnih kulturnih nasleđa koji potiču sa teritorije AP Vojvodine, „cipovka“, kao specifični oblik tradicionalnog hleba iz Vojvodine, „vertep“, maketa crkve koja se nosi za vreme Božića, osvećivanje paske, rusinsko nasleđe, naivno slikarstvo Slovaka, zatim, kao opšte vojvođansko nasleđe, tamburaši, i sa ponosom ističem dve stavke koje potiču iz okoline Sombora, to je staparski ćilim i bezdanski damast.

Za nas je vrlo bitno da su se ove stavke uvrstile u nematerijalno nasleđe koje ova država treba da poštuje, gaji i da prenese na sledeće generacije. Za nas iz SVM je vrlo bitno da baš te međunarodne norme koje propisuju kriterijume vrednovanja kulturnog nasleđa, zatim kategorizaciju dobara, vođenje evidencije i podršku što se tiče naučno-istraživačkih i obrazovnih aktivnosti koje rade na zaštiti i očuvanju kulturnog nasleđa.

Pozdravljamo i donošenje strategije, odnosno plana na pet godina što se tiče očuvanja kulturnog nasleđa u Republici Srbiji. To je nešto što je za pohvalu. Bez strategije, bez planova, bez dugoročnih planova, nećemo imati ni smernicu, ni cilj, niti ćemo ikad stići do tog cilja, ostvarenja.

Vrlo nam je bitno da su prioritetni projekti za zaštitu i očuvanje kulturnog nasleđa projekti koji su bitni za zaštitu kulturnog nasleđa nacionalnih manjina. Jer, bez obzira što mi pripadamo nacionalnoj manjini, doprinosimo i kulturnom jedinstvu i kulturnoj vrednosti i većine. Za garanciju za očuvanje zajedničkog kulturnog nasleđa su neke stavke, odnosno članovi Predloga zakona, član 10. je vrlo bitan jer propisuje da autonomna pokrajina ima ingerencije u tim koracima koji su bitni za očuvanje nacionalnog identiteta i većinskog i manjinskog naroda.

Ja bih ovom prilikom opet navela neke primere. Po Vojvodini imamo nekoliko materijalnih kulturnih nasleđa koji su vrlo bitni i koji pokazuju baš jednu decenijsku, odnosno višedecenijsku saradnju između nacionalnih manjina i većinskog naroda, odnosno svih naroda koji su živeli ili žive na teritoriji AP Vojvodine.

Da krenemo od Petrovaradinske tvrđave, čije je početak izgradnje bio 1692. godine, pa sve do 1780. godine. I dan danas je simbol i grada Novog Sada i Vojvodine, a bogami i Srbije. Zatim, Gradska kuća Sombor, Magistrat, stara gradska kuća poznata u Somboru, izgrađena 1749. godine u stilu neoklasicizma, a građena je na temeljima dvorca kapetana Brankovića.

Posle toga je izgrađena zgrada Županije, jedna velelepna zgrada koja je u tadašnjoj Ugarskoj bila jedna od najlepših zgrada Županija. Ona je izgrađena 1805. godine. U njoj se nalazi najveća slika, ulje na platnu, veličine 4 puta 7 metara, to je Senčanska bitka. Znači, sama po sebi je jedna izuzetna vrednost koju treba stvarno da praktično upoznaju svi stanovnici naše države.

Zatim, Zrenjanin, zgrada Županije izgrađena 1820. godine, Bečej 1884. godine, sve u stilu baroka. Zatim, Gradska kuća u Novom Sadu, izgrađena 1895. godine kao kopija Gradske kuće u Gracu. Ona je u stilu neorenesanse. Zatim, Gradska kuća u Subotici koja je remek delo u stilu secesije i ceo grad je praktično jedna bajka u secesijskom stilu.

Rađeni su neki IPA projekti koji povezuju baš taj stil gradnje, sličnosti između Subotice i Osjeka. Isto tako, Vojvodina radi na tim međunarodnim putevima saradnje koji gaje i rade na očuvanju materijalnog i nematerijalnog kulturnog nasleđa.

Vrlo nam je bitno nama iz SVM da je u Program zaštite kulturnih dobara izgrađena saradnja i značaj nacionalnih saveta nacionalnih manjina. Smatramo da oni znaju preko svojih struktura najbolje šta je bitno, ne samo u velikim gradovima koje sam malopre nabrojala, nego u malim sredinama i po seoskim uslovima koje su svari koje treba da sačuvamo.

Ja bih sada tu istakla specifičan unikatan i vrlo vrednu narodnu nošnju koja se i dan danas koristi, gaji i nosi u svim seoskim dešavanjima u Doroslovu i u Bogojevu. Ko je video, video je jedan vrlo bogat i raskošan kolorit narodne nošnje koji je specifičan i unikatan čak naspram svih nošnji na teritoriji gde žive Mađari, da li kao manjina ili kao većina. Mislim da je i to jedna vrlo bitna stavka i sigurna sam da sve nacionalne manjine na teritoriji Vojvodine imaju takođe takav neki unikatan stil narodne nošnje koje treba da budu prepoznatljive i treba da se očuvaju za naredna pokolenja.

Da se vratimo na arhitekturu, vrlo je bitno da se sačuvaju stari gradski centri. Ja bih istakla opet primer Sombora gde se izuzetno puno radilo na tome da se takozvano istorijsko jezgro, Venac u Somboru sačuva, da se očuva taj stil i da se oseti kako se nekada živelo.

Pozivam i kolege poslanike koji još nisu posetili Sombor da dođu i da vide i da dožive taj fenomenalan izgled i Gradske kuće i celog tog jezgra, praktično jedan srednjovekovni stil gradnje sa centralnim kružnim tokom i oko toga sa periferijom grada.

Vrlo je bitno da ta zaštita ne ide na štetu ni modernog ni osavremenog stila života i da se radi na tome da kod izgradnje novih zgrada, puteva, opet da se ugradi taj tradicionalni pečat naših gradova.

Za primer bih uzela izgradnju, odnosno prilikom izgradnje pruge Segedin-Subotica vodi se računa o vrlo specifičnim lepim zgradama železničkih stanica koje su stvarno dragulj sami za sebe. Takvih zgrada imate jako puno zapuštenih celom širinom Vojvodine i možda bi trebalo napraviti stvarno jedan presek koje vredi sačuvati, obnoviti kao jedan eventualno turistički pečat ovim gradovima.

Pošto puno vremena nemam, još bih samo istakla da je vrlo bitno da se radi i na digitalizaciji, odnosno na informatičnom sistemu koji povezuje i daje na jednom mestu ceo aspekat i celu širinu svih onih kulturnih nasleđa koje naša država ima i koje možemo, nadam se, u nekom budućem vremenu od kuće da pogledamo i da biramo gde ćemo otići. Znači, ne moramo samo u inostranstvo, imamo i kod nas jako lepih uspomena.

Ispred SVM, potvrđujem da ćemo glasati za Predlog zakona o kulturnom nasleđu. Hvala.