Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedavajući, ipak ću da imam diskusiju, nastup neću, i obratiću se ne gledaocima, nego narodnim poslanicima i pre svega građanima Republike Srbije. Ja vas molim da ubuduće obratite pažnju da ne dajemo svojim nekim postupcima priliku da neko unižava kasnije dostojanstvo Narodne skupštine, to je i vaša obaveza kao predsedavajućeg.
Danas imamo jednu raspravu koja je vezana za izbor članova Saveta REM-a, jedno uvek pitanje koje može da bude prilično osetljivo, uvek je nekako intrigantno, pogotovo u vremenu u kome danas živimo, ali mogu da kažem i potpuno nezasluženo. Jer valjda bivši režim kao opravdanje zašto ne može da pobedi Aleksandra Vučića na izborima okrivljuje REM, okrivljuje Javni medijski servis, okrivljuje razne nosioce informacija, ne postavljajući pitanje kolika je njegova odgovornost za rezultate koje ima od građana Republike Srbije.
Dokle su spremni da idu kao bivši režim, to postaje prilično morbidno. Meni kao poslaniku koji je bio opozicioni poslanik za vreme vlasti bivšeg režima posebno smeta kada bivši režim i oni koji ga danas podržavaju tvrde da u Srbiji ima diktature. Reći ću vam zašto. Zato što su nas opozicione poslanike, dok su oni bili na vlasti u Republici Srbiji tukli na konferencijama za štampu. Tukli su nas na trgovima. Tukli su nas u zgradi Narodne skupštine, u sali Narodne skupštine. Oni nemaju pravo da pričaju o bilo kakvoj diktaturi.
Da objasnim građanima Republike Srbije kako je to izgledalo. Ako neki poslanik, po mišljenju predsedavajućeg, izađe iz teme dnevnog reda, znači nema govora mržnje, nema uvreda, nema ničega, samo tema dnevnog reda, mora da napusti salu Narodne skupštine. Ako to ne uradi, odbije, vrati se na mesto, biće prekinuta sednica, dolazi policija, skupštinska ova, doduše, koja zamoli poslanika: „Molim vas, izađite“. On kaže: „Neću, oduzeli ste mi moje pravo, moje pravo zbog koga su me građani poslali ovde, da govorim, da iznosim politički stav, zbog koga se ovde nalazim“. Kaže – u redu, nema problema. Kreću i tada sve kamere, koliko god da ih ima u sali, kablovi su iščupani iz tih kamera, nema više nikakvog dodira sa spoljnim svetom u bilo kom obliku, prekinuta je struja, prekinut je signal, a onda dolazi neka policija za koju ja ne znam odakle, znam da nije ovde skupštinska, i brutalno se obračunava sa narodnim poslanicima. Nemojte da se zanosite da ćete imati priliku da upalite kameru na mobilnom telefonu. Neće biti prilike. Tako je bilo za vreme njihove vlasti i njihovog režima. Sve sam to doživeo. Imate snimak kako su me napali na konferenciji za štampu, pa sad vidite dokle ide ta morbidnost.
Bivši režim jeste ubio Ranka Panića, ali kažu – to je bilo na nasilnim protestima. Ja sam bio na tim protestima. Nikakvog nasilja nije bilo. Iz čistog mira policija nas je okružila, počela da nas zasipa suzavcima i da nas rasteruju i tuku. Nikakvog nasilja nije bilo. Nisu nam dozvoljavali da prošetamo do RTS-a jer su se bojali da može da se stvori tako negativno raspoloženje prema tadašnjem režimu da mogu da se izazovu prevremeni izbori, koji po njihovoj proceni nisu trebali da se dese i bojali su se bilo kakvih izbora do kraja mandata. Nije im bilo dovoljno ni 100.000 ljudi ovde ispred Narodne skupštine, koji su mirno tražili samo raspisivanje izbora, ništa više, na prijavljenom skupu. A onda bivši režim priča o diktaturi danas. Pa ljudi, morbidnost. Znate šta još kažu? Ranko Panić nije ni bio tako mlad, imao je tada 39 godina. Imao je više godina nego što bi po nekom kriterijumu trebalo da ima čovek za koga biste rekli da je mlad. To znači da je moje godište, 1969. Ali, da je živ i da ga nisu ubili, danas bi imao 52 godine. To možete slobodno da pročitate na portalima koji podležu REM-u, portalima koje osniva, finansira i podržava bivši režim.
I onda neko priča o diktaturi. Gledajte kako danas preko tih portala, ne informišu se više građani samo preko štampanih medija i preko televizijske kuće, nego i preko portala. Naći ćete da oni koji su blokirali auto-puteve, blokirali trgove, kaže – mi smo bili tamo i dobili smo prekršajne prijave. Pa nego šta nego ćeš da dobiješ prekršajnu prijavu? Jer mi donosimo zakone ne da bi ih narod poštovao samo, nego da bi uredili neku materiju, sloboda kretanja, sloboda ljudi. To pravo ste nekome oduzeli. I kažu – odakle policiji, pazite vi njihov način razmišljanja, naš broj lične karte i matični broj? Pa stvarno, ljudi, ja ne znam koji državni organ izdaje ličnu kartu. Ja mislim da je to naša policija. Ali vidite kako na pokvaren način hoće da prikažu diktaturu, jer ko se u to ne razume poverovaće. Je l' zloupotrebljen broj lične karte? Nije. Je l' ga neko video u medijima? Od policije ne, od državnih organa ne, jedino ako oni sami objave, ali to je već stvar njihovog izbora.
Znači, nema zloupotrebe podataka o zaštiti ličnosti. Ali, će i to pokušavati da prikažu kao diktaturu. Jer bože moj, ja sam izašao na sred autoputa, ništa nisam radio, zašto sam ja dobio prekršajnu prijavu. Pa, zato što ti nije mesto na autoputu. Nema problema, hoćete da održite proteste. Evo ga trg ispred Narodne skupštine, idite ispred Vlade, prijavite skup, održite, niko vam neće ništa. I da je neko, zaista hteo da traži neko rešenje bilo kakvog problema, pa prva stvar je valjda da zatraži prijem u Narodnu skupštinu. Niko ništa od nas nije ni tražio niti nas je pitao, jer je htelo da se stvori takvo nezadovoljstvo koje će da izazove neki određeni građanski bunt.
Ne zanose se oni da će oni na izborima da dođu na vlast. Evo, sada imate jednu polemiku koja ide u zaštitu jednog našeg umetnika, režisera, itd. Reč je o Goranu Markoviću. Sada, čitav hvalospev o njemu, njegovom umetničkom radu i kako je ministar u Vladi Republike Srbije Darija Kisić Tepavčević zla. To imate kao da je najveći, ne znam da opišem kako oni ženu žele da prikažu njenu količinu zla. Što, naravno, nema nikakve veze sa istinom.
Čovek je nezadovoljan nekom odlukom nekog državnog organa, nije dobio pare. Smatra da mu pripadaju. Zato što nije dobio, sada je on postao disident. Čekajte, ja kolegu Đukanovića, našeg Vladu, volim da zovem disidentom. On je disident zato što iznosi svoj politički stav koji se možda meni neki put i ne svidi, ali to je njegovo pravo. Kakav je ovo politički stav?
Kaže ovako – stvar se zaoštrava i vodi ka raspletu, jedino što nije rečeno kakvom, moguće je da dođe do mirnog pada režima, što je malo verovatno, a takođe se može desiti da ovo sadašnje stanje predstavlja med i mleko prema onome šta nas čeka. Jedno je sigurno, ako režim reši da po svaku cenu nastavi da vlada, što uključuje i zlostavljanje ljudi, posete kućama, otvaranje logora i slično. Ljudi, u Srbiji nikada nije bio ni jedan logor koju je vlast, prava demokratska vlast u Srbiji otvorila. Jesu bili fašistički, ali ne srpski. To ne može da bude neko disident, ako to tvrdi.
Postavljam pitanje, kako će režim da padne? Vlast se gubi i dobija na izborima. Ako dođe do pada, to je nasilan oblik preuzimanja vlasti. Poziva se na nasilje. Svi Đilasovi i Šolakovi mediji podržavaju takav vid.
Kako se i koja rečenica je sporna u svemu ovome? Ja se ipak nadam da Aleksandar Vučić ima pred očima Čaušeskuov kraj i da će se povući bez krvi.
Dame i gospodo narodni poslanici, ovde ima puno mladih kolega, nije za svačiji stomak. Pogledajte kraj Nikolaja i Elene Čaušesku. Neću ja da ulazim u razloge kako je došlo do njihovog pada, šta ga je izazvalo i koliko su oni sami doprineli, ali su ljudi streljani. I oni režiseri i glumci koji to brane neće da shvate da kada snimak prestane ovo dvoje ne ustaju, oni su mrtvi, nema glume, nema fikcije.
Da li takav kraj priželjkuje Aleksandru Vučiću bivši režim? Da li takav kraj priželjkuje i Goran Marković? Svaka čast njemu za njegovo umetnički doprinos srpskoj kulturi društva, ali to vam ne daje za pravo da radite šta god hoćete. Ne daje pravo nikome.
Još nešto da poručim, pošto vidim da su se mnogi javili. Sit sam više Srba ili građana Srbije kojima Srbija nije jedina zemlja i koji od zemalja ne vole najviše, pa dolaze u Srbiju da mi dižu revoluciju i bune, pa kada upropaste Srbiju svojom revolucijom ili bunom, vrate se u zemlju odakle su došli ili koju više vole. Ja nemam drugu Srbiju, nemam ni drugi život, nemam ni drugu zemlju i hoću da se borim za ovu Srbiju, da bude normalno napredno društvo, da njeni građani žive bolje, a ne da jednoj eliti koja sebe smatra, kako kažu, intelektualnom elitom, budu oni jedini kojima je dobro, a mi smo nesposobna rulja koja zaslužuje da budu robovi toj intelektualnoj eliti.
Pa, kada ne mogu da pobede na izborima kažu – narod je dobio vlast kakvu zaslužuje. Uvek narod dobije vlast kakvu zaslužuje, kakvu, pre svega, narod želi. Oni su glasali za Aleksandra Vučića i SNS, zato što nisu dovoljno inteligentni da shvate da je bolje da budemo mi na vlasti, da se mi bogatimo, a oni da budu siromašniji. E, takva je danas medijska slika u Srbiji.
I, ja se slažem, nikada demokratije nije dovoljno, ali nemojte da me neko ubeđuje da je u Srbiji danas manje demokratije nego što je bilo za vreme vlasti Đilasa, Šolaka i ekipe oko njih. Svi njihovi motivi zašto se sve ovo dešava u Srbiji jeste, Srbija je danas bogatija zemlja nego što je bila dok su oni vršili vlast i ponovo im je zinulo za ono što pripada građanima da bi oni bili još bogatiji.
Branićemo te građane, nećemo da dozvolimo da oni dođu na vlast bez volje tih istih građana, pa svidelo se to njima ili ne i neće biti ni logora, neće biti ni upada u kuće i nemojte da plašite građane.
Nemojte da ih plašite, oni imaju pravo da izaberu koga žele na vlasti, a to što vas neće, postavite pitanje vaše odgovornosti, vašeg doprinosa što vam građani ne veruju. Nije zato kriv Aleksandar Vučić, nije kriva SNS, nego isključivo vaš lopovski način vladanja u prethodnim godinama. Pa, onda možemo da pričamo da li u Srbiji zaista je diktatura, kada to shvate da li je u Srbiji zaista diktatura ili prava otvorena demokratija. Bez blokada ulica, bez blokada saobraćaja, samo nešto najobičnije što se zovu izbori.
Srpska napredna stranka došla je na vlast 2012. godine. Izbore smo imali i 2014. godine, i 2016. godine, 2020. godine, imaćemo i 2022. godine, pa ja taj luksuz kao te gospode nisam imao. Pa, neka izađu na izbore. Neka probaju da pobede. Neka probaju da ubede građane da li su se promenili na bolje ili su ostali iste lopuže kakve su bile dok su vladali, a do tada, neka prestanu da pokušavaju da nas uplaše. Ne plašimo se mi njih, nismo se plašili ni kada su bili na vlasti, još manje sada.
