Dobro.
Sada poslanička grupa NADA.
Narodni poslanik Miloš Jovanović ima reč.

Gospodo, niko nije doneo nezavisnost Kosovu, jer Kosovo nije nezavisno. Ako stvari stoje suprotno, onda naše prisustvo ovde, ova sednica, ovaj dnevni red nemaju apsolutno nikakvog smisla.

Ja molim sve da takve rečenice ne izgovaraju i uz dužno poštovanje, gospodine predsedniče Republike, to molim i tražim i od vas, a možda ste i vi prvi koji ne bi smeli takve rečenice da izgovarate. Razumem i umor. Sve nas stiže polako i mene lično, ali neki minimum i logike i borbe moramo da sačuvamo.

Idemo redom. Hvala predsedniku Narodne skupštine na datoj reči.

Gospodine predsedniče Republike, uvažene dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije iz naše južne pokrajine, braćo i sestre sa Kosova i Metohije, već smo nekako proklizali, već smo nekako na moju veliku žalost, ali ne potpuno neočekivano prešli u neku vrstu politikanstva, ko je kad šta radio, ko je za šta kriv. Odmah da vam kažem nije tu niko ni potpuno crn, ni potpuno beo i to svi ovde znamo. To i nije najvažnije, nego možemo do jutra da se prepucavamo ko je šta kad radio. Ne verujem da je preterano plodonosno ili preterano svrsishodno. Ne da ne verujem, nego nije.

Druga stvar, pričalo se ovde i pre ove sednice i na ovoj sednici o potrebi da se napravi neka vrsta konsenzusa i to bi bilo sjajno i to je poželjno. Jedino nisam siguran da je to u potpunosti moguće. Da bismo došli do konsenzusa moramo da ustanovimo prethodno da pričamo istim jezikom kada je u pitanju problem Kosova i Metohije.

Zato bih se ja vratio na neki okvir, okvir nepobitnih činjenica, a jedna od tih činjenica… Jutros ste vi, gospodine predsedniče Republike u govoru uvodnom, koji smo, barem ja lično, ljudi iz poslaničkog kluba NADA, NOVI DSS i POKS, veoma pažljivo slušali, kao što smo pažljivo pročitali ovaj Izveštaj koji je na dnevnom redu, rekli nekoliko stvari, neću ih sve komentarisati, neke bih komentarisao negativno, ponekad te rečenice imaju prizvuk defetizma, koji ne godi mojim ušima, ali ste rekli iz moje perspektive, a čini mi se nezavisno od moje perspektive, načelno jednu suštinsku stvar, najvažniju stvar - istorijske tokove nije uvek nemoguće preokrenuti. Istorijske tokove nije uvek nemoguće preokrenuti.

Hajde da izbegnemo ovu duplu negaciju koja je pravilna, ali da pojednostavimo. Rekli ste da je nekada moguće preokrenuti istorijske tokove. Jedino što nas kao generaciju živih Srba čeka u budućnosti je da damo sve od sebe da vrlo negativne istorijske tokove, kada je u pitanju naš položaj, nas kao Srba, vas gospodo kao Srba koji živite u južnoj pokrajini i nas kao države Srbije, doveo u vrlo kritičnu situaciju. I ne od juče. Decenijama, da ne kažem vekovima.

Ljudi, to je naš jedini zadatak da se borimo da taj istorijski tok preokrenemo. Da li je to lako? Apsolutno nije. Da li je moguće? Sigurno je moguće. Samo da vam kažem, nije Kosovo i Metohija ni toliko velika teritorija, niti Albanaca toliko puno ima tamo, neko reče milion i po. Nema ih milion i po. Koliko god da ih ima, nije to toliko velika i kritična masa da se ne može raditi na preokretanju istorijskih tokova.

Samo je jedno pitanje, ne da li je moguće, nego da li je moguće za nas, da li je moguće za ovu generaciju da radi nešto što bi imalo svoju cenu u svakom pogledu? Ali ta cena svakako nije onoliko velika kao što je bila cena koju su plaćali neke prethodne generacije i 2012, 2013. i 2014, pa i 1999. godine. I ne znam da li neko „kukumavči“, kao što je ovde neko govorio ili ne, da li neko od nas kuka ili ne, a znam da se i to događa, da nam nije teže nego što je bilo nekim prethodnim generacijama i generacijama koje su se sa ovim problemima suočavale pre nas.

I baš zato što smatram da je potrebno da pokušamo da preokrenemo te istorijske tokove, mi iz srpske koalicije NADA iz ovog poslaničkog kluba Novi DSS – POKS nećemo glasati za usvajanje Izveštaja Vlade Republike Srbije, odnosno Kancelarije za Kosovo i Metohiju i Kancelarije za koordinacione poslove.

Da vam kažem odmah još nešto, nemojte misliti ni jednog časa da potcenjujemo ovaj rad. Nemojte misliti da bagatelišemo s onim, ne što je ovde napisano, nego s ovim što je ovde opisano. Nismo mi ni bez iskustva, još manje bez odgovornosti da ne znamo da sve ovo zahteva i truda i znanja i požrtvovanost. Nismo ni glupi da smatramo da je na Kosovu bolje da neki kosovski operater distribuira električnu energiju ili da daje telekomunikacione usluge od „Elektrosevera“, recimo, ili od MTS d.o.o. Nismo glupi da ne mislimo da će biti lakše ljudima gore i svim Srbima sa Kosova i Metohije, naročito na severu, da postoji neki direktorat kosovske policije „Sever“ koji će voditi Srbin. Sve to treba raditi i sve je to teška borba i nju razumemo.

Jedini problem što sve to što jeste nešto što treba raditi u ovom kontekstu funkcioniše u okviru pravnog poretka, secesionističkih institucija, secesionističkog Kosova.

Drugim rečima, vi ogroman trud ulažete da uredite život u vagonu koji se nalazi u vozu koji ide u provaliju. I moja prva, da kažem, nepobitna činjenica i zašto nećemo glasati za usvajanje ovog Izveštaja, potpuno razumevajući trud i rad koji ulažete i vi gospodine Petkoviću, znamo se 15 godina minimum i radili smo na ovome zajedno nekada, ne baš na ovome, ali na borbi, leži u činjenici da ovakva kosovska politika vodi u gubitak Kosova i Metohije.

Ovakva kosovska politika vodi u gubitak Kosova i Metohije neminovno, zato što ova politika počiva na ustupcima. I gospodine predsedniče, to ste i vi rekli maločas kada ste govorili o pritiscima Zapada, da činimo i dalje ustupke. Mi godinama činimo ustupke, decenijama.

Hajde samo neke da podsetim, nije bitno, vratiću se na pitanje odgovornosti. Rekonfiguracija UNMIK-a 2008. godine, gde smo pustili EULEKS da dođe i da vodi glavnu reč. Izmeštanje pregovora 2010. godine iz UN na EU, početak tehničkog dijaloga 2011. godine, gde jesmo pomagali funkcionisanje secesionističkih institucija, ako ništa kroz davanje kopija katastarskih i matičnih knjiga. Pa to je, ljudi, olakšavanje, funkcionisanje secesionističkih institucija ako ništa drugo.

Godine 2013. Briselski sporazum. Jesmo dali pravosuđe, stavili ga u okvire secesionističkih institucija, povukli te policajce koje smo imali dole, sve smo to uradili i da ne nabrajam dalje.

Uostalom, gospodine predsedniče Republike, vi imate običaj i s punim pravom i krajnje legitimno da govorite o rezultatima. Imate tu sportsku metaforu semafora. Pretpostavljam da vam je u glavi semafor na stadionu fudbalskom, ali potpuno je nebitno. Jesu rezultati ti na osnovu kojih se cene dela i efikasnost politike i rada bilo koga od nas.

Ja ću sada skratiti priču. Rezultat ovakve kosovske politike koja se odvija u kontinuitetu od 2008. godine, jeste da je na Kosovu i Metohiji sve manje države Srbije i posledično sve manje Srba. I ova činjenica je nažalost neoboriva. Kada kažem da ova politika kosovska nije dobra, to kažem zato što on ima svoj logičan ishod, gospodo. Ima svoj logičan ishod zato što isti uzroci daju iste posledice iz ustupka ustupak, neće ostati više ništa ni od srpske države, a nažalost ni od Srba na Kosovu i Metohiji, a to ne sme da se dogodi.

To ne sme da se dogodi jer mi Kosovo i Metohiju ne smemo da izgubimo, prosto ne smemo. Neko je ovde rekao „sveta srpska zemlja“. Ljudi, jeste. Ovo što ću sada reći govorim bez ikakve patetike, bez ikakvog romantičarskog zanosa, kamoli mladalačkog. Niko ovde više nije mlad, ali reče kolega poslanik u početku ove sednice kako su Mađari gubili teritorije. Jesu. Gubili su i Srbi teritorije, Makedonija, pa i zapadno smo gubili teritorije, ali ljudi Kosovo i Metohija nije bilo kakva zemlja.

Znate, veliki srpski istoričar, Radovan Samardžić, je imao tu rečenicu koja je naprosto tačna – Kosovo je bilo i ostalo metafizički obrazac održanja našeg naroda. Ljudi, predamo Kosovo sutra, čitajte „Gorski vijenac“, hajde čitajte ga, gubi smisao, Gledajte Nadeždu Petrović „Gračanicu“, nemate šta da gledate. Čitajte, pominjali ste ovde neke autore, možemo i Matiju Bećkovića, ljudi pola naše kulture, našeg nacionalnog identiteta koji je sav protkan kosovskim zavetom, kosovskim opredeljenjem, vidovdanskom etikom brišemo kao gumicom.

Znate, pominjali smo razne autore, Andre Malro, jedan strani pisac je rekao obraćajući se nama Srbima, to je razgovor sa Živoradom Stojkovićem, nebitno, znate li šta je rekao? Kaže: „U krajnjem slučaju, to što vas čeka na Kosovu, ti problemi“, to su neke sedamdesete godine, šezdesete, kaže: „Možda i ne bi bili toliko strašni da je Kosovo samo pitanje vaše prošlosti i vaše istorije, ali ne, problem je što je Kosovo pitanje vaše kulture, nacionalne kulture, a to nikada nije stvar prošlosti“. Nacionalna kultura je nešto što jedino možemo da imamo, što pravi biće nacionalno jednog naroda i to je uvek stvar sadašnjosti. Ljudi, epske pesme se dele na cikluse gde je osovina kosovska bitka.

Ali, hajde, recimo, da to nikoga ovde ne dotiče. Znam da većinu vas sa ove strane dotiče. Nisam siguran da većinu kolega sa ove strane to dotiče. Relativno legitimno, nije problem. Uvek je bilo u srpskoj eliti ljudi kojima je uvek nešto bilo preče od Srbije, te su bili veći Jugosloveni od Srba, pa su bili veći komunisti od Srba. Sada imamo veće evropejce od Srba. Dobro. Čudan je to fenomen, pozabavićemo se i time jednog dana kada preuzmemo odgovornost za vođenje ove države, ali nije dobro. Nije to jedini argument zašto mi ne smemo da prihvatimo i da se predamo kada je Kosovo u pitanju. Predamo li sutra Kosovo, prekosutra otvaramo niz ozbiljnih geopolitičkih teritorijalnih pitanja u užoj centralnoj Srbiji, a nakosutra gubimo Republiku Srpsku.

Ljudi, budućnost jednog naroda se ne gradi na konstantnom povlačenju, uzmicanju i predaji, kao što niko od nas u svom ličnom životu ili naše porodice, ne gradimo naše budućnosti na porazima i povlačenjima, tako ni jedna nacija ne može to da uradi. Naša skorašnja istorija to dokazuje. U Krajini srpskoj se nije branila samo Krajina, nego se branilo Kosovo i Metohija, kao što se danas na Kosovu i Metohiji ne brane samo ovde ovi ljudi, Kosovo i Metohija, nego i niz drugih ozbiljnih pitanja. To ovde apsolutno svi znate.

Ta borba na koju smo osuđeni, sviđalo nam se to ili ne, mi smo osuđeni na tu borbu, ne podrazumeva samo da kažemo: „Nikad nećemo priznati secesiju Kosova i Metohije“. To se valjda podrazumeva.

Čujem sad u javnosti par ljudi, neki nisu ovde prisutni u sali, neki nisu ni narodni poslanici, može sve, ali nikada nećemo priznati secesiju Kosova i Metohije. Ne može. Secesiju svakako priznati nećemo, to je preduslov, to je nužan uslov, ali ne i dovoljan i ne može sve. Ova borba podrazumeva da se borimo za povratak Kosova i Metohije u ustavno-pravni poredak, u puni ustavno-pravni poredak Republike Srbije.

Da li će ta borba biti laka? Neće. Da li će koštati? Hoće. Da li je rizična? Jeste. Da li može da dovede do dela stvari u kome ste vi, gospodine predsedniče Republike, govorili? Verovatno da može, ali koliko god da košta biće višestruko jeftinija od gubitka teritorije, stalne nestabilnosti i nemogućnosti da uređujemo zemlju i ekonomski i pravno i na svaki drugi način.

Sad, pre nego što pređem na sledeću činjenicu, još jedna stvar. To je nešto što u retorici o borbi kada je u pitanju Kosovo i Metohija često čujem. Nije bitna država, bitan je samo narod na Kosovu i Metohiji.

Naravno da su bitni naši građani sa Kosova i Metohije i naš narod na Kosovu i Metohiji. Ali, ljudi njihov položaj zavisi direktno od odbrane prava države Srbije nad Kosovom i Metohijom. Nezavisno Kosovo i Metohija, kakve god garancije uspemo da ostvarimo, dogovorimo, za 10, 15, 20 godina neće više biti živog Srbina. Prava Srba da, ali ne bez prava države Srbije nad Kosovom i Metohijom.

Sad ću vam reći nešto i nemojte samo posle da me napadate da je to neodgovorno, da je to ratno huškački, da je to ovako ili da je to onako. Reći ću banalnost. U toj borbi moramo da budemo spremni na sve i da se u toj borbi služimo svim raspoloživim sredstvima ne daj Bože. Moramo da izbegnemo situaciju po skoro svaku cenu da dođemo u takvu situaciju, ali kao svaka država nećemo nikada smeti da se odreknemo da upotrebimo sva sredstva koja stoje na raspolaganju svim državama, pa i državi Srbiji.

Verujem da mi nećete uzeti za zlo ovu banalnu činjenicu, jer je vaša vlast, predsednik Republike dao tu naredbu, nisam ja, niti bilo ko iz opozicije, to i ne možemo, kad je bila prethodna kriza na Jarinju, da se naše ratno vazduhoplovstvo podigne i da nadleće administrativnu liniju, što smo mi lično, ja lično, pozdravili. Ne što volimo da zveckamo oružjem, niko ne voli, niko normalan, zdravo konstituisan psihološki ne želi tako nešto, ali je to potez odgovoran, možda rizičan, možda ovakav, možda onakav, ali neophodan bio.

U toj borbi još par činjenica. Zapad nam nije partner i nikad nam neće biti partner. O ovome ste i vi sami govorili dovoljno. Ne znam, čujem po nekad i od kolega iz opozicije, to sam slušao u kampanji, kako ćemo mi napraviti dogovor sa zapadom u vezi sa Kosovom i Metohijom. Ljudi, zaboravite to. Šta treba zapad da nam učini da shvatimo da sa njima dogovora nema? Napravili su albansku državu 2012. Podržavali separatizam 90-ih, izvršili agresiju 1999. godine, podržavali secesiju, priznali secesiju 2008. godine i sad nas teraju da i sami priznamo. Nema dogovora. Na našu veliku žalost, ali nema, tako je. Da je to tako potvrđuje i taj naš čuveni evropski put. Ja ne znam, braćo i sestre, kako vam više ne dosadi da pričate o EU, a to možda više trebaju ovde da se okrene? Kako vam ljudi više ne dosadi? Dvadeset godina, 30 godina pričamo o tome i onda nam dođe Šolc i kaže - braćo Srbi, ne kaže to tako naravno, ali kaže – gospodo iz Srbije, jedini uslov za vas je da priznate secesiju Kosova. Hvala vam na tome i hvala mu na tome. To smo dugo lagali svoj narod da to nije uslov sada znamo da jeste. Mi to pričamo 14 godina unazad, ali nema veze, bitno da smo sada svi svesni tog uslova i te činjenice.

Da ne trošim vreme na pitanje normalizacije odnosa koje ne znači ništa drugo nego zahtev za priznanjem secesije Kosova po modelu dve Nemačke iz 1972. godine gde reč normalizacija stoji u temeljnom ugovoru i nakon tog ugovora obe Nemačke su ušle u UN, Zapadni blok priznao Istočnu Nemačku, Istočna Nemačka Zapadnu Nemačku, jedna drugu oslovljavaju kao države i garantuju teritorijalnu celovitost jedne druge. Mogao bih satima, ali nije poenta.

Hoću da vam kažem nešto drugo. Možemo da se prepiremo, rekoh, do jutra ko je šta kad radio, ali, braćo i sestre, od odgovornosti pobeći nećemo, niko od nas. Odgovornost za ovo pitanje je zajednička. Možete vi na mene da se ljutite. Na mene baš i ne možete, ali možete na stranku koju vodim, ne možete ni na koaliciju, možete na stranku koju vodim, novi DSS, tada DSS, da nas napadate što smo pustili Kurtija. Evo ja to kažem, jeste, to je notorna činjenica, nikakva tajna nije što je tada oslobođeno dve hiljade šiptarskih terorista, neki jesu, neki nisu, da, jeste, što nismo angažovali vojsku 2004. godine kada je bio pogrom, možete i to da se ljutite. Kažete – organizovali molebane, skupove. Na tim skupovima su bili svi ti. Tomislav Nikolić je govorio na tom skupu 2008. godine, ali nema veze. Recimo da se ljutite i zbog toga. Ja mogu na vas još više da se ljutim, na vas što se povukli vojsku 1999. godine, mogao bih to da kažem, što ste potpisali Briselski sporazum 2013. godine, što ste krenuli u dijalog 2011. godine. Možemo do mile volje. I, izvinjavam se na izrazu, džaba. Možemo da se durimo, da se ljutimo – džaba.

Jedino pitanje koje se tiče svih nas – kako dalje? Kako dalje ako hoćemo da se istinski borimo za Kosovo i Metohiju, a da logičan ishod ne bude priznanje de fakto, de jure, suštinski priznanje secesije. Moramo radikalno da promenimo našu kosovsku politiku. Kada to kažem, u raspravi ću reći detaljnije šta nam valja činiti iz perspektive srpske koalicije NADA, ali kada kažem da nam je potrebna radikalna promena politike ne znači da se ona nužno mora radikalno i sprovesti. Nikada se državni brod ne okreće preko noći i politika državnog broda. Nismo ni maloumni, ni neodgovorni da vam kažemo sada – prekinite razgovore, recite Evropi da prošeta, kako beše ono – bejbe, da ne pominjem to – zalutala si itd. itd. Znači, niko to ne traži. Postepeno se može promeniti politika. Ja mislim da se politika postepeno mora menjati, ali ta promena u konačnom ishodu, i završavam, gospodine predsedniče Narodne skupštine, dajte mi još 10 sekundi, u krajnjem ishodu ta politička promena mora biti radikalna. Ne vidim, iskreno, drugi način da se na zadovoljavajući način izborimo sa ovim problemom koji je problem jedne generacije i koji će biti ogledalo svih nas. Zahvaljujem se na pažnji.

Reč ima predsednik.

Dame i gospodo narodni poslanici, drago mi je što sam mogao da čujem i ovu diskusiju i 19, 20 minuta da dođemo do zaključka kako dalje, a onda u zaključku o tome kako dalje, osim da radikalizujemo svoj stav, ne postoji to kako dalje i tako je ceo dan.
Vratiću se na nešto drugo, što mislim da je mnogo više od forme. Vaše je pravo da za nešto glasate i da za nešto ne glasate. Onako kao usput ste pomenuli da je na tom skupu bio i Tomislav Nikolić. Bio sam i ja. Obezbedili smo ljude da dođu. Pozvali ljude iz cele Srbije da dođu zato što smo imali državotvorni odnos, za razliku od vas, prema Srbiji. Zato što nama nije bilo teško, iako smo videli u koji smo poraz dovedeni, kako god ga nazivali, poraz veliki to što se 2008. godine dešavalo. Pozvali smo ljude da pokušamo da svojom brojnošću pokažemo koliko se ne slažemo i molili su me ljudi iz vaše stranke i iz jedne druge stranke ovde da organizujem ljude. Ja sam organizovao ljude, a pozvao me Tomislav Nikolić da to uradim. Ja se toga ne stidim. Time se ponosim. Hoćete da vam kažem zašto? Zato što smo se uvek držali i trudili da imamo jedinstven stav po pitanju Kosova i Metohije.
Niko ne sme da glasa za izveštaj. Niko ne zna zašto ne glasa za izveštaj. Zato što svi morate da budete oštri i snažni u osudi režima, diktatora, autokrate, ne znam ni ja čega i baš vas briga za Kosovo, kao što je nas bilo briga pa smo uvek glasali zajedno sa vama iako nam se ništa nije sviđalo. Izađite, ispričajte šta hoćete, a onda glasajte za ono za šta moramo da glasamo svi, a doneli ste drugačiju odluku, pa kažete – možemo da jedni drugima prebacujemo, pa kažete – pa dobro, ja vama mogu to, pogrom, pa ćete vi meni Briselski sporazum. Ma nemojte, pa ja sam ponosan na Briselski sporazum zato što je Briselski sporazum spasao Srbiju u tom trenutku. Ne možete da izmeštate stvari iz vremena i prostora.
Potpisao ga je moj koalicioni partner Ivica Dačić, a evo ja vam kažem – ja bih voleo da sam ja. Ne izmeštajte stvari iz vremena i prostora. Danas se držimo baš za taj Briselski sporazum, kao što se držimo i za Dejtonski sporazum u BiH.
Kažete – zašto nismo preduzeli nešto, što sam slao avione? Pa kada sam poslao avione da nam nadleću Jarinje, onda ste, ne vi, ali neki drugi iz opozicije, objavili – evo ga Vučić, zvecka oružjem i to pravi predstavu za narod, a baš ga briga u stvari za Srbe na Kosovu. Šta god da uradite, kao što sam rekao već bezbroj puta, uvek će biti isto i za sve ću biti kriv i nije mi to problem. Kažete – trebalo bi da reagujemo mnogo oštrije i mnogo jače. Pa što ne učiniste to?
Zar 935 srpskih zapaljenih kuća, šest gradova i deset sela koja su nam etnički očistili, deset Srba koje su ubili, 900 ljudi teško povređenih, 4.000 ljudi proterano i uništeno i spaljeno 35 crkava i manastira, pri tome 18 spomenika kulture. Zar to nije bio dovoljan razlog da pokrenete vojsku ili policiju? Izgleda nije, pa ste sebi to oprostili, pa ste još došli da nama držite pridike o tome iako mi to nismo uradili, iako se u naše vreme ništa slično nije desilo.
Živi se pojedosmo. Iako je neko kriv za to što Babin Most i tako, neka sam i ja, zbog ovog momka što je noćas izboden, Nemanja Mitrović u Babinom Mostu. Ali nam se takva tragedija nije dogodila. Ja da vam kažem. Niste poveli zato što niste mogli, zato što su međunarodne okolnosti bile loše, zato što vojsku nismo imali jer je bila uništena kao što znate. Danas je naša vojska deset i dvadeset puta jača nego u vaše vreme, što vi takođe znate. Naravno da nemate problem i siguran sam da ste zadovoljni zbog toga.
Samo vam govorim da stvari nisu tako jednostavne. Hoću ljudima u Srbiji da kažem da sam razočaran, ne zbog onoga što ste meni izgovarali danas i ne vi i ne svi drugi, nego zbog načina na koji glasate. Šta je loše u tom izveštaju, šta je nefer u tom izveštaju? Kažete govorim o tome da im pomognemo, a u vagonu smo koji je u pogrešnom vozu. Nema dobrog voza koji možemo da uhvatimo. Ponekad je dobro ući u bilo koji vagon da budete u vagonu pa ćete naći neku stanicu gde ćete moći da pređete u bolji voz. Ovako je to nemoguće.
Da izađemo iz svega, da ništa ne poštujemo. Da kažemo da ne poštujemo ranije ugovore. Onda nismo država. Onda smo banana republika. Da govorimo samo lepe stvari tim ljudima. Ja to neću da radim. Kažete to je defetistički stav. To nije ni malo defetistički stav. To je ozbiljan i odgovoran stav. Ja nisam mislio to da vam prebacim. Samo bih rekao da je reakcija morala da bude politički snažnija.
Vi kažete, mi 2000. godine, govorili su o standardima i statusima. Prvi potez 2000. godine, odustanak od kontinuiteta Savezne Republike Jugoslavije, a drugi potez nam je bio puštanje 1.782 Albanca iz naših zatvora koji su pravosnažnim presudama osuđeni, po zakonima Savezne Republike Jugoslavije i Republike Srbije. Ko vas je tada pritiskao? Ja nisam doneo ni jednu takvu odluku, ni odluku o pomilovanju, niti smo donosili Zakon o amnestiji koji bi se odnosio na albanske teroriste.
Šta je to što nam zamerate? Briselski sporazum, kojim smo u nemogućim uslovima, pošto vi to ne znate kako je bilo. Rekao sam bukvalno. Čujem da Merkel piše memoare za 2024. godinu. Ja se nadam da ću 2026, 2027. godine moći da izađem sa memoarima. O tome ću da govorim, ne o politici ovde, jer mislim da će rezultati da govore o tome. Koliko smo autoputeva, pruga i bolnica i škola i svega drugog uradili.
Neću o tome, nego samo o pregovorima vezanim za Kosovo i o svom našem licemerju i o svemu tome što prebacujemo i gledamo kako ćemo na tome da zaradimo neki jeftini politički poen, a da pri tome i kada, i da sednemo sada sami, ne biste imali šta da mi kažete. Ni vi ni mnogi drugi. To je politika. Ja to mogu da razumem. Kažite mi ljudi šta da uradimo, šta da uradimo? To je moje pitanje pred našom nacijom, pred našim narodom. Šta da uradimo? Osim što radimo ovo što činimo u ovom trenutku.
Znate li koliko sam puta, evo kada slušaju oni gore, pa oni su ljuti na mene. Jedanaest sati sam ih molio da povuku barikade. Kada smo dobili sve ispunjeno, jedanaest sati sam se mučio da ih ubedim, da bi mi svi stranci rekli – to Vučić laže, Vučić to okrene u jednom sekundu, završi odmah, onda glumi kao da je on njih ubeđivao, pošto su svi oni glupi i debili, pa diktator naredi, pa to tako ide.
Jedanaest sati sam ih molio, iako su se povukli, iako su ostavili sve onako kako smo mi tražili. Zato što su oni siti svega. Ali i oni, takođe, imaju odgovornost, jer znaju da nam treba sto godina, hiljadu puta da pregovaramo da ne uvedemo zemlju u rat i da oni snose tu odgovornost zajedno sa mnom i da pokušamo da izbegnemo sukob po svaku cenu.
Ja sam vam danas govorio neke stvari. Jel vi stvarno mislite da se mi plašimo, ne znam, posebno danas kada smo mnogo snažniji. Pa ne. Ali, rat je katastrofa. Da pokušamo da to izbegnemo. Govorim vam koliko je objektivno teška situacija. Pola dana se pretvorilo u to kako ćete da kritikujete Vučića, a ne Kurtija. Super, ja sam kriv zato što oni nisu Briselski sporazum poštovali. Odlično, ja sam kriv, ja maltretiram Srbe na severu Kosova. Super, Srbi kriminalci sa severa su za sve krivi. Super, nedemokratski režim ovde je kriv. Ovo ne govorim vama sada, nego govorim o svemu što sam slušao danas. Da li su to rešenja? Hoćemo tako da pomognemo našem narodu? Teško.
Kažete, da sam rekao da može da se okrene istorijski točak, istorijski tokovi. Da može. U našem slučaju je to veoma teško, veoma teško i deluje nemoguće, ali nas to nije sputava. Ovo što kažem nije defetizam, već realno sagledavanje situacije. U tom realnom sagledavanju situacije, onda pravite poteze i borbeno pristupate svemu i borite se za svoj narod.
Kažete, to da prihvatimo, jer mi govorimo o nezavisnom Kosovu. Ne ja govorim o proklamovanoj nezavisnosti iz 2008. godine. Albanci su unilateralno proklamovali nezavisnost 2008. godine. Nikada se sa njom nisam pomirio i nisam je prihvatio i borim se protiv toga. Nemojte da vam sabiram koliko je u vaše vreme priznalo nezavisnost Kosova zemalja, koliko je u naše vreme i koliko smo povukli priznanja i šta smo sve radili da bismo to učinili.
I za takve stvari ste nas napadali jer ste počeli da objavljujete, ne vi, već neki mediji, odakle nama novac za to, kome šaljemo oružje i šta je to što radimo itd. Ni za te najtananije državne poslove kada radite nešto za svoju zemlju ne može da se prećuti nego mora da se napadne država, kao i sa svim drugim stvarima. Samo još jedan sepet, kako se to kaže kod mog oca ili samar na leđa državi. Da svako još nešto kaže protiv svoje države, jer ne valja vlast. Popularno je biti protiv vlasti.
Kada pitate šta je to stvarno. Pa baš i ne znamo šta je. Kada pitate a šta to stvarno da uradimo, onda ne čujete ništa. Umesto da kažemo jedni drugima, dobro ajde ljudi da prekinemo, kao što sam ćutao u izveštaju i mnogo više govorio o našem periodu, jer podnosim izveštaj za taj period kog se ne stidim, na koji sam ponosan, jer znam koliko smo besanih noći proveli boreći se za narodu na Kosovu. Znaju oni to.
Da vam kažem, mene ljudi, jedan dobar Srba na KiM, ne verujem u to da političare neko voli i bez obzira na, neko bi rekao broj glasova, popularnost, ne mislim da me ko voli, voli me moja porodica, ali ljudi poštuju. Ako me neko malo voli, voli me naš narod na KiM zato što oni znaju koliko se borim za njih, zato što oni znaju šta sam sve činio i šta sam sve radio.
Kada negde dobijate iz izbore u izbore preko 80%, jel stvarno neko misli da su ti ljudi glupi, da ne znaju za koga glasaju i da ne znaju šta je neko uradio za ili protiv njih. Znaju ti ljudi, znaju ko se bori i znaju šta sve radimo. Ne mogu o tome da vam pričam ovde se. Iz objektivnih razloga ne mogu da vam pričam. Nema problema, dođite kod mene i reći ću vam, jer sam siguran da to nećete ispričati u javnosti. Naravno da radimo, radimo sve što možemo. Radimo sve što možemo, da li je dovoljno, uvek može mnogo bolje, uvek može mnogo više, ja ne mogu i neću da krijem to. Stvarno sam dao sve od sebe, ne mogu više. I da vam budem sasvim iskren, ne mogu da vam opišem koliko sam srećan što mi je poslednji mandat, kada smo već kod ličnih stvari.
Što se tiče drugih stvari, vi što dobacujete da ste i vi srećni, mislio sam da nećete biti srećni, jer vam je uvek lako da pobedite najgoreg i najglupljeg, a to sam ja. Posle mene dolaze neki pametniji koje ćete teže da pobedite. Što se radujete mom odlasku, samo će pametniji da dolaze. Do sada ste uvek govorili on je najgori, šta se sada radujete mom dobrovoljnom odlasku. Rekao sam vam da ću sam da odem, da me nećete pobediti nikada. Kao što vidite i to obećanje ću da održim.
Dakle, ono što je važno, to je da mi u narednom podperiodu koji će biti užasno težak za nas, kažete – došao je kancelar Šolc i rekao to i to, tačno je. Tačno je. Rekao mi je veoma teške stvari od nemačkih kancelara već dugo vremena, ali je isto tako i dobio odgovor i to ga je dobio javno, ne u četiri zida, ne sakriven od ne znam koga, već direktno pred nemačkim novinarima, dotle da su čak nemački novinari posle toga rekli – Vučić je ispao neočekivano jak lider pošto valjda niko u Evropi nije nikada pomislio da se na takav način obrati nemačkom kancelaru. To je bila moja dužnost, ne zato što bih ja time nešto dobio, to je bila moja dužnost da zaštitim našu zemlju i da zaštitim njen teritorijalni integritet.
Ljudi, ja se mučim, ne mogu da vam objasnim to moje mučenje kada slušam u bilo kojem međunarodnom forumu priču o teritorijalnom integritetu. Mislim da sam to vama i rekao u jednom od naših razgovora. Ja se iskreno mučim kada to slušam, jer ne mogu to da slušam. Jer, tu dozu bezobrazluka sa kojom su oni zgazili naš teritorijalni integritet i gde nam svakoga dana govore o tome kako je teritorijalni integritet svetinja i kako su UN svetinja. I pitate ih - zašto ne poštujete Povelju UN i Rezoluciju 1244, a oni kažu - ej, Vučiću, ne smeš da se vraćaš u prošlost. Okej, možda smo i pogrešili tada, ne možemo to javno da kažemo, mi smo velika sila, možda smo i pogrešili, ali nećemo menjati svoju politiku.
Onda vi morate da živite. Mi danas moramo da obezbedimo novac da ima dovoljno struje, da ima dovoljno grejanja u svakom gradu i gde imate odgovornog i neodgovornog gradonačelnika. Morate da obezbedite plate i penzije da ne kasne ni dana. Zato morate da radite sa tim Evropljanima, zato moramo da radimo.
Kažete da su mnogi postali veći evropejci nego Srbi. Ja nisam. Nisam rekao da ste to meni rekli, nekim drugima. Ja nisam. Ja sam Srbin i građanin Srbije i ja sam pre svega neko ko brine o interesima Srbije.
Da li se Srbija nalazi na evropskom putu? Da, nalazi se. Ali, da li ću im reći sve što mislim o njihovom radu, o licemerju, priči o teritorijalnom integritetu, pa ja mislim da im niko o tome ne govori koliko im govorim ja.
Kažete - nastaviće se cepanje Srbije, pa će onda biti i Republika Srpska ugrožena. Ja sam zadovoljan što smo mi sve promenili u odnosima sa Republikom Srpskom. Ljudi iz Republike Srpske, ne mi, kažu da su najviše dobili upravo od ove vlasti, i najveću vrstu podrške i najveću vrstu pomoći u svakoj opštini, čak sada i u Stanarima gradimo veliki dom zdravlja, jednoj maloj opštini u Republici Srpskoj. Sve što možemo da pomognemo, sve zajedno radimo sa njima. Sve nacionalne praznike zajednički obeležavamo, sve nacionalne tragedije, sve nacionalne uspehe, sve. Radimo na svemu zajedno.
Šta još možemo da uradimo? Zaista se trudimo. I nisam očekivao da ćemo da dobijemo priznanje za borbenost i za trud i za rad, ali sam očekivao od vas, da budem sasvim iskren, da ćete da glasate za Izveštaj. Očekivao sam i od još nekih da će da glasaju za Izveštaj. Nisam vas ni pitao, nisam vas ni pozvao, ali sam očekivao, jer to nalaže negde, rekao bih, i poštovanje za ono što smo mi uvek glasali za sve odluke, i vaše kada ste bili na vlasti, ali i za to što smo uvek glasali oko Kosova jedinstveno. Bilo bi jedan, dva ili tri glasa protiv - Nenad Čanak, Čedomir Jovanović i još neko, uvek isti, a svi ostali smo glasali zajedno.
Šta se promenilo? Promenilo se to, super, kažite narodu, što je Vučić postao odvratniji od Kurtija, kažite narodu - nećemo da glasamo za to i to zbog Vučića, okej. Ja to mogu da prihvatim, ali ne mislim da je to dobro za našu zemlju i ne mislim da imate ikakav razlog da se ne glasa za ovaj izveštaj. Ne mislim da ga je iko danas izneo. Niko ga nije izneo. U Izveštaju nema nijednog falsifikata, nijedne prevare, nijednog političkog trika, ama baš ničega. Tu su nabrojane činjenice.
Odgovornost je generacija i mnogo manje, da vam ja to kažem, naša nego vaša i mnogo manje vaša nego onih pre i mnogo manje onih pre nego onih pre. Da budemo sasvim fer, da probam da budem sasvim fer, samo što to nikada nismo hteli da kažemo na takav način, ne nikad, nego udaraj u tom datom trenutku, jer mi je važnije da dobijemo neki politički poen u centralnoj Srbiji nego šta ćemo stvarno da uradimo za naš narod na Kosovu i Metohiji.
I da završim, prazni se, odlaze Srbi sa Kosova i Metohije, ali odlazili su i 1961. godine u još većem broju, i 1971. u još većem broju, i 1981. godine u većem broju nego danas, i 1991. godine u većem broju nego danas, a posebno 2001. godine u mnogo većem broju nego danas, u mnogo, mnogo većem broju nego danas. Danas smo koliko-toliko stabilizovali situaciju, što je vrlo teško. Ali, odlaze nam ljudi i iz Priboja, iz Prijepolja, iz Loznice, odlaze najpre za Beograd. Odlaze nam i ljudi iz Leskovca i Vranja, najpre za Niš pa za Beograd, pa onda odlaze negde drugde. Počinju neki da se vraćaju, pa opet u Beograd. Prazna nam je centralna Srbija, prazna nam je Vojvodina, prazna nam je Srbija cela. Nemamo ljudi nigde.
O deci ne smete da pričate zato što, naljutite se na mene koliko hoćete svi u ovoj Skupštini, da se slikam sa svo troje dece, da ne govorim o nekom drugom, Vukan se nikad nije ni pojavio u javnosti, dobio bih manje lajkova nego da se slikam sa svojim kučićima. Izvinite, ljudi, što vam o ovome govorim. Ne mislim da to govori loše o mojoj deci i mnogo lepo o mojim kučićima, koje volim, već to govori o svima nama. Pa gde nam je nestala ljubav prema deci? Gde nam je nestala ljubav prema budućnosti? A o tome da razmišljamo nećemo. Lajk može da se dobije ako opsuješ majku Aleksandru Vučiću. Ako si to uspeo, super si posao napravio. Ako nisi, šta si mu stvarno od argumenata rekao? Pa nisam ništa, ali šta ima veze, koga briga.
Nadao sam se da ćete da glasate, nikoga nisam hteo da pozivam, niti da molim. Mislio sam da je to stvar odgovornosti prema državi. Vaša odluka je takva. Želeo sam građanima Srbije danas da pokažem samo sa koliko problema se suočavam, da razumeju težinu situacije, da razumeju da mi moramo da nastavimo da se borimo za fabrike da bismo imali para da sve ove probleme isplatimo, jer će sledeća zima biti još gora. Mogli ste da me pitate da vam i dam podatke o tome kako se stvari kreću i na ratištu i kako mislim da će da idu, pošto mislim da nešto bolje znam, jer imam bolji uvid i više informacija, a ne zato što sam pametniji.
Ali razumeo sam dobro poruku i današnje sednice, razumeli su i građani Srbije, a to je - mi smo krivi, mi smo defetisti i ne znam šta ćemo da predamo. Tako da, pošto je sve pre nas bilo junački i intervenisali smo i na pogromu i na proglašenju nezavisnosti Kosova, ja sam slao ključ za puštanje iz ćelija albanskih terorista krišom, pa su noću izlazili napolje, pa šta da radite?
Ovo sam namerno sve sarkastično govorio zato što ponekad ne ostanete sa pravim oružjem u rukama političkim i ne znate šta i da kažete na sve to što smo danas mogli da čujemo. Pretpostavljam da ste vi poslednji iz opozicionih stranaka koji je danas govorio, pa zato govorim.
(Predsednik: Ima još.)
Ima? E onda sam bespotrebno odužio. Ništa, sačekaću onda gospodina Stefanovića i Dačića i Jovanova, pa ću se posle toga obratiti, više neću.
U svakom slučaju, hvala vam što ste me saslušali. Da sam u opoziciji, za ovakav izveštaj bih glasao, a vi razmislite jesam li ja bio u pravu ili vi koji ste drugačiju odluku doneli. Hvala vam najlepše.

Povreda Poslovnika, Lazović.

Hvala, predsedavajući.

Dakle, reklamirao bih član 106, da govornik može da govori samo o tački dnevnog reda o kojoj se vodi pretres.

Moram da kažem da su svi ovde govorili van možda konkretno Izveštaja ili konkretne stvari. I slažem se, zaista je pohvalno to što ste dozvolili diskusiju koja ide malo i šire, zato što je zaista opširna ova tema.

Ali gospodine predsedniče, ako mogu da vas zamolim najdobronamernije, evo, bez ikakvih nekih ulazaka u neke okršaje, molim vas, potpuno ste obesmislili ovu raspravu svojim kilometarskim…

(Žagor.)

Čujte, gospodo, ništa loše nisam rekao, pustite me da čujete, obesmislili ste samo u tom smislu što govorite po 20 minuta. To nisu replike, gospodine Vučiću. Dajte se držite malo teme.

Samo malo, ukazujete na moju povredu Poslovnika vezano za temu.

Tako je, ukazujem na povredu Poslovnika.

E dobro, što se tiče teme, samo da vam kažem, ako smo bez ikakvih reakcija prošli kroz pominjanje popularne muzike danas s vaše strane, nema smisla da zameramo bilo kome drugom ko je bio samo ozbiljniji od toga.

Gospodine predsedavajući, ja ne govorim o temi, meni je u redu to što gospodin Vučić govori i šire…