Dobro.
Reč ima predsednik.
Izvolite.
(RADOMIR LAZOVIĆ: Izvinite, ali stvarno…)

Samo sam želeo…
Ajde strpite se da čujete.
(RADOMIR LAZOVIĆ: Povreda Poslovnika.)

Jel morate baš svi svaki put da vičete?
(RADOMIR LAZOVIĆ: Ne moram da vičem…)
Sačekajte samo koliko da čujete nešto, pričaćete posle, na listi ste.
Ajde.
(MIODRAG GAVRILOVIĆ: Povreda Poslovnika, znači važniji je predsednik Vučić, od ovog Zakona koji ste vi doneli.)
Dao sam reč.
Sedite.
I za vas važi. Znam da ste imali ručak, da je to sad drugačije, ali nemojte to da radite.
(MIODRAG GAVRILOVIĆ: Nije tačno, ja šest sati držim ruku i Poslovnik.)

Samo sam želeo da vam kažem, Aleksandre, neki će pogrešno da tumače vaše reči, pa će da kažu da ste pričali da sve teritorije treba da pripadaju Srbiji, jer to jedva čekaju, što naravno da niste rekli, već ste govorili o onima koji glume da su velikosrbi, pa se pitate zašto prave razliku između tih teritorija.
Ali, ono što je važno, ono što mi ne smemo da radimo, i to je moja molba za vas ubuduće, dakle, uz to da sam se i ja podsetio mnogih stvari i naučio mnogo iz vašeg izlaganja i zahvalnost za to što vam je u pameti ono što je meni isčililo.
Dakle, ima jedna stvar koju mi ne smemo da radimo, koju su oni radili.
Dakle, videli ste da sam ja doneo dokumenta koja su javna. Ono što su oni pisali, njihove fotografije koje su oni objavljivali. Ni jednog sekunda nisam zloupotrebio ni tajnu policiju, tajnu policiju, kako se to zove – Bezbednosno informativna agencija, bilo koju informaciju, bilo šta. To su oni radili kada su bili na vlasti, mi to ne smemo da radimo.
Zato vas molim, ako koristite, ja sam danas samo rekao, kada su lagali o tome da sam se radovao Đinđićevoj smrti, rekao sa da, nažalost, zbog toga što sam prisluškivan, imam i dokaz da se nisam radovao. Ali, nikada ne smete da zloupotrebite protiv nekoga razgovor koji je prisluškivan, bez obzira šta u tom razgovoru, to može u krivično – pravnom smislu da koristi tužilac, ali ne možete vi u politici, prosto nije fer, to se ne radi.
Dakle, da li je to sve tačno da su jedan drugom rekli? Tačno je, ali mi to ne smemo da radimo.
Prisluškivani razgovori, protivpravno pribavljene fotografije, to što oni snimaju ili slikaju moje dete po kafiću ili ne znam gde, itd, to mi nikada ne smemo da radimo, te vas molim da im nikada više ne govorite šta je bilo u nekom prisluškivanom razgovoru, bez obzira što je to neko drugi objavio, pa je to postalo javna stvar, a ne mi. Mi moramo da se razlikujemo od njih, moramo da poštujemo i pravo na privatnost i moramo da budemo mnogo ozbiljniji.
Za sve ovo drugo kapa dole i čestitam vam na mnogim stvarima koje sam ja zaboravio. Hvala vam najlepše.

Prijava za reč, Pavle Grbović.
(MILOŠ JOVANOVIĆ: Replika.)
(MIROSLAV ALEKSIĆ: Povreda Poslovnika.)
Njemu smetate, ne meni sada. Ali, da znate. Piše, piše u tom Poslovniku koji držite ko odlučuje o tome.
Dakle, čovek je dobio reč.
Tako je.
Tako je, odlučio sam.
(MIODRAG GAVRILOVIĆ: Šest sati držim ruku, Poslovnik.)
(MIROSLAV ALEKSIĆ: Našta to liči? Kako vodite sednicu?

Može li? Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gosti, poštovani predsedniče Skupštine, poštovani predsedniče Republike Srbije, kada bih u jednom reči morao da sumiram utisak sa ova dva dana zasedanja, ta reč bi bila „ignorisanje“. Ignorisanje realnosti, ignorisanje činjenica, ignorisanje jedni drugih, na žalost ignorisanje i pravila koja bi trebalo da važe na ovoj sednici, ignorisanje ljudi koji legitimno traže svoja prava da se obrate i da ukažu ukoliko je ovde nešto urađeno pogrešno. Možda nisu u pravu, ali imaju pravo da na to ukažu.

Čuli smo različite predloge, oni prevashodno staju u dva konkretna predloga, jedan je da se odreknemo evropskog puta, da se kao što je rekao Boško Obradović, okanemo NATO i da se okrenemo ka Rusiji i Kini.

U prevodu da promenimo kontinent na kojem se naša Srbija nalazi.

Drugi predlog jeste da se vratimo daleko u prošlost u 18. i 19. vek, a sada čujemo možda u 13. i 14. vek, ili još dalje u prošlost 12. vek, kako bismo u toj prošlosti pronašli lek za probleme koji nas muče u sadašnjosti, kako bismo pronašli ključ za budućnost.

Ja znam da je juče ovde postojala rasprava da li je moguće preokrenuti istorijski tok, i slažem se da možda jeste teško, ali možda je moguće preokrenuti istorijski tok, ali je nemoguće izmestiti zemlju sa kontinenta na kojem se nalazi i nemoguće je da sami sebe izmestimo iz vremena u kojem funkcionišemo i u kojem radimo.

Ja znam da bi sve druge želje bile lepše i da bi nam možda život bio lakši, ali to je nemoguće.

Čuli smo različite primamljive i izvodljive predloge da prekinemo pregovore, da ponovo uspostavimo pun suverenitet nad KiM, da vratimo KiM pod ustavno pravni okvir Republike Srbije i ti predlozi zaista jesu primamljivi, jer teško da biste našli osobu koja ne bi želela da to zaista tako može i da bude, samo što niko nije rekao u okviru tih rezolucija i deklaracija kakva je priroda tih predloga, to su ratni predlozi, dame i gospodo, jer morate da imate u vidu da je rat i posledica takvih predloga jedino sredstvo da se ti predlozi sprovedu u delo.

Treba biti potpuno politički slep i ne videti da danas na području KiM, Albanci kontrolišu celokupnu teritoriju, da su ubedljiva većina, da imaju zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast. Treba biti naivan, misleći da u slučaju takvih drastičnih poteza koje bi država Srbija povukla, ne bi došlo do reakcije EU i NATO, koji, podsetiću vas, imaju najveću vojnu bazu upravo na teritoriji KiM. Treba biti potpuno neodgovoran i opasan po društvo da razumete sve te moguće posledice i da uprkos tome predlažete da zveckamo oružjem, da se latimo oružja ili da ulazimo u neke nove ratove.

Odmah da vam kažem, moja generacija neće ratovati zato što mora makar jedna generacija u Republici Srbiji da prođe bez stradanja, jer u suprotnom, naše društvo, naša država neće moći biološki da opstane.

To što se predlaže od strane državotvornih patriotskih opcija, implicirajući da smo mi sve suprotno tome, dakle, da smo izdajnički i nepatriotski, moram samo da vam kažem jednu stvar, to nije nova politika, tu politiku smo imali. Imali smo je pre 25 godina, imali smo je pre 30 godina.

Vi ste, gospodine predsedniče, juče u svom uvodnom izlaganju napravili određenu distancu u odnosu na svoju ulogu iz tog perioda. Vaša uloga nije bila presudna, u tom trenutku svakako, nije bila ni apsolutno mala. Bilo bi dobro da takvu distancu naprave predstavnici SPS, koji su donosili ključne odluke u tom trenutku i čija politika nas je dovela ovde dokle nas je dovela, čija politika je ostavila unesrećenu zemlju, unesrećene porodice i krvave tragove koje je ostavljala za sobom decenijama.

Bilo bi krajnje pošteno, gospodine predsedniče, kada vršite rekonstrukciju gubitka suvereniteta Republike Srbije na teritoriji Kosova i Metohije, da se ne vratite samo na 2011. godinu i tzv. Borkove sporazume, ili na 2008. godinu i jednostrano proglašenje nezavisnosti, ili na 2003. i 2004. godinu, nego da se vratimo na ono što je zaista temeljni uzrok gubitka suvereniteta Republike Srbije na Kosovu i Metohiji, a to je Kumanovski sporazum.

Nakon potpisivanja Kumanovskog sporazuma, te kapitulacije o kojoj sam učio i na fakultetu i od ovde negde prisutnih profesora koji su o tome govorili kao kapitulaciji, Republika Srbija prvi put u svojoj istoriji više nije imala vojsku, više nije imala policiju na toj teritoriji. Vi ste pravnik, gospodine predsedniče, znate šta znači monopol fizičke sile, u tom trenutku smo ga izgubili.

Čitao sam ovaj Izveštaj, pominje se 158 etnički inspirisanih incidenata nad Srbima na teritoriji Kosova i Metohije. U koliko slučajeva je država Srbija uspela da zaštiti ili da spreči te napade? Nula.

Ali, odmah da se razumemo, da li ja vas krivim zbog toga? Ne krivim vas. Tamo gde nemate vojsku i policiju niste u stanju da tako nešto i uradite, ali bi bilo politički pošteno da kada već znamo da su to činjenice i kada znamo da je takvo stanje stvari da isti taj princip, isti taj aršin, koji ja sada primenjujem u odnosu na vas, vi primenite i u odnosu na one koji su bili vlast tokom martovskog pogroma. Ni oni, takođe, zbog tog sporazuma, nisu mogli vojno da intervenišu na teritoriji Kosova i Metohije, a da nas to ne uvede u krvave sukobe.

Ja od toga nemam apsolutno ništa, ja nisam ni u ovoj vlasti, nisam bio ni u prethodno. Tokom martovskog pogroma sam bio maloletan. Dakle, moja odgovornost je apsolutno nikakva. Ali, mislim da bi bilo dobro i da bi bilo lekovito za našu državu da se držimo određenih principa, da se držimo određenih aršina i da pokušamo da budemo malo politički pošteni jedni prema drugima, jer je samo to način da nešto dobro uradimo.

Kad je reč o samom Izveštaju, Izveštaj jeste, nažalost, prikaz brojnih, Borko Stefanović je rekao verolomstava, od strane prištinske strane, ja sam mu na to replicirao da su to tzv. besolomstva, ali ovaj Izveštaj pokazuje i jednu važnu stvar, a to je da svaki, relativno rečeno, uspeh koji je srpska strana postigla, postigla onda kada je imala inicijativu, ne onda kada smo kukali, ne onda kada smo se zatvarali, ne onda kada smo pravili konsenzus o lamentiranju nad našom sudbinom, nego kada smo bili proaktivni, kada smo tražili, kada smo na to ukazivali našim međunarodnim partnerima.

Mislim da je i sada vreme da Srbija ponovo ima jednu diplomatsku inicijativu, ali ne prema Rusiji i Kini, već prema onima koji imaju odlučujuću reč o tom dijalogu, a to je upravo EU i SAD.

Zajednica srpskih opština, je nešto što je potpisano u okviru briselskih sporazuma. Na tim sporazumima stoji potpis Ketrin Ešton, i ti sporazumi su ratifikovani u okviru skupštine Kosova, tu sede i predstavnici Srba sa Kosova, za ratifikaciju tog sporazuma je glasalo dve trećine narodnih poslanika i ta odluka je obavezujuća i ima, čak pravnu nadmoć u odnosu na ono što oni zovu ustavom republike Kosova.

Dakle, sada je trenutak za tu vrstu diplomatske inicijative, ne za povlačenje, ne za kopanje rovova, ne za lamentiranje nad sudbinom, ne za busanje u prsa.

Dobro je što smo ovde ustanovili konsenzus oko jedne teme, a to je da znamo šta nećemo. Nećemo da priznamo nezavisnost Kosova i Metohije, i to je svaki učesnik u ovoj debati u ova prethodna dva dana rekao. Ali, moramo da idemo dalje od toga.

Mislim da bi bilo vreme da se prestane sa besmislenim takmičenjem ko će to na lepši, poetičniji i duhovitiji način reći, i ono što je još važnije, da se prestane sa patriotskim reketiranjem od strane određenih ljudi koji sebi daju za pravo da mere ko je manje ili više patriota, odnosno ko je patriota, a ko je izdajnik. Dakle, sa tim, definitivno mora da se prekine.

Konsenzus o kojem svi danas pričamo i o kome se juče govorilo bi trebalo da se postavi oko toga da li smo mi spremni da rešavamo probleme, ili smo s druge strane kukavice koji će te probleme prenositi na generacije koje nemaju apsolutno ni promil odgovornosti za stanje u kojem se Srbija danas nalazi i za stanje u kojem se Kosovo i Metohija danas nalaze.

Konsenzus možemo postići i oko toga da je neophodno da se zaključi sveobuhvatni sporazum, sporazum o normalizaciji, pravno obavezujući sporazum, kako god hoćete i duboko verujem da je bolje da zaključimo jedan sporazum koji će konačno rešiti neke stvari, ma koliko to trajalo, ma koliko on opširan bio, makar i 500 strana imao, nego da mrcvarimo jedni druge svakog meseca i da jedno po jedno pitanje koristimo kao povod za mržnju i kao povod za konflikte.

Pokret slobodnih građana duboko veruje da je budućnost Balkana i da budućnost svih ovih naroda, svih ovih država, svih ovih entiteta, kako god želite, u brisanju, a ne u crtanju ili u potcrtavanju granica. Ukoliko ste saglasni to je tema o kojoj možemo da postignemo konsenzus.

Mislim da bi bilo neverovatno pozitivno i veoma važno kada bi sa ovog mesta iz Narodne skupštine Republike Srbije potekla zvanična inicijativa, ne privatna, zvanična državna inicijativa koja bi bila upućena i Sarajevu, i Podgorici, pa i Prištini da postanu deo „Otvorenog Balkana“, ali ne „Otvorenog Balkana“ kao procesa, tj. kao privatne inicijative Aleksandra Vučića i Edija Rame, već kao jednog institucionalizovanog procesa koji nije zamena za članstvo u Evropskoj uniji, već korak pred ulazak u Evropsku uniju, kao proces kroz koji bismo pokazali da smo sposobni da živimo normalno, da živimo jedni sa drugima, da sami rešavamo svoje probleme, da ne tražimo od drugih da nam te probleme rešavaju i da se ne utrkujemo ko će od nas pre dobiti njihovu naklonost kako bi mogao da zagorča život nekom drugom, i da se ne ponašamo kao što se, recimo Slovenija ponašala prema Hrvatskoj, kao što se Hrvatska ponaša prema nekim drugima, ili kao što se Bugarska ponaša prema Severnoj Makedoniji.

Ukoliko ste spremni da razgovaramo o tome, ukoliko smatrate da je to nacionalni interes, to je pitanje o kojem možemo da postignemo konsenzus.

Za kraj bih rekao samo jednu stvar, pošto je juče to postala tema. Pijenje vina na sajmovima, da li se neko napio, nije napio, što se mene tiče, bolje je da lideri piju vina. Da ste ranije i češće pili vina po sajmovima na ovim bi se prostorima manje pilo za dušu na sahranama.

Hvala.

Nikakvog to smisla nije imalo što ste rekli.
Reč ima predsednik Republike Aleksandar Vučić.
Izvolite.

Ne mislim da je bilo posebno zlonamerno. Možda pogrešno osećam. Svejedno.
Dakle, da razjasnimo još jedanput. Razumeo sam ja da ćemo od Kosova doći dotle, pa makar i metaforično, da li sam i koliko sam čaša vina popio na sajmu. Da ponovim svima. Svaku flašu vina koju sam kupio kupio sam je iz svog džepa.
Što se tiče svake čaše vina, za razliku od drugih, da naučim nešto, pošto 30 godina pijem vino, da naučim one koji to ne znaju. Dakle, kada idete na sajmove, obično ljudi uzmu pola gutljaja, tek toliko da mogu da osete i na nosu i na zadnjem nepcu vino, a ostalo proliju. Međutim, ako su vam neki ljudi dragi gosti i ako hoćete da pokažete poštovanje prema njima, onda tog pola gutljaja ili jedan gutljaj popijete i ne bacate i ne pljujete, kako to radi većina drugih.
Niti sam bio pijan, niti sam bio pripit, niti ste mogli da čujete bilo koju reč koja bi uvredila nekoga, niti imam potrebe da vam se pravdam, jer ću to da nastavim i sledeći put ću vam pokazati da nikakav problem nije da popijem mnogo više i uvek se držim veoma disciplinovano, veoma odgovorno i veoma ozbiljno.
Ako možete da mi pronađete još nekoga ko je bio u stanju danas osam sati, a sedeću još tri sata najmanje ovde sa vama, biće 11, juče 10 i po sati, dakle koji bez problema može da izdrži da ne ode ni u toalet, da ne ode ni da ruča. Pojeo sam jednu štanglu „Tviksa“ ovde krišom, da ljudi ne vide i to mi je sve za ceo dan. Onda mi solite pamet o tome kako ću da se ponašam.
Pošto ništa nepristojno nisam uradio, ja sam razumeo to kao zavist. Umesto da pozdravite nešto veličanstveno što se dogodilo u našoj zemlji ne samo u političkom smislu, već i čak u tom esnafskom smislu, jer o tome ponešto znam, napravili smo najbolji sajam svih vremena vina u našoj zemlji, čak i hrane. Imali smo master-klasovi kuvara su bili najposećeniji.
Dakle, ceo region smo doveli i mnogo šire od regiona, čak i najbolje italijanske i francuske vinare. Uspeli smo da napravimo Beograd mestom broj jedan u turističkom smislu tih dana. Ja sam ponosan i na našu zemlju, ponosan i na „Otvoreni Balkan“ i dopalo mi se to što vam se sviđa naša inicijativa „Otvoreni Balkan“ i dobro je da to kažete, bez obzira što ćete uvek da pronađete neku zamerku.
A što se tiče svega drugog što ste govorili, jednim delom bih mogao da se saglasim, drugi deo neću da komentarišem, ali sam radostan što kao neko ko je mlad, imate priliku da iznosite svoje stavove sa dosta strasti, to je dobro, određene stavove ćete menjati, ali sam sasvim siguran da bi bilo dobro da možemo da se razumemo i slušamo. Ja nisam učestvovao u toj politici ignorisanja. Sa policijom nisam imao veze, osim kada su me hapsili kada sam bio klinac. Ignorisanje realnosti uglavnom u drugim jugoslovenskim republikama. Ignorisanje realnosti i ignorisanje pravila. Nijedno pravilo nisam pogazio, a ponajmanje sam realnost ignorisao. Naprotiv, čini mi se da smo sve govorili što je bilo važno, a to što nekima ne prija da uvek čuju istinu, ja to ne mogu da promenim.
I samo jedan detalj. Čitao sam vaš program i znam za šta se zalažete, čak i da nas neko primorava da dotle dođemo, do toga da budu deo svih međunarodnih organizacija, osim našeg formalnog priznanja Kosova, mislim da je to 381 program vaš, ako sam dobar materijal dobio. Dakle, sa takvim stvarima na koje bi nas danas primoravali mnogi da pristanemo i da ih prihvatimo može to da bude vaš program, ali oni koji vode državu nikada ne smeju, sve da misle kao vi, to da kažu, jer moraju da traže više za svoju zemlju ne bi li nešto više dobili.
To je jedina stvar koju mogu da vam kažem. Ja naravno mislim drugačije po tom pitanju. Mislim da moramo da dobijemo mnogo, mnogo više, da kao država zaslužujemo mnogo, mnogo više, ali je važno da znate da ne idete sa onim što bi naši protivnici odmah prihvatili.
I samo jedan detalj koji hoću da vam pokažem. Sada mnogo važniji listovi na albanskom jeziku u ovom trenutku su objavili na naslovnoj svojoj stranici, nisu više nekakvi reporteri, već „Blic“ njihov, ono što su preneli, naravno, kaže - u prevodu, autor Budžovi, Skupština Srbije ne odobrava Izveštaj o Kosovu, Vučić uznemiren.
Samo da imate u vidu šta je to što je nekoga obradovalo i šta je to što oni prenose. Ne sekiraju se oni za to šta vi mislite, niti ih zanima. Raduju se mojoj uznemirenosti i raduju se tome što oni misle da ovde ne postoji većina za usvajanje Izveštaja.
Naravno, postoji ogromna većina, značajna većina za usvajanje Izveštaja. Nisam ja zbog toga uznemiren, ali jesam uznemiren zbog toga što svi misle da sve znaju mnogo bolje i potcenjuju svoju državu, dok sve druge precenjuju i zato nisam rekao ono malopre u bilo kakvim afektu. Daću sve od sebe da Skupština ima mnogo veću ulogu, a onda građani Srbije da vidite šta ćemo to da postignemo. Da li znate u šta će to da se pretvori? U to da će svi da negiraju onog drugog. Nikad nikakav zaključak nećemo moći da donesemo, ali samo da imate, građani, u vidu da za to neće biti kriva ni Vlada, niti predsednik Republike, već oni koji su vam predlagali, a to su iz svih poslaničkih grupa gotovo, veću i značajniju ulogu Skupštine, da oni pregovaraju, da oni razgovaraju, da oni određuju platforme, a onda ćete da vidite kakvi će rezultati za naš narod da budu.
Hvala vam najlepše.
(Pavle Grbović: Replika. Sve vreme mi se obraća. Opomenuli ste me.)

Samo polako.
(Pavle Grbović: Meni ste se obraćali.)
Znači, nije bilo osnova. Dao bih vam ja to odmah, ali niti pomenuti u negativnom kontekstu, niti loše tumačeni. Nikakvih razloga nije bilo.
Da li možemo po listi?
Reč ima Danijela Vujičić.

Poštovani predsedniče Narodne skupštine, uvaženi predsedniče Republike, braćo i sestre iz Srpske liste, moji saborci, uvaženi potpredsedniče Srpske liste Milane Radojčiću, uvaženi građani i građanke Republike Srbije, na jučerašnjoj sednici konstatovali smo da nema važnijeg pitanja od pitanja…

Da li mogu da nastavim?

Ovo je odlična slika. Ja živim na Kosovu i Metohiji i odlično a vi samo pričate o Kosovu i Metohiji i smatrate da je nevažno šta trebam da kažem i da li uopšte nešto trebam da izgovorim kao Srpkinja sa Kosova i Metohije i to je poruka koju šaljete svim Srbima na Kosovu i Metohiji.

Puna su vam usta Kosova, a za vas je Kosovo nezavisna država, odavno bilo i više vam ne dozvoljavam da pričate o Kosovu i Metohiji na način na koji ste govorili sada, a to imam pravo jer sam Srpkinja sa Kosova i Metohije.

Na jučerašnjoj sednici ste konstatovali da je pitanje Kosova i Metohije najvažnije pitanje, pitanje svih pitanja, ali videli smo da nemamo upravo ono o čemu sam rekla, nemamo isti odnos prema Kosovu i Metohiji, ali isto tako nemamo i isti odnos prema institucijama ove zemlje, prema instituciji predsednika ove zemlje i prema građanima koji su više nego ikada ikome u novoj političkoj istoriji dali legitimitet. Reč je o više od dva miliona osvojenih glasova građana Republike Srbije.

Dozvolite da iskažem lično zapažanje, a to je da ste pokazali da se uz par priznanja grešaka iz prošlosti, kako se odnosite prema Kosovu i Metohiji i zaista niste ni u jednom segmentu pokazali poštovanje prema predsedniku ove zemlje, prema instituciji predsednika ove zemlje na način kada je predsednik ušao u ovu salu vi ste svi sedeli, ne poštujući instituciju predsednika Republike, ne poštujući srpski narod na Kosovu i Metohiji i političke predstavnike Srba sa Kosova i Metohije koji su ovde. Toliko vam je važna tema Kosova i Metohije i institucija predsednika ove zemlje. A da vam je ušla Viola fon Kramon ili Kurti, svi biste ustali i dali aplauz i oni bi zaslužili u ovoj skupštini od vas aplauz jer u lajvu prenose sve ono što vi govorite i sa čime se Aljbin Kurti sada sladi i on je srećan što imamo ovakve Srbe prekoputa u srpskom parlamentu, ali dobro.

Nadam se da ste sada u stvari shvatili zašto Aleksandar Vučić ima apsolutnu podršku Srba sa Kosova i Metohije, jer se kao niko do sada sveobuhvatno i politički zrelo borio za srpski narod na Kosovu i Metohiji, jer se zapravo ne bavi praznim populizmom i manipulacijama koje su nas u prošlosti jako skupo koštale.

Patrijarh Pavle je rekao, da vas podsetim, na Kosovu je sve počelo, na Kosovu će se sve završiti. Kosovo i Metohija je naša sadašnjost, ali i trasa naše budućnosti.

U savremenoj istoriji evropskog kontinenta ne postoji država koja se suočava sa suštinskim, identitetskim, kao ni istorijskim pitanjem državnosti, suvereniteta i integriteta, od čijih odgovora zavisi budućnost celokupnog našeg društva, kao što je to slučaj sa Republikom Srbijom i pitanjem Kosova i Metohije.

Kompleksnošću tog pitanja, dodatni izazov predstavlja činjenica da smo savremenici tektonskih globalno političkih pomeranja koja se dešavaju u tek unipolarnom i multipolarnom svetu.

Nesporna je činjenica da je Republika Srbija još jedna, još zapravo pre više 200 godina odredila da se njeno mesto na zapadu. Međutim, za nas kao društvo zapad je uvek bio vrednosna, ali ne geografska odrednica, koja je garantovala demokratiju, slobode i ljudska prava, vrednosti iz kojih prava i obaveze koje proističu podjednako važe za sve.

Biti jednak u obavezama postaje se momentalno. Biti jednak u pravima je privilegija koja se stiče političkom, ekonomskom i bezbednosnom snagom i nezavisnošću.

Građani Republike Srbije su sa pravom prepoznali u vama, gospodine predsedniče, državnika čija vizija moderne, snažne i suverene države predstavlja okosnicu odgovora na sva pitanja koja danas imamo, a koja se tiču Kosova i Metohije.

Da vas podsetim da smo i juče i danas pričali, da su moje kolege, uvaženi narodni poslanici iz opozicije, pričali o Kosovu i Metohiji kao da su merili minute, da su ispevali pesme, da su pričali o jagodama i da smo pokazali kako smo unapredili parlamentarizam u Srbiji poštovanjem prema predsedniku Republike i instituciji predsednika Republike.

U periodu od 1999. godine, pa do 2012. godine, politička elita u Republici Srbiji je mislila da nam je najveći prijatelj u rešavanju ovog politički teškog pitanja i vekovnog nasleđa nekada bilo vreme koje se pokazalo kao izgubljeno, vreme izgubljenih diplomatskih šansi i mogućnosti da kosovsko pitanje dobije pravednije odgovore za srpski narod. Realna rešenja u skladu sa međunarodnim pravom i normama, Rezolucijom Saveta bezbednosti UN 1244, a u stvari, najveći neprijatelj u to vreme bile su predrasude o stvarnom životu Srba na Kosovu i Metohiji, dok je stalni pratilac bila poniznost ka delu Međunarodne zajednice koja je vodila uništenju srpskog nacionalnog bića i tako ste pokazali da ste dosledni svoje nedoslednosti.

Naredni period biće vrlo složen i težak za odbranu Srbije i srpskih nacionalnih interesa po pitanju Kosova i Metohije i toga smo svesni, zbog sve većeg pritiska međunarodnih faktora da se ovo pitanje reši na štetu Srba i Srbije, ali ste zaboravili da ste u prethodnom periodu donosili u moje ime, u ime svih Srba na Kosovu i Metohiji odluke. Nikada se niste konsultovali sa nama, niti ste ikada bili u stanju da nas barem obavestite o sledećim i važnim koracima za naš opstanak na Kosovu i Metohiji i takve odluke su bile pogubne vašom nediplomatskom aktivnošću.

Uzalud su kosmetski Srbi i pre 2012. godine pisali peticije, organizovano kretali put prestonice, uzalud su episkopi, raško-prizrenski, apelovali i dokumentovali stradanja srpskog življa i srpskih svetinja, sudbina Srba se rešavala u prestonici, stihijski i u skladu sa interesnim sferama tadašnjeg režima. Neretko vlasti su u to vreme prećutkivale stradanja i patnje Srba sa Kosova i Metohije.

Predsednik Vučić je više puta bio na Kosovu i Metohiji, ali isto tako, svaki, ali svaki put pred odlazak na pregovore se sastojao sa političkim predstavnicima Srba sa Kosova i Metohije. Znao je, samo da se podsetimo, 2018. godine sate i sate da provede sa srpskim narodom na Kosovu i Metohiji. Setite se dugih razgovora sa našim narodom na Kosovu i Metohiji u Lapljem Selu, kada je došao da vidi šta nam zaista treba, šta je potrebno da se u uloži na Kosovu i Metohiji, kakve su to i koje su to investicije potrebne našem narodu, kako da život kosmetskih Srba bude smislen i da naša deca na Kosovu i Metohiji imaju približno iste uslove i život kao i sva deca u ostatku Republike Srbije.

Na moje pitanje 2009. godine ministru za Kosovo i Metohiju u Vladi Republike Srbije tada – da li Republika Srbija planira određena ulaganja i investicije na Kosovu i Metohiji, odgovor koji sam tada dobila je – imate plate. Da li su plate bile pre 2012. godine jedino što je prethodna vlast mogla da ponudi kosmetskim Srbima kao investicije?

Tada smo shvatili i shvatila sam da smo bili teret sopstvenoj državi. Štetili smo budžetu Republike Srbije u to vreme. Ali, zato na inicijativu predsednika, Kosovo i Metohija je prvi put uvršteno u Nacionalni investicioni plan 2025, gde je opredeljeno 160 miliona evra za kapitalne investicije. Moram da naglasim da je takođe značajna pomoć dodeljena za interno raseljena lica. O tome ste govorili, predsedniče, juče, za povratnike, socijalno ugrožene porodice, izgradnju vrtića, domova zdravlja, izgradnju Kliničko-bolničkog centra Priština, renoviranje Kliničko-bolničkog centra Kosovska Mitrovica, povratničko naselje Sunčana dolina, izgradnja turističkog kompleksa Rajska banja. Obnovljeno je 46 crkava i manastira i sakralnih objekata SPC.

Vlada Republike Srbije, takođe na vašu inicijativu, izdvojila je četiri milijarde dinara za pomoć srpskom narodu na Kosovu i Metohiji. Dolazak mandatarke za sastav nove Vlade, Ane Brnabić, i njena poruka da je Republika Srbija za mir i stabilnost je značajna u ovom teškom trenutku i važna ne samo za Srbe koji žive na severu pokrajine, nego i na jugu, u Štrpcu, Gračanici, Ranilugu, Klokotu, Novom Brdu, Velikoj Hoči, Prilužju, Suvom Grlu, da smo svi, i glavna poruka koju je ona ostavila je da je, pre svega, ona svoja na svome i da smo mi svi svoji na svome.

Svesni smo da je ekonomski jaka Srbija garant mira i stabilnosti. Ekonomski jaka Srbija čuva srpski narod na Kosovu i Metohiji. Ja ću pitati sve one koji su bili u vlasti pre 2012. godine – da li su smeli, poput predsednika Vučića, da glasno i jasno celom svetu kažu u lice nećemo dozvoliti nove pogrome, nećemo dozvoliti nova stradanja srpskog naroda na Kosovu i Metohiji? Čime biste nas branili pre 2012. godine, kao što ste nas i branili? Pola svoje porodice sam izgubila 17. marta 2004. godine. Niste me odbranili.

Suvišno je govoriti koliko je za Srbe na Kosovu i Metohiji važan dijalog. To nam je poslednja nada da ostvarimo osnovna ljudska prava, pravo na slobodu kretanja, bezbednost, slobodu govora, nerikosnoveno pravo privatne svojine i imovine, pravo na rad, pravo na slobodan izbor, a sve to ne samo da bi ojačalo srpsku zajednicu, već bi povratak, kome se poklanja izuzetno jako malo pažnje, ali od strane Prištine, bio ekvivalentno i ostvariv, a da ne govorimo o imovini Republike Srbije, kulturnoj i istorijskoj baštini, koja je u ovom trenutku možda najugroženija, jer je na delu kontinuirano sinhronizovano nepočinstvo apsolutnim ignorisanjem struke, prava i zakona.

Ja sam pročitala delove i ono što se tiče EU i evropskih povelja, koje su sve o slobodi kretanja, slobodi govora, o ljudskim pravima, nestala na Jarinju i Brnjaku.

Da podsetim javnost, danas je 3.434 dan od kako nije formirana ZSO. Mnogi ovde i mnoge moje kolege zaista ne shvataju šta zaista znači ZSO. Zajednica srpskih opština je u ovim okolnostima, najrealnijem obliku institucionalne zaštite srpskih nacionalnih verskih i kulturnih interesa, kao takva potrebna našem narodu na Kosovu i Metohiji.

Od 15 tačaka Briselskog sporazuma u šest tačaka se govori o ZSO. Briselski sporazum je međunarodno priznati sporazum, a ZSO u tom slučaju za nas nije nevladina organizacija. Čuli smo disonantne tonove da se mi zalažemo za ZSO koja je u skladu sa najvišim pravnim aktom samouprave u Prištini. Ona da je takva i da smo mi o tome vodili računa i da smo takvu ZSO tj. asocijaciju kao nevladinu organizaciju prihvatili, prvo ne bi bilo pregovora, jer ona kao takva postoji u najvišem aktu privremenih institucija. Zašto smo onda pregovarali oko nečega što već postoji? I zašto se Albanci toliko bune ako su ZSO i Briselski sporazum u skladu sa njihovim pravnim aktima? Naravno, ono što se sa ovog mesta tražim od međunarodne zajednice i onu čuvenu rečenicu Miroslava Lajčaka - pakta sun survanda, a to je da sve što je dogovoreno mora da bude i primenjeno i ja se nadam da će biti primenjena zajednica i da ćemo imati ZSO sa svim pravnim i izvršnim ovlašćenjima onako kako je zapravo i u Briselu dogovoreno.

Ono što me je zaista zabolelo je da nijednog trenutka… Kolega je prethodno govorio da u Izveštaju koji razmatramo stoji da je bilo 158 incidenata na Kosovu i Metohiji i etički motivisanih i da je reakcija države Srbije, odnosno način da zaštitimo Srbe bilo nula. Nula je i u vašim saopštenjima i reakcije na sve ono što se dešava nad srpskim narodom na Kosovu i Metohiji. Nikada se niste oglasili. Nikada niste napisali jedno saopštenje i nikada niste osudili teror nad srpskim narodom. Za vas je Kurti, Haradinaj strana u koju vi gledate, a ne srpski narod na Kosovu i Metohiji.

(Tatjana Manojlović: Neistina.)

Nemojte se raspravljati sa mnom.

Kažite mi kada ste osudili napad na bilo koje dete? Da li vas isto bole kao i mene rane Pantelije Dakića, Jane Tučev, Borivoja Spasojevića, svih poginulih žeteoca, najmlađi je imao 17 godina? Da li vas isto bole kao i mene? Ne. Pokazali ste da ne, jer se niste okrenuli za srpskim narodom.

Da li je neko, osim predsednika, juče pomenuo Mitrovića čije su rane sveže, najsvežije, Srećka Sofronijevića. Vi ne znate ni ko je Srećko Sofronijević, ali zato znate ko su novinari „Reportera“, „Gazete“ i ostalih. To vas ne interesuje. To vas ne zanima. Biće prilike, razgovaraćemo o Kosovu i Metohiji, ali sam samouverena i drago mi je da su građani Republike Srbije videli kome su dali svoj glas i videli su kome veruju i videli su ko zaista brine o njima.

Te razgovore koje predsednik Vučić ima u Lapljem Selu, pa imao je i u ostatku Srbije, svuda gde je bilo potrebe da ode, razgovara satima sa svojim narodom. Naravno, osim lepih prilika da se otvore fabrike, zaposle ljudi, slavi život, mi na Kosovu i Metohiji nemamo tu priliku, možda još dugo nećemo imati, ali zato je učinio sve da naš život na Kosovu i Metohiji bude smislen.

Ne znam šta vam to znači. Pokažite mi sliku Mitrovića, pokažite mi sliku dece sa Bistrice, pokažite sliku žeteoca Staro Grackog, pokažite mi Livadice, pokažite mi sliku Jane Tučev, Borivoja Spasojevića, pokažite mi to. To mi pokažite.

Ja mislim da je RTS zabeležio sva ta stradanja koja vi niste uspeli da pogledate, ali mislim da vas Kosovo toliko interesuje da ste se priključili ovim „zelenim“ ovde koji se bave politikom, jer vidim da su Zeleni u politici. Neka tako i ostane.