Dozvolite, imam vreme grupe. Dozvolite da završim.

Predsednik ima reč.

Želim samo građanima Srbije da kažemo samo jednu stvar zarad istine, samo da vidite kako obmanjuju javnost i koliko im je stalo do Kosova i Metohije.
Nisam izgovorio ni jednu reč nikome, čak ni svojim saradnicima. Nisam otvorio usta, slušao sam sve vreme šta govorite, doduše u čudu, ali sam slušao sve vreme. Ni jednu reč nisam izgovorio nikome od svojih saradnika, nikome za predsedničkim stolom. Čovek se obratio i rekao nemojte da dobacujete, znam da ste nervozni. Znam da ste umorni. Ja mogu da budem umoran. Meni je 13 sati, vama nije.
To što sam ja umoran ne znači da moram da trpim vaše laži, kao tada da sam vam nešto dobacivao, jer vam ceo dan nisam dobacio ništa, za razliku od vas koji ste mi sve vreme dobacivali i to svi odreda. Ne postoji ni jedan od vas koji je govorio danas, a da kada sam počeo da odgovaram da niste dobacivali, ni jedan od vas.
Samo mi objasniste, šta vam je trebalo to da lažete, sada da vam nešto govorim. Što ste to izmislili. To kao, ako prođe, prođe. Što ste to izmislili. Dakle, sada mi dobacuje, a nemate ništa da mi kažete o ovome. Imam. Hvala vam što ste priznali da ste lagali, a lagali ste i za sve drugo. Sada ću to da vam razjasnim.
Dakle, rekli ste mi da ste došli sa nekim konkretnim predlozima. Znate li narode šta su im konkretni predlozi – da pošaljem pismo predsedniku Siju i predsedniku Putinu, pošto oni imaju strašno dobre odnose s njima, a imali su ih i uvek, pa su im menjali rezoluciju u avionu kada su išli za Njujork, neobaveštavajući naše ruske saveznike u tom trenutku da će da promene rezoluciju i da će da izmeste pregovore iz UN u EU, pa će sada da mi drže pridike kako ću da držim odnose sa Rusima i Kinezima. To im je taj konkretni predlog kako da rešimo kosovski problem.
Ima i drugi problem kako da rešimo Zajednicu srpskih opština pošto, ovi ljudi su glupi, pa to ne znaju, dakle, i nama to na pamet nije palo, pa ste nas to danas obavestili, da sazna narod koje je to genijalno rešenje. Dakle, ako nam oni do Nove godine ne daju, a ovi ljudi javo rekli, ako im to ne daju do septembra ili oktobra da će sa tim da izađu, e onda da mi lepo napustimo pa sami da formiramo.
To je genijalno rešenje koje će sve naše probleme da reši. I, to je taj predlog sa kojim su oni izašli. Vi sad mislite da slušate nekakve ozbiljne predloge i nekakve ozbiljne planove i da je neko stvarno došao sa nečim spreman i to slušate od onih koji su najzaslužniji za našu najtežu poziciju koju danas imamo. Pri tome vam govore kako ste nešto predali, a oni ne znaju o tome ništa, čak i ne znaju ništa o elektro-energetici, da se tu još razgovara i još se svađamo i tako dalje. Ništa ne razumeju po tom pitanju, ali šta ih briga, to vam je kao ono što je malo pre rekao, znam da ste nervozni, zašto mi dobacujete. Pa, ja reč nisam rekao, ćutao kao zaliven. Slučajno se desilo da nisam ni sa svojim saradnicima pričao.
(Stefan Jovanović: Pogledajte kamere.)
Da pogledam ja kamere? Kako vas nije sramota. Pa, reč nisam izgovorio.

Da li opet morate da dobacujete? I vi, i vi.

(Stefan Jovanović: Nemojte da ste nervozni.)

Dakle, da vam ja kažem nešto, znam ja šta vas boli.

(Stefan Jovanović: Mene ništa ne boli.)

Boli vas nešto, tako je, boli vas istina i boli vas to što ste prošli kao bosi po trnju. To vas boli sa svim svojim lažima i neistinama. To vas boli, kao bosi po trnju.

(Stefan Jovanović: To vas boli.)

To što je narod sve razumeo, ali to licemerje da vi nama kažete….ali, pazite kako su svi došli sa istom pričom, kao da su svi ljudi u Srbiji, ljudi bez mozga, pa ne razumeju, ali svi. Pogledajte, bukvalno kao papagaji, svi jedno te isto, a mogli smo ovde da postignemo jedinstvo, a samo da ste vi uradili nešto, sad ne znaju da kažu baš šta i ne znaju da se dogovore šta bi to bilo, ali da ste vi baš to uradili, e onda bismo mi to.

U stvari sve smo to uradili, prihvatio sam da pošaljem i pismo. Prihvatio sam i tu ideju oko Zajednice srpskih opština. Pristao sam da vas pitamo šta god hoćete oko Kosova i Metohije, sve te vaše genijalne predloge da implementiramo, jer sam siguran da će posle tih genijalnih predloga našem narodu da bude bolje, jer smo mi bili glupi i toga se nismo setili, pa ste vi geniji to smislili i doneli nam to rešenje. Sve sam to prihvatio. Prihvatio sam i da idem sa Ćutom negde po Srbiji gde hoće da me vodi da vidim kako je teško stanje. Prihvatio sam, idem i tamo.

Sve što ste tražili prihvatio sam i opet ne valja. Za sam Izveštaj niste ništa rekli i opet vam ne valja i nećete da glasate. Zašto nećete da glasate? Pa, zato što vam je jedina politika, baš me briga i za Srbiju i za Kosovo, mrzim Vučića i glasaću protiv svega što Vlada donese u Narodnoj skupštini. Baš me briga i za Kosovo i za Srbiju i za sve drugo. Pa, vi ne možete da živite bez mene. I, kad se probudite i pre nego što legnete, prva i poslednja reč vam je Vučić.

Ja to razumem, zato što vam je jasno da želim, ja da vam kažem, da sam Ivica Dačić i da imam iste želje, još 30 godina me ne biste pobedili, da mogu da živim toliko, samo Ivica voli toliko da bude na vlasti. A ja da vam kažem još 30 godina me ne biste pobedili. Smanjio sam malo, 32, 33, ali minimalno toliko. Nemojte da se sekirate, slobodno razmišljajte o nečemu drugom, počnite da imate neku drugu temu u životu, jer ja svakako neću biti još dugo na vlasti. Ne zato što ste vi pametni, dobri i uspešni, već zato što ja tako želim. Ja tako želim i zato što mi je jasno da ću u međuvremenu samo morati da obezbedim neke pametne ljude koji će da me naslede da tako neodgovorni ljudi ne bi preuzeli Srbiju i ne bi je vratili u prošlost, onu najgoru do koje ste nas vi doveli do pre deset i 12 godina. Hvala vam najlepše.

(Stefan Jovanović: Imam pravo na repliku, prozvan sam.)

Nema osnova za repliku.
Sledeći po veličini Borko Stefanović.
Po članu 96.

Gospodine predsedniče Skupštine, gospodine predsedniče Republike, govorim na kraju dva duga dana rasprave predloga, s puno strasti i nerazumevanja ispred najsnažnije i najbrojnije opozicione poslaničke grupe Ujedinjeni - Stranka slobode i pravde, Pokret slobodnih građana, Pokret za preokret, Sindikat Sloga.

Dakle, dali smo konkretan predlog. Slušali smo, puno stvari je ovde rečeno, puno stvari koje su bile neka vrsta puštanja strastima na volju, rečeno je toliko stvari na koje sam toliko želeo da odgovorim ali sam se suzdržao i stvarno sam se osećao kao neko dete koje gleda druge kako se klizaju na nekom klizalištu a nema klizaljke. Ali, znate šta, niko od toga ništa dobro dobio ne bi, kao što ni nakon ovog svega niko ništa dobro dobiti neće.

Moram da vam kažem da moramo svi da se čuvamo jednoumlja i grešaka, ali i toga da nikakav aplauz i hrabrenje ili, ako hoćete, sprdnja sa predlozima neće doneti ništa dobro ovoj zemlji u teškim danima koji nas čekaju.

Ono što nas čeka, ne mogu zameniti nikakvi gromoglasni aplauzi koji su proizvod ne snage, te poštujem, nego kada su proizvod ponižavanja nekog drugog.

Znate šta, genijalni ili negenijalni predlozi koji predviđaju, gospodine predsedniče, da se Narodna skupština Republike Srbije uključi, dakle, ne konsultativni razgovori vaši, koje svakako vodite mimo svega toga, ja o tome ne govorim, da bih bio precizan, nego da Narodna skupština formira komisiju, jeste ono što građani traže od nas. Mi predstavljamo građane i svi ovde i svi građani su patriote i vrlo je loše i mnogo je gore od svih naslova koje ste ovde dizali i slika kada neko ustane sa one strane i onako u drugom licu množine govori - vi ste za nezavisnost Kosova, vaš prijatelj Kurti, a ovde sede ljudi, kako da vam kažem, ne samo da se ne prepoznaju u tome, strpljivo smo ćutali, nijednom ništa nismo dobacili, nikad, tokom dva dana rasprave.

Samo da vam kažem, podsetiću vas uvažene kolege, ne zato što ne bismo imali šta kažemo na takve izlive neutemeljenih emocija i optužbi, ne, naprotiv, nego zato što smatramo ispravno mislim, možda grešim, da je ovo jako važna stvar, da je ovo par ekselans državno pitanje i zato što smo rekli da možda to nije ni najpametniji predlog, rekao sam odmah, evo, predsednik može da potvrdi, možda neće rešiti nijedan od ovih problema, ali zamislite najviše zakonodavno telo ima šta da kaže, neće biti jednostavno, ali može bar da da okvire principa tih razgovora.

Svaka inicijativa, predsedniče, koja nas sada vuče u centar oluje, kroz buduće aktivnosti koje su i u ovoj Skupštini tražene od vas, može biti jako štetna po nas i treba jako razmisliti o tome šta nas čeka. Naročito mislim za procese ispred UN.

Kad smo kod UN, da ponovim još jednom, vaš omiljeni hroničar, da vas podsetim, uvažena gospodo i kolege i dame, Savet bezbednosti, Generalna skupština, su mesta sa kojih nikad, ni pre, ni sad, ni ubuduće, nije pitanje statusa izvađeno i izmešteno. Tehnički dijalog da, ali status ne. I da to nije tako, ne bismo imali ni predstavnike koji nas zastupaju i bore se za naš interes ispred Saveta bezbednosti, ispred koje god da su vlasti.

I da kažem nešto pri kraju o tome, kao predstavnik u ovom Domu, najjače opozicione stranke. Znate, možda je najlakše bilo ova dva dana ustati pa reći sve ono što ne valja sa vaše strane. I meni bi bilo lakše, verujte. Mislim da je to neko ovde sa ovih klupa primetio. Ne bih morao da dokazujem ni svoje kredencijale ni opoziciona krvna zrnca bilo kome. Al si mu rekao, al ti je on tebi rekao. Pa, vidim, i vi ste, gospodo, tome skloni. I šta smo dobili od toga što sam vam rekao, što ste vi meni rekli? Šta smo dobili? Poenčić, neki procenat, promil? Čega? Šta smo dobili?

Znate šta nas čeka? Čekaju nas razgovori ne o tome, znate, sada, tehnička pitanja. To je an pasan. Čekaju nas sada ozbiljne stvari koje će se ticati toga kako ćemo mi kao narod i država gledati na pitanje Kosova i Metohije u budućnosti za generacije koje dolaze, a da pustimo ljude da žive, da se kreću, da se leče, da se obrazuju. To je par ekselans, najvažnija stvar za ovu državu, ne narušavajući naš pogled na suverenitet i na naš Ustav, pa, ako hoćete, i na Rezoluciju 1244, koja je, tačno je, u mnogo čemu nepovoljna po našu zemlju. To nas čeka.

Da li Skupština tu može da smeta? Ja ne verujem. Nije prirodno da izvršna vlast u pokušaju stvaranja najšireg konsenzusa kaže - pa, dobro, hajde, Skupština, vi ćete da rešite. Mislim, predsedniče, da to nije možda najbolji pristup. Skupština ne može da odmogne, ona može da pomogne.

Uostalom, predstavnici naroda će reći svoj stav. Oni će reći šta predlažu i koliko je to realno i koliko je nerealno, a čuo sam toliko nerealnih stvari ovde, zaista, potpuno nerealnih stvari.

U tom smislu, ako pričamo ko je treći a ko je drugi put, ako sam ja ili naša poslanička grupa na istom putu, kako tvrde neki, sa vlašću, onda vi ne možete biti treći, možete biti eventualno drugi put, al to "drugi put" mi zvuči kao drugi put. A Kosovo više ne može da čeka. Hvala.

Reč ima predsednik Republike.

Nekoliko važnih stvari na veoma ozbiljan način ću vam odgovoriti, kao juče.
Svako ko se potrudio da govori na ozbiljan način, ni na koji način niti smo odgovarali osim na samu inicijativu. Mogao bih da vam postavim bezbroj pitanja o rezultatima rada vaše vlasti, nema potrebe za tim.
Ali, kada kažete da ja nipodaštavam. Ne, ne, nipodaštavam, ja samo vidim ono što su videli svi građani Srbije, to je da stvarnih i ozbiljnih predloga nije bilo, a sve koje ste dali da ne bi bilo zabune i da ne biste sutra rekli da zbog pisma koje nisam uputio jednoj i drugoj strani, vi ste tražili da uputim zapadu, oni su tražili da uputim istoku. Uputiću i jednima i drugima. Poslušaću i jedne i druge, i to naravno neće promeniti ništa, pošto mi imamo vrlo čvrste i jasne odnose sa svima i oni znaju šta mislimo, mi znamo šta oni misle, ali evo da bih pokazao poštovanje i prema jednima i prema drugima, to ćemo da uradimo.
Kažete da formiramo komisiju, ja sam razumeo da treba da razgovaramo kroz parlament i zajedno sa svim ovim grupama o kojima smo pričali, crkva, nevladin sektor, itd. Iako smo to već pokušali.
Ako ćemo da formiramo komisiju, da parlamentarna komisija vodi pregovore, to vam neće prihvatiti niko, a sa druge strane nije problem to. Za mene lakše, evo vam to ljudi. Samo mi recite oko čega ćete vi da se dogovorite, oko čega će prvi patriotski blok protiv, sa drugim patriotskim blokom da se dogovori, ostavite nas po strani, ostavite većinu da ni o čemu ne odlučuje. Pošto je većina nepatriotska, kako će taj prvi i drugi patriotski blok da se dogovori oko bilo čega, kada o svemu mislite različito.
Sa kojom platformom da izađemo? Oko čega? Jedni traže da idemo u obnovu suvereniteta, što, kao što vi znate odlično šta to znači, to znači rat sutra, i to sa NATO-om. Samo, to treba jasno reći. Znam da znate, samo što to ne kažete narodu.
Dakle, da li to treba da bude u našoj platformi? Pa, nema problema. Recite, prihvatićemo. Ne vidim kako to da funkcioniše, ali, evo, ponavljam vam, biću spreman da vas saslušam, da vas pozovem u kabinet da mi kažete, da kažete i predsedniku Narodne skupštine kako da to izvedemo. Jedva čekam da preuzmete veći teret na sebe. Ali, stvarno nemam nikakav problem, radostan sam zbog toga. Nemam nikakvu sujetu, nemam ništa.
Da li sam povređen zbog toga što nipodaštavate naš rad sve vreme? Manje vi nego neki drugi. Da li mi to smeta? Da li mi je krivo? Pa, krivo mi je. Kad se neko bori, kada nešto radite i kada se trudite naravno da vam je krivo.
Onda mi još neko kaže kako mu nešto dobacujete i ne znam šta, iako ste vi odatle videli da reč nisam izgovorio. I svi znate da govorim istinu. I koga briga za istinu.
Vama je smešno. Nemam problem ja sa tim. Šta god mislite da možemo da uradimo ja sam spreman da čujem, svaki predlog.
Što se UN tiče, tehnički pregovori su prebačeni, ali ti tehnički pregovori su suštinski pregovori jer ih oni okrenu. Ne kažem ja da je vaša namera bila loša, znam ja kako to oni izvode.
Rezolucija 1244 ima mnogo odvratnih normi, samo što ih mi ne čitamo. Onaj član 3 – užasan je. Ili stav. Užasan. Ali smo se zakačili za dve stvari koje su dobre za nas i na tome insistiramo.
Oni znaju da postoje te dve dobre stvari, ali oni su te dve dobre stvari stavili u taj dokument, prihvatili tada jer im je bilo potrebno da proglase svoju pobedu, računajući da će da nas varaju, kao što nas varaju posle toga sve vreme, kao što nas varaju i za Briselski sporazum. I sve to radi Kvinta. Nemojte nikakvih iluzija da imate. Ja ih nemam.
Ali, da li to znači da sa njima možemo da prekinemo odnose? Pa, ne možemo, moramo da radimo sa njima i moramo da razgovaramo sa njima jer smo suviše mali da bi smo to mogli da izbegnemo. To je logično i to je racionalna politika, jedina moguća.
Oni su pravili Kumanovski sporazum i Rezoluciju 1244 znajući da uzmu ono što su naše obaveze, a da nikada neće da isporuče ono što su njihove obaveze. Oni su to znali. Ja danas znam da su oni to znali sve vreme.
Tako su uradili i sa Briselskim sporazumom – vi uradite, a mi nećemo nikada da uradimo. I, sa svakim sporazumom je tako. Da li je to naša krivica? Teško. Mali smo da bismo mogli da promenimo i EU i Ameriku i njihove stavove. Da idemo protiv njih niti je racionalno, niti je realno. Ako nam napadnu narod, onda nemamo izbora, ali drugačije nije logično i nije pametno.
Zato sam govorio – ako postoje neki predlozi, posebno što znate da znam svaki detalj iz svake oblasti, jer 10 godina u tome učestvujem, stotine noći i dana, i znam sa kim razgovaram. Oni neće, Albanci neće da pričaju ni o čemu o čemu ste vi govorili ovde. Neće Evropljani da pričaju o tome. Neće Amerikanci da pričaju o tome.
Ne mogu sve detalje ni da vam kažem. Kada pitam neke druge dokle možemo da idemo, šta možemo da idemo, pravite kompromise ne možemo da pomažemo u ovom trenutku.
Stvarno mislite da smo toliko nebrižni ili malo brižni prema svojoj državi da tako nešto nismo ispitali, da tako nešto nismo videli, da tako nešto nismo uradili zato što smo sami?
Da li ćemo da imamo podršku u Savetu bezbednosti? Hoćemo. I naših kineskih prijatelja i naših ruskih prijatelja, pa i mnogih drugih. Da li ćemo u Generalnoj skupštini da imamo? Ja ću u Generalnoj skupštini da govorim i o Rezoluciji 1244 i o svom licemerju oko teritorijalnog integriteta i oko svega drugog, da iskoristim tu malu priliku. Ostaje zapisano. Niko to živ tamo ne gleda, ali ostaje zapisano, pa službe to čitaju. Ako ništa drugo to je ono što možete da uradite, to je ono što možete da napravite.
Nemam problem sa tim. Hoćete da Skupština vodi? Dajte da se dogovorimo. Ako mislite stvarno da je moguće i da možemo da nagovorimo i Evropljane i sve druge da skupštinska komisija vodi pregovore, ja nemam ništa protiv. Stvarno nemam ništa protiv. Samo vam kažem – plašim se da bi to donelo samo najteži rezultat za Srbiju i za naš narod na Kosovu i Metohiji.
Meni, da ponovim, mnogo je lakše. Samar manje, teret manje, muka manje i odgovorna odgovornost manje.
Ono što je mene danas zabrinulo, o čemu ću nešto više da govorim, a kratko ću da govorim u završnom obraćaju, dakle, a nešto više o ovoj temi, ono što je mene zabrinulo je to što sam shvatio, ne toliko što nema predloga, niko ni Albert Ajnštajn, niko ni Isak Njutn da izmisli nešto o čemu neki ljudi već nisu razmišljali po ovom pitanju, ni vi, ni ja, niko od nas.
Ovde je problem nešto drugo, što sam video da je mnogo važnije bilo kako će kome da se zada politički udarac, nego šta ću stvarno da kažem o Kosovu i Metohiji i kako stvarno da rešimo taj problem. Ja ne znam kako da ga rešimo i ja se ne pravim pametan da znam.
Kada sam mislio da znam rekli ste mi – ej, pa to je užasno, kao što biste mi rekli za svaki predlog koji bi bio iole realističan, a ne spisak naših želja i naših snova.
Volim da sanjam, ali ne u politici, i to je velika razlika. Pred narod ne idem sa snovima i lepim pričama i bajkama, jer ti koji izlaze sa bajkama pred narod, oni mu donesu najgori rezultat.
Kada sam izašao sa nečim što je bilo realistično, zgazila me Srbija – nećemo to, mi ćemo mnogo više. Nema problema, birate me, boriću se za to mnogo više. Da li verujem da ću to da dobijem? Ne verujem, rekao sam vam to 100 puta, i to mnogo više, dugoročno.
Što se mene tiče, rekao sam vam više puta. Za mandata mog predsednikovanja, to je još četiri i po godine, neće biti priznata nezavisnost Kosova. Neće Kosovo ući u UN. To je za ove četiri i po godine. To je ono što mogu da vam obećam.
Mogu da vam obećam da ću da pomažem našem narodu, da neću da dozvolim pogrom i ubijanje naših ljudi, sve drugo, evo vam i izvolite, a mislim da je mnogo više nego što je neko drugi pokušao da uradi i pokušao da obeća. Neću da podsećam ni na 2004, 2008. i na sve druge godine i nikome da ne prebacujem. Danas je naša odgovornost i šta je to što treba da uradimo.
Drago mi je i zahvalan sam što želite da preuzmete veću odgovornost, jedva čekam da pronađemo „modus oprandi“ za tako nešto i da vidimo kako da to izvedemo. Samo onda molim da tada radimo na ozbiljan način, a ne – Vučiću, piši pisma, i okej, pisaću pisma, i kriv si za lične karte, a o tome sa ličnim kartama ni ne znaju šta se zbiva, kriv si za pasoše, a to je doneto još 2008. ili 2009. godine, i šta ja kome onda imam da objašnjavam kada ni te elementarne stvari ne znamo, a hoćemo da se mešamo u politiku koja je prepuna finesa, koja je prepuna sporazuma bivših, sporazuma današnjih, nacrta sporazuma, predloga sporazuma i svega drugog. Zahvaljujem se na korektnosti.
Samo još jedan detalje. Rekli ste kako odavde dobacuju, kako je neko za nezavisnost Kosova, pa je to teško trpeti. Malo pre ste slušali čoveka koji je govorio kako smo nešto predali, ljudi koji su… ako je neko doprineo našim problemima danas da se oni usuđuju da govore da smo mi nešto predali, pa na to niste reagovali i to niste primetili. Zato što svakoga ovde boli kada o njemu neko nešto kaže, a ne oseća ništa za onog drugog ili, jedni bi da mogu da kažu šta hoće, ali da im ovi drugi nikako ne odgovore.
Skupština je borba, i ako već naviknete da primate udarce, ako već naviknete da zadajete udarce, učite i da primate udarce. Ono što je za mene važno, to je da nikome nisam zadao udarac danas koji bi bio ispod pojasa. Nikome. Nikome nisam ni dete pomenuo, a pogotovo ne ono što je meni govoreno ovde.
Mnogo sam srećan zbog toga što sam uspeo koncentraciju. Ja sam u ovom trenutku 13 sati i pet minuta ovde. Nisam se pomerio sa stolice, da i dalje, čini mi se, racionalno, trezveno i smisleno mogu da govorim i odgovaram na vaša pitanja…
(Borislav Novaković: I veoma istrajno.)
… i veoma istrajno.
Vidite, dobacili su mi sada - i veoma istrajno. Vidite, ja sam ponosan na to što sam istrajan i na to što sam vredan.
Jedanput mi je Zoran Živković rekao, ne naš književnik, nego političar, onaj poznati intelektualac - Vučić je glup, ja gledam, okej, glup, ali što je vredan, mnogo je vredan, a najgora je kombinacija kad si glup i vredan. Evo, ja prihvatam, ja sam mnogo glup, za razliku od njega, koji je mnogo pametan, ali ni on čak nije mogao da ospori da sam vredan i hvala vam na tome što ste rekli da sam veoma…
(Borislav Novaković: Pobedićemo vas i u Novom Sadu.)
Čestitam vam na tome. Pobedili ste me.
Ja sam ovo razumeo kao prijateljsko dobacivanje.
Nećete pobediti nigde. Pre nego što vi pobedite negde ja ću da se sklonim, tako da nemojte da se sekirate, neće to skoro da se desi.
Hvala vam najlepše.

Reč ima Ivica Dačić.
Izvolite.