Hvala vam.
Sledeći prijavljeni je Dejan Šulkić.

Zahvaljujem na datoj reči.

Poštovane kolege narodne poslanice i narodni poslanici, predsednik poslaničke grupe mi je ostavio šest minuta, pa ću pokušati da iz onoga što sam planirao da kažem, što smatram da je najznačajnije.

Neću diskutovati o ovom izveštaju sa pozicija retorike koja pretpostavlja i koja podrazumeva, a to se juče i danas najčešće čulo u ovoj Skupštini u toku rasprave, izdajstvo onoga drugog kojem se obraćate, izdajstvo onoga sa kojim se ne slažete. S druge strane, ne želim da dokazujem zato što nećemo glasati za ovaj izveštaj, ne želim da dokazujem svoje patriotske osećaje koje imam prema ovoj državi, poput svih vas koji ste ovde prisutni.

Ta retorika je poprilično opteretila ovu sednicu i juče i danas i ona dolazi sa onih polova koji su najsuprotstavljeniji, iz ugla građana koji gledaju ovu sednicu. Trebalo bi da svi oni zajedno glasaju za ovaj izveštaj, zato što on u suštini predstavlja na neki način i u nekoj meri, možda na drugačiji način, i politiku kontinuiteta, po sistemu „gde ja stadoh, ti produži“ i da bi trebalo zajedno da glasaju za ovaj izveštaj. Lično mi smeta, kao Srbinu, kao građaninu ove zemlje, toliko poređenje uzajamno, međusobno sa Kurtijem, sa Tačijem, sa Haradinajem, da to ne služi nikome na čast, to ne priliči ovom domu, to ne koristi narodu, to ne pomaže Srbiji u ovom pregovaračkom procesu, a mislim da ni Bogu nije milo.

Ne znam kome je to zanimljivo uopšte, ali očigledno iz izveštavanja ovih prištinskih medija, očigledno da takva rasprava poprilično sladostrašće izaziva kod onih sa kojima pregovaramo. Tako da se neki ne iznenade ako zbog ovih međusobnih optužbi ko više radi za albansku stranu, ko više pomaže Kurtiju, pošto je neko pominjao danas i spomenike, ne osvane nečiji spomenik, poput ovog teksta za Vuka Jeremića.

Osećaj mog patriotskog naboja ne dopušta mi da verujem da u poslednjih 30 godina, što se čulo u ova dva dana, da su sve vlasti bile izdajničke. Ako je to istina ljudi, pa, pravo je čudo da Srbija postoji, a ne čudo što imamo problem i što je ovakva naša pozicija u ovom trenutku u pregovaračkom procesu po ovom pitanju Kosova i Metohije.

Nama je ponuđen ovaj Izveštaj. Vlada je predložila razmatranje Izveštaja. Nemamo predlog akta. Možda nije trebalo ni da se glasa, pogotovo što se ovde govori da je reč samo o popisu aktivnosti koje su sprovedene.

Međutim, mi nećemo glasati za ovaj Izveštaj, pored onoga o čemu je govorio i razloge koje je naveo predsednik naše poslaničke grupe, i zbog toga što on nije kompletan, a reći ću i zašto. Za mene Izveštaj čini dokumenat koji je ponuđen Skupštini i predat na razmatranje i s druge strane obrazloženje koje smo čuli od podnosioca u najvećoj meri, i najpreciznije od predsednika Republike, koji vodi pregovarački proces u ime Republike Srbije, da je razočaran i da razmere tog razočaranja, verujem da su takve, nemamo sve informacije koje on ima, ali po posledicama verujem da su takve.

Koji su razlozi zašto smo mi razočarani? Pregovarači u ovom procesu su država Srbija i albanska strana, prištinska administracija. Ali, mi smo nezadovoljni posrednicima, i oni su nas razočarali. Zašto su nas razočarali? Zato što smo im verovali, a verovali smo zato što je takva politika. Ova vlast nije krila da veruje u evropsku administraciju u njihove namere. Sa tom politikom ste izlazili na izbore, verovali ste u nju, nije nikakav spor, ali posledice su ovakve kakve jesu.

Moja je primedba samo zašto to nije sadržano u Izveštaju? Evropska administracija, te izraze koristim, je dobila mandat od UN, ovo nije njihovo parče zemlje da sa njim rade šta hoće i kako hoće. Njih obavezuju UN, obavezuje akti koje je donosila Skupština i Savet bezbednosti UN. To je dakle, licemerje. Od Kosova i Metohije je napravljen geto.

Za šta se mi u stvari danas borimo? Naša pregovaračka grupa Republike Srbije, borimo se za slobodu da ljudi biraju gde će da žive. Borimo se za to da im se omogući da se slobodno kreću. Borimo se za to da im se omogući da se zdravstveno leče, da imaju zdravstvenu zaštitu, da se obrazuju, da se slobodno kreću. To su univerzalna ljudska prava. Nema se šta o tome pregovarati. Srbija je obavezna, kao i svaka članica UN da poštuje da univerzalna ljudska prava i slobode. Kosovo nije, i to je dokaz da nije država, ali, zato im je određen tutor, zato im je određen protektorat, koji treba da ih natera da poštuju i da garantuju sigurnost, bezbednost ljudi i da garantuju bezbednost njihove imovine.

Za mene u tom smislu ovaj Izveštaj predstavlja izveštaj razgraničenja, razgraničenja u odnosu na namere, u odnosu na posledice, postupanja treće strane, odnosno EU kao posrednika u ovim pregovorima.

Da li je sve učinjeno? Verujem da jeste. Nemam razloga da sumnjam, niti ću se baviti tim istraživanjem, ali možemo da se pitamo da li je moglo da se učini manje, i da li je bilo dobro da je učinjeno manje. Zbog čega? Zato što sada kada podvučemo crtu kažemo – e, albanska strana nije učinila ništa, a mi smo kao odgovorni učinili sve.

Završavam, molim vas za jednu rečenicu, ja duboko verujem, verujem kao i svi vi, da je ova borba pravedna. Ona je pravedna za nas i po moralnoj i po božanskoj pravdi. To je važno zbog naših osećaja, važno i zbog stanja duha nacije, ali ona pravedna i po zakonskoj pravdi i po našem Ustavu i po međunarodnom pravu. Hvala.

Hvala.
Reč ima predsednik Republike.

Dame i gospodo narodni poslanici, žao mi je što niste ni pogledali ovaj izveštaj. Možete da kažete da sam ja to izmislio ili bilo šta, ja znam da ga niste ni pogledali, jer takve stvari ne biste mogli da izgovorite da ste pogledali Izveštaj. Eto, postoji jedan čovek koga ne možete da prevarite, ja vidim da ga niste ni pogledali, a kamoli pročitali.
U ovom izveštaju, inače hoću građanima da kažem, jer ja nisam bio dovoljno precizan, sve što smo radili smo pobrojali, sve. Angažovanje u pregovaračkom procesu, aktivnosti u okviru pripreme i realizacije pregovora, Zajednica srpskih opština, policija, pravosuđe, energetika, telekomunikacije, evropske-integracije, katastar, matične knjige, carinski pečat, diplome, sloboda kretanja, regionalno predstavljanje, IBM, zvanične posete, oficiri za vezu, naplata carine, Razvojni fond za Kosovo, osiguranje vozila, slobodna trgovina, most i park Mira u Mitrovici, civilna zaštita, sporazum i dijalog privrednih komora, transport opasnog tereta, nestala lica.
Sve što smo radili, sve smo pobrojali. Onda vam je ključni argument da kažete krivi smo zato što, slušajte sad, nismo mi krivi što je prešao dijalog iz UN u EU, pošto su za to oni krivi. Oni tražili. Oni to menjali, čak nisu ni obavestili Ruse za to. I uradili se to potpuno netransparentno, iz aviona. Vratili u EU, a onda kažu, pa ti si Vučiću kriv zato što si ti u kampanji rekao da verujem EU. I, vi to slušate kao ozbiljnu diskusiju. Ne, ja kažem da je Srbija na evropskom putu.
A da li im verujem, bilo šta po ovom pitanju? Pa, ne, ne verujem im ništa i nikada to nisam rekao. Nego nekako biste da opravdate da smo za nešto krivi, samo vam teško ide sa argumentima. I svi su nekoga optuživali za izdajstvo, a nisam nikoga optuživao za izdajstvo. To kao ima dve strane. Nema dve strane. Vi o tome govorite, ja o tome nisam govorio. Nijednog sekunda taj termin, ni imenicu niti sam govorio da je neko izdao, glagol niti bilo šta nisam upotrebio ovde. Nijednog sekunda, ni za koga. Ni za sve vas koji ste ćutali kao zaliveni kada su ubijali članove Danijeline porodice i sve druge. Ni za šta od toga vam nisam rekao.
Čuj, mi krivi zbog toga što verujemo EU. Ne verujem im ništa po pitanju Kosova i Metohije. Pa, šta da radim zbog toga? Da pucamo sebi u nogu, kao što su oni sebi pucali u nogu u sankcijama prema Rusiji. Da pucamo sebi u nogu, pa ako možemo sebi da uvedemo sankcije neke dodatne. Da li je to smisao svega, da se junačimo, da idem da tamo opsujem nekoga ili da ošamarim nekoga. Šta je smisao? Ili da nekome kažem da će dete da mu završi u šahti kao što to neki meni govore ovde.
Šta u stvari hoćete? Da li ima neki zahtev koji ste uspostavili a da vam nisam izašao u susret? Svaki zahtev koji ikakve veze ima sa pristojnošću imao, sve sam vam prihvatio. Hoćete veću ulogu, evo očekujem sad, poslaćemo pregovarače da dođu sa vama da razgovaraju. Siguran sa da ćete da ih uništite rasturite i da im objasnite kako se rešavaju problemi na Kosovu, a ovi ljudi će biti zaštićeni, a što će Srbija da nam procveta, da ne govorim, baš kao što je cvetala od 2000. godine. Samo gledajte da nam ne ugasite sve fabrike kao tada.
Da vam kažem nešto, ne postoji opravdanje za neglasanje za ovaj izveštaj. Jednostavno, ne postoji. Ne postoji, mi smo glasali, koliko Martinoviću, 12 Rezolucija kada smo bili u opoziciji. Za svih 12 Rezolucija smo glasali. Što, to su bila genijalna dokumenta? Pa, svaki put se išlo na rezolucije kad ne znate šta da radite, da tražite opravdanje za to što ne znate da radite. Pa, svi to znamo. I, za svaku smo glasali zato što, bez obzira na to što sve znamo, uvek je bila manja šteta nego da albanski mediji to kažu.
Kad kažete šta kažu jedni drugima? Ne kažu albanski mediji šta kažu jedni drugima, ne kažu oni šta sam ja rekao vama, oni nepogrešivo znaju šta je njihov interes i zato oni samo puštaju vas koji govorite protiv mene, a ne puštaju mene koji govorim protiv vas. Postoji jedna stvar koja se nikada neće dogoditi u njihovim medijima, a to je da nešto lepo kažu o Aleksandru Vučiću, a vi dobro razmislite zašto je to tako. Hvala vam najlepše.

Sledeći prijavljeni je Vladimir Gajić.
Nije u sali, posle će reći da mu je nešto bilo uskraćeno, ali sada kada je prijavljeni i kada je dobio reč, nije u sali, odlično.
Dobro.
Sledeći prijavljeni je Goran Vesić.

Poštovani gospodine predsedniče, predsedniče i potpredsednice Narodne skupštine, dame i gospodo narodni poslanici.

Posle Izveštaja predsednika republike i dvodnevne rasprave, ja mislim da ovde, u ovoj sali, nema ni jednog poslanika koji nije svestan koliko je, situacija koju mi imamo na KiM, teška. Nažalost, da su neki poslanici, srpski poslanici pre 100 ili 150 godina, u različitim sazivima srpske skupštine, raspravljali o KiM, bilo bi manje više isto i tada bi se pričalo o pritiscima i pričalo bi se o iseljavanju Srba.

Ipak, nekorektno je da kažemo da je pozicija u kojoj se nalazi Srbija danas bolja, nego pre nekoliko godina, kada su u pitanju pregovori o KiM. Tu pre svega mislim to da je 18 zemalja povuklo priznanje samoproglašene nezavisnosti, a juče smo čuli predsednika republike da postoje diplomatske note za još sedam zemalja, moguće je i za osmu. Tu pre svega mislim na to da prvi put, od samoproglašenja nezavisnosti KiM, većina članica zemalja članica UN, a njih ima 197, ne priznaje tu samoproglašenu nezavisnost. To je pobeda predsednika Vučića i to je pobeda Srbije.

Mislim da smo nekako olako prešli ova dva dana preko toga, jer mi veću pobedu nismo imali. Da je to lako, verovatno bi to uradio neko ranije. Posledica toga što UN više zemlje koje priznaju samoproglašenu nezavisnost, nemaju većinu, jer to da Priština nije postala članica skoro ni jedne međunarodne organizacije, pa ni UN.

Predsednik Vučić nije odbio ni jedan razgovor, išao je na najbesmislenije razgovore, na one razgovore za koje je znao da se ništa neće dogoditi. Zato što je, kao što je ovde rekao, bolje hiljadu sati razgovarati, nego jedan sat radovati. Imali smo ovde poslanicu SPS, Suzana mislim da se zove, izvinjavam se ako sam pogrešio, Snežana, koja je rekla da to nisu bili razgovori, često monolozi i dobili smo i Vašingtonski i Briselski sporazum. Svi će reći da oni nisu idealni, ali su najbolje što imamo.

I zašto Priština ne sprovodi te sporazume, ako su dobri za njih, a nisu dobri za Srbe? Zašto Priština ne implementira zajednicu srpskih opština, ako je to dobro za njih, a nije dobro za Srbe? Ono što je najvažnije i što je velika pobeda i predsednika Vučića i naše Vlade, što Srbi na KiM govore jednim političkim glasom, jer plan svih onih koji žele da se prizna samoproglašeno nezavisnost je da se Srbi podele.

I malo pre, kada je predsednik rekao, da mi nikada nećemo priznati, odnosno ukinuti tablice, kako se od nas to traži, a da ne zna šta će uraditi Srbi, ali da je siguran da oni to neće uraditi, oni su po tome, još imaju oštriji stav. Zamislite, da li bi to tako bilo da Srbi na KiM su podeljeni na tri ili četiri različite političke grupacije, pa jedna se dogovori jedno, a druga se ne dogovori, sada više to nemamo.

Situacija je bolja, zato što mi sada imamo Otvoreni Balkan, i ovde sam malo pre čuo jednu izjavu koja mi je, moram reći zaparala uši, a to je da je to privatna inicijativa predsednika Vučića i Edija Rame. Pazite, najbolja stvar koja se desila u integraciji Balkan, gde mi pokazujemo da možemo da sarađujemo sa Albanijom, sa Severnom Makedonijom, gde pravimo integraciju koja ukida međusobno granice, stvara jedinstveno tržište robe, ljudi i kapitala, koja pokazuje da mi možemo da sarađujemo sa Albancima iz Albanije, što znači da možemo da sarađujemo sa Albancima sa KiM, se proglašava privatnom inicijativom.

I na kraju ono što želim da kažem, kada govorim o našoj poziciji, Vučićev ugled u svetu i ono što pozicija koju danas ima Srbija, doveli su do toga da može legitimno da postavi, čak i pred one zemlje koje priznaju samoproglašenu nezavisnost naše legitimne ekonomske, političke, kulturne, religijske i druge interese.

Netačno je, a to se takođe čulo juče ovde, da predsednik Vučić ne razgovara o ekonomskim pitanjima, netačno je da mi ne govorimo o tome kolika su bila ulaganja Srbije na KiM, ali ste čuli predsednika koji je rekao da oni koji priznaju tu samoproglašenu nezavisnost smatraju da je sva društvena i državna imovina na KiM pripada njima i ako je Srbija od 1960. do 1990. godine, samouputnu energetsku i telekomunikacionu infrastrukturu na KiM uložila, verovali ili ne, 17 milijardi evra. To znači da bi po tom osnovu mi bili vlasnici, bar 80% svih privrednih subjekata na teritoriji KiM.

Imovina je u vlasništvu onoga ko je stvarao, a u slučaju bivše društvene i državne imovine, na KiM, to je skoro isključivo Republika Srbija. Koliko puta je predsednik pričao o „Gazivodama“, da je Srbija gradila „Gazivode“, „Gazivode“ je gradila Beogradska „Hidrogradnja“, da bi se stvorila brana, raseljeno je 600 srpskih porodica iz Ibarskog Kolašina, potopljena četiri groblja, dve crkve, potopljen dvor Jelene Anžujske.

Da li znamo da mi i danas vraćamo kojima su građene Gazivode, od 2002. godine do danas vratili smo, preko, država Srbija preko 700 miliona evra, 700 miliona evra kredita za izgradnju privrede na KiM, onu za koju oni kažu da pripada danas Prištini.

Od 2002. godine, obavezali smo se da vratimo do 2041. godine, skoro 930 miliona evra. Od tih kredita građeni su i Termoelektrana Kosovo „B“, i Kop „Belaćevac“, i deo „Trepče“, i Fabrika akumulatora, Fabrika baterija u Gnjilanu, Feronikl, „Balkan“ u Suvoj Reci, i „Printeks“ u Prizrenu, i Fabrika radijatora u Gnjilanu, i Fabrika šavnih cevi u Uroševcu, taj dug je naša tapija nad imovinom. I što Srbija bolje stoji i što imamo više saveznika, moći ćemo da pokrenemo pitanje naše imovine.

Ono što želim da kažem, i to me zaista lično vređa i pogađa, pošto sam u nekih od tih situacija bio zajedno sa predsednikom Vučićem, mnogo laži i uvreda u ova dva dana čuo sam na njegov račun.

Jedna od najstrašnijih laži koje sam čuo to je kako se predsednik Vučić ponašao kada je ubijen premijer Đinđić, jer ja sam te 2003. godine bio u Kliničkom centru i bio sam na 5 ili 6 metara od mrtvog premijera, a nas je bilo 6, 7 ili 8, ne znam koliko nas je bilo i ja sam posle toga otišao u Vladu, koja je bila prazna, jer smo organizovali sednicu Vlade, i znam sa kim sam razgovarao telefonom u tih nekoliko sati, i posle sutradan i znam šta mi je rekao predsednik Vučić kada smo tada pričali.

Ne vi, koji vrtite glavom, pošto tada niste bili na 10 kilometara od Đinđića, ali vi znate šta je radio Vučić tada.

Znam koliko mu je bilo teško jer je odgovoran čovek, zato što je ubijen premijer i zato što je čovek, i znam šta znače glasine.

Treba da vas je sramota da pričate tako, sramota treba da vas bude. A šta znači kada se glasine ne demantuju, reći ću vam jedan drugi primer.

To je primer Zorana Đinđića i vola na Palama, zato što sam te 1994, ili 1995. godine, više se ne sećam, mislim da je i predsednik Vučić bio tamo, bio kao šef kabineta sa njim na Palama, tada je NATO najavio bombardovanje srpskog naroda tamo i Đinđić je otišao da bude sa ljudima tamo i onda su oni koji su sedeli po kafićima u Beogradu izmislili da je jeo vola, ali nije, i da je jeo, pa šta, ali nije.

Bio je predsednik Vučić, mislim i Koštunica, bilo je puno ljudi iz Beograda. To znači kada se glasine demantuju.

I onda se od toga pravila priča, kao da je to Bog zna kakav greh, kao da nije važno biti sa ljudima, kao da to nije ljudski gest bio.

Pričao vam je predsednik Vučić, a malopre smo ovde imali poduke od tome da kao mi ne znamo gde je Gračanica i gde su Visoki Dečani. I to nas uči čovek i to je tačno, u čiju smo zaštitu i on, i ja i još neki drugi stali kao studenti kada su mu prekidali predstavu u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, pričam o gospodinu Kovačeviću.

Stali smo tada u odbranu njegovog prava na umetničke slobode, iako je to jedan od najskandaloznijih tekstova, najskaradnijih tekstova o Svetom Savi, gde je Rastko Nemanjić prikazan kao ženskaroš, kao pijanica i ne znam kako još.

Ni jedan istorijski dokument tako ne govori o Rastku Nemanjiću.

(Aleksandar Vučić: Ubica.)

Ubica, tako je.

Svi istorijski dokumenti o Rastku Nemanjiću govore da je bio pobožan i da je bio smeran, a to je bila fikcija, vizija gospodina Kovačevića, da se od Svetog Save, on koji nas sada uči gde je Gračanica napravi ubica i ženskaroš. I mi smo rekli, u redu, svako ima pravo na svoju viziju, čak i na takvu viziju.

Najskandalozniji tekst o Svetom Savi ikad napisan na srpskom jeziku napisao je gospodin koji nas je ovde učio gde je Gračanica. I ćuti o tome i krije taj tekst. Stidi ga se, ali nikada ga se javno nije odrekao. Bože moj, ljudi pogreše, nikada javno nije rekao. Nikada se javno nije odrekao toga.

Ono što želim da kažem, jedna od najružnijih stvari koja se desila u ova dva dana je bilo to što smo čuli da pojedini poslanici ove ljude koji sede gore, predstavnike Srba sa Kosova i Metohije, nazivaju ubicama i kriminalcima.

U srpskoj Skupštini čuli smo na račun predstavnika Srba, one iste optužbe koje priča Aljbin Kurti, iste optužbe. To je sramota za ovu Skupštinu. Ne vrede nama nikakve ni deklaracije, ni rezolucije, ni povelje ako Srbi na Kosovu i Metohiji ne govore jednim glasom, ako ih mi ne štitimo. A, oni su proglašeni za ubice i kriminalce samo što brane srpski narod, jer oni će posle ove Skupštine, večeras, sutra da odu na Kosovo i Metohiju, a ovi što su ih nazivali ubicama sedeće po kafićima i tvitovaće šta će raditi.

Prema tome, da završim. Pozivam sve narodne poslanike da prihvatimo Izveštaj i podržimo sve dosadašnje aktivnosti predsednika i Vlade. Bilo je u ovoj Skupštini mnogo rezolucija.

Malopre smo se prisećali Nataša, Arsić i svi mi koji smo bili ovde, glasali smo skoro uvek jednoglasno, zato što time šaljemo poruku svetu, da se Srbija ne deli bar po ovom pitanju, iako se ne slažemo u svakom drugom pitanju. Nema potrebe. Da stanemo jednom i da pokažu da smo jedinstveni kao malo puta u svojoj istoriji. Da pokažemo da možemo da stanemo iza jednog pitanja i da kažemo da imamo makar isti stav. Da pokažemo odgovornost i da damo podršku ovim ljudima koji treba da se vrate na Kosovo i Metohiju. Samo tako možemo da pobedimo.

I ono što je najvažnije, da damo podršku predsedniku Vučiću koji će i sutra i prekosutra i za dva meseca, opet ići na razgovore i trpeti pritiske i za sve što je urađeno oko Kosova i Metohije poslednjih 150 godina, i da pokažemo da možemo da jednom stanemo iza jedne politike.

Biće zaista teško ako se to danas ne dogodi i time smo dali municiju onima koji su protiv Srbije. I tu se vidi ko vodi državnu politiku, a ko strančari. Na ovom pitanju nema strančarenja.

Zato vas pozivam još jednom da podržimo Izveštaj Vlade Republike Srbije, da podržimo ono što je radio predsednik Republike i da im damo podršku za dalje pregovore, jer će pregovora biti, a kao što ste sami čuli neće biti lako izboriti se za ono što je naš interes. Hvala.

Gospodine Radosavljeviću, poslanička grupa više nema vremena, znate to? Potrošili ste vreme u potpunosti.
(Slaviša Radosavljević: Ni minut?)
Ništa, ni sekunde.
Reč ima narodni poslanik Zvonimir Stević.
Izvolite.

Poštovani predsedniče Republike, poštovani predsedniče Narodne skupštine, dame i gospodo narodni poslanici, komšije i sugrađani, braćo Srbi sa Kosova i Metohije, nakon dvodnevne rasprave, moram ovde da kažem da sam razočaran.

Nakon, imperativnih objava, zahteva da se što pre u Srbiji održi Skupština da se rešava pitanje Kosova i Metohije, očekivao sam, zaista, i ja i moji sunarodnici da ćemo da se izdignemo iznad svega, iznad stranačkih, ličnih interesa, da postignemo jedinstvo i da pokažemo koliko smo jaki i koliko smo snažni. Samo tako možemo da ostvarujemo interese i Srbije i Srba na prostoru Kosova i Metohije.

Nažalost, i pored duplog vremena ništa se dobro nije čulo. Nisam čuo ni jednu alternativu.

Pitam sve ovde skupa sada – koje i kakve poruke mi šaljemo, pre svega Srbima na Kosovu i Metohiji, oni koji su ovde i oni koji žive na prostoru Kosova i Metohije? Poslali smo im poruku – braćo Srbi sa Kosova i Metohije dobrim delom neka vam je Bog u pomoći. Koju poruku smo poslali nakon dvodnevne rasprave? Ne razumem.

Ono što me zabrinjava, da ne spomenem albansku stranu koja je isključivi krivac za sve ovo, da ne spomenemo Evropsku zajednicu, Evropsku uniju i Kvintu i te međunarodne moćnike koji zdušno potpomažu to što se dešava na KiM, da im kažemo kada će da prestanu sa dvostrukim aršinima, sa dvostrukim standardima i kada će da prestanu da nas gledaju u oči i da nas lažu.

Ne počinje rešavanje pitanja KiM danas, što su mnogi mislili. Razumem, ovo je prva sednica novog saziva, pa su neki jedva čekali da se dokažu. Bio bih prezadovoljan i srećan, i Srbija, pogotovo srpski narod kada bi mi to mogli danas i u narednih deset dana i mesec dana pitanje KiM da rešimo.

Ono što je takođe zabrinjavajuće, to je – da li mi možemo sami da rešimo pitanje KiM? Možemo da sedimo danas, narednih deset, narednih 15 dana, pri tome, zaboravljamo činjenicu i situaciju na KiM da na KiM postoji druga strana, to je albanska strana. Tamo živi i drugi narod, kao što su moje kolege sa leve strane rekli i Bošnjaci, i Aškalije i Romi, itd.

Da li je teško? Izuzetno teško i složeno za moju generaciju od 1981. godine, svakog dana u Prištini crni utorak, crni petak, krvavo proleće, krvava jesen.

Da li je složeno? Jeste. Da li je jednostavno? Nije. Da li smo mi kao Srbi pravili greške? Jesmo. Evo je kod mene odluka, Nacionalni komitet oslobađanja Jugoslavije. Tom odlukom vlasti nove Demokratske Federativne Jugoslavije svim kolonistima privremeno zabranili povrat na KiM, 1945. godine, na ta mesta gde su bili kolonisti dovedeni su Albanci iz Albanije.

Da li treba da zaboravimo činjenicu da je bilo iseljavanja sa KiM, 1968. godine je veliki broj Srba napustio prostor KiM. Na čelu Ministarstva unutrašnjih poslova KiM je bio Srbin.

Pitam sve nas, 1974. godine ovde, kada smo iz parlamentarnog sistema prešli u delegatski sistem, 250 delegata Skupštine Srbije je donelo novi Ustav koji je Kosovu i Metohiji i Vojvodini dalo prerogative državnosti. Posle smo pokušali to da ispravimo, ali smo skupo platili.

Ovde dva dana slušam žestoke napade na Srpsku listu. Ja želim da vam kažem zašto smeta Srpska lista i zašto je Srpska lista trn u oku mnogima. Zato što je stožer okupljanja srpskog naroda na prostoru Kosova i Metohije, zato što je to jedinstvo i zato što smo onemogućili albanskoj strani i EU da manipuliše sa srpskim narodom na Kosovu i Metohiji, jer njima ne trebaju 10, njima treba jedan, dva ili troje da pred međunarodnu javnost pokažu kako, evo, i Srbi glasaju i Srbi se zalažu za ono što čini kosovska strana.

Govoriti juče i danas u parlamentu o Kosovu i Metohiji kao važnom državnom pitanju posle sveobuhvatnog obraćanja predsednika Republike Aleksandra Vučića, sa jedne strane, je nešto olakšavajuća okolnost, ali istovremeno i obaveza svih nas da sa najvećom merom odgovornosti sagledamo sve aspekte zapetljanog kosovskog čvora.

Suština ovih odnosa je jednovekovna želja Albanaca da nasilno na teritoriji Srbije osnuju svoju drugu državu u proteklim decenijama, iako su u nekim, o tome nismo govorili, zapadnim demokratijama usta puna priča o ljudskim pravima, pojedinih grupacija, njihovoj zaštiti kao tekovini moderne civilizacije. Uz pozivanje na međunarodne konvencije oni potpuno mirno i nemo gledaju kako se više od dve decenije krše sva ljudska prava kosmetskih Srba i onih koji su proterani sa svojih ognjišta i onih koji su ostali na svojim ognjištima, ali žive u potpunom strahu za sopstvene živote i budućnosti svoje dece.

Život na Kosovu i Metohiji. Moram pri tome istaći da zbog pritiska kosovskih privremenih institucija, Srba u svim kosovskim sredinama jednako muči nezavisnost, duboka uznemirenost, briga za sopstvenu sudbinu itd, itd.

Potpuno je neprimereno da se pojedini opozicioni lideri busaju u grudi i pozivaju na svoj patriotizam, kao i da je Kosovo i Metohija nacionalno pitanje. Ako je tako, hajmo to da ispoštujemo, hajmo da to uvažimo, već im služi za dobijanje političkih poena, pritom pokazujući potpunu nebrigu za sudbinu srpskog naroda na prostoru Kosova i Metohije.

Narod na Kosovu i Metohiji je strpljiv, izdržljiv, a znamo dobro da su sve vlasti polagali ispit na pitanju Kosova i Metohije, pa i predstavnici dela sadašnje opozicije za koje Rezolucija 1244 kvalifikovana kao izdaja, a govorili su da će nakon rešenja režima Slobodana Miloševića, pitanje Kosova i Metohije biti demokratsko i biti rešeno.

Mislim da je neophodno da imamo još tri, četiri sata i još koliko rasprave da se uzmemo u pamet, da se urazumimo i da glasamo za Izveštaj, jer neglasanjem za Izveštaj mi štetimo interesima i Srbije i Srbima na prostoru Kosova i Metohije i dajemo prostor albanskoj strani i međunarodnoj zajednici da nastave da rade.

Sasvim na kraju, gospodine predsedniče, zašto vi ovoliko smetate srpskom narodu, da ne kažem opoziciji, neću pojedinačno? Zato što ste armirani beton, vetar u leđa za opstanak srpskog naroda na prostoru Kosova i Metohije, zato što ste vi kao predsednik države jedini poznavalac situacije na Kosovu i Metohiji i zato što svakodnevno vi i vaši saradnici iz Kancelarije vode brigu za Srbe na prostoru Kosova i Metohije i pokušavaju da rešavaju probleme onoliko koliko mogu, jer vi poznajte svaki zaseok, svako selo. Vi ste obilazili Kosovo i Metohiju kada je bilo najteže. Vi ste jedini predsednik i prvi, da pogledamo stenograme, koji ste javno za skupštinskom govornicom rekli da Srbija i vi dok ste predsednik neće priznati Kosovo i Metohiju i to je, takođe, još jedan znak i hvala vam na tome, da nastavimo našu borbu koja neće biti ni malo laka, da obezbedimo bolje uslove.

Nisam govorio zbog nedostatka vremena o ekonomskom ulaganju. Nikada više u oblasti infrastrukture na prostoru Kosova i Metohije nije uloženo novcem.

I sasvim na kraju jedan zahtev, jedna molba. Možda nije primerena ovoga puta. Naime, mi smo 2008, 2012. godine imali ljude koji su radili u privredi, koji svojom voljom nisu napustili svoja radna mesta, koji su primali taj tzv. minimalac. Da učinite sve da pomognemo tim ljudima. To više nije minimalac, to je socijala. Oni koji su u raseljenju primaju 8.000, a oni koji su dole primaju 11.000. Da se ispita mogućnost, da se provere spiskovi, da se uradi kontrola spiskova, jer je prošlo dugo vremena. Nekih više nema među nama, neki su dobili radna mesta, a to se da lako utvrditi.

Poslanička grupa Socijalističke partije podržava Izveštaj pregovaračkog procesa i Kancelarije.

Hvala vam. Živeli!

Reč ima Žika Gojković.

Hvala.

Poštovani predsedniče države, poštovani predsedniče Skupštine, dame i gospodo kolege poslanici, dragi prijatelji iz naše južne Pokrajine, imam malo vremena, pa ću neke stvari morati pročitati, a neke izbaciti, iako je ovo izuzetno važna tema, koja zaslužuje mnogo više pažnje, ali ajde da krenemo sa jednim pitanjem. Šta nam se to desilo kao narodu? Toliko mržnje, besa, gneva. Ja sam svestan da višedecenijsko komunističko nasleđe je ostavilo takvog traga da smo i dalje podeljeni, ali ovo danas što slušamo i juče prevazilazi sve naše podele i kaže nam i jasno pokazuje da nije sveto.

Pitanje Kosova i Metohije predstavlja srpsko nacionalno državno i crkveno pitanje prvog reda, bar tako bi trebalo da bude, a mi danas govorimo o najskupljoj temi, političkoj reči u Srbiji, temi koja predstavlja pravu poslasticu velikom broju stranaka u svim političkim debatama na izborima, ali nažalost za obračun jednih za drugima. Neko će reći to je normalno, neko će reći to je Srbija, toga ima svuda. Ja mislim da je to normalno samo za politikante i političke pilićare koji žele da prikupe jeftine političke poene.

Za normalne ljude je nenormalan način kako se Kosovo i Metohija zloupotrebljava konstantno kako od onih koji bi sutra priznali nezavisnost, tako isto i od onih drugih koji se ne razlikuju puno od njih, koji su razni branioci srpstva, kojima je osnovni cilj da svojim emotivnim, ucviljenim, a često i uz zveckanje oružja, recikliranim govorima, pokupe jeftine političke poene. E to je nenormalno i time pokazujemo da, prvo, ništa nismo naučili iz istorije i, kao drugo, da ne možemo da budemo jedinstveni čak ni oko onoga što nam je najsvetije.

Šta istorija kaže? Biću vrlo kratak jer je predsednik o tome imao prilike da govori, a imam manje vremena. Da Srbija kada je bila kraljevina da je naseljenost oko 50.000 Srba na teritoriji Kosova i Metohije, da kada je došao komunizam da je proterivao Srbe sa Kosova i Metohije, nastanjivao sa 200.000 Albanaca koji su podrivali sistem i terali Srbe sa Kosova. Apsurd je bio taj da je nepisano pravilo bilo da je u Srbiji normalno imati jednog, dva ili tri deteta, a Tito je lično kumovao svakom njihovom desetom ili jedanaestom detetu.

Ono što je možda i najvažnije, što smo propustili devedesetih godina da uradimo, a to je oduzeta imovina domaćinima na Kosovu i Metohiji i SPC koja je 20% imovine svoje imala na Kosovu i Metohiji, da smo napravili pravičnu restituciju, danas bismo imali mnogo jače argumente za povratak naše teritorije.

Jedina smo zemlja u Evropi koja je bombardovana od strane vekovnih saveznika, a epilog je da tadašnja vlast potpisuje kapitulaciju. I mi možemo da pričamo o Rezoluciji 1244, ali jako dobro znamo, i već je tu danas rečeno nekoliko puta, kako se gleda na tu povelju danas.

Puštanje iz zatvora koljače braću Mazreku i Kurtija posle 2000. godine, koji odmah čim su izašli iz zatvora su nam se smejali u lice sa još hiljadu i koliko raznih OVK boraca, koji su odmah posle toga nastavili da vršljaju po Kosovu, samo se presvukli u odela i nastavili one poslove koji su radili do tada.

Ovo je samo deo čitavog niza istorijskih grešaka, višedecenijskih, koji su dobili od toga da na Kosovu danas živi oko 1,5 miliona Albanaca i tek negde oko 80 do 90 hiljada Srba. Proces povratka je potpuno skoro zaustavljen. Naša država ima vrlo slabe mehanizme, gotovo nikakve, a državni funkcioneri mole za dozvolu da posete Kosovo i Metohiju. Pri tom, moraju da prigovaraju sa teroristima.

Naš predsednik pregovara, kao, recimo, sada kada bi se pregovaralo sa nekima iz zemunskog klana.

Zašto ovo sve govorim? Jer ovo stanje je neizdrživo, a mi danas gledamo kako ćemo da napadamo jedni druge. I čovek koji ima tegove oko nogu i pokušava da uradi nešto za Srbiju, meni nije to problem da kažem, jer nisam član SNS, mi danas gledamo da ga vređamo, da mu vređamo porodicu i da ga napadamo sa stvarima koje nemaju veze sa temom. To nije u redu.

Šta narod očekuje od nas? Prvo, ono što su uradili naša braća i sestre na Kosovu, da budemo složni, jer kako kaže patrijarh Pavle, gde je jedinstvo, tu je i Bog. PREDSEDNIK: Gospodine Gojkoviću, samo obratite pažnju na vreme.