Samo polako.
Kad se ukazuje na povredu Poslovnika, to nije osnov za replike.
Razumeo sam na kraju da ste rekli da ne tražite da se Skupština izjasni, prihvatili ste i obrazloženje koje sam dao. Hvala na tome.
Jel nije više bilo prijava za povrede Poslovnika?
Moram da pitam, pošto imam u sistemu Borislava Novakovića.
Nije tu, nema veze.
Miodrag Linta, po prijavi za reč, da nastavimo dalje.

Poštovani gospodine predsedniče, uvaženi članovi Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani, želim na početku da svim građanima Srbije čestitam slavu Mitrovdan, sa željom da je provedu i proslave u miru, veselju i dobrom raspoloženju.

Na današnji dan navršilo se 30 godina od kada su Nevesinjska brigada i druge jedinice Hercegovačkog korpusa odbranile Istočnu Hercegovinu i Republiku Srpsku od daleko nadmoćnijeg neprijatelja, od muslimansko-hrvatskih snaga.

Takođe, Nevesinjska brigada je odbranila Istočnu Hercegovinu i Republiku Srpsku u drugoj Nevesinjskoj bici dve godine kasnije, 1994. godine. Borci Nevesinjske brigade i drugih jedinica Republike Srpske su vodili teške, krvave borbe 1992. i 1994. godine i uspeli su nadčovečanskim naporima da odbrane Srpsku Hercegovinu i Republiku Srpsku.

U tim borbama pokazali su veliko junaštvo, herojstvo i spremnost na žrtvu. U slavnim Mitrovdanskim bitkama stradala su 63 borca Nevesinjske brigade i njihova žrtva ne sme nikad biti zaboravljena, kao što ne sme nikad biti zaboravljena žrtva više od 23.000 boraca koji su dali svoje živote za odbranu Republike Srpske i za odbranu svog naroda.

Želim da kažem jednu nespornu činjenicu, da se Srbija u prethodne tri godine suočava sa ogromnim izazovima i da se nalazi u veoma teškoj i složenoj situaciji. Svi se dobro sećamo 2020. i 2021. godine i pandemije korona virusa, nakon te pošasti imamo energetsku krizu koja se ogleda u povećanoj inflaciji, recesiji i višestruko uvećanim troškovima struje, gasa i nafte.

Moram da se zahvalim Vladi Republike Srbije koja je u prethodne tri godine pokazala ozbiljnost, odgovornost, preduzela niz konkretnih mera podrške privredi i građanima. Takođe pozdravljam mere koje je najavio ministar finansija, pomenuću samo neke od njih. Dakle, treći put imamo pomoć mladima od 16 do 29 godina u visini 5.000 dinara, prethodno smo imali dva puta po 100 evra, zatim imamo povećanje penzija za penzionere od 1. novembra u visini od 9%, a od 1. januara biće više od 12%, zatim veoma važna činjenica da je obezbeđeno 15 milijardi dinara za socijalno ugrožene kategorije građana, 16,5 milijardi dinara za podsticaje u poljoprivredi i niz drugih mera. Ono što bih želeo da posebno istaknem i da pohvalim da je Vlada u prethodne dve i po godine četiri puta obezbedila novčanu pomoć za jednu od ugroženih kategorija građana Srbije, to je 1,7 miliona penzionera.

Podsećam da je Vlada u četiri navrata dala pomoć. Dakle, 2020. godine 4.000 i 5.000, prošle godine 50 evra ili skoro 6.000 dinara i početkom ove godine 20.000 dinara. Dakle, penzioneri, korisnici Fonda PIO Srbije dobili su u prethodne dve i po godine novčanu pomoć u visini od 35.000 dinara i zaista sve pohvale za Vladu i za osetljivost koju je pokazala prema toj kategoriji građana Srbije.

Međutim, moram da kažem da ima jedna kategorija penzionera koji su diskriminisani i koji nisu bili obuhvaćeni ovim merama Vlade. Radi se o penzionerima koji su rodom i poreklom sa područja država koje su nastale na prostoru bivše Jugoslavije. Radi se oko 100.000 penzionera sa područja Hrvatske i Bosne i Hercegovine i oko 25.000 penzionera sa područja današnje Slovenije, Crne Gore i Makedonije. Velika većina njih nisu korisnici Fonda PIO Srbije, jer su svoj radni staž ostvarili u bivšim jugoslovenskim republikama.

Činjenica je da oni sa formalne strane nisu imali to pravo. Međutim, radi se o građanima koji savesno ispunjavaju svoje obaveze, koje su iskrene patriote i koji se osećaju diskriminisano i kao građani drugoga reda, zato što su smatrali da je njima država i Vlada treba da pomogne, da i oni lakše prebrode posledice pandemije korona virusa.

Apelovao bih na ministra finansija da vidimo mogućnost u ovom rebalansu budžeta ili ako nije moguće sada barem u budžetu za 2023. godinu, da se penzionerima koji su rodom i poreklom sa prostora bivše Jugoslavije, nisu korisnici Fonda PIO Srbije, njih 120.000 da Vlada izdvoji sredstva i svakom tom penzioneru isplati po 35.000 dinara novčane pomoći i da na taj način ti penzioneri budu izjednačeni sa 1,7 miliona penzionera korisnika Fonda PIO Srbije. mislim da bi to bila jedna pravedna, humana mera i ti bi građani osećali da država Srbija i da Vlada ima jednak odnos i prema korisnicima Fonda PIO Srbije, ali i prema njima. Podsećam da velika većina tih penzionera ima veoma male penzije, mi imamo desetine hiljada penzionera iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine koji su prebacili svoja prebivališta sa područja Hrvatske, Republike Srpske, Federacije BiH u Srbiju i automatski su izgubili zaštitne dodatke. Na primer, minimalna penzija u Hrvatskoj je 120 evra, kada neko prebaci prebivalište iz Hrvatske u Srbiju njegova stvarna penzija je, recimo, 30 evra ili 35 evra. Znači, on dobija 40 evra. E sad, neki njegov komšija korisnik Fonda PIO Srbije koji ima penziju 50.000, on je u prethodne dve i po godine dobio 35.000 dinara novčane pomoći, što je za svaku pohvalu, ali ovaj penzioner iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Makedonije, Slovenije tu novčanu pomoć nije dobio.

Dakle, apel ministru finansija i Vladi da vidimo u ovom rebalansu budžeta ili ponavljam budžetu za 2023. godinu da se i ovoj kategoriji građana Srbije isplati ta novčana pomoć.

Takođe, za pohvalu je činjenica da je Vlada svim punoletnim građanima Srbije u četiri navrata isplatila novčanu pomoć takođe da lakše prebrode podsticaje korona virusa 2020. godine 100 evra, a prošle godine u tri navrata dva puta po 30 evra i treći put krajem prošle godine 20 evra. Međutim, jedna kategorija građana Srbije, njih 26.000 građana koji imaju i dalje formalno izbegličke ili prognaničke karte, dakle nemaju formalno prebivalište, nego imaju boravište u Srbiji, njima ta novčana pomoć nije isplaćena i ti se građani osećaju razočarano, ogorčeno, nezadovoljno, diskriminisano, jer tu izbegličku kartu je izdao MUP Republike Srbije, dakle Ministarstvo unutrašnjih poslova, i taj dokument je važeći pred svim nadležnim državnim i lokalnim organima i bilo bi fer da se i tim građanima isplati ta novčana pomoć u visini od 180 evra koju su dobili svi punoletni građani u prethodne dve godine.

Posebno važna tema jeste rešavanje stambenog pitanja ugroženih građana Srbije. Tu imamo posebnu kategoriju prognanih Srba sa područja Hrvatske, Federacije Bosne i Hercegovine, kao naravno i prognani Srbi i drugi nealbanci sa područja Kosova i Metohije. Podsećam da je Vlada 2012. godine počela realizaciju regionalnog stambenog programa, čiji cilj je bio da se u narednih pet do šest godina, dakle najkasnije do 2018. godine reši stambeno pitanje oko 20.000 prognaničkih porodica, u najvećoj meri sredstvima Evropske unije i drugih donatora.

Srbija je 2012. godine zatražila 302 miliona evra od Banke za razvoj Saveta Evropa koja je sprovodila taj projekat, međutim, u prethodnih deset godina mi smo povukli samo 134 miliona. Nažalost, 168 miliona evra nije povučeno zato što se taj program od nadležnih institucija, pre svega Komesarijata za izbeglice i Jedinice za upravljanje projektima pri Vladi Srbije realizovao izuzetno sporo. To je apsolutno nedopustivo, neprihvatljivo, da mi nismo povukli sva ta sredstva da rešimo stambeno pitanje najvećih žrtava ratova na prostoru bivše Jugoslavije. Ja sam početkom marta imao sastanak sa predstavnicima Odbora za rešavanje stambenog pitanja prognanih Srba iz Hrvatske i Federacije BiH sa ministarkom Brnabić. Premijerka Brnabić je obećala kada se formira nova Vlada da će nova Vlada doneti program rešavanja stambenog pitanja i da će u budžetu za narednu godinu biti obezbeđena značajna sredstva da krenemo u realizaciju tog programa.

Prema podacima Komesarijata za izbeglice i migracije imamo blizu 6.000 porodica koje su ostale ispod crte, dakle koji imaju pravo da im se reši stambeno pitanje, bilo kroz gradnju stanova, dodelu paketa građevinskog materijala da završe svoje kuće, montažne kuće ako imaju svoj plac i kupovinu seoskih imanja.

Očekujem da Vlada, odnosno da se u budžetu za 2023. godinu obezbede, ponavljam, odnosno opredele značajna sredstva, da tih skoro šest hiljada porodica koji su bodovani, koji su ostali ispod crte, zato što nismo povukli sva sredstva od banaka za razvoj Saveta Evrope, počnu i konačno reše u razumnom vremenskom roku. Takođe, imamo još oko šest hiljada porodica za koje treba raspisati javne pozive. Za ova četiri vida rešavanja stambenog pitanja s ciljem da Vlada ispuni svoje obećanje iz 2012. godine i reši to važno humanitarno pitanje.

Na kraju bih želeo samo dati jedan primer loše i spore realizacije tog programa, o tome više zna gospodin Vesić, to je pitanje 133 stana u ulici dr Ivana Ribara na Novom Beogradu. Naime, 2018. godine raspisan je javni poziv za gradnju 133 stana na Novom Beogradu i 250 stanova u naselju Ovča sledeće 2019. godine. Sada 250 stanova u naselju Ovča je gotovo završeno, a još uvek nije počela gradnja 133 stana za porodice na Novom Beogradu.

Šta je problem? Od banke za razvoj Saveta Evrope obezbeđeno je 4,7 miliona evra za izgradnju te zgrade pošto se kasnilo u realizaciji, povećani su troškovi gradnje. Vlada je obezbedila dodatna sredstva u visini od 1,6 miliona evra i svi smo očekivali da će izvođač radova da krene u avgustu, septembru sa gradnjom te zgrade, međutim izvođač radova je iz neobjašnjivih razloga raskinuo ugovor sa jedinicom za pravljenje projekata sa JUPOM i sada su ti ljudi ogorčeni. Četiri godine čekaju da se sagradi ta zgrada. Među njima imamo porodice sa bolesnom decom i kojima ta lokacija upravo treba zbog lečenja svoje dece.

Želim da apelujem i na ministra finansija i gospodina Vesića i na Vladu, da ako možemo već u ovom rebalansu budžet da obezbedimo 6,5 miliona evra koliko košta izgradnja te zgrade, da ispnimo obećanje za te 133 porodice, da se ta zgrada konačno sagradi, da država kaže mi smo preuzeli obaveze, mi ispunjavamo obaveze, građani ne trebaju, te porodice ne trebaju da snose posledice zato što nadležni državi organi nisu odgovorno i ozbiljno pristupili realizaciji tog projekta.

Molim vas, ako možemo već sada u ovom rebalansu budžeta da obezbedimo, ponavljam, to je negde oko 750 miliona dinara, za izgradnju zgrade u dr Ivana Ribara, dakle 133 stana i da se konačno objavi konačna lista i da se ti ljudi sledeće godine konačno usele u svoje stanove. Hvala.

Hvala.

Reč ima Željko Veselinović.

Poštovani predsedniče, ministri, uvažene kolege i koleginice narodni poslanici, postoji jedna stara uzrečica koja kaže – statistika naša dika što poželi to naslika. Po toj statistici koju nam servira Republički zavod za statistiku mi živimo u kućama od čokolade, prozori su tu od marmelade, kako kaže vaš jedan partijski kolega, ali problem je u tome što je to prilično daleko od istine.

Mislim da je krajnje vreme da demistifikujemo jednu stvar koja se ovde već provlači više puta, to je i gospodin Mali jedno deset puta ponovio, pre njega i gospođa Brnabić, a to je da je nezaposlenost u Srbiji 8,9%, a da je nekada bila 25,9%. Tačno da je bilo 25,9. Ja sam jedan od onih koji se borio protiv te vlasti, jer se bavim sindikatom više od 20 godini i po prirodi posla se borim protiv svake vlasti i smatram da je ta nezaposlenost od 25,9% bila velika.

Međutim, vi ste onda u toku jedne noći promenili metodologiju, pa ste u 23.59 imali nezaposlenost od 25,9%, a u 00.01 ste tu nezaposlenost smanjili na 12%. Pored toga uveli ste još nekoliko stvari, a to je da ukoliko je neko u toku jedne kalendarske godine zaposlen samo jedan jedini dan on se cele te godine vodi kao zaposlen, a onda ukoliko se neko ne javi Nacionalnoj službi za zapošljavanje jednom mesečno u tačno određeno vreme on se skida sa te nacionalne službe za zapošljavanje i opet nije zaposlen tako da se skida evidencije nezaposlenosti. U takvom slučaju ta nezaposlenost od 8,9% nije realna, jer metodologija je potpuno drugačija. Da ste zadržali staru metodologiju ta nezaposlenost bi i dalje bila oko 20% što je veoma visok procenat.

Što se tiče povećanja minimalca, koji ste povećali za 17%, odnosno povećaćete ga od 1. januara, već danas priznajete da je inflacija u Srbiji 14%. Ta inflacija od 14% je pojela taj minimalac od 17%. Kada povećavate penzije 9% vi povećavate svim penzionerima 9%. Kada povećavate minimalac, povećavate samo za 350 hiljada ljudi koji su na tom minimalcu. Kada dođemo do minimalca od 40 hiljada dinara, doći ćemo do uravnilovku da će preko pola miliona građana Srbije primati minimalac. To se zove siromaštvo.

Sa druge strane, imamo isto problem, da se to povećanje plate neće odraziti na one koji rade na malo složenijim poslovima, pa ćemo ljude koji rade složeni poslove držati na 40 hiljada dinara. A kada te ljude držimo na 40 hiljada dinara, to je siromaštvo, jer mi živimo u zemlji u kojoj je nemoguće podići platu svima na način na koji bi to trebalo uraditi, nego se povećava samo minimalna zarada. Ta minimalna zarada s obzirom na poskupljenje mesa, mleka, ulja, šećera, brašna, svega ostalog što je otišlo gotovo pedeset posto, nije ni blizu onoga što je potrebno radnicima u Srbiji.

Radnici u Srbiji su siromašni i to je, gospodine Mali, surova istina. Vi morate na tome da poradite, uradite nešto, kao što su uradili Crnogorci, oslobodite privrednike, oslobodite privredu poreza i doprinosa i naterate ih, kao što su Crnogorci uradili da se to prebaci u zaradu.

Još jednu rečenicu i time završavam, na kraju gospodinu Martinoviću. Da, gospodine Martinoviću, radnici u Srbiji jesu robovi, jer za vreme ove vlasti je patentirano nošenje pelena u fabrikama koje su dolazile ne samo iz Kine, nego iz Južne Koreje, Turske i mnogih drugih kompanija, nije važno iz koje zemlje dolaze, važno je kako se ophode prema zaposlenima, a ophode se katastrofalno.

Ministar, Martinović.

Bilo bi dobro, gospodine narodni poslaniče kada iznosite tako teške optužbe na račun pojedinih investitora koji dolaze iz Kine ili iz nekih drugih država da nam kažete o kojim tačno se firmama radi i da nam pružite dokaze da je to što vi govorite tačno.
Inače, to što vi govorite, to je, ja mislim, prva počela da govori vaša bivša koleginica, Aleksandra Jerkov, to je njen politički izum, da svi investitori koji dolaze iz Kine tretiraju građane Srbije kao robove i ne daju im da za vreme radnog vremena idu u toalet, pa su onda ljudi prinuđeni da nose pelene. To je njena teza, tako da vi niste rekli ništa novo što građani Srbije nisu čuli, ali pošto uporno insistirate na toj neistini, ili možda istini, ne znam, bilo bi dobro da nam kažete u kojim tačno firmama se nose pelene i da nam pružite dokaze za to. Ako to ne uradite, to znači da ste slagali i to bezočno, građane Srbije na isti način na koji je to uradila i Aleksandra Jerkov.

Željko Veselinović. Izvolite.

Gospodine Martinoviću, nije Aleksandra Jerkov prva izmislila pelene u Srbiji i nije ona prva iznela činjenicu o tome, to sam uradio ja, mnogo pre nje, ona je prepisala od mene.

Ako hoćete da znate gde se nose pelene, evo, reći ću vam, nose se u „Juri“ i to cela Srbija zna. Hoćete da vam kažem da su u Turskom „Kajzenu“ 350 žena ima jedan toalet. Lično sam razgovarao sa radnicima „Jure“, sa radnicima „Kajzena“.

(Aleksandar Martinović: Dokazi.)

Dokazi, pa dokazi su valjda razgovori sa tim ženama i dokaz je jedan toalet na 350 žena. Izračunajte koliko 350 žena može da iskoristi pravo na toalet u toku radnog vremena. To je činjenica i nije sporno što je to tako, treba se na tome raditi da se popravi, nije važno da li su oni Kinezi, Turci, Amerikanci ili neko drugi. Ja mogu da pohvalim i da kažem, gospodin Siniša Mali je tada radio, mogu da kažem da je najbolja privatizacija u Srbiji, privatizacija Sartida, koju je kupio „Ju-Es stil“. Ne znam, ona je nekih tih 24 sporne privatizacije, ali ja tvrdim da je to najbolja privatizacija koja je postojala u Srbiji. Najbolji poslodavac koji je došao.

Uopšte nije važno. Postoje i kineske kompanije koje su korektne, koje su kvalitetne, sa kojima se može razgovarati. Ja samo govorim o drastičnim primerima gde moramo obratiti pažnju i gde Ministarstvo rada i inspekcija rada moraju reagovati kako bi na vreme mogli da preduprede probleme koji se nalaze, jer se ti problemi činjenično dešavaju u Srbiji.

Hvala.

Ministar Aleksandar Martinović.

Evo, ja se više neću javljati za reč povodom izlaganja narodnog poslanika koji je govorio pre mene.
Dakle, nismo dobili nikakve dokaze za tvrdnje da radnici u Srbiji nose pelene, sem što smo čuli izjavu gospodina narodnog poslanika da je on lično razgovarao sa nekim radnicima i da su mu radnici to rekli, ali ja moram da vas podsetim da se radi o narodnom poslaniku u čiju kredibilnost nije baš jednostavno da se poveruje.
Koliko se sećam, narodni poslanik koji je govorio je rekao za aktuelnu predsednicu Vlade Republike Srbije, a vi me ispravite ako grešim, da je treba zatvoriti u neku prostoriju sa nekim obdarenim crncem i da građani Srbije to trebaju da gledaju, ako se ne varam, 24 sata.
Otprilike sam parafrazirao tvit koji ste objavili pre, ja mislim, jedno dve godine. Inače, ne koristim Tviter, pa se u te stvari najbolje ne razumem, ali su mi izvukli moji saradnici još dok sam bio narodni poslanik i to sam čitao ovde u Narodnoj skupštini, tako da ne znam šta bih vam rekao. S jedne strane kukate nad sudbinom žena koje, kažete, imaju jedan toalet, a onda biste jednu drugu ženu da zatvorite u zatvoreni prostor sa obdarenim crncem, a to obdaren znam da znate na šta ste mislili, tako da ja mislim da ono što ste vi govorili u to i jedan razuman građanin Republike Srbije teško može da poveruje.