Hvala gospodine predsedniče.
Ovo je uglavnom diskusija kakvu smo očekivali da čujemo, s obzirom da manje, više to slušamo od samog početka ovog saziva. Ali dobro, svako ima pravo da bira svoj put, kao i svoju metodologiju političkog delovanja. Izbori sve pokažu.
Ovde su meni najvažniji građani. Građani Srbije ne treba da brinu kada je reč o miru, stabilnosti, privrednom rastu, redovnim platama i penzijama iz realnih izvora, kada je reč o odnosu javnog duga prema BDP, kada se radi o direktnim stranim investicijama.
Verovala sam da, pošto za svaki politički sistem i političku scenu, nema važnije teme poput rebalansa budžeta i budžeta, da ćemo mi ipak u ovoj raspravi, s obzirom na situaciju u kojoj se ceo svet nalazi, pa tako i naša Srbija, kao deo tog sveta, ući ipak sa mnogo više argumenata.
Vidite dragi građani, kolege poslanici, gospodine ministre, ja ispred sebe imam i neretko sam u svom istraživačkom radu koristila strane izvore i najčešće izvore obaveštajnih stranih obaveštajnih agencija koje su vrlo profesionalno analizirale tendencije, parametre, kretanja u privredi, društvu. Ispred sebe imam jedan dokument iz aprila 1973. godine, vrlo mi je važno da ga pomenem, koji potpisuje Centralna obaveštajna agencija SAD, koju vrlo cenim s obzirom na predanost u analizi svih zemalja, pa tako i velike bivše Jugoslavije.
Ovo je dokument koji nije, i tako je stepenovan kao strogo poverljiv, koji nije bio predviđen za vidokrug drugih zemalja, ali je vrlo dobro imati ga. Upravo zbog te mantre koja se neretko ovde ponavlja, a jeste odliv ljudi u druge zemlje. Do šezdesetih godina bivša Jugoslavija je, može se reći bila zatvorena zemlja u odnosu na inostranstvo. Onog momenta kada je bivša velika Jugoslavija otvorila svoje granice, a to je druga polovina šezdesetih godina, zamislite, po analizama CIA, preko jedam milion radnika je već radilo samo u zapadnoj Nemačkoj. I tada su počele da se slivaju doznake naših radnika u maticu.
Tako da argument da od kada je SNS na vlasti, da se dešava odliv ljudi u druge zemlje nikada viši i uvek istorijski ipak ne stoji. Možda je to lični utisak, možda imate primere u svom okruženju, istini za volju imam ih i ja i ljudi su uvek išli trbuhom za hlebom i gledali gde će za isti rad da dobiju više novca. Takođe trebamo da kažemo da su to sezonski radnici koji odlaze, a i vraćaju se i najčešće ide na one vizu od po tri meseca.
Ono što je važnije sada za naše građane, ovo je čisto bilo argumenta radi i da malo evociramo sećanja iz nekih ranijih perioda, za koje neretko umemo da kažemo to su bile zlatne godine u velikoj Jugoslaviji, kada se živelo na takav i takav način, pred sve one građanske sukobe i ratove, koje bi najradije svi da zaboravimo.
Ono što mi je vrlo značajno ovde, a imala sam proteklih deset godina pauze od političkog delovanja, prilike da sarađujemo i sa istokom i sa zapadom, u periodu izbijanja Kovid krize, sticajem okolnosti sam imala prilike da gledam kako se suočava Italija sa koronom.
Moram da vam kažem da su tada mladi lekari u Italiji neretko sebi oduzimali život jer su bili prisiljeni da primenjuju tzv. „crni protokol“ u medicini. Zato što nisu imali respiratora dovoljno morali su sami na licu mesta da odlučuju ko će da živi, a ko će da umre. I to je, takođe, činjenica.
Ono što je meni bilo frapantno, jer je mnogo zemlje zateklo, kada se desio Vuhan, jeste na koji način se Srbija snašla.
U početku samom velike pandemije, da vas podsetim, planeta nikad viđeno u naše vreme stala je na tri meseca. Tada se celokupna životna sredina, da malo relaksiram priču, za samo tri meseca oporavila. Ali, da se vratim na one crne statistike, sve je stalo, privreda, mnoge kompanije u mnogo razvijenijim zemljama EU odlazile su bankrot. Milioni ljudi su ostajali bez posla. Nisu mogli da se leče. Situacija je bila takva da su padali, nažalost, kao muhe po ulicama jer se nije znalo sa kakvim se virusom susrećemo.
U tom periodu nestala je celokupna solidarnost među državama. Bitka za respiratore, maske, zaštitna odela, rukavica bila je egzistencijalna borba. Zaboravljamo ko nam je tada prvi priskočio u pomoć. Zaboravljamo da je taj Siniša Mali, kojeg neretko kritikujete na načine koji baš i nisu toliko primereni, uspeo da nam sačuva budžet, preusmeri sredstva, da sačuva svaki život u Srbiji.
Ispraviće me gospodin Mali, tada su se naši ljudi vraćali iz rasejanja, zato što nisu mogli u tim zemljama u kojima su radili da se leče. Dolazili kod nas ljudi iz regiona, ne naši državljani, takođe su dolazili kod nas. Imali smo dovoljno respiratora, i ne samo respiratora. Znam iz porodičnog primera da je jedan aparat koji nije ni malo jeftin, a dobile ga sve državne klinike, sačuvao život meni najznačajnijoj ženi na svetu, a korak je do respiratora. Zato su naši ljudi i ne samo naši ljudi mogli da se leče za razliku od mnogih drugih ljudi u razvijenim zemljama EU.
Kada je reč o privredi, sećate se, mikro, srednja, velika preduzeća, slobodni umetnici, svi su bili u panici. Mislili su – gotovo je. Država je tada preuzela celokupan teret krize na svoja leđa.
Neretko posle toga, a to su takođe oni nevidljivi, mali, ali veliki heroji, znate, koji su kada je sve stalo dovozili zaštitna sredstva svojim kombijima, svojim taksi vozilima, prevozili kovid pacijente, zahvaljujući ovoj državi koja ih je subvencionisala, pa su mogli sebi da kupe i kombi vozila i taksi vozila. Znam da znate, ali ne želite da se sećate.
Svi slobodni umetnici, takođe, su nam bili izuzetno bitni, kao i život svakog penzionera i svih mladih ljudi. Onda je država rekla – ovo su ugrožene kategorije društva -da, subvencionisaćemo. To je odgovor na pitanje da li mi subvencionišemo samo strane kompanije ili subvencionišemo i sopstvene građane i sopstvena preduzeća.
I to ste zaboravili.
Pre toga, zaboravili ste da smo bili na ivici bankrota. Taj isti Siniša Mali sa svojim timom je uspeo da konsoliduje finansijski naš budžet. Danas mi možemo da kažemo da su penzije i da se penzije isplaćuju iz realnih izvora, iz PIO fonda. Hoćete li da se podsećamo kako je PIO fond izgledao ranije?
Podjednako kako je i tržište rada samostalno. To građani Srbije znaju. Ne moraju oni ideološki da budu naklonjeni nama, ali znaju šta su konkretni rezultati.
Da li je idealno? Nije, jer nema idealnog političkog sistema, ali zato nas sve ovo motiviše da idemo i brže i jače i bolje.
Ponosim se činjenicom što se država orijentisala na rast, a ne na restriktivnu politiku i zato davanja da bi potrošnja bila velika. Da vas ne podsećam da je Evropu i mnogo razvijenije zemlje nego što je Srbija baš ta restriktivna politika, mere štednje uništila, kao što je svojevremeno energetska kriza i takva ekonomska politika uništila veliku Jugoslaviju još sedamdesetih godina.
Pazite sad, Korona nije bila sve, a mislili smo da je. Nama je došao rat u Ukrajini. Ministar finansija je govorio samo o ceni struje, makar bi bilo politički korektno da uvažite taj argument, makar bi bilo politički korektno, koja je samo u godinu dana, ispravićete me ako grešim, porasla za 10 puta. Da li postoji svest o udaru finansijskom na budžet? Onda to računajte da je i privredni udar i egzistencijalni, da i društveni.
Mi sada konstatujemo da se na našem računu ipak nalazi solidan broj sredstava, više sredstava nego što se procenjivalo i ono od čega je gospodin Mali pošao ja bih možda zaključila na kraju, ali bih počela od tog petog razloga zašto usvajamo rebalans budžeta, a to je upravo pomoć onim osobama koje su nam najznačajnije, a jesu majke, a jesu žene od kojih očekujemo da rađaju, da dižu, vaspitavaju svoju decu.
Kada ste čuli da u toj politici žene, porodilje imaju 100, 200 i 300 hiljada dinara podrške ili žene koje rode dete da dobiju subvenciju, poklon, grant, 20 hiljada evra ukoliko hoće da kupe stan, a hoće? Čekajte, ko je od nas ili većine nas čak i od roditelja svojih nasledio veću sumu? Većina nas možda loše zube, ali ovaj put žene dobijaju 20 hiljada evra od države bespovratno poklon. Da li je to dovoljno? Nije. Toliko sada možemo, ali to je ono što mi radimo.
Sada bih se vratila na početak onoga o čemu je gospodin Mali, čovek koji je radio privatizaciju, neretko mu to spočitavate, ja sam prvi put čula zapravo da se radi o periodu 2002. – 2003. godina i to za privatizaciju koja može da se potpisuje kao zdravom privatizacijom, a mi pričamo o privatizaciji do tad i posle tada. Znači ni tu niste politički korektni, ali sve to na stranu, ovo je čovek koji zna da radi svoj posao i to rezultati konkretni pokazuju.
Idemo od početka. Dakle, mi smo uspeli da u periodu pandemije izgradimo tri nove kovid bolnice, i to samo za šest meseci. O lekovima, vakcinama, respiratorima, koje sam pominjala, da i ne govorim. Znate, to nije poklon, to košta. Onda su došle minimalne zarade, plate mikro, malih i srednjih preduzeća, garantnih šema, a onda oslobađanje poreza i doprinosa. Znam da znate, ali ja bih da podsetim.
To su, dakle, sve stvari koje je država uradila kako bi zapravo amortizovala negativne posledice pandemije. Sećate se, došlo je do problema u lancima snabdevanja, upravo zbog zatvaranja pojedinih zemalja. Sve se to prelilo i na industrijske grane kod nas. Mi smo izolovani. Onda je došao rat u Ukrajini i kriza koja je počela kao energetska kriza vrlo brzo je prerasla u finansijsku i privrednu krizu, a naravno i društvenu.
Rastuća inflacija, da vam ne govorim kakva je situacija u zemljama koje se smatraju razvijenim zemljama EU. Da vam ne govorim, takođe, o recesiji i većih i jačih zemalja nego što je to Srbija. Ljudi danas u Zapadnoj Evropi ne mogu da plate troškove struje, goriva, gasa. Vi danas imate energetske turiste, to znate, znam da znate, čitate o tome, da ljudi kalkulišu da im je mnogo jeftinije da odu u toplije krajeve preko zime, nego da ostanu u svojim zemljama i da pokušavaju da se bore sa računima za utrošenu energiju.
Da vas podsetim, u takvoj krizi, za koje mnogo veći ekonomski i finansijski umovi nego što ću to ja ikada biti ne mogu ni da predvide kako će se kretati i kakve će sve posledice imati, i što je najvažnije koliko će da traje, mi smo uspeli samo za 10 meseci ove godine da ostvarimo 180 milijardi dinara veće prihode od planiranih. Dakle, milijardu i po evra većih prihod. Zašto? Zato što se zapravo naplata svakog oblika poreza uvećala.
Moramo da imamo na pameti, znam da znate, ali da podsetim, važno mi je zbog građana koji prate ovaj prenos, poređenja radi, dakle, u godini pred izbijanje Kovid pandemije, to je septembar mesec 2019. godine, cena struje po megavat satu bila je između 38 i 60 evra. Ove godine u septembru ta cena je između 327 i 556 evra po megavat satu. Dakle, to je 10 puta, ne 10%, 10 puta uvećana cena struje. Cena gasa na berzi ide i preko 3000 dolara po hiljadu kubnih metara.
Znam da znate da kada se desi takav finansijski udar da je izazovno napraviti dodatna sredstva u budžetu, a preuzeli ste teret krize na sebe. Preuzeli ste na sebe obavezu da držite pod kontrolom cenu energenata, da sa druge strane dobro pregovarate cenu gasa, da pokušate da dopremite i deponujete taj gas na sebe, da građani ne osete toliko teret krize.
Dakle, da vas podsetim, struja je sa 60 evra po megavat satu skočila na 556 evra po megavat satu. To je, naravno, cena iz septembra ove godine. Ona će svakako ići više.
U ovom kriznom periodu, sa kriznom Vladom koju smo izabrali pre neki dan, i kroz ovaj rebalans budžeta, i to je ono što građani Srbije žele da vide i da osete, a to je treći razlog koji je naveo gospodine Mali, jeste isplata dodatnih 5.000 dinara našim mladima od 16 do 29 godina, odnosno 30 godina.
Takođe, znam da znate, ali da vas podsetim, dva puta ove godine smo isplatili po 100 evra toj kategoriji mladih ljudi.
Takođe, vrlo značajan razlog za rebalans ovog budžeta su, naravno, penzije. Najava je, i zato danas raspravljamo i ovih dana, i to bi trebalo da nam bude tema, kako da našim najstarijim sugrađanima i socijalno ugroženim kategorijama društva olakšamo što je moguće više svakodnevni život, povećanje penzija sa januarom sledeće godine u ukupnom iznosu na ovu krizu, sa ovim cenama energenata, sa ovakvim ludilom u okruženju, recesijom, inflacijom, biće 20,8%.
Takođe, znam da znate, ali da podsetim da smo mi u februaru ove godine, predviđajući stopu inflacije, penzionerima isplatili jednokratnu pomoć u iznosu od 20 hiljada dinara.
Sad da vas pitam, šta bi se desilo, ovo je naravno retoričko pitanje, da je 2012. godina, da se desio Kovid i da se desio rat u Ukrajini, sa budžetom koji smo mi nasledili, sa pola miliona ljudi koje je ostalo bez posla? Šta bismo radili? Ili biste samo podigli ruke, okrenuli se i otišli? Kako, sa kojim saldom? Neko tako što je kao skakavac poharao Srbiju i sa stotinama miliona evra prebegao u neke druge zemlje, a neko na neke druge načine.
Dakle, minimalno bi bilo korektno da tokom rasprave o ovako važnom pitanju u ovako važnom momentu samo govoriti politički korektno na ovu temu. Ja verujem da niko nije briga ni ono pre pet, šest ili deset godina. Slatki su parametri, čisto da podsetimo. Sve građane interesuje kako će prezimiti ovu zimu i čemu mogu da se nadaju ove i sledeće godine. Jer, predviđa se, ispraviće me gospodin Mali ako grešim, da je ova zima hladna, ali da će sledeća biti polarna. Mi svi ovde treba da se potrudimo da ljudi koji su nas delegirali da brinemo o njima takav teret krize što manje osete.
Konačno, vrlo je važno napomenuti da ono što obećamo, a obećavamo vam svima, to i ispunimo. Sve su ovo samo delići, kockice mozaika Programa „Srbija 2025“. Da, plate će biti prosečne 1000 evra, jer će do kraja ove godine biti preko 700 evra. Da, neće se odustati ni od jednog velikog projekta. Neće se odustati od kapitalnih investicija. Da, jačaćemo potrošnju, jačaćemo životni standard naših građana.
Da, Siniša Mali će biti ministar finansija, jer je pokazao da to najbolje radi i onda kada su pred krizama kapitulirali mnogo jači i bolji. Da vas ne podsećam šta se dešavalo sa britanskom vladom, imamo skori primer. Samo po rezultatima.
Drage kolege, dragi građani, ono što je najvažnije u celoj ovoj priči, ovaj budžet ne bi mogao ovako da se ukroji, da taj autokrata, kako ga neretko nazivate, čovek sa Andrićevog venca, predsednik SNS, nema takvo iskustvo, ne poznaje sve nas, mnogo bolje nego mi sami sebe, ne razume politiku, mnogo bolje nego bilo ko od nas, ali iznad svega uspeo je da poveže Istok i Zapad na načine kako je mnogim sedim glavama ovde koji pamte to vreme bilo neverovatno, i to u momentima kada ovaj svet gradi novi Berlinski zid.
Konačno, ova zemlja je zahvaljujući Aleksandru Vučiću, čoveku sa Andrićevog venca, postala Istok Zapadu i Zapad Istoku i zahvaljujući njegovim diplomatskim trijumfima, da, mi imamo strane direktne investicije. Da, mi možemo da kažemo da imamo podršku i Ruske Federacije, takođe možemo da kažemo da je ovde dobrodošao i kineski kapital, jer nama je srpski nacionalni interes kategorički imperativ.
Konačno, zahvaljujući tom čoveku, kako ga nazivate autokrata, samo moram da vam kažem, znate, u autokratiji vi ne postojite, nema vas, nema vas, jer taj čovek sa Andrićevog venca donosi sve odluke, drage kolege iz opozicije, vi ste u ovom parlamentu i možete da kažete šta vam je volja. Postoji jedan mali problem, vaši rezultati dovoljno govore o svima vama, čast pojedinačnim izuzecima, njih čekamo da se pokažu i dokažu. To ste potvrdili do 2012. godine, a Srbija pamti. Tako da, tog čoveka sa Andrićevog venca, evo vam, tu je taj Pionirski park, bistu, jer on je rodonačelnik i čovek koji je dao novu definiciju demokratije.
