Hvala, predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici.
Krenuo bih od onoga što, čini mi se, pogađa sve nas u ovoj Skupštini, a to je način sazivanja sednice. Ovo je sedmi put da imamo sednicu po hitnom postupku. Mislim da nijednom nismo imali sazvanu sednicu drugačije. Mislim da je to izuzetno loše. To je loša praksa. Vi ćete reći da vi imate pravo na to i to nije sporno. I da je i pre to rađeno, ni to takođe nije sporno.
Međutim, gospodin ministar Martinović je rekao jednu vrlo pametnu rečenicu. On je rekao, sada ću citirati: „Ne možete svojim pravom da ugrožavate prava drugog“. Čini mi se da je to upravo ovde slučaj. Znači, vašim pravom da sazivate svaku sednicu po hitnom postupku vi vrlo često ugrožavate prava poslanika opozicije da daju neke svoje zakonske predloge i da menjaju tačke dnevnog reda. To nije jedini problem u čitavoj ovoj priči.
Problem koji imamo je i problem oko nekih zakona koje mi ne možemo na neki ozbiljan način da sagledamo zbog toga što nemamo dovoljno vremena u diskusiji, ne možemo da se osvrnemo na njih, pa onda ti zakoni prođu, pa onda dođe do predsednika države, pa ih onda predsednik države vrati. To se nije dešavalo sada u ovom sazivu, ali se dešavalo ranije, čini mi se u prošlom sazivu dva puta. To je loše i to ostavlja jednu lošu sliku o radu parlamenta i o nama svima zajedno. Mislim da bi bilo dobro da sednemo da pokušamo da se dogovorimo zbog toga što nam svaka sednica liči jedna na drugu, svaka je ista, uvek su iste stvari i uvek su iste priče i mislim da bi trebalo da pokušamo da to zaustavimo, da nemamo ovakve hitne postupke i da razgovaramo na jedan drugačiji način.
Nadovezao bih se na ono što je rekla gospođa Paunović i slažem se potpuno, u smislu da treba da promenimo način ponašanja svih nas u Skupštini. Kažem svih nas, znači ne isključujem ni nas, zbog toga što stalno ovde čujemo optužbe.
Mi na svakoj sednici imamo Belivuka, sad smo čuli i za nekog Moravu, za ljude koji nisu ljudi i na kraju se optužujemo međusobno da smo kriminalci. Onda se postavlja pitanje – kako funkcioniše naša država kada u ovoj Skupštini sede kriminalci? To je onda i poruka i narodu Srbije da mi nismo ozbiljna država, da naše institucije ne funkcionišu kako treba. Ne mislim ja da su ovde kriminalci, ali trebalo bi da prestanemo da pričamo takve stvari, da počnemo sa nekim makar minimalnim uvažavanjem da se odnosimo jedni prema drugima.
Sve ovo pričam zbog onoga što sam juče video, a to je tih 500.000 ljudi manje za ovih poslednjih 10 godina, tu niko od nas direktno nije kriv. Tu nije kriva ni ova vlast, ni bivša vlast, to su neki tokovi u svetu koji se, nažalost, dešavaju, ali treba da uradimo sve da se to ne dešava. Dobar deo tih ljudi je otišao ne zbog toga što su bili ekonomski pogođeni, nego zbog toga što mi i dalje u Srbiji nismo uspeli da napravimo neko društvo pozitivne selekcije. Mi od 1945. godine imamo negativnu selekciju. Mi od 1945. godine imamo ono što danas zovemo „partijsko zapošljavanje“ i nismo uspeli to da promenimo, svi zajedno. Ne krivim vas iz vlast ili nas iz opozicije, svi smo zajedno krivi za to, neko više, neko manje, ali bi trebalo da pokušamo to da promenimo zato što to je ono što ubija naše društvo. Kad naši ljudi vide kako to izgleda oni su razočarani, ne veruju u državu i idu tamo gde je bolje, idu tamo gde je sređenije, naravno i tamo gde je bogatije.
Mi smo predlagali, ako se sećate, ministarstvo za dijasporu. Sad na ovom popisu se vidi da je veći broj ljudi koji su poreklom iz Srbije i Srbi sada živi trenutno u inostranstvu nego što živi u Srbiji. Kada pričamo o natalitetu, veliki problem je to što mi ne možemo samo natalitetom da se vratimo na pravi kolosek i da naša država kroz 100 godina ne prestane da postoji. Potrebno je i da vratimo neke ljudi koji su otišli. Zato smo mi svojevremeno predlagali to ministarstvo. Smatramo da je bio dobar potez. Nažalost, nije prihvaćeno.
U ovim teškim vremenima, a uporedio bih to sa 1939. godinom, niko tada nije znao da je počeo Drugi svetski rat. Danas, 2022. godine, ja mislim da i dalje nismo svesni šta ovo može da bude. Mislim da i predsednik i premijerka su govorili o tome i čini mi se da su bili u pravu, o teškim vremenima koja će biti. Zbog svega toga, mi treba da učinimo našu državu boljom, na neki način, na koji možemo. To neće ići ukoliko se vi na ovakav način odnosite prema opoziciji, a i ukoliko se opozicija odnosi prema vama, po nekim pitanjima. Zato, apelujem, nije ovo nikakvo držanje predavanja, nemojte pogrešno da me razumete, ali apelujem da svi pokušamo da se upristojimo.
Što se tiče ovih samih zakona, posebno je interesantan ovaj Zakon o državnim službenicima, meni je jasno zašto se to pomera. Očigledno je da niste uspeli da ih primite na neodređeno vreme. U pitanju su, dakle, 1.000 ljudi. Ja razumem tu potrebu. Ne vidim razlog zašto je to dve godine. mislim da je godinu dana dovoljno da bismo mi onda u tih godinu dana napravili prave konkurse.
Vi ste rekli jednu stvar koja uopšte nije logična. Rekli ste da 40% konkursa propadne zato što se niko ne javi. Čekajte, meni to zaista nije jasno. To nije logično, to nije normalno, zato što su ti ljudi koji su potrebni ovoj državi, koji su zaposleni u državnoj službi, jel tako, kao državni službenici zaposleni, valjda, po nekim kriterijumima. Da li je moguće da se oni, ako odgovaraju kriterijumima, a zaposleni su, ja se iskreno nadam, možda i nisu, ja bih voleo da jesu, kako je moguće da, znači, oni se ne prijave na te konkurse? Zbog toga onda ti konkursi propadaju. Ako je to razlog, ako sam ja vas dobro razumeo, a ja mislim da jesam. Znači, potpuno nelogična situacija.
Vi ste rekli da je to zbog loših plata. Neće ljudi da dođu da rade. Pa, oni već rade tamo. Dajte bar te ljude koji rade, tih nekoliko, osam, deset hiljada ljudi, koliko je, da primimo na stalno, da njima pomognemo i da nama pomognemo ukoliko su oni zaista potrebni ovoj državi. Tu se opet vraćamo na onu priču i stalno povezujemo. Dobrim delom povezujemo i zbog toga to partijsko zapošljavanje sa pričom o javnim preduzećima, sa ljudima koji su vodili određena javna preduzeća. Onda narod, ljudi koji gledaju ovo, koji slušaju Skupštinu sumnjaju. Naravno da sumnjaju. Njima nije jasno kako je moguće da takvi ljudi bez ikakvih kvalifikacija vode javna preduzeća.
Ne znam da li se sećate, svojevremeno današnji ambasador u SAD, Marko Đurić, je postavio čoveka koji se zove Miša Vacić za svog savetnika. Evo, ja vas pitam – da li postoji jedan savetnik, bilo koga, bilo gde u svetu koji je na nivou Miše Vacića, koji nije obrazovaniji, koji nije sposobniji, koji nije završio neke škole, koji ne može bolje da pomogne čoveku koji obavlja neki posao od Miše Vacića? Mislim da je to loše. To je ono što narod vidi i onda kaže – aha, pa vi zapošljavate, on je inače vaš član, nije to sporno, ali vi zapošljavate stranački. Logično da se ta priča stalno vrti u javnosti. treba i mi da pokušamo nešto, svi zajedno, da to zaustavimo, da to ne ide tako. To je prva stvar.
Druga stvar – takse. Zašto niste stavili 2027. godinu, zašto 2023. godinu, zašto kraj 2023. godine? Šta će se promeniti u međuvremenu? Mislim da je svima jasno da RTS ne može ovakav kakav je da funkcioniše bez budžeta, bez dotacija od strane države i zašto onda to ne ide direktno iz budžeta. Zašto ta taksa pada na račun građana. Istina je, da je 2012. godine ukinuta pretplata i da je kasnije 2016. godine uvedena taksa, ali ako mi za ovih koliko je to godina, šest godina, nismo uspeli da promenimo ništa, da nađemo bolji način finansiranja, zašto onda ograničavamo na 2023. godinu, zašto nije do 2027. godine. Zašto možda ne bismo ostavili neki rok od šest meseci da se uradi rebalans, pa da kompletno to finansiranje prebacimo na budžet.
Stalno pričamo o tome kako je naš budžet razvojni, kako smo odvojili puno para za mnoge stvari i to je naravno jako dobro, ali možemo da odvojimo i za RTS i za RTV, zbog toga što to jesu javni servisi. Mislim, da su oni potreba naših građana. Ne radi se ovde o tome koliko ćemo mi gostovati na RTS-u i koliko ćemo mi biti prisutni, nego se radi o tome da imamo i kvalitetan program, i kvalitetne emisije u svim oblastima, ne samo u oblasti politike, nego u oblasti kulture, nauke i mislim da je to ono što RTS treba da bude. On ne može nažalost da bude komercijalna televizija, ne može, hvala Bogu da ima rijaliti programe, ali može da bude kvalitetniji nego sad. Znači, ja bih istakao, evo sad smo imali ovo Svetsko prvenstvo u fudbalu i bila je jedna vrlo pristojna i dobra emisija koja je bila posvećena tome, ali vi nemate na RTS-u nijednu emisiju i nijednog dopisnika iz ratnih područja, iz onoga što je danas mogući ratni sukobi. Mislim da bi to takođe trebalo, ali sve to ne može i slažem se sa vama iz sopstvenih sredstava. Dakle, dajte da predvidimo ta sredstava u budžetu direktno da ne moraju to građani da plaćaju.
Na kraju ono što, odnosno na kraju praktično svakog zakona imamo priču o usklađenosti tog zakona sa propisima EU. Nekako ispada da svaki zakon koji je usklađen sa propisima EU je dobar zakon. Ne mogu, odnosno ne delim to mišljenje zbog toga što mislim da EU dosta u poslednje vreme je bila nekorektna prema nama. Čuli smo različite izjave, pa čuli smo i od gospodina Varheljija da članstvo u EU podrazumeva priznanje Kosova i Metohije. Čuli smo to i od Olafa Šolca.
Onda se postavlja pitanje da li je zaista naš put jedini. Da li je zaista jedina alternativa koju imamo, EU. Ja mislim da alternativa je Srbija. Ja mislim da Srbiju treba da gradimo i tu se slažem kada kažete da ne treba da imamo stranog gazdu, da treba da budemo svoji na svom. Treba zaista da budemo svoji na svome, ali taj put koji nema alternativu u kome stalno idemo, je put koji smo dodatno devalvirali. Mi smo cenu Kosova i Metohije dodatno devalvirali. Mi pričamo o tome šta će se desiti i to često čujemo u medijima, ako odustanemo od evropskog puta, koliko to košta ovu zemlju, kao da smo velike, neću da kažem izraz, da ne bih uvredio nekog, vidim da je bilo velikih problema oko toga.
Znači, mi godišnje dobijamo dvesta miliona evra, neke bespovratne pomoći od strane EU. Sada ću vam ja otprilike reći kolika je vrednost samo jedne rude na Kosovu i Metohiji. Mi na Kosovu i Metohiji, naše rudno bogatstvo, naše rezerve uglja su 14 milijardi tona, a kada to pomnožite sa 20 evra, to je 280 milijardi evra, sa jedne strane. Znači, ako idemo, ako izuzmemo sve naše emotivne, svu našu emotivnu vezanost za Kosovo i Metohiju, ako izuzmemo sve naše crkve, dakle, govorimo o onome u šta stalno hoće da nas gurnu, samo o parama, to je 280 milijardi evra samo uglja. Ne govorim o plodnoj zemlji Metohije, ne govorim o drugim rudama, dakle samo uglja.
Ovih 200 miliona koje dobijamo na godišnjem nivou, da li znate koliko je godina potrebno da bi došlo do 280 milijardi? Hiljadu i 400 godina. Pa, kada oduzmemo od današnje godine 1.400 godina, vraćamo se u vreme cara Iraklija. To je ono vreme kada se pričalo da su, navodno, Srbi došli, to jest Sloveni na teritoriju Balkana, 1.400 godina i stalno pričamo o tome.
Druga priča je priča koju smo ovde često čuli, kako je, recimo, dr. Miloš Jovanović, da bi ušao na Sorbonu morao da poštuje ono što su bila pravila i to je potpuno tačno. I mi treba da poštujemo ista pravila da bismo ušli u EU i to je potpuno tačno, ali Milošu Jovanoviću nisu tražili da odseče ruku ili nogu da bi se upisao na Sorbonu, za njega su važila potpuno ista pravila kao i za sve druge studente, a nama traže da se odreknemo dela teritorije, i to najvrednijeg dela teritorije naše zemlje, da bismo ušli u EU.
Zbog svega toga mislim da treba malo i da preispitamo i naše ponašanje. Poslednje izjave predsednika države i premijerke ukazuju na jedno licemerno ponašanje, u ovom slučaju, Nemačke. Podsetio bih i na Brionsku deklaraciju, ako se sećate, 1991. godine, kada je potpisana Brionska deklaracija. Obavezala se Evropska zajednica tadašnja da neće biti preuranjenog priznavanja Hrvatske i Slovenije i šta je Nemačka uradila? Odmah priznala Hrvatsku i Sloveniju.
Nije tu gospodin Grbović kao hroničar istorije. Vratio bih nas i na 1189. godinu, kada je, navodno, potpisan prvi međudržavni sporazum između Fridriha Barbarose i Stefana Nemanje u Nišu. Šta je Fridrih Barbarosa uradio čim je prešao granicu i otišao u Vizantiju? Pa, poništio je taj sporazum. Kako mi da verujemo njimaposle svega? Na koji način da verujemo njima?
Pogledajte, pominjemo Kurtija ovde. Taj čovek je apsolutno podržan od strane pojedinih zemalja zapada. Potpuno jasno i nedvosmisleno. Dakle, ono što je važno u ovom trenutku je da shvatimo i istorijski momenat i našu evropsku perspektivu ili neperspektivu i da razmislimo o tome da li zaista naš jedini put EU ili nije.
Hvala. Ostalo vreme ću iskoristiti kasnije.
