Danas treba da raspravljamo o tome da li da zakon koji vezano sa državnim službenicima treba da važi od 2025. godine. Postoji jedan period od dve godine koji je pred nama da se država bavi sa tim i koliko može da uđe u jedan problem sistematizacije i da napravi jedan, da kažemo, dobar plan o tome kako će i kad početi da se primenjuje ovaj zakon.
Danas smo na odboru pričali o tome. Mene živo zanima, ako mogu da dobijem odgovor i od ministra – zašto je baš dve godine, zašto ne bi bilo, recimo, godinu dana?
Smatram da je to jedna oblast koja je malo osetljiva za veći broj ljudi koji danas u Srbiji imaju, na neki način, svoja primanja.
Ono što je važno to je taj član 63. stav 2. do 4. koji propisuje, u stvari, obavezu sprovođenja javnog konkursa za prijem u radni odnos na određeno vreme zbog privremeno povećanog obima posla. Dosta godina je za nama gde je taj deo bio nerešen i voleo bih da se opredelimo, da pričamo o nekom periodu koji je par godina iza nas ili nekoliko godina ispred nas. Prosto poslanici smo u ovom vremenu.
Mene zanima da li ima neka detaljnija objašnjenja zato što smo čuli razna objašnjenja koja nisu baš ozbiljna da treba dve godine da čekamo da počne taj zakon ili kako se to kaže, ako se stvore neki uslovi, ali prosto ne postoji nikakva mogućnost da znamo kad, da bi počeo da funkcioniše. Čuli smo da je i u pitanju fiskalna konsolidacija koja se očekivala, da je Kovid bio problem, da je inovirano kadrovsko planiranje problem, da će morati da se prekidaju određeni ugovori da bi onda tek počeo da teče ovaj rok o primeni ovog zakona, pa da se svake godine uvode novi zaposleni u sistematizaciji. To je nešto što ćemo uvek imati. Svake godine ćemo imati nove zaposlene u sistematizaciji. Svake godine ćemo imati neka nova iskušenja, nove stvari, da li postoji realna volja da se ovo brže uradi?
Građani sa kojima smo pričali, kojima je zakon važan pitaju da li to može da bude u narednih šest meseci, godinu dana, ne dve godine. Mislim da je ovo odgovor koji zaslužuje malo ozbiljniju i detaljniju analizu zašto to se traži da bude pomereno na dve godine. Imali smo dovoljan period i za nas.
Reći ću vam da su to i neki primeri koji su malo čudni. Primera radi, ako mi nemamo konkurse, ljude zapošljavamo po privremeno povremenim poslovima ili na određeno vreme na jedan čudan način dobićemo situaciju da nemamo metod, da nemamo sistematizaciju, način kako koga uopšte zapošljavamo. Koliko oni imaju svoje kvalifikacije i znanja da nešto rade.
Navešću primer opštine Vlasotince. U opštini Vlasotince smo imali ovih dana velike probleme sa građevinskom dozvolom za mini hidroelektranu. Ona je zaista u svim svojim segmentima od lokacijske dozvole od svih mogućih licenci koje su trebali da dobiju, problematična. Da ne iznosim sada sve te stvari.
Pitanje je da li će ovaj zakon recimo i te stvari možda da profesionalizuje, jer to je i obrazloženje koje je dalo ministarstvo, odnosno Vlada zbog čega se spremamo dve godine, da bi sve bilo bolje i profesionalnije. Problem u ovome što imamo taj jedan gap da kažemo, duboke države, gde generalno vlast danas može da drži na uzici veliki broj zaposlenih ljudi, mislim da treba da se izbegne što pre.
Reći ću još jednu stvar, da li u npr. u Kulturnom centru u Vlasotincu treba da radi 16 ljudi u stalnom radnom odnosu, jedno na određeno, a sedam po ugovoru o privremenim i povremenim poslovima? Smatram da su ovo ozbiljne informacije, ozbiljni argumenti da se što pre krene u to da ovakav zakon stupi na snagu, a ne tek 2025. godine. Hvala.

Reč ima Dubravka Kralj.

Hvala vam, uvaženi predsedniče.

Uvaženi ministre sa saradnicima, uvažena predstavnice Visokog saveta sudstva, dame i gospodo narodni poslanici, govoriću o tačkama dnevnog reda koje se odnose na oblast pravosuđa, i to najpre o Zakonu potvrđivanju drugog dodatnog protokola uz Konvenciju o visoko-tehnološkom kriminalu.

Ovo je protokol koji je danas, čini mi se, izmakao iz poslaničkih diskusija, a izuzetno je važan i veoma je afirmativno za našu zemlju da smo od država koje su u maju mesecu ovaj protokol potpisale prve od onih koje su i pristupile ratifikaciji. To svakako govori o tome da razumemo da je visoko-tehnološki kriminal ne samo kriminal budućnosti, već i kriminal sadašnjosti.

O tome govori i podatak da je Tužilaštvo za visoko-tehnološki kriminal samo u ovoj godini u radu imalo oko 5.500 ovih predmeta, a recimo juče je glavna vest u medijima bila velika akcija policije i upravo ovog tužilaštva, koju su mediji nazvali prevarom kladioničara. Naime, uhapšeno je 35 osumnjičenih, a nažalost oštećeno je nekoliko hiljada ljudi samo u ovom konkretnom predmetu.

Upravo zbog porasta broja ovih internet prevara, važno je da permanentno unapređujemo mehanizme suprotstavljanja ovoj oblasti kriminala, da u narednom periodu veću pažnju posvetimo unapređenju rada Tužilaštva za visoko-tehnološki kriminal i, kako se to u preambuli ovog protokola kaže, da naše građane zaštitimo ne samo of-lajn, već i on-lajn, za šta je međunarodna saradnja i te kako važna, i te kako bitna.

Ono što drugi protokol uz Konvenciju o visoko-tehnološkom kriminalu donosi jeste efikasnija saradnja između, s jedne strane, država i, s druge strane, privatnog sektora. Prostije rečeno, ovim protokolom se ustanovljava obaveza za Fejsbuk, Instagram, Vacap i druge, kako se u Konvenciji nazivaju, pružaoce usluga da odgovore na zahteve koje države koje su ratifikovale Konvenciju mogu neposredno da im upute i da dostave podatke koji bi bili od značaja za otkrivanje i krivično gonjenje izvršilaca krivičnih dela. To, recimo, mogu biti podaci koji se odnose na IP adresu ili pak one podatke koje je izvršilac ostavio prilikom registracije i slične podatke, koji će zapravo onemogućiti anonimnost pred zakonom i nadležnim državnim organima.

Popularne aplikacije, odnosno društvene mreže su do sada imale opciju da dostave te podatke, a sada će imati i tu obavezu, moraće to da urade jer su Konvenciju potpisale države u kojima se nalazi njihovo sedište. Zbog toga je važno da zemlje koje su potpisale protokol isti što pre i ratifikuju, kako bi ove zaista potrebne novine u oblasti borbe protiv visoko-tehnološkog kriminala što pre zaživele u praksi i olakšale posao organima krivičnog gonjenja.

No, pre potrebe za uključivanjem nadležnih državnih organa je potreba da edukujemo građane o prevarama i svim drugim izazovima po bezbednost na internetu, a puno ih je, i da radimo na prevenciji.

Poslanička grupa Ivica Dačić – Socijalistička partija Srbije ovu temu smatra izuzetno važnom i posvetićemo joj još vremena kroz izlaganje moje uvažene koleginice dr Tatjane Jovanović.

Kada je reč o tačkama dnevnog reda koje obuhvataju sporazume sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima, oni predstavljaju produbljivanje prijateljskih odnosa sa ovom državom i u oblasti pravosuđa. Mi sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima smo do sada zaključili više sporazuma, a jedan od najznačajnijih je svakako Sporazum o međusobnom ukidanju viza, koji su 2018. godine u Njujorku zaključili ministar spoljnih poslova Ivica Dačić i šeik Abdulah bin Zajed.

Takođe imamo i Sporazum o izbegavanju dvostrukog oporezivanja i niz drugih sporazuma koji treba da olakšaju ekonomsku saradnju između naših zemalja, ali u oblasti pravosuđa do sada nismo imali definisane bilateralne odnose, a njihovo definisanje kroz danas predložene sporazume svakako jeste u cilju jačanja sigurnosti privrednih odnosa, kao i zaštite prava naših državljana.

Tu je najpre Ugovor o izručenju koji nosi više zaštitnih odredbi za naše državljane koji u Ujedinjenim Arapskim Emiratima krenu pogrešnim putem. Najpre, ono što je izuzetno važno jeste da se neće prihvatiti izručenje domaćih državljana, što znači da se ovim sporazumom potvrđuje princip da našim državljanima treba da se sudi u našoj zemlji.

Takođe, sporazumom se otklanja mogućnost izricanja smrtne kazne izručenim licima, budući da u toj državi ova kazna i dalje postoji, odnosno ukoliko izricanje te kazne dolazi u obzir izručenje se neće odobriti bez garancije da ta kazna neće biti izrečena.

Takođe, važno je reći da će se, prema ovom Sporazumu o izručenju, izručenje dozvoliti samo za ona dela koja se smatraju krivičnim delima prema zakonima obe države i da će se izručenje odbiti ukoliko postoji sumnja da će izručena lica biti izložena surovom, ponižavajućem ili nehumanom postupanju.

U svakom slučaju, Sporazum o izručenju između Republike Srbije i Ujedinjenih Arapskih Emirata obezbeđuje da Republika Srbija neće biti mesto za skrivanje od krivične odgovornosti za državljane te zemlje, kao što ni Ujedinjeni Arapski Emirati neće biti mesto za skrivanje od krivične odgovornosti pred našim organima i obrnuto.

Ovaj sporazum, kao i ostali sporazumi sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima, donosi mogućnost direktne komunikacije između ministarstava pravde, čime se ta komunikacija olakšava i čini značajno bržom i prosto preskaču se te birokratske barijere koje mogu da otežaju ostvarivanje uloge organa krivičnog gonjenja.

Drugi sporazum jeste Sporazum o transferu osuđenih lica, koji treba da omogući da naši državljani koji su osuđeni u Emiratima, iako su loši predstavnici naše zemlje, da ipak imaju mogućnost da kaznu zatvora izdržavaju u našoj zemlji, a time i bolju mogućnost resocijalizacije i druge šanse.

Tu je i Sporazum o pravnoj pomoći u krivičnim stvarima, koji je veoma značajan u obezbeđivanju dokazne asistencije i lakšeg otkrivanja krivičnih dela i njihovih učinilaca. Svakako je važno da širimo krug država sa kojima sarađujemo u oblasti borbe protiv kriminala i potvrđivanjem ovih sporazuma mi zapravo potvrđujemo neophodnost te saradnje i dajemo joj podršku i pravni osnov.

Četvrti sporazum jeste Sporazum o pravnoj i sudskoj saradnji u građanskim i trgovinskim stvarima, koji je takođe važan, jer kako je ojačana ekonomska saradnja između naših zemalja i ljudima omogućeno da rade, zarađuju i međusobno trguju, i kao pravna i kao fizička lica, neophodno je obezbediti i efikasnu sudsku zaštitu u slučaju eventualnih sporovo, kako kroz procesnu asistenciju, pristup sudovima, tako naravno i kroz priznanje izvršenja sudskih i arbitražnih odluka.

Sve ovo može biti od značaja i za naše državljane koji žive i rade najčešće u Abu Dabiju i Dubaiu, ali ono oko čega negde treba da budemo saglasni jeste da mnogo važnije od sporazuma i benefita koje oni donose za naše državljane koji tamo žive jeste da nastavimo da radimo na tome da obezbedimo da naši ljudi ovde imaju sve ono zbog čega odlaze. Dakle, bolje životne i radne uslove, mogućnost da budu i stambeno obezbeđeni, pa sve do pravne zaštite u svojoj zemlji.

Takođe, predlog na dnevnom redu jeste i Sporazum sa Brazilom. Veoma je sličan i takođe se odnosi na pravnu pomoć u građanskim stvarima. Za naše građane donosi slobodan pristup sudovima u Brazilu, nacionalni tretman pred tim sudovima, oslobođenje od aktorske kaucije, besplatnu pravnu pomoć itd.

Kada je reč o pravnoj zaštiti pred našim sudovima, pred Narodnom skupštinom je Predlog za izbor predsednika u šest sudova, kao i 28 kandidata za sudije. Ja sam lično među poslanicima koji jedva čekaju da se ove teme isele iz Narodne skupštine. Ne zato što ne volim da pričam o tome, već zato što jedva čekam da ustavne promene, u koje iskreno verujem, dobiju svoju zakonsku konkretizaciju i da dobiju epilog u praksi, kako bi benefiti novih ustavnih garancija dobili svoj odsjaj i u očima građana.

Svakako da sudije ne treba da čekaju početak primene novog mehanizma njihovog izbora, već treba da budu nezavisni od samog stupanja na sudijsku funkciju, nezavisno od toga da li ih je izabrao parlament ili Visoki savet sudstva i da, naravno, od prvog dana sudijskog poziva, kao neki povez preko očiju, ispred sebe stave zakon i da neguju svoju stručnost i nepristrasnost.

Nove sudije koje danas biramo sigurno će samim učešćem u radu i preuzimanjem dela predmeta doprineti efikasnijem radu sudova i bržem odvijanju sudskih postupaka, jer znamo da je upravo trajanje sudskih procesa najčešća primedba koju građani imaju na rad sudova.

Jedno od mogućih opravdanja za to bi svakako bio i kadrovski deficit koji nesporno postoji u pravosuđu i tek će u narednom periodu to biti aktivno pitanje, budući da se pominje potreba za čak 500 novih sudija u budućnosti.

Zbog toga, pored normativnih unapređenja na kojima smo radili i na kojima ćemo u narednom periodu i dalje raditi, svakako treba i na druge načine da učinimo sudijski poziv atraktivnijim za mlade pravnike. Kada to kažem, pre svega mislim na unapređenje materijalnog položaja sudija.

Što se tiče kandidata za predsednike sudova, oni su dobili pozitivno mišljenje svojih kolega i sudova u kojima su radili, što smatram da je dovoljna preporuka za njihov izbor, jer same sudije najbolje znaju ko među njima ima najviše sklonosti ka organizacionim poslovima i ko bi najbolje obavljao posao rukovođenja sudskom upravom, dok mi iz parlamenta u vidu te okolnosti nemamo, što sve ide u prilog stavu potvrđenom na referendumu, da izbor predsednika sudova treba izmestiti iz Narodne skupštine u Visoki savet sudstva.

Sve u svemu, glavni zadatak zakona koji su na dnevnom redu danas i koje ćemo usvojiti u danu za glasanje, kao i kandidate za sudije i predsednika sudova koje nadam se da ćemo izabrati, jeste da s jedne strane ne bude zaštićenih, da ne bude onih koji bi bili imuni na primenu prava i isto tako da ne bude ni nezaštićenih, već da zaista svaki pojedinac može da računa da će država zaštititi njegova prava i da neće postojati ni jedan jedini predmet koji će godinama čamiti u nekoj fijoci, čekajući da nadležni organi za njega pokažu interesovanje.

To je i moja poruka za kandidate za nosioce pravosudnih funkcija. Nadam se da će u danu za glasanje biti izabrani i unapred im čestitam na tome, želim im uspeh i sreću u radu. Vama se zahvaljujem na pažnji.

Hvala vam.
Povreda Poslovnika.

Poštovani predsedniče Narodne skupštine, gospodine Orliću, maločas je povređen član 104, pravo na repliku. To je kada vi niste bili u sali, ali imam obavezu da ukažem. Predsedavajuća je bila gospođa Božić, koja je uskratila pravo na repliku gospodinu Miroslavu Aleksiću, šefu poslaničke grupe.

Dozvolite mi da vam pročitam šta je rekao gospodin Jovanov: „Ja neću ulaziti sada u sve ove detalje koje je maločas gospodin Aleksić rekao, odnosno izneo“.

Ja sam ukazao na tu povredu Poslovnika i pozvao predsedavajuću zbog toga što nije dozvolila gospodinu Aleksiću da se obrati, ukazao joj da je direktno gospodin Aleksić bio prozvan i da mu je opet, po ko zna koji put, uskraćeno pravo da odgovori. Predsedavajuća je na to, kada sam joj to citirao i pozvao je da ispravi ovu povredu Poslovnika, u skladu sa članom 103. i rekao joj da je povreda učinjena i da tu povredu i otkloni. Ona je rekla – kada budem videla stenobelešku, naravno da ću to i učiniti.

Evo, ja sam vam sada pročitao stenobelešku, ukazao sam vam na povredu Poslovnika, nije nikakva teška mera, jedino što treba da odradite jeste da ovu povredu koju je predsedavajuća učinila otklonite i da dozvolite pravo na repliku, po prvi put, šefu poslaničke grupe Narodne stranke, gospodinu Aleksiću. Nije ništa teško, ne boli, dajte mu pravo na repliku.

Ako sam vas dobro razumeo, u delu sednice kada nisam bio tu, a to je bilo pre više govornika, vi smatrate da je trebalo da bude replike. Kako mislite da je moguće da se sada dobije replika?
(Stefan Jovanović: Pitajte potpredsednicu koja je bila u sali. Nije naš problem što vi niste bili u sali.)
To u skladu sa Poslovnikom ne može.
Ako želite, može Skupština da glasa na tu temu. (Ne)
(Stefan Jovanović: Dozvolite da odgovorim, pitajte gospođu Božić.)
Reč ima Vladimir Gajić.

Poštovani narodni poslanici, hteo sam da ukažem, pošto je ovo objedinjena rasprava u hitnoj sednici, da i na ovoj sednici odlazeći Visoki savet sudstva, kršeći odredbu člana 7. stav 2. Ustavnog zakona za sprovođenje Ustava ponovo predlaže izbor predsednika sudova, ovog puta se radi o šest sudova u Republici Srbiji.

Na prethodnoj sednici Skupština je neustavno izabrala, na predlog Visokog saveta sudstva, predsednike nekih od najvažnijih sudova u Republici, predsednika Upravnog suda, to je jedini upravni sud u zemlji, predsednika Privrednog apelacionog suda, to je jedini drugostepeni sud za privredne sporove u zemlji i predsednika Apelacionog suda u Beogradu, koji je najveći apelacioni sud u Srbiji.

Nekima od tih novoizabranih predsednika koji su izabrani na prethodnoj sednici to je treći, nekima i četvrti mandat, tako da koliko sam uporedio u njihovim biografijama, ispašće da su više od polovine svoje sudijske karijere proveli kao rukovodioci u tim sudovima.

Ovog puta, što je za pohvalu, iako je neustavan predlog, Visoki savet je neke od ovih predsednika sudova izabrao među pet ili četiri, video sam u Valjevu i mislim u Rumi, kandidata. Inače, ranije je bila specijalnost Visokog saveta sudstva da to uvek bude jedan kandidat. Znamo da je izbor između jednog kandidata izbor koji podseća na neke političke sisteme kojih smo se mi valjda u Srbiji odrekli.

Recimo, predsednica Vrhovnog kasacionog suda i predsednica Visokog saveta sudstva je takođe bila jedini kandidat za tu funkciju. Republička javna tužiteljka gospođa Zaga Dolovac je takođe bila jedini kandidat, inače, to sam pogledao u njenoj biografiji, čini mi se da će ona uspeti da dostigne čitavih 20 godina na toj funkciji, što je stvarno jedan neprevaziđeni raritet u Evropi.

Za razliku od objašnjenja koja je danas ovim povodom u jednom trenutku dao i predsednik Skupštine, nekom od poslanika je replicirao i rekao da se on zalaže za nezavisno sudstvo i da je zbog toga glasao na referendumu da budu usvojeni amandmani. Kolega Martinović, ministar, je jednom poslaniku opozicije stavio primedbu da ne može da se čita samo jedna odredba, nego mora da se vidi i celina teksta Ustavnog zakona koji služi za sprovođenje ustavnih amandmana koji su usvojeni.

Sebi dozvoljavam da sam dovoljno sposoban da pročitam jasne i nedvosmislene odredbe Ustavnog zakona i Ustava Republike Srbije i da zaključim dve stvari. Jedna je, po Ustavu, Skupština više ne može da bira sudije, ni predsednike sudova, ni sudije koje se prvi put biraju. Po članu 7. stav 2. Ustavnog zakona, moguće je da u ovom prelaznom periodu koji traje godinu dana najduže, dok se ne donesu novi pravosudni zakoni, Skupština izabere sudije i tužioce koji se biraju prvi put.

Bilo bi u toj odredbi jasno naznačeno, zato što je Ustav uvek precizan i ništa ne ostavlja nedorečeno, stajalo bi da je moguće u ovom periodu da Skupština postavlja i predsednike sudova, ali to ne stoji.

Zbog toga, koliko god se trudili, drugačije tumačenje može da bude političko, možemo ovde da vodimo, ne znam kakve diskusije, ali eto, ja bih vam preporučio ministru Martinoviću, koji je danas ovde, da kažem u jednoj poziciji da zastupa i Ministarstvo pravde izgleda, a on je vrlo solidan pravnik može da pita profesora Petrova koji je bio predsednik Radne grupe, kako je do ovoga došlo? Ja mislim da su oni slučajno to zaboravili, ali zbog toga što su zaboravili ovde odlazeći sastav Visokog saveta sudstva nastavlja da daje predloge ovoj Skupštini i Skupština ulazi u nešto u šta ne bi smela, a to je da krši najviši pravni akt ove zemlje.

Ja sam bio protiv donošenja ovih ustavnih amandmana, glasao sam protiv na referendumu kolike su moje mogućnosti, a one su bile male, pokušavao sam da učestvujem u nekoj kampanji da ne prođe taj referendum i jedan od glavnih razloga su bili zapravo ti amandmani 13 i 20. Trinaesti amandman koji reguliše način izbora članova Visokog saveta sudstva budućeg i tamo postoji jedan izuzetak isto kao i u amandmanu 20 kada je u pitanju izbor vrhovnog državnog tužioca takođe postoji izuzetak, a taj izuzetak će u stvari biti pravili. Nikada više, a to je dobro za demokratiju u Srbiji, niko u ovoj Skupštini neće imati dve trećine i neće imati tri petine i uvek ćemo doći u situaciju da se jedan deo sastava Visokog saveta sudstva ili vrhovni državni tužilac bira na osnovu tog izuzetka od strane članova komisije u koju, evo za Visoki savet sudstva spadaju, predsednik Narodne skupštine, predsednik Ustavnog suda, predsednik Vrhovnog suda, vrhovni javni tužilac i Zaštitnik građana. To su ljudi čija imena i prezimena mi danas znamo i zbog toga nema govora o tome da se suštinski ušlo u to da se izvrši potpuna depolitizacija izbora glavnih funkcija u pravosuđu i da pravosuđe postane nezavisno, jer će izbor uvek biti po ovom izuzetku.

Ono što još hoću da dodam, to je da, nezavisnost sudstva ne zavisi od pravnog okvira, od pravnog poretka jedne zemlje, u ovom slučaju Srbije, od Ustava, od zakona, ona zavisi od ljudi, zavisi od ljudi koji treba da imaju karakter, koji treba da imaju čvrstinu, koji treba da budu pravnici koji su izgrađeni kao nezavisni i slobodni ljudi i to je ono što je srpski problem. On, ja mislim, ide unazad u prosvetu, jer je problem našeg društva što se mladi ljudi, a u ovom slučaju pravnici, od osnovne škole, preko gimnazije do pravnog fakulteta, ne uče da budu slobodni ljudi koji kritički misle, nego se nažalost uče da budu ljudi koji su poslušni.

Tako da nije problem u pravu, problem je u kulturnom modelu. Mi nismo imali nezavisan sud ni ranije, nećemo ga imati ni sada, a verovatno ga nećemo imati još dugo u budućnosti. Nismo ga imali, da budem vrlo pošten i fer prema danas vladajućoj stranci, nismo ga imali ni za vreme vaših prethodnika, nismo ga imali ni za vreme Miloševićevog režima 90-ih, pogotovo ga nismo imali za vreme komunizma. Mi nikada nismo imali nezavisan sud, a glavni problem je zato što je to naš kulturni model. Zato što je kulturni model u pravosuđu Pavlovljev refleks na osnovu koga deluju ljudi koji su na pravosudnim funkcijama, a Pavlovljaef refleks uslovljava da uvek slušaju i rade ono što od njih očekuje izvršna vlast.

Da zaključim, ja mislim da u Srbiji postoji samo partijska vlast, i to po mogućnosti apsolutna i to je ono što je kulturni model Srbije koji se ovde gaji u kontinuitetu 80 godina. To nije problem samo pravosuđa i nije problem samo pravnika, to je problem našeg celokupnog društvenog života. Kad budemo, kao društvo bi imali snage i znanja da promenimo taj kulturni model, tada ćemo možda izaći na neki put i biti u stanju da postanemo jedno normalno i pravedno društvo. Hvala vam.

Narodni poslanik Milorad Bojović.
Izvolite.

Hvala, gospodine predsedniče.

Poštovani predstavnici Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, ja ne znam ni jednu zemlju na svetu u kojoj političari u medijima svakog dana govore da mediji nisu slobodni. Isto tako ne znam ni jednu zemlju u kojoj mediji toliko slobodno mogu da objavljuju šta god hoće, o kome god hoće, koliko god hoće, kao u Srbiji, mimo svih uzusa novinarstva. Dakle, nije sloboda medija ono o čemu danas raspravljamo i nije sloboda medija ono za šta se bore predstavnici opozicije. U stvari u pitanju je njihova potreba da sve medije podrede sebi i svojoj politici, zato postoje mnogi dokazi, teorijski i empirijski.

Krenućemo prvo od ovih teorijskih. Da bi jedan mediji bio slobodan neophodno je da nema vlasnika. Svi mediji sveta od kada su nastali do danas imaju svoje vlasnike i oni zastupaju političke interese ili ekonomske interese svog vlasnika. Mi imamo dve televizije i 23 druga medija koji pripadaju jednoj medijskoj grupaciji koja uporno godinama tvrde da im je nešto zabranjeno da pišu i da rade. Poslednjih meseci oni vode kampanju da im se dodeli jednoj od te dve televizije frekvencija za emitovanje programa na nacionalnom nivou. Da bismo utvrdili kako to funkcioniše u skladu sa zemljama zapadne demokratije na koju se poslanici sa one druge strane tako često pozivaju, ja ću vas podsetiti da u SAD koja za ove naše kolege sa suprotne strane sale nesumnjivi bastion demokratije, nijedan mediji, nijedno lice, nijedna strana vlada ne može da osnuje nijedan mediji na teritoriji SAD.

Dakle, šta je tu suština? Etar kao vrednost pripada građanima i građani bi u svim zemljama sveta trebali da odlučuju kome će da dodele taj etar. U zemlji Srbiji mi imamo nezavisno Regulatorno telo, REM koje odlučuje o frekvencijama na jedan objektivan način, odolevajući pritiscima koje ova grupacija o kojoj sam govorio 25 medija sprovodi već nekoliko meseci.

Poslanici sa one druge strane sale su danas često puta rekli da su slobodni samo oni mediji koji izveštavaju o delatnostima opozicije. Ja ne znam nijedan udžbenik, teorije države i prava, ne znam nijedno političko filozofsko delo koje na nedvosmislen način može da kaže da su slobodni samo oni mediji koji izveštavaju o opoziciji. Zapravo su stvari drugačije. Postoje političke organizacije koje se nadmeću da dođu na vlast. Oni koji bolje rade svoj posao, koji imaju bolji program, koji su agilniji na terenu, dođu na vlast, a oni koji nisu ostanu u opoziciji. Nigde i nikada ni u jednoj državi sveta nije propisano da bi mediji bili objektivniji, slobodniji ili nezavisniji ako pozitivno izveštavaju o jednima, a negativno o drugima.

Kako to funkcioniše? Ova grupacija od 25 medija, otvoreno navija za opoziciju i ja smatram da mediji ne mogu biti slobodni ukoliko zastupaju interese bilo koje političke stranke. To je sa jedne strane. Sa druge strane, ovde smo čuli da su RTV, odnosno Redio-televizija Vojvodine i RTS zavisni zato što verovatno ne izveštavaju o tome kako opozicija ima super program, o oni o tome ne žele da izveštavaju. Ali je u isto vreme 2013. godine kada je Strategija razvoja RTV potpisao Bojan Pajtić i pisao je zajedno sa menadžmentom RTV, bila super slobodna. Znate zašto je bila slobodna? Da ne izveštava o onih 112 pogona lažnih tehnologija o kojima stalno pričam. Od tih 112 pogona lažnih tehnologija izveštavao je samo „Građanski list“. Mi smo nedvosmisleno utvrdili na 112 lokacija da nijedan od tih pogona lažnih tehnologija nikada nije realizovan osim što su u njega upumpane pare iz pokrajinskog budžeta. Dakle, RTV je tada bila jedan privatni servis jedne političke garniture.

Takođe, sa one druge strane čujemo da ih je malo bilo u medijima, a da Vučića ima previše i da je Vučića bilo u medijima više kada je bio u opoziciji. To je tačno, ali ću vam ja reći da u vreme koje oni pominju Vučić je predstavljao političku organizaciju koja je pojedinačno bila najjača politička snaga u Srbiji, koja je osvajala preko dva miliona glasova. U skladu sa tim je on bio dva puta manje u medijima, na RTS-u i drugim medijima, nego što su oni danas. Dakle, oni svi zajedno danas imaju u pola manje od onoga što je Vučić imao tada kao opozicionar, tako da taj njihov argument apsolutno nije tačan.

Takođe, kažu – Radio-televizija Srbija navija za vlast. Možemo da se složimo sa tim. Javni medijski servis u svakoj državi sveta postoji da izveštava o aktivnostima vlasti koje su važne za građane te države. Dakle, ne izveštava RTS privatno o građaninu Aleksandru Vučiću ili privatno o bilo kom građaninu, ministru. Radio-televizija Srbije izveštava o aktivnostima Vlade Srbije, o aktivnostima predsednika koje se tiču budućnosti i razvoja države Srbije. Dakle, i tu smo stvar rešili.

Takođe bi trebalo da se definiše sledeće. Kada se tako razmatra strategija razvoja javnog medijskog servisa, trebalo bi da svako sa one druge strane sale ko je spremana da traži od RTS-a da mu zabrani da o njemu izveštava kada dođe na vlasat, to potpiše i overi kod notara, uz klauzulu da podnese neopozivu ostavku ako bude postupao drugačije. Da li znate šta će se desiti? Niko se neće zakleti. Niko neće otići kod notara da overi tu zakletvu, jer šta? Kada bi došli na vlast, ali, kako da vam kažem, dosadašnji politički rezultati pokazuju da se to neće desiti skoro, ali da postavimo to kao hipotetičku tezu, kada bi se desilo da oni dođu na vlast da li znate šta bi radili? Doneli bi još gori Zakon o javnom informisanju nego što su ga doneli 2009. godine, kada su propisali drakonske kazne za urednike i novinare, kada su zabranili novinarima da izveštavaju o aktivnostima i mahinacijama političara sve dok se ne donese pravosnažno sudska presuda.

Pošto je tema jednog od prethodnih govornika bila to, pravosuđe, ja ću vam reći da li znate kako je to bilo moguće? To pravosuđe su isto reformisali kada su doneli 2009. godine skandalozni Zakon o javnom informisanju na način da sudije i tužioci mogu da postanu samo osobe koje su dovoljno komunikativne.

Ja sam kao urednik dobio od jednog sudije rešenje kojim je odbijena njegova kandidatura za sudiju uz to obrazloženje, da nije dovoljno komunikativan. Šta to znači možemo samo da pretpostavimo - da nije hteo da sudi onako kako mu se traži iz tadašnje vladajuće stranke.

Osim toga, u to vreme koje nam se predstavlja kao vreme slobode demokratije, kada bi ponovo oni došli na vlast, znate šta bi radili? Isto što su radili u to vreme - stavili bi medije pod uticaj tako što bi ponovo plasirali sve novce iz svih kompanija u Srbiji preko dve marketinške agencije, pa bi onda vlasnici, urednici, direktori medija bili ucenjeni. Ukoliko krenu da nešto kritikuju, ostajali bi bez novca za reklame. Takođe, vršili bi pritisak na kolportere da opstruišu distribuciju štampe.

To su radili. Ja to pouzdano znam. Naređivali su kolporterima da dve trećine tiraža drže ispod tezge, da ga nikada ne stave u prodaju, a onda su posle mesec dana vlasnici medija, smatrajući da ne mogu da prodaju svoje novine, smanjivali tiraže i tako dolazili u poziciju da njihov medij postane manje uticajan.

I, na kraju, samo ću reći još ovo. Mediji nisu tu da bi o njima odlučivali političari na način kako se ovde traži. Mediji treba da budu slobodni u skladu sa svojom uređivačkom politikom. Nezavisna regulatorna tela treba da budu slobodna i da se ponašaju isključivo prema svom Statutu, kao što se to radi i danas.

Ne možemo da se vratimo, da se ne vratimo na početak. Nije ovde u pitanju borba za slobodu medija, ovde je u pitanju borba za to da opozicija kontroliše sve medije i samo tada, kada bi svi mediji izveštavali njima u korist, mediji bi postali slobodni. Znate šta bi se desilo kada bi „Pink“ kojim čudom počeo pozitivno da izveštava o njima, zaboravili bi i „Zadrugu“ i „Parove“ i sve, a kada bi RTS izveštavao u meri u kojoj oni žele da izveštava o njima, oprostili bi Bujoševiću sve što su izgovorili o njemu do sada.

Hvala vam.

Reč ima Borko Stefanović.