Hvala.
Zamoliću vas samo da mi se uvaži da imam vreme od početka.
Poštovani predsedavajući, poštovani predsedniče Republike Srbije, ja sam nekoliko puta prisustvovao razgovorima koje ste vodili sa rahmetli akademikom muftijom Zukorlićem. Sećam se, svakog puta ste spominjali rečenicu „stavite se u moje cipele“. Iskren da budem, ne bi se mogao danas staviti u vaše cipele, a verujem da se ne bi mogao staviti niko od narodnih poslanika koji danas ovde prisustvuju, ni pozicije, ni opozicije zato što ste vi danas u jednom od najtežih momenata i situacije u kojoj se može naći bilo koji čovek, a posebno državnik, jer rešavate stvari koje su nasleđeni tereti, koje nisu uzrok onoga što ste samo vi delovali, već što je nasleđe generacija.
Isto tako, voleo bih da se narodni poslanici većine srpskog naroda ponekad stave u cipele nas manjinskih naroda i poslanika manjinskih naroda i da poštuju kada govorimo, jer svakog puta kada mi počnemo govoriti dešavaju se ovakvi performansi.
Ono pitanje koje je pred nama danas je jedno od najozbiljnijih pitanja s kojima suočavaju narodi Balkana. Ja ću reći narodi Balkana. Jeste ovo primarno pitanje koje se tiče najviše srpskog i albanskog naroda, ali svesni smo istorije i situacije da to ipak jeste „balkanski čvor“ i da sve ono kako se god odradi može imati veoma velike posledice na celi Balkan.
Zato nas ohrabruje što ste ostali dosledni, što ono što ste nam rekli prethodni put kada ste bili ovde, da nikada nećete vraćati majkama ni albanske ni srpske nacionalnosti decu u kovčezima, i dalje je kontinuitet delovanja i strategije i zato nas ohrabruje ovo što je prva tačka strategija, tj. sačuvati mir, stabilnost i bezbednost građana. To je suština.
Mi kao manjinski narodi, kao manjinski poslanici, ne možemo mnogo uticati na odluku većine u ovom parlamentu, ali zato možemo biti kao onaj mrav iz priče o Abrahamu, odnosno Ibrahimu Alej Selamu koji je video požar, pa je krenuo da gasi taj požar. Kada su ga pitali: „Dobro kako ti malehan tako, šta ti možeš poneti vode“, on je rekao: „Moje je da ja uradim što je do mene, da ja krenem da gasim požar, a božije je da ocenio to“. Mi kao poslanici bošnjačkog naroda, koji realno u ovom parlamentu nemamo većinu, kao što vi rekoste, ne može ni Srbija sprečiti ako većina hoće da prihvati u NATO, u UN itd. Kosovo, nemamo moć da presudimo.
Imamo moć da kažemo svoj stav i da pozovemo i poslanike pozicije i opozicije, pre svega srpskog naroda, kao njihove sugrađane, da se krajnje ozbiljno odnose prema ovoj temi.
Nisu oni odgovorni samo za srpski narod, odgovorni su i za manjinske narode u ovoj državi, odgovorni su za svakog građanina ove države i zato smatramo i dajemo sebi za pravo da kažemo da ne sme biti politikanstva na ovim temama, da ne sme biti jeftinih političkih poena na ovim temama. Vi ste gospodo i pozicija i opozicija odgovorni i za vaš narod i za naše narode. Zašto? Zato što ste većina, zato što ćete vi ili gasiti požare ili ćete ih potpaljivati.
Mi smo ti koji ćemo možda najviše snositi posledice. Kad kažem „mi“, mislim na sve građane Republike Srbije. Mislim tu i na srpski narod, mislim i na Bošnjake, mislim i na Rome, mislim i na Aškalije, Egipćane i na sve manjine. Posebno spominjem i Egipćane, Gorance i Aškalije zato što i oni žive na Kosovu pored albanskog i srpskog naroda.
Trebamo promišljati zaista odgovorno jer ovo pitanje nije pitanje koje samo mi rešavamo, koje se samo tiče nas i zato zaista je odgovorno i važno da se ovome krajnje principijelno odnosimo, da ne razmišljamo emocijama, već zdravorazumski. Da ne razmišljamo onako ako bi možda bi u određenim situacijama uradili, a da ne razmišljamo o posledicama tih situacija. Zato ovako temeljito, kako ste nam obrazložili šta mogu biti posledice jedne i druge situacije zaista je važno da čujemo i mi i da čuju i građani Republike Srbije.
Onaj ko je spreman da na sebe, na svoje breme, natovari krv nevino stradalih ljudi ako krene da se raspaljuje požar, mora snositi posledice. Ja ću podsetiti na još jednu univerzalnu maksimu, iako je ona iz Kurana, koja kaže: „Ko ubije jednog nevinog čoveka, kao da je ubio celo čovečanstvo. Isto tako, ko spasi jednog nevinog čoveka, kao da je spasio celo čovečanstvo“.
Zato, drage kolege poslanici, mi ovde i ovih dana smo najodgovorniji da li ćemo spašavati ljudske živote ili ćemo ih gurati u propast, u ono što smo preživljavali devedesetih godina. To nije ni malo laka odluka, to nije ni malo jednostavna odluka, ali je pre svega važno da se imaju odluke. Ovo što smo čuli o celom procesu i ono što smo pročitali u Izveštaju svedoči o tome da se jako puno radilo, da se jako puno delovalo i da se iz nemoguće situacije vadilo apsolutno ono što je najviše moglo da se uradi u tom trenutku i da je cela poenta u tome da se sačuva mir, da sačuva stabilnost, da se nastavi sa prosperitetom, ekonomskom stabilnošću, da se ne dogodi generacijama naše dece da pokušavaju nekako doći za vizu da odu u neku zemlju EU, a da ne mogu. Da se ne dešava da čekamo u redovima za hleb i ulje kako se dešavalo devedesetih godina, da se ne dešava da se masovno otpuštaju radnici sa poslova i da ne znamo kako ćemo preživeti. To su odluke koje zdravorazumski trebamo donositi.
Naravno, ja ću na kraju samo citirati samo još jednu misao Napoleona Bonaparte, koji je rekao: „Sa bajonetima možete učiniti sve, osim da sednete na njega“. Dakle, na kraju dana, koliko god mi govorili, pokušavali sa bajonetima, opet se mora sesti za pregovarački sto, opet se mora nešto dogovarati. E sada, bolje je i pametnije i mudrije dogovarati pre nego ti bajoneti budu na nekom megdanu, na nekom bojištu. To može najviše doprineti i doneti dobra građanima Republike Srbije.
Zato ćemo mi kao Poslanički klub stranke „Pravde i pomirenja“ – Ujedinjene seljačke stranke – Vojvođanskih Hrvata podržati ovaj izveštaj i napore koji idu prema miru, prema stabilnosti, bezbednosti i prosperitetu Republike Srbije. Hvala.
