Znate, teorije o ubistvu srpskog premijera i teorija ima više, ali znam da ministar unutrašnjih poslova nije podneo ostavku kada mu je ubijen premijer, i to mi je dovoljan pokazatelj, kao i ono što smo mi za onih 10 godina rekonstruisali, šta se tada zapravo dešavalo.
Bilo je tu mnogih stažista u Đinđićevom kabinetu, gde su mnogi izveštaji pre odlazili na neke adrese ambasada, nego premijeru Srbije, ali nemojte molim vas da otvaramo tu temu.
Ovde je važna druga tema koju je pokrenuo drugi vaš kolega, a tiče se Kazablanke u Beogradu. Ako ćemo mi, kao političari Republike Srbije, da dozvoljavamo da nam neko spolja kreira političku scenu, onda to treba da nazovemo tim imenom. Ovu priču nisam počela ja, nego vaš kolega zato što je predsednik Republike Rekao da je Beograd u nekom periodu bio Kazablanka i češće nego što mislite.
Ja sam na to samo želela da podsetim građane Beograda i Republike Srbije koji nas gledaju sada da su slične stvari i sada u toku. Samo da razvijemo celu metodologiju, samo sam ja referisala na značajne izvore kao što su „Njujork tajms“ i „Vošington post“, koliko para, na koji način, koja metodologija, pa tako je odabran Vojislav Koštunica da bude lider, jer su velike marketinške firme pravile svakodnevne analize javnog mnjenja, pa se procenilo da Zoran Đinđić ima više negativan rejting, Vuk Drašković takođe, a Koštunica najmanje negativan rejting, ali o tome ću malo kasnije, i tako je Vojislav Koštunica postao lider ujedinjene opozicije. Zato što su velike međunarodne marketinške kampanje DOS-u radile celu strategiju podržanu ogromnom, nezamislivom količinom para za obaranje srpskog režima. To je poenta.