Poštovane kolege, iako sam imao nameru da se u svom današnjem izlaganju osvrnem na druge teme koje se nalaze na dnevnom redu, događaji na Kosovu i Metohiji koji su prethodnih dana obeležili sve ono što se dešavalo, u danima koji su bili iza nas, motivisali su me da se još jedanput osvrnem na ovu veoma važnu temu.

U trenucima dok narodni poslanici u Narodnoj skupštini Republike Srbije imaju mogućnost da diskutuju o Predlogu zakona o slobodi kretanja na Zapadnom Balkanu, čijom bi se ratifikacijom Republika Srbija obavezala da prihvati i prizna lične karte i diplome koje izdaju organi samoproglašene republike Kosovo, režim Aljbina Kurtija pokušava da do kraja sprovede okupaciju severnog dela južne srpske pokrajine.

Podsetiću vas na onaj čuveni grafit koji se godinama iza nas nalazi u centru severne Kosovske Mitrovice i koji kaže – jer odavde nema nazad. On predstavlja simbol otpora srpskog naroda koji vekovima odoleva pritiscima koji se prema njima vrše, koji godinama unazad odoleva svim režimima u Prištini, koji uspešno odoleva albanskim ekstremistima koji pokušavaju da zaposednu i ovaj deo Republike Srbije. Ta severna tvrđava dobro se držala svih ovih godina.

Međutim, u nedelju imali smo prilike da vidimo jednu drugu vrstu pritiska, jedan perfidni način borbe protiv srpskog naroda. U četiri opštine na severu Kosova i Metohije koje imaju većinski srpsko stanovništvo održani su izbori koje je raspisala Priština. Srbi su ih, sa punim pravom, bojkotovali, zbog celokupnog terora koji režim Aljbina Kurtija nad njima sprovodi u godinama koje su iza nas. Režim Aljbina Kurtija je taj i takav bojkot iskoristio da ovih dana pokuša da u te četiri severne srpske opštine instalira svoje gradonačelnike.

Kada smo govorili o tome, mi predstavnici Srpske stranke Zavetnici, državotvorne opozicije, kada smo najavljivali jedan takav scenario, kada smo upozoravali da je reč o jednoj novoj prevari i da od te zajednice srpskih opština nema ništa, a da i ako ona bude bila osnovana, biće osnovana po zakonima i po ustavu neke samoproglašene republike Kosovo. Kada smo rekli da nemamo ni jedan razlog da kao država više pristajemo na ustupke, kada nema više razloga jer nećemo dobiti ništa, napadani smo ovde da smo Kurtijevi Srbi, da smo neke lažne patriote i da smo anti državna opozicija.

Iste epitete dodeljivali ste nam i onda kada smo upozoravali da za onim stolom za kojim se danas pregovara u Briselu ništa dobro neće proisteći za srpski narod na Kosovu i Metohiji. Dok se za tim i takvim stolom bude pregovarali, pod ovim uslovima pod kojima se pregovara danas, Srbija neće dobiti ništa, već će, kao i do sada, davati i predavati.

Juče je glasanjem u Komitetu ministara započet proces ulaska samoproglašene republike Kosovo u Savet Evrope. Koristim ovu priliku da se zahvalim državama koje nisu glasale za to. Želim da se zahvalim Kipru, Španiji, Mađarskoj, Rumuniji, Azerbejdžanu, Gruziji, koji su tim glasanjem dokazali svoj principijelni stav i dokazali da poštuju teritorijalni integritet i suverenitet Republike Srbije.

Međutim, ono što želim takođe da istaknem, da su juče zemlje KVINTA u momentima dok su pozivale zemlje članice da podrže ulazak Kosova u Savet Evrope, kao argument koristile činjenicu da Republike Srbija u Briselu, a kasnije i u Ohridu, prihvatila ono što nazivamo francusko-nemačkim ultimatumom. Kao što znate, u tom francusko-nemačkom sporazumu stoji onaj član koji kaže da se Republika Srbija neće protiviti ulasku samoproglašene republike Kosovo u međunarodne institucije.

Kada smo ovde tražili da se održi jedna posebna sednica o Kosovu i Metohiji koja će za temu dnevnog reda, temu diskusije imati taj francusko-nemački ultimatum, a ne izveštaj Kancelarije za Kosovo i Metohiju, kada smo tražili da u ovoj skupštinskoj sali definišemo ono što će biti dalje pregovaračke pozicije, kada smo tražili da ovde i na ovom mestu definišemo šta je to što su crvene linije, govorili ste nam da za to nema potrebe.

Nikada, ni pismeno, ni usmeno, ni tiho, ni glasno, ni javno, ni tajno nismo smeli da pristanemo na takve stvari. Niste smeli da na taj način ugrozite državne i nacionalne interese Republike Srbije.

Da li je moguće da u našem društvu i dalje postoje oni koji gaje toliku dozu političke lakomislenosti da mogu da veruju da Brisel i EU žele nešto dobro Srbiji i srpskom narodu? Koliko još rundi pregovora je potrebno da shvatimo da smo, nažalost, pred nokdaunom? Koliko još packi od strane EU treba da primimo da bismo shvatili da oni nas tamo ne žele i da nema kraja njihovim ucenama?

Koliko ćete još snagu i resurse trošiti na obračun sa državotvornom opozicijom, sa predstavnicima Srpske stranke Zavetnici? Da ste barem deo tog entuzijazma usmerili prema borbi za nacionalne interese u Briselu, verujem da bi rezultat na onom semaforu, koji toliko pominjemo, bio mnogo drugačiji, ili možda ne greše oni koji tvrde da je najbolje što radite, u stvari, vođenje tih propagandnih ratova i političke kampanje.

Verujte mi, ja bih lično, a verujem i moje kolege, voleo da ste vi u pravu. Prihvatio bih da smo mi lažne patriote, da ste vi u pravu, ali nažalost, događaji nas demantuju. Sva naša upozorenja su se dokazala kao tačna.

Srbija više nema kondicije da trpi vaše pogrešne političke procene i vaše pogrešne političke odluke. Nema više vremena za slepo verovanje u to carevo novo odelo. Srbija već odavno ne veruje u taj mit o EU, iako se ovih dana i vi i vaši ideološki saveznici sa ove strane trudite da tu temu rehabilitujete. Uzvikujete parole, kažete – pravac Evropa, a ja se bojim da smo mi kao društvo koje vi vodite potpuno izgubili kompas. I ta mantra da EU nema alternativu je prevaziđena i smatram da ste i vi koji se i dalje borite za tu mantru takođe prevaziđeni. Hvala.

Reč ima ministar Selaković.

Zahvaljujem, uvažena predsedavajuća.
Dame i gospodo narodni poslanici, kao član Vlade Srbije, ali Boga mi i kao neko ko je imao tu priliku da u nekom drugom mandatu, takođe kao član Vlade, učestvuje u razgovorima sa predstavnicima kosovsko-metohijskih Albanaca i da u Brisel putujem, ako se ne varam, preko 30 puta na takve razgovore, našao sam za potrebno da reagujem na mnoge neistine i jeftine političke fraze koje su ovde prosute, od retoričkog pitanja - da li je moguće da postoje oni koji gaje toliku dozu političke lakomislenosti, da nije to već postavljeno kao pitanje, ja bih ga postavio kao pitanje - da li je moguće da postoje oni koji gaje toliku dozu političke lakomislenosti?
Spadam među one koji smatraju da je pitanje Kosova i Metohije pitanje koje apsolutno sve koji se ozbiljno bave politikom u Republici Srbiji treba da nas ujedinjuje. Dakle, sve da nas ujedinjuje, a pogotovo da ujedinjuje one koji pripadaju mlađoj populaciji, koji su od predaka nasledili, ne samo slavna i mučenička predanja, nego i jedan težak balast prošlosti na koji nismo mogli, neki manje, a neki ni malo, da utiču.
Podsetiću vas, a to građani Srbije veoma dobro znaju, da nas je pre 11 godina pitanje Kosova i Metohije sačekalo kao nešto što je bilo stavljeno ad akta i skinuto sa dnevnog reda, da o tome ni u Evropi ni u svetu gotovo niko nije hteo da razgovara.
Podsetiću vas da smo pre 10 godina, postizanjem Briselskog sporazuma, uspeli da obezbedimo jedan period kakvog, takvog mira i stabilnosti za Srbe na Kosovu i Metohiji, da im pomognemo da ostanu i da opstanu, da im pomognemo konkretnim delovanjem, delima i ulaganjima na teritoriju Kosova i Metohije. Možda to neko ne želi da vidi, možda neko nije želeo da vidi, ali to jesu činjenice. Kada se ode u Pasjane može da se vidi porodilište u kome se srazmerno broju naših ljudi i dalje najviše dece rađa i rađa se sve više. Podsetiću vas, pre devet godina to je bila ledina, tu porodilišta nije bilo. Napravila ga je država Srbija, napravila ga je Vlada Srbije na čijem je čelu u tom trenutku bio predsednik Vučić. Ovo dajem samo kao jedan primer, a takvih primera je na Kosovu i Metohiji bezbroj.
Našao sam za potrebno i shodno da se javim i da govorim ovde u ime Vlade, jer sam bio član Vlade i na čelu jednog drugog resora u kojem periodu je za manje od dve godine osam država donelo odluku o povlačenju jednostrano priznate nezavisnosti tzv. Kosova. Dakle, u te dve godine kada sam bio na čelu resora spoljnih poslova to je učinilo osam država, od kojih je jedna treći put u svojoj istoriji članica Saveta bezbednosti. Ta politika povlačenja priznanja jednostrano proglašene tzv. nezavisnosti Kosova, nije ništa drugo nego politika predsednika Vučića, jer je upravo Aleksandar Vučić inicirao takvu politiku, a sprovodilo je Ministarstvo spoljnih poslova u različitim Vladama Republike Srbije.
Rečeno je da Srbija nema više vremena da trpi pogrešne političke procene. Tako je. Mnogo ih je trpela do 2012. godine, pa nam je do te godine pričano, pre 2008. godine, kako slučajno li proglase u Prištini nezavisnost država će da aktivira akcioni plan i zna dobro šta će da radi. Šta je bilo od tog akcionog plana? Šetnja beogradskim ulicama i paljenje ambasade, i to je to. To je bio akcioni plan, a onda bezmalo preko 80 država članica UN priznavalo tzv. nezavisnost Kosova. Samo priznavali, niko nije povlačio. Pre toga su bile fraze gde smo ubeđivani da treba da dostignemo određene standarde, pa da onda govorimo o statusu, pa je onda bilo standardi i status, pa su onda došli standardi posle statusa i nikada ništa.
Podsetiću sve ukupnu javnost na nešto čega se sećam iz vremena kada sam bio mnogo mlađi, ali sam i ozbiljno čitao o tome. Kada je 1995. godine potpisivan Dejtonski mirovni sporazum, ogroman je broj bio srpskih političara koji nisu bili spremni to da podrže. Danas se za Dejtonski mirovni sporazum držimo kao našeg najjačeg argumenta za opstanak dejtonske Bosne i Hercegovine, čiji je sastavni deo Republika Srpska.
Da li je idealan Briselski sporazum? Podsetiću vas na nešto. Kada je u tim pregovorima izašao prvi nacrt tog sporazuma, koji je predsednik Vučić tada odbio, u njegovoj tački 14. je stajao ultimatum da mi prihvatimo ulazak Prištine u UN. Odbijeno je. Pokušali su to neki drugi predsedniku Vučiću da nametnu i posle 10 godina. Odbijeno je.
Možemo mi da pričamo mnogo, možemo da pričamo i danima i satima, mnogo je važnije ono što se radi. Politika Aleksandra Vučića je pokazala da je nesumnjivo i apsolutno i rodoljubiva i patriotska. Oni koji ga etiketiraju za vođenje izdajničke politike ne mogu da objasne jednu stvar, a kako to, kako to da za 10 godina, za 11 godina nije uradio ništa od toga za šta ga optužuju?
Citiraću jednog velikog čoveka, koji se upokojio pre gotovo dve i po godine, blaženopočivšeg patrijarha Irineja Gavrilovića koji je rekao da se predsednik Vučić lavovski bori za Kosovo i Metohiju i bio sam u prilici i da prisustvujem nekim od tih borbi i da vidim kako se to radi i da se ponosim što imamo napokon predsednika koji je u stanju bio i pre dva dana i Kvinti da kaže kako se ponaša i kakvi jesu, bez ikakvih problema. Mi ako zaista želimo da se borimo za Kosovo i Metohiju, onda moramo neke stvari dobro da znamo. Postoji ono što se radi i ne govori i apsolutno sam saglasan da samo neko ko gaji neverovatnu dozu političke lakomislenosti treba da očekuje da se javno svugde i o svim planovima i političkom delovanju govori.
Hvala Bogu nemamo vlast koja bi bila tako glupa, lakomislena i nepromišljena da ne prepoznaje veoma ozbiljan i težak geopolitički trenutak.
U jednoj stvari mogu da se složim sa uvaženim prethodnim govornikom. Ako nešto ne smemo da zaboravimo kao narod a, podsetiću vas, bilo je vremena 90-ih, pardon 2000-ih kada smo zaboravljali. Zaboravljali smo 2000-ih da samo pet država, samo pet država u Generalnoj skupštini UN 1992. godine je glasalo protiv naše suspenzije u članstvu, pa smo 2000, 2001. godine u nekim od tih država zatvorili ambasade, pa smo pričali o njima kao o nekim zemljama trećeg sveta.
U Tanzaniji smo zatvorili ambasadu. Ta država je 1992. godine glasala protiv naše suspenzije u Generalnoj skupštini UN. Ta država je, nažalost, u vreme onog režima do 2012. godine donela odluku o priznanju tzv. nezavisnosti Kosova, država koja ima preko 50 miliona stanovnika. To su učinili isti oni koji su u vreme kada je naša država grcala pod sankcijama, kada nismo mogli da nabavimo ni od koga lekove, nabavili ih iz NR Kine, a ti isti pričali da su to lekovi za male žute ljude i da mi ne treba to da pijemo. Bruka i sramota! E, takvi su bili podložni neviđenoj dozi političke lakomislenosti.
Takvi su nas ubeđivali da je KiM demokratsko pitanje i samo li se skloni Milošević sa vlasti, demokratskim sredstvima to će biti rešeno, to demokratsko pitanje. Onda ti što su to rešavali kao demokratsko pitanje najgore krvnike i zločince srpskog naroda su puštali iz zatvora. Puštali ih iz zatvora ti isti koje su oni pustili iz zatvora, dizali su u vazduh autobus „Niš ekspres“ kod Podujeva. Ti isti! I nikome ništa! Tog istog Kurtija koji danas pokušava da na severu KiM zavodi svoju strahovladu. Pa, ko ga je pustio iz zatvora? Ko ga je pustio iz zatvora? Danas se svi ponašaju kao da se to nikada nije dogodilo. Ali zato one koji su branili srpsku narod i srpsku nejač na KiM, oni koji su se borili protiv takvih terorista kao što su braća Mazreku koji su pušteni iz zatvora posle 2.000 godine, njih su u vrećama isporučivali Haškom tribunalu.
Hoćete da pričamo ozbiljno o Kosovu i Metohiji? Dajte da pričamo ozbiljno. Neka nam Srbi sa KiM koji su u nedelju celoj Srbiji, srpstvu i svetu održali lekciju iz srpskog jedinstva, budu za primer kako treba da se borimo za KiM. Ako mi ne branimo KiM, neće ga braniti niko.
A ne smemo da zaboravimo, da se vratim na ovo od malo pre, ni jednu prijateljsku i bratsku državu koja je glasala protiv prijema tzv. Kosova u Savet Evrope, a da dobro pamtimo svakoga ko se premišljao i svakoga čiji teritorijalni integritet mi poštujemo i pozivamo na poštovanje, a koji prema našem teritorijalnom integritetu ne gleda na takav način.
Od mene nikada niste čuli, niste to čuli ni od ove Vlade Srbije, da nešto nema alternativu. Za mene Srbija nema alternativu. Zašto? Zato što je to politika predsednika Vučića i ove Vlade, a uveren sam da je to politika svakog ozbiljnog i odgovornog narodnog poslanika koji sedi ovde. Srbija nema alternativu i to je naš zavet i to je naš zadatak i da se borimo na svakom mestu.
Hoćete da zaista pomognemo u očuvanju i mira i bezbednosti za naš narod, i interesa naše države i našeg naroda na KiM? Uvek se setite da je nama lako iz ove Skupštine da govorimo, a kako je nekom Srbinu u Štrpcu, kako u Gračanici, kako u Gušterici, kako u Pasjanu, kako u Ranilugu, kako u Novom Brdu, kako na severu KiM, kako u Metohiji, gde smo ostali u tragovima, kako u poslednjem getu u Evropi, u Orahovcu? Kako je njima tamo da opstaju? I da znamo svaku reč, svaku rečenicu težu kad izgovorimo nekome tamo zbog toga nešto može da fali.
Prema tome, hajde da delima pokazujemo i svoju brigu i svoje pregalaštvo i svoj patriotizam, a ja mislim da smo to mnogo puta do sada uspešno i dobro pokazivali.
Reći ću vam još nešto iz onog vremena kad sam bio u prilici da pratim kako funkcionišu te stvari na međunarodnoj političkoj areni – nije lako, ni malo lako, predstavljati Srbiju, ni malo lako. A pogotovo kada to treba da radite u regionalnom formatu.
Reći ću vam nešto evo ovde, nemam problem to da kažem. Najbolje razumevanje i najbolju komunikaciju kada je reč o regionu, znate s kim sam ostvarivao? Sa ministrom spoljnih poslova Severne Makedonije koji je etnički Albanac. Dakle, sa njim je moglo da se razgovara. Da li smo se u svemu slagali? Naravno da nismo.
Dakle, nije Srbiju lako predstavljati. Nije lako predstavljati, zato što je svoja, zato što je suverena, zato što nikoga, a upravo zahvaljujući Vučićevoj politici, ne pita šta da radi i kako da radi, zato što ne glasa na taster i po automatizmu, nego veoma dobro vaga šta su naši interesi. Ali takvu Srbiju, koliko god da joj nije lako, predstavljati časno je čestito i ponosno predstavljati. I samo za takvu Srbiju treba i da se borimo. I samo takva Srbija može da sačuva i srpski narod na KiM i naše svetinje na KiM i KiM. Samo takva. Nikakva drugačija. Jer, imali smo prilike da vidimo, kada je drugačija bila, kako su je cepali, komadali, razvlačili i šta su joj radili.
Prema tome, da, borićemo se i borimo se za očuvanje celovite Srbije, za KiM kao naš sastavni deo, za Srbe na Kosovu i Metohiji jer oni su naša najjača legitimacija uz naše svetinje na našu južnu pokrajinu, ali to ne trpi sitna politikanstva, to ne trpi ozbiljnu dozu političke lakomislenosti i to ne trpi pogrešne političke procene kakvih je pre 10, pre 15, 20 i više godina bilo mnogo.
Više na to nemamo pravo, a upravo državna politika koju predsednik Vučić vodi jeste garant apsolutno tome. Ta politika uživa podršku građana Srbije, a to ste mogli da vidite pre godinu dana. Uveren sam da ćete to moći da gledate još mnogo mnogo godina pred nama. Živela Srbija!

Hvala, gospodine Selakoviću.
(Radomir Lazović: Poslovnik.)
Kolega Lazoviću, Poslovnik? Izvolite.

Hvala, predsedavajuća.

Prvo, da kažem koji član je povređen, član 106. – govornik može da govori samo o tački dnevnog reda o kojoj se vodi pretres.

Druga stvar, da ne bude da nekad propustim da kažem nešto što je dobro, smatram da ste vi i gospođa Božić dokaz da može da se vodi normalno ova sednica i bez gospodina Orlića i da izgleda drugačije.

Dakle, što se tiče člana 106. koji je povređen, gospodine Selakoviću, vi ste gost ovde, ima da govorite ono što je dnevni red…

Ne možete se obraćati gospodinu Selakoviću.
Sjajno je što ste nakon što ste pohvalili mene i koleginicu Božić sada odlučili da…
(Radomir Lazović: Dvadeset minuta priča. Ovo nije tema dnevnog reda.)
Nakon što ste pohvalili mene i koleginicu Božić, sad ste odlučili da ovo ipak dobije neki drugi smer.
(Radomir Lazović: Ne čujem.)
Žao mi je što me ne čujete, ne možete ni da me čujete zato što vičete.
Ja ne mislim da je povređen član 106. tim pre što, poštovani kolega, ministar Selaković je odgovarao na pitanja koja su mu postavljena, verovatno su bila postavljena šire. Drugo…
(Radomir Lazović: Samo želim da mi kaže…)
Nemojte mi dobacivati odatle, ja sam tek sela da predsedavam, dobili ste povredu Poslovnika.
Da li želite da se izjasnimo?
(Radomir Lazović: Ne želim. Samo želim da mi kaže…)
Hvala.
Kolega Dragićeviću hajde, samo da možemo da nastavimo.
Ja vas molim, kolege ne čujem zaista sebe.
(Nikola Dragićević: Replika.)
Kolega Dragićeviću, u svom obraćanju ministar nijednom nije pomenuo ni vas, ni poslaničku grupu kojoj pripadate ovo su bili odgovori na vašu diskusiju, koliko razumem.
(Nikola Dragićević: Tumačio je moje izlaganje…)
On i jeste tu, da bi tumačio vaše izlaganje ako ste mu se kao poslanik obratili. Dozvolite mi da vodim ovu sednicu.
Magistar Jadranka Jovanović, izvolite.
(Nikola Dragićević: Poslovnik.)
Nakon što završi koleginica Jadranka, prijavite se.
(Nikola Dragićević: Na šta ovo liči?)
Ovo liči na vođenje sednice, a vi se pozovite na Poslovnik nakon što koleginica Jovanović završi.
Izvolite, koleginice Jovanović.

Zahvaljujem predsedavajuća.

Dame i gospodo uvaženi poslanici, dragi građani, izdvojiću tri predloga Zakona o potvrđivanju Sporazuma koji se odnose na oblast kulture, nauke, obrazovanja, medija, omladine i sporta, sa tri različite zemlje. Dakle, to su sporazumi između Vlade Republike Srbije i Vlade Savezne Republike Nemačke, Vlade Srbije i Vlade Severne Makedonije, Vlade Srbije i Vlade Rumunije.

Upravo je Nemačka bila inicijator potpisivanja novog sporazuma iz ovih oblasti, sada obnovljenog, proširenog i, rekla bih, osavremenjenog. Nemačka je naša naš najvažniji trgovinski partner, ali svakako i naš najveći bilateralni donator.

Od ovog sporazuma, konkretno, korist će imati svi ovi pomenuti sektori, dakle i kulturne institucije i obrazovane institucije, filmska produkcija, ali i najviše i pre svega mladi, dakle, iz sektora obrazovanja u vidu razmene studenata i ne samo studenata nego i nastavnog osoblja, administrativnog osoblja. Da spomenem stipendije koje svakako će značiti mladim ljudima, doktorantima, stipendije za usavršavanje i za specijalizacije.

Naravno, bogatstvo sveta je u različitosti i sigurna sam da kada je Nemačka u pitanju imaćemo i vrlo pozitivne i dragocene modele koje ćemo mi moći da primenimo, a naravno sve u sklopu zaštite našeg ličnog kulturnog nasleđa.

Severna Makedonija - porast i ekonomska i politička u našim odnosima, rekla bih najpre zahvaljujući inicijativi Otvoreni Balkan. Ovaj Predlog zakona predviđa konkretno otvaranje kulturno-informativnih centara po sistemu reciprociteta. Jedan u Beogradu, dakle, Severne Makedonije i Srpski kulturno-informativni centar u Skoplju. To će biti prilika da se još više zbliže naši narodi, da razmene kulturu, međusobno obrazovanje, da ne kažem čitav niz manifestacija koje će moći da se dešavaju u kulturno-informativnim centrima, od likovnih izložbi, primenjene umetnosti, muzičkih programa, koncerata, tribina naučnih, promocija knjiga i u okviru ovih kulturno-informativnih centara verujem da će za našu dijasporu to mnogo značiti, ne da verujem, sigurna sam jer sam i nedavno gostovala u Skoplju.

Takođe bih želela da kažem i da vas obavestim sa velikom radošću da je upravo u okviru inicijative Otvoreni Balkan prvi događaj iz kulture se dogodio baš u Beogradu i to u Narodnom pozorištu u Beogradskoj operi. Inicijativom i agilnošću direktora Opere, Nikole Mijailovića, mi smo već u oktobru prošle godine imali u Operi „Boemi“, gostovanje umetnika iz Tirane i iz Skoplja. Da ne kažem da je naš Balet „Žizela“ gostovao u Skoplju. Takođe, u decembru prošle godine Skopska opera nam je bila gost u Beogradu sa predstavom „Seviljski berberin“, a očekujemo i gostovanje njihovog baleta.

Sve je to u okviru inicijative Otvoreni Balkan, a mislim da će i ovaj sporazum i te kako doprineti produbljivanju saradnje i da naglasim da je Rumunija što se tiče odnosa sa Rumunijom sa velikom radošću Beogradska opera gostuje 17. juna sa predstavom „Manol Lesko“ na jednom velikom festivalu.

Kada smo već kod opere želela bih da kažem da je na jednom od prethodnih zasedanja predsednik Odbora za kulturu i informisanje uputio kritiku Vladi po pitanju nove zgrade opere.

Dakle, bilo je – zašto stadion, a ne nova zgrada opere? Sklona sam da pomislim da je bilo obrnuto, da bi bilo – zašto nova zgrada opere a ne stadion, kada smo mi prvenstveno i većinski sportska nacija, a ne svakako operska. Da, to jeste veliki problem. To je višedecenijski problem i opšte je poznato da se u Narodnom pozorištu sudaraju tri sektora, drama, balet i opera i ne samo prostorno, ali to ću nekom drugom prilikom.

No, da se vratim na ovo što sam počela, tom prilikom je uvaženi poslanik čitajući svoj govor, svoje obraćanje pročitao i to da među parlamentarnom grupom većinske stranke se nalazi i onaj ko se profesionalno bavi operom, dakle, ja se bavim profesionalno operom, i kao neko ko je otpevao preko 70 uloga na preko 120 svetskih operskih i koncertnih pozornica, ali uvek sa stalnom adresom u Narodnom pozorištu, u Beogradu, koji je živeo svaki dan svih ovih decenija sve lepote i teškoće i prepreke i probleme ne samo skučenog prostora, nego i svih drugih stvari, e taj neko, ja, je zapravo od svih nas ovde prisutnih poslanika, samo se jedan sada istakao svojom brigom za operu, iako je posle 2000. godine bio i te kako uključen u politički život Srbije dugo i aktivno, često bivajući na vrlo visokim pozicijama, ali tada nije iskazao svoju brigu za operu i potencijalnu mogućnost realizacije nove zgrade. Toliko od mene. Hvala.

Zahvaljujem.
Po Poslovniku kolega.
Izvolite.
Samo sačekajte red, kolega Obradoviću.

Poštovana predsedavajuća, predstavnici opozicije vas taman pohvale, a vi nam ovako vraćate.

Kaže član 103. Poslovnika o radu Narodne skupštine da narodni poslanik ima pravo da usmeno ukaže na povredu u postupanju predsednika, odnosno u ovom slučaju vas predsedavajuća i to neposredno po učinjenoj povredi.

Trebali ste da mi date povredu Poslovnika malopre, a da se uopšte ne bih ni javljao za povredu Poslovnika trebali ste da mi date pravo na repliku. Član 104. koji kaže – ako narodni poslanik, u ovom slučaju uvaženi ministar, u svom izlaganju pogrešno protumači izlaganje drugog narodnog poslanika to ostavlja mogućnost za repliku.

Bili ste dužni, uvažena predsedavajuća, da posle 20 minuta izlaganja uvaženog ministra, meni date pravo da mu odgovorim u samo dva minuta. Smatram da sasvim dovoljno vremena imam za diskusiju, pogotovu predstavnici vladajućeg režima, pogotovu ministri koji su gosti na ovoj sednici.

Kaže ministar, da li hoćemo ozbiljno da pričamo o Kosovu i Metohiji? Hoćemo. Apsolutno možemo da pričamo.

Sada već prelazite u ono zbog čega vam nisam…