Zahvaljujem, uvažena predsedavajuća.
Dame i gospodo narodni poslanici, kao član Vlade Srbije, ali Boga mi i kao neko ko je imao tu priliku da u nekom drugom mandatu, takođe kao član Vlade, učestvuje u razgovorima sa predstavnicima kosovsko-metohijskih Albanaca i da u Brisel putujem, ako se ne varam, preko 30 puta na takve razgovore, našao sam za potrebno da reagujem na mnoge neistine i jeftine političke fraze koje su ovde prosute, od retoričkog pitanja - da li je moguće da postoje oni koji gaje toliku dozu političke lakomislenosti, da nije to već postavljeno kao pitanje, ja bih ga postavio kao pitanje - da li je moguće da postoje oni koji gaje toliku dozu političke lakomislenosti?
Spadam među one koji smatraju da je pitanje Kosova i Metohije pitanje koje apsolutno sve koji se ozbiljno bave politikom u Republici Srbiji treba da nas ujedinjuje. Dakle, sve da nas ujedinjuje, a pogotovo da ujedinjuje one koji pripadaju mlađoj populaciji, koji su od predaka nasledili, ne samo slavna i mučenička predanja, nego i jedan težak balast prošlosti na koji nismo mogli, neki manje, a neki ni malo, da utiču.
Podsetiću vas, a to građani Srbije veoma dobro znaju, da nas je pre 11 godina pitanje Kosova i Metohije sačekalo kao nešto što je bilo stavljeno ad akta i skinuto sa dnevnog reda, da o tome ni u Evropi ni u svetu gotovo niko nije hteo da razgovara.
Podsetiću vas da smo pre 10 godina, postizanjem Briselskog sporazuma, uspeli da obezbedimo jedan period kakvog, takvog mira i stabilnosti za Srbe na Kosovu i Metohiji, da im pomognemo da ostanu i da opstanu, da im pomognemo konkretnim delovanjem, delima i ulaganjima na teritoriju Kosova i Metohije. Možda to neko ne želi da vidi, možda neko nije želeo da vidi, ali to jesu činjenice. Kada se ode u Pasjane može da se vidi porodilište u kome se srazmerno broju naših ljudi i dalje najviše dece rađa i rađa se sve više. Podsetiću vas, pre devet godina to je bila ledina, tu porodilišta nije bilo. Napravila ga je država Srbija, napravila ga je Vlada Srbije na čijem je čelu u tom trenutku bio predsednik Vučić. Ovo dajem samo kao jedan primer, a takvih primera je na Kosovu i Metohiji bezbroj.
Našao sam za potrebno i shodno da se javim i da govorim ovde u ime Vlade, jer sam bio član Vlade i na čelu jednog drugog resora u kojem periodu je za manje od dve godine osam država donelo odluku o povlačenju jednostrano priznate nezavisnosti tzv. Kosova. Dakle, u te dve godine kada sam bio na čelu resora spoljnih poslova to je učinilo osam država, od kojih je jedna treći put u svojoj istoriji članica Saveta bezbednosti. Ta politika povlačenja priznanja jednostrano proglašene tzv. nezavisnosti Kosova, nije ništa drugo nego politika predsednika Vučića, jer je upravo Aleksandar Vučić inicirao takvu politiku, a sprovodilo je Ministarstvo spoljnih poslova u različitim Vladama Republike Srbije.
Rečeno je da Srbija nema više vremena da trpi pogrešne političke procene. Tako je. Mnogo ih je trpela do 2012. godine, pa nam je do te godine pričano, pre 2008. godine, kako slučajno li proglase u Prištini nezavisnost država će da aktivira akcioni plan i zna dobro šta će da radi. Šta je bilo od tog akcionog plana? Šetnja beogradskim ulicama i paljenje ambasade, i to je to. To je bio akcioni plan, a onda bezmalo preko 80 država članica UN priznavalo tzv. nezavisnost Kosova. Samo priznavali, niko nije povlačio. Pre toga su bile fraze gde smo ubeđivani da treba da dostignemo određene standarde, pa da onda govorimo o statusu, pa je onda bilo standardi i status, pa su onda došli standardi posle statusa i nikada ništa.
Podsetiću sve ukupnu javnost na nešto čega se sećam iz vremena kada sam bio mnogo mlađi, ali sam i ozbiljno čitao o tome. Kada je 1995. godine potpisivan Dejtonski mirovni sporazum, ogroman je broj bio srpskih političara koji nisu bili spremni to da podrže. Danas se za Dejtonski mirovni sporazum držimo kao našeg najjačeg argumenta za opstanak dejtonske Bosne i Hercegovine, čiji je sastavni deo Republika Srpska.
Da li je idealan Briselski sporazum? Podsetiću vas na nešto. Kada je u tim pregovorima izašao prvi nacrt tog sporazuma, koji je predsednik Vučić tada odbio, u njegovoj tački 14. je stajao ultimatum da mi prihvatimo ulazak Prištine u UN. Odbijeno je. Pokušali su to neki drugi predsedniku Vučiću da nametnu i posle 10 godina. Odbijeno je.
Možemo mi da pričamo mnogo, možemo da pričamo i danima i satima, mnogo je važnije ono što se radi. Politika Aleksandra Vučića je pokazala da je nesumnjivo i apsolutno i rodoljubiva i patriotska. Oni koji ga etiketiraju za vođenje izdajničke politike ne mogu da objasne jednu stvar, a kako to, kako to da za 10 godina, za 11 godina nije uradio ništa od toga za šta ga optužuju?
Citiraću jednog velikog čoveka, koji se upokojio pre gotovo dve i po godine, blaženopočivšeg patrijarha Irineja Gavrilovića koji je rekao da se predsednik Vučić lavovski bori za Kosovo i Metohiju i bio sam u prilici i da prisustvujem nekim od tih borbi i da vidim kako se to radi i da se ponosim što imamo napokon predsednika koji je u stanju bio i pre dva dana i Kvinti da kaže kako se ponaša i kakvi jesu, bez ikakvih problema. Mi ako zaista želimo da se borimo za Kosovo i Metohiju, onda moramo neke stvari dobro da znamo. Postoji ono što se radi i ne govori i apsolutno sam saglasan da samo neko ko gaji neverovatnu dozu političke lakomislenosti treba da očekuje da se javno svugde i o svim planovima i političkom delovanju govori.
Hvala Bogu nemamo vlast koja bi bila tako glupa, lakomislena i nepromišljena da ne prepoznaje veoma ozbiljan i težak geopolitički trenutak.
U jednoj stvari mogu da se složim sa uvaženim prethodnim govornikom. Ako nešto ne smemo da zaboravimo kao narod a, podsetiću vas, bilo je vremena 90-ih, pardon 2000-ih kada smo zaboravljali. Zaboravljali smo 2000-ih da samo pet država, samo pet država u Generalnoj skupštini UN 1992. godine je glasalo protiv naše suspenzije u članstvu, pa smo 2000, 2001. godine u nekim od tih država zatvorili ambasade, pa smo pričali o njima kao o nekim zemljama trećeg sveta.
U Tanzaniji smo zatvorili ambasadu. Ta država je 1992. godine glasala protiv naše suspenzije u Generalnoj skupštini UN. Ta država je, nažalost, u vreme onog režima do 2012. godine donela odluku o priznanju tzv. nezavisnosti Kosova, država koja ima preko 50 miliona stanovnika. To su učinili isti oni koji su u vreme kada je naša država grcala pod sankcijama, kada nismo mogli da nabavimo ni od koga lekove, nabavili ih iz NR Kine, a ti isti pričali da su to lekovi za male žute ljude i da mi ne treba to da pijemo. Bruka i sramota! E, takvi su bili podložni neviđenoj dozi političke lakomislenosti.
Takvi su nas ubeđivali da je KiM demokratsko pitanje i samo li se skloni Milošević sa vlasti, demokratskim sredstvima to će biti rešeno, to demokratsko pitanje. Onda ti što su to rešavali kao demokratsko pitanje najgore krvnike i zločince srpskog naroda su puštali iz zatvora. Puštali ih iz zatvora ti isti koje su oni pustili iz zatvora, dizali su u vazduh autobus „Niš ekspres“ kod Podujeva. Ti isti! I nikome ništa! Tog istog Kurtija koji danas pokušava da na severu KiM zavodi svoju strahovladu. Pa, ko ga je pustio iz zatvora? Ko ga je pustio iz zatvora? Danas se svi ponašaju kao da se to nikada nije dogodilo. Ali zato one koji su branili srpsku narod i srpsku nejač na KiM, oni koji su se borili protiv takvih terorista kao što su braća Mazreku koji su pušteni iz zatvora posle 2.000 godine, njih su u vrećama isporučivali Haškom tribunalu.
Hoćete da pričamo ozbiljno o Kosovu i Metohiji? Dajte da pričamo ozbiljno. Neka nam Srbi sa KiM koji su u nedelju celoj Srbiji, srpstvu i svetu održali lekciju iz srpskog jedinstva, budu za primer kako treba da se borimo za KiM. Ako mi ne branimo KiM, neće ga braniti niko.
A ne smemo da zaboravimo, da se vratim na ovo od malo pre, ni jednu prijateljsku i bratsku državu koja je glasala protiv prijema tzv. Kosova u Savet Evrope, a da dobro pamtimo svakoga ko se premišljao i svakoga čiji teritorijalni integritet mi poštujemo i pozivamo na poštovanje, a koji prema našem teritorijalnom integritetu ne gleda na takav način.
Od mene nikada niste čuli, niste to čuli ni od ove Vlade Srbije, da nešto nema alternativu. Za mene Srbija nema alternativu. Zašto? Zato što je to politika predsednika Vučića i ove Vlade, a uveren sam da je to politika svakog ozbiljnog i odgovornog narodnog poslanika koji sedi ovde. Srbija nema alternativu i to je naš zavet i to je naš zadatak i da se borimo na svakom mestu.
Hoćete da zaista pomognemo u očuvanju i mira i bezbednosti za naš narod, i interesa naše države i našeg naroda na KiM? Uvek se setite da je nama lako iz ove Skupštine da govorimo, a kako je nekom Srbinu u Štrpcu, kako u Gračanici, kako u Gušterici, kako u Pasjanu, kako u Ranilugu, kako u Novom Brdu, kako na severu KiM, kako u Metohiji, gde smo ostali u tragovima, kako u poslednjem getu u Evropi, u Orahovcu? Kako je njima tamo da opstaju? I da znamo svaku reč, svaku rečenicu težu kad izgovorimo nekome tamo zbog toga nešto može da fali.
Prema tome, hajde da delima pokazujemo i svoju brigu i svoje pregalaštvo i svoj patriotizam, a ja mislim da smo to mnogo puta do sada uspešno i dobro pokazivali.
Reći ću vam još nešto iz onog vremena kad sam bio u prilici da pratim kako funkcionišu te stvari na međunarodnoj političkoj areni – nije lako, ni malo lako, predstavljati Srbiju, ni malo lako. A pogotovo kada to treba da radite u regionalnom formatu.
Reći ću vam nešto evo ovde, nemam problem to da kažem. Najbolje razumevanje i najbolju komunikaciju kada je reč o regionu, znate s kim sam ostvarivao? Sa ministrom spoljnih poslova Severne Makedonije koji je etnički Albanac. Dakle, sa njim je moglo da se razgovara. Da li smo se u svemu slagali? Naravno da nismo.
Dakle, nije Srbiju lako predstavljati. Nije lako predstavljati, zato što je svoja, zato što je suverena, zato što nikoga, a upravo zahvaljujući Vučićevoj politici, ne pita šta da radi i kako da radi, zato što ne glasa na taster i po automatizmu, nego veoma dobro vaga šta su naši interesi. Ali takvu Srbiju, koliko god da joj nije lako, predstavljati časno je čestito i ponosno predstavljati. I samo za takvu Srbiju treba i da se borimo. I samo takva Srbija može da sačuva i srpski narod na KiM i naše svetinje na KiM i KiM. Samo takva. Nikakva drugačija. Jer, imali smo prilike da vidimo, kada je drugačija bila, kako su je cepali, komadali, razvlačili i šta su joj radili.
Prema tome, da, borićemo se i borimo se za očuvanje celovite Srbije, za KiM kao naš sastavni deo, za Srbe na Kosovu i Metohiji jer oni su naša najjača legitimacija uz naše svetinje na našu južnu pokrajinu, ali to ne trpi sitna politikanstva, to ne trpi ozbiljnu dozu političke lakomislenosti i to ne trpi pogrešne političke procene kakvih je pre 10, pre 15, 20 i više godina bilo mnogo.
Više na to nemamo pravo, a upravo državna politika koju predsednik Vučić vodi jeste garant apsolutno tome. Ta politika uživa podršku građana Srbije, a to ste mogli da vidite pre godinu dana. Uveren sam da ćete to moći da gledate još mnogo mnogo godina pred nama. Živela Srbija!