Hvala.

Koleginice i kolege poslanici, dame i gospodo, članovi Vlade, ja ću se dotaći malo poljoprivrede, jer je nemoguće pričati o ovoliko zakona koji su zgužvani u jednu tačku dnevnog reda, odnosno u jednu mogućnost da pričate.

Dakle, gospođo ministri ili gospođo ministarka kako god, mi živimo izgleda u nekom paralelnom svetu. Neke stvari koje su toliko očigledne da morate da ih vidite onako kakve one jesu ili ih ne vidite ili ne želite da ih vidite ili ih obilazite, nešto govorio o tome kako na to gledate.

Ja ću upotrebiti dve reči koje je uvaženi ministar Selaković rekao. Dakle, podaci su neumoljivi. On je izneo na svoj način kako to izgleda, ja bih pokušao na svoj način da kažem kako ja vidim neke podatke u ovoj oblasti, koji su vidljivi, a za vas su izgleda nevidljivi.

Dakle, vi kažete da nikada nije bilo bolje u oblasti poljoprivrede, da se tu najviše daje, da nikada ovoliko nije ulagano. Mi kažemo, čak tvrdimo da to nije tako. Ko smo to pre svega mi? To nismo samo mi iz opozicije, ovi ovde koje vi gledate, to su i ratari i poljoprivrednici i stočari koji nam ovo govore. Skoro smo imali jedan sastanak našeg udruženja stočara koje se zove „Volim selo svoje“. Pozvali su nas, bili su samo poslanici opozicije da čuju šta to oni misle, šta to oni vide, kako oni to vide. Oni su bili na ovom javnom slušanju i rekli su svoje podatke, rekli su svoju priču, ispričali je. Gotovo da ništa nije od toga u ovom zakonu koji je na dnevnom redu.

Daću vam sve ovo što su oni pripremali. To je dobro. Niste dugo tu i dobro je da ih vidite. Spustiću se na život, na prodavnicu, na pijacu, na svakodnevnicu. Pred nama je 1. Maj prošli smo Uskrs i svi bismo mi voleli, da uzmemo primer, kako svi da kupimo po jedno jagnje ili po jedno prase. Da li to možemo da uradimo u ovim okolnostima? Ja kažem ne možemo, svi znamo da ne možemo, a ne možemo jer nema na tržištu toliko toga i zbog toga to mnogo košta.

Sada vas pitam, to su neumoljivi podaci, da li je to dobro? Naravno da nije dobro. Nekada to nije bilo tako, a Srbija može da izvozi deset puta više nego što je potrebno. Dalje vas pitam da li imamo dovoljno mesa koje možemo da proizvodimo u Srbiji? Odgovor je nemamo. Nemamo ni 50% potrebnih količina mesa. Ni svinjskog, ni goveđeg. Da li je i to normalno? Naravno da nije. I tu možemo da napravimo mnogo više toga nego što nam to treba i znate da je to tako.

Sledeće pitanje kakvi su nam propisi vezano za taj deo? Mi kažemo da nisu dobri, znate da je kod nas problem što kod nas zamrznuto meso možete da čuvate godinu dana u komadu, u Evropi pola godine i to stvara jedan veliki problem kod nas. Dakle, ono što u Evropi ne može da se prerađuje nego se baca, kupuje se u Srbiji, prerađuje se i mi to jedemo. Taj problem se odražava i oslikava i na cene, i na nelegalnu konkurenciju i na zdravlje ako hoćete. To je dakle, jedna činjenica.

Dakle, da ne pričam o tome kakva je situacija u oblasti mlečnih proizvoda, proizvodnje mleka. Vi odlično znate i čujete to i svi gledamo da se mleko prosipa. To je greh. To je Bogu plakati. Vi onda nama dalje kažete u ovom našem predlogu da ćete premije povećati na 10 dinara po litru. Mi kažemo nedovoljno je, 15 dinara je dobro, ali ne toliko dobro da promeni situaciju na tržištu. Činjenica je da kada uđete u sela vidite jednu sliku koja vam se ne sviđa.

U šumadijskim selima, evo tu smo neki Šumadinci, je situacija strašna. U velikim selima gde je bilo po stotinak grla krava, recimo, tri do pet kraja, nekoliko njih se guraju po selu. U Mačvanskom Prnjavoru kaže mi prijatelj, znajući da ću da pričam o ovome, da je nekada tu bilo pre više godina, nekoliko godina 1500 grla, sada ih nema ni 150. To su dakle, gospođo ministre i to moramo da prihvatimo.

Ne želim da ništa ružno kažem na stranu Vlade ili ka Vladi, ali želim da se stvari promene, da probamo da slušamo jedni druge, da se čita, ono šta se na terenu vidi, da se vidi i uvaži to šta ljudi sa terena traže.

Dakle, činjenica je da seljak ili poljoprivredni proizvođač, kako god hoćete, radi sa gubitkom ili na nekoj nuli. Zašto to tako radi? Prvo, sramota ga je da ne obradi svoju njivu, strah ga je da mu se dedovi ne okreću u grobu, i vi to dobro znate. I šta je sada lek? Šta je mogućnost? Mogućnost je da poljoprivreda bude strateška grana i delatnost od strateškog značaja u ovoj zemlji i da se svi oko toga dogovorimo, da nemamo tu razlika, kao što ne treba da imamo za Kosovo, i tu se potpuno slažem.

Agrarni budžet koji je najmanje 5%, a što se takođe baš i ne poštuje, je mali. Uticaj agrara na BDP je preko 10%. Ako je strateška delatnost, zašto nije svih tih 10%, 12% u agraru? Da vas podsetim, u Kragujevcu, dok sam ja bio na vlasti, mi bili vlast, jedini grad u zemlji koji je imao praktično pravi agrarni budžet je bio Kragujevac. Daleko više od 5%, to znaju oni, činjenica je, i tu nije bilo problema. Sve je išlo u poljoprivredu. Dakle, nikakvih kredita. Nemojte da mi dobacujete, javite se, pa da razmenimo mišljenja. Sve su bile subvencije i neki projekat. Recimo, arteski bunari, problem sa vodom, preko 80% smo mi uradili, nijedan za ovih osam godina kako mi nismo na vlasti nije urađeno.

Robne rezerve, gospođo ministre, mi smo po paritetu, recimo, ako je kilogram đubriva vredan koliko 1,1 kilogram pšenice, pa je seljak mogao da uzme 100 kilograma đubriva i da za tri godine vrati 110 kilograma pšenice, to radili svake godine po paritetu koji je važio za tu godinu smo kreditirali ljude. Po ovom predlogu koji ću vam dati ljudi kažu – zašto ne bismo svoje proizvode davali u robne rezerve državne, zašto ih ne bismo davali, a da po povoljnim cenama dobijamo mehanizaciju koju opet možemo da koristimo na pravi način?

Dakle, rekli ste nekoliko puta neke stvari koje mi se čine da nisu na pravi način rečene. Rekli ste – mi dajemo, dajemo. A ja kažem – koji su rezultati tog davanja? Pa onda dalje nastavljate – ali neće ljudi da rade neke stvari, neće da uzmu te subvencije. Pomenuli ste luk, ako se dobro sećam. Komentar je bio da je cena visoka 190 dinara. Jeste. Zašto je visoka, jel ga nema? To je bilo prvog dana kada smo pričali oko toga. Mi kažemo – odgovor na vaše pitanje zašto ga nema i zašto to ljudi neće da rade? Zašto ne kažete – to država mora u jednom trenutku da uradi, da cene jesu garantovane, od-do, recimo, u evrima, dinarima, kako god hoćete, sve količine, sve što se proizvede se otkupljuje i to su neke državne robne rezerve koje mogu da se prodaju u inostranstvu, itd? Zašto je postojala u jednom trenutku uredba Vlade za zabranu izvoza žita? Znate kakav je problem stvoren zbog toga? Sve to kada uzmete u obzir, dakle ako se politika na pravi način vodi, ako se garantuje sigurnost za proizvod na početku jedne godine i cena i otkupne količine, to nije demagogija što ja pričam, to znate odlično da nije. Ništa ja ružno nisam rekao, ja mislim da je to pravi pristup poljoprivredi, onda imamo šansu da se iz ovoga izvučemo. Šta su činjenice, gospođo ministarka ili gospođo ministre? Situacija je zaista alarmantna u Srbiji u poljoprivredi, ali zaista.

Ja vas molim da najdobronamernije shvatite ovu moju diskusiju i da probamo, hajdemo svi, Vlada u ovom trenutku, da stvari promenimo, upravo onako kako traže ljudi, inače ćemo ostati bez hrane, nećemo imati više ni krava, ni goveda, ni ovaca, ni svinja, niti bilo čega, ili ćemo imati mnogo malo, jer će uvoznički lobi nadvladati sve nas ili sve ljude koji proizvode hranu.

Još jednom vam kažem, shvatite ovo ozbiljno i bilo bi dobro, ali zaista bi bilo dobro, da dobar deo primedbi ili zahteva koji nam ide sa sela prihvatimo i da naš agrarni budžet bude onoliki koliko i kako utiče na BDP ove zemlje ili budžet ove zemlje. Hvala vam, shvatite ovo najdobronamernije.

Hvala.
Reč ima ministarka Jelena Tanasković.
Izvolite.

Zahvaljujem, predsedavajuća.
Pa, hajde, krenuću od početka, za sve ono što sam vas čula moram priznati da nisam baš uspela sve da čujem šta ste pričali, pošto je buka ovde, pa ne dolazi do mene.
Kažete ovako, kažete – za Uskrs nije bilo dovoljno mesa, ako sam vas dobro čula, što se tiče toga da li smo želeli da kupimo, a nismo imali. Inače, ja sam od tih istih poljoprivrednika o kojima vi pričate, a garantujem da sam se videla sa 90% svih stočara ili njihovih udruženja, razgovarala i sve ono što su oni predložili to jeste zapravo ovde. Morate da razumete da neke stvari ne možete da stavite u zakon i da se obavežete na nešto što će vam se kositi sa Zakonom o budžetu i budžetskom sistemu. Sve što je u ovom zakonu stavljeno su minimalni iznosi i sve je povećano u odnosu na to kako je bilo u trenutno važećem zakonu.
Još jedanput, od predloga da je mleko po litri bilo sedam dinara fiksno, mi smo sada stavili predlog da je minimalan iznos 10 dinara, plaćamo 15 dinara. To je bio, kao što znate, predlog i to je bila prva stvar koju su stočari tražili u svim razgovorima sa mnom, da ide mleko na 20 dinara. Ja sam im tada govorila – ko može da garantuje u tržišnoj ekonomiji da kada vama država poveća iznos subvencije, znači pet dinara povećanje iznosa subvencije košta četiri milijarde, ko može da garantuje da mlekare sa druge strane neće da spuste cenu za tih pet dinara? To sam ja govorila u februaru mesecu na svim sastancima i skupovima na kojima sam sa njima bila. Ne, oni su insistirali. Ja sam im predlagala – bolje da idemo sa subvencijom po grlu sa 25.000 dinara na 40.000 dinara, to je bio moj predlog, nego da idete sa povećanjem cene po litri mleka, jer ne može država da vam garantuje na otvorenom tržištu i u otvorenoj ekonomiji da mlekare neće da ga spuste. To je pitanje toga kakva situacija će da bude u Evropi. Upravo se tako nešto i dogodilo. Na insistiranje, mi smo rekli – u redu, ne možemo da damo sa 10 na 20 dinara, možemo da damo shodno prostoru u budžetu sa 10 na 15 dinara povećanje i imamo to što imamo danas.
Samo da se vratim na meso. Kažete – nije ga bilo dovoljno. Ja non-stop slušam, na svim sastancima i razgovorima sa poljoprivrednicima da se forsira uvoz, da se forsira uvozni lobi, da to ne smemo da dozvolimo itd. S tim u vezi i jeste jedan najveći strateški cilj – uvećanje stočnog fonda. To ne može da se desi preko noći, složićete se sa mnom, to je sada jedan proces koji mora da traje, ali ne možete da kažete da nismo ništa uradili ako smo uveli i povećanje po grlu, morate da vodite odgovornu ekonomsku politiku, jer na šta bi to ličilo, ja sam mogla sada da predložim da sve uvećam duplo, ali ja za to nemam sredstava u ovom trenutku u budžetu. Da li to znači onda da treba da obećam ljudima da će dobiti, pa da ih prebacim na sledeću ili neku drugu godinu. Ja se tako ne ponašam, ja tako ne smatram da je dobro.
Mislim da je dobro. Mi smo izračunali svaku meru u dinar koliko će da nas košta, kako se bude, zato idemo na javne pozive koji traju kraće, zato idemo na obradu koja će biti neuporedivo brža nego što je to do sada bilo i mi svaki javni poziv nemamo zakonskih smetnji da ponovimo i više puta u toku godine.
Tako da, kada budemo ušli u finansijske okvire po svakoj meri, onda možemo da pričamo o tome da li nešto još treba da se uveća, ponovi mera itd.
Slažem se sa vama da mi nemamo dovoljno mesa na našem tržištu, procene su da nam nedostaje svinjskog mesa oko 40%, upravo zato i balansiramo sa uvozom. Kao što znate i tu je sistem promenjen. Mi više ne izdajemo dugoročne dozvole, ako tako mogu da kažem. Izdajemo dozvole na kvartalnom nivou, pratimo taj uvoz, pratimo sledljivost dokumentacije i tog, gde je to meso završilo.
Moram da vas ispravim, kada bi bilo tačno ono što ste rekli, da to što EU hoće da baci, proda nama i mi uvezemo, to bi značilo da mi svi imamo marame na očima, na ulazu u državu, a to nije istina. Znači, svaki kamion ima kontrolu i svaki uvoz i svaka pošiljka ide na analizu. Tako da, ne znam kako bi mogli da dođemo do toga da se meso koje je za bacanje, uveze ovde. Mislim da je to stvarno nešto što ne bi trebali bar ovako javno da izgovaramo.
Kažete, zabrana žita je direktno dovela do ove situacije. Ne mogu da se složim sa vama, a i vi vrlo dobro znate da to nije bilo tako. Cena žita je u periodu od oktobra do januara bila 42 dinara, ako se slažemo. Sada je pala. Imamo ozbiljan ekonomski tržišni poremećaj, zato što je Evropa u ratu i to što se dešava na tržištu je nešto što ne može tek tako da se predvidi. Setite se da smo u avgustu imali par dana, mi ovde u zemlji, poremećaj na tržištu mleka. U tom trenutku otkupna cena mleka je bila 80 i 90 dinara, na šta je išlo još 10 dinara subvencije države. Prosto, mleko je u Evropi palo. Pojavile su se velike količine u roku od tri meseca, to mleko je ušlo.
Ne možete vi da kažete, sada ću da se zatvorim. U trenutku kada je bio izvoz žita zabranjen, bio je da ne bi doveli naše građane do toga da imamo nedostatak osnovne životne namirnice, ali mi smo u avgustu mesecu tu odluku ukinuli i stavili je van snage, a do januara je moglo žito da se proda po 42 dinara. To što je neko kalkulisao, u redu, slažem se, nije lako. Niko se ovome nije nadao, ali iz tog razloga su sada robne rezerve reagovale i zaključkom Vlade išle u otkup skoro 1.000 poljoprivrednih gazdinstava do 100 tona može da proda žita po 28 dinara.
Ono što još hoću da vam kažem, jeste da je država dala u zakup 82.000 hektara stočarima zemljišta da obrađuju po povlašćenim cenama. Ne znam kako vi vidite borbu, ali to su sve stvari koje sam ja direktno od poljoprivrednika dobila, kao nešto što je njima jako bitno. Oni su sami poređali svoje prioritete. Ako, pričamo o stočarima, oni insistiraju na zemljištu, insistiraju na subvenciji po grlu, insistiraju na subvenciji po litri mleka da znaju kolika će da bude. Oni vrlo dobro znaju da ne može država da odredi minimalnu cenu, otkupnu. Kako je moguće, da država kaže – koštaće pšenica, malina, mleko, šta god. Ekonomija je to, ne ide to tako. Prosto, tržište prati neka kretanja koja se dešavaju.
Kažete, da robne rezerve otkupe sve količine. Pa, ne bavi se država trgovinom robe, na taj način. Država treba da otvara nova tržišta i time se intenzivno bavimo. Država treba da omogući da naši proizvođači imaju uslova da izađu na ta tržišta. Mi konstantno usaglašavamo sertifikate prema svima, i prema Kini, i prema Evropi, i gde god možemo otvaramo vrata da mogu naši proizvodi da idu napolje. Prosto, time moraju da se bave privrednici.
Mislim da na sve načine pokušavamo da u ovim trenucima, slažem se, jako nestabilnog tržišta imamo reakciju. Malinari su u problemu od prošle godine, nisu prodali po otkupnoj ceni. Eto, šta smo dobili kada je otkupna cena izuzetno visoka. Mislim, ne vredi sami sebe sapletemo. Podignemo cenu, a onda onaj ko treba da izveze, nema kome da izveze, pošto u Evropi to danas košta 2,5 evra, a mi smo kupovali u otkupu malinu u prošloj sezoni 550 do 650 dinara. Daj državo, pomozi sada.
Da li to treba da uradimo i sa mlekom? Pa, nije realno, prosto nije realno, ali kako da vam kažem, pre godinu dana otkupna cena mleka je bila 30 i 35 dinara. Pa, ako je danas prosečno otkupna cena između 55 i 60 dinara, na šta dodajete 15 dinara subvencije, oni nisu u minusu, ja to odgovorno tvrdim. Nisu u minusu.
Da li može bolje? Može. Da li neki prosipaju? Da. Sa svakim ko je prosipao mleko, ja sam lično razgovarala i sa mlekarom, vlasnikom, direktorom, ko god da mi se javio i sa proizvođačem. Uglavnom su to bili neki njihovi lični odnosi, ja baš neću, neću njemu, neću da me neko ucenjuje.
Mislim, kako da vam kažem, sve se na kraju svede na neki lični nesporazum, da ne kažem neku grublju reč, ali za tim nije bilo potrebe. Znači, ja se sa vama potpuno slažem da je najveći greh prosipati mleko. Ja sam to rekla svakome ko je došao da prospe mleko u Nemanjinoj, pa onda posle toga tražio sastanak, a ja sam mu nudila sastanak pre nego što su prosipali mleko. Čemu to služi? Ja sam tu i ja hoću sve, bila sam potpuno otvorena. Evo, gospodo ovo imamo, dala matematiku za svaku meru. To što tražite košta ovoliko, hoćete to, hoćemo ovo, šta hoćemo. Svako je imao priliku na ovaj način, kako sada vama kažem, da razgovara sa nama u Ministarstvu. Potpuno otvoreno. Hajmo, zajedno da se dogovorimo.
Na predlog poljoprivrednika je subvencija za žensko tele uvedena. Hajde da vidimo šta to za nas znači. Hajde da pustimo da to teče neko vreme, da vidimo da li ćemo uspeti da uvećamo stočni fond. Ko hoće da kupi steonu junicu, izvolite, a ko hoće da ostavi žensko tele, izvolite.
Tako da sve što smo čuli i u ovom trenutku je primenjivo, mi smo ga primenili. Nije nikakav problem, hajmo, krenuli su javni pozivi, sada ćemo da vidimo po kojoj meri smo koliko potrošili, pa možemo da sednemo da se dogovaramo šta sa ostatkom para. Ne treba da zaboravite da smo i 15 milijardi izdvojili u prva tri meseca da bi izmirili kompletno 2022. godinu. Znači, ta sredstava su završila u poljoprivredi.
Da li je teško? Pa, jeste. Da li se država bavi? Pa, ja mislim posle ovog svega, da se bavi. Ne znam, možda nisam najbolje razumela, nisam vas sve čula, ali šta vi tačno mislite kada kažete – loša prezentacija. Zaista se trudim, potpuno činjenično i brojkama da pričam, ne znam šta je tu loše prezentovano. Hvala vam puno.

Zahvaljujem.

Kolega, Stevanoviću. Izvolite.

Nisam pomenuo prezentaciju, niste dobro čuli, ali prvo drago mi je što na ovaj način razgovaramo, to je prvo. Čini mi se da su se stvari promenile u odnosu na prethodno vreme i moram da kažem, sviđa mi se kako prilazite problemima o kojima pričamo.

Ako je cilj, onaj kako kažete, da jeste da stočni fond bude veći nego što je u suštini sada, da se godišnje uvećava, onda morate da učinite sve, bukvalno da se to desi. Ne možete da kažete, ja samo razgovaram. Vi unapred morate, a vidim da se trudite, zaista, najozbiljnije vam to kažem, da se stvari ne dese, pa zato treba poljoprivreda da bude delatnost od strateškog značaja. Nama su važne i druge stvari, slažem se, ali mora da nam bude najvažnije, jer nećemo imati sela, to je problem, vi to vidite.

Nisam slučajno pomenuo, niste dobro čuli, da ne možemo neke stvari da kupimo, jer ih nema, nema dovoljno, ali hajmo da ih bude više, hajmo da ne prosipamo mleko. Kako? Pa, moraju mlekare neke stvari, opet robne rezerve.

Pazite, ako vi garantujete, mi garantujemo kao država, mi smo država svi, da ćemo po cenama, paritetima, kako god kažemo, da otkupljujemo sve viškove koji jesu potrebni ili nisu, zato nam služe i robne rezerve, kako bismo osigurali tu proizvodnju koju sada nemamo.

Vi ste jednu rečenicu rekli - davali smo, davali smo, neće neke stvari da rade. Hajde da ih animiramo da rade, jer ja vas pitam, šta mislite, da neće neko ko je siguran u zaradu da uzme subvencije koje mu vi date? Pa, hoće, ali u to mora da bude siguran. U tome je ceo problem.

Kad je siguran u to što će da proizvode, uz svoju muku koju ima i uz subvencije koje mu se daju, pa nema, selo nam se polako diže.

Tu smo se, čini mi se, razumeli i dobro je da tako razgovaramo.

Čini mi se da je ovo način kako treba komunicirati.

Hvala vam.

Reč ima ministarka Tanasković.
Izvolite.

Zahvaljujem, predsedavajuća.
Kratko ću. Mogu da se složim u jednom delu, ali dajte da ga edukujemo ili kažete dajte da ga stimulišemo, da li je on siguran da će da zaradi. Pa, ko to može da garantuje? Ali, i sami kažete da nema dovoljno mesa na tržištu. Znači, mi potrošimo više nego što proizvedemo. Ja bih iz tog konteksta mogla da kažem – pa, svako sada treba da uđe u svinjarstvo, jer nema greške da će prodati. Da li je tako? Sada imaju subvencije po grlu sa 15.000 na 18.000 dinara, za suprasnu krmaču 24.000, za nazimicu 22.000. Da li imaju mogućnost da apliciraju? Imaju. Za izgradnju farmi, da apliciraju za mehanizaciju. Znači, država je raširila mogućnosti. Da li neko to hoće? Ajde, evo, videćemo. Dali smo priliku.
Mi smo prvi put u Uredbi Vlade ove godine uvrstili poljoprivredu i preradu u krovnu uredbu po kojoj Razvojna agencija Srbije finansira investicije u poljoprivredu i u preradu. Znači, do milion evra ulaganja, povrat je 50%. Preko milion još dodatnih 25%. Nikada do sada to nije bilo za poljoprivredu. Mislim da su to jasni signali države kako gleda na poljoprivredu 2023. godine.
Ja bih svakog posavetovala sada da uđe u stočarstvo ako pričamo o tome da li ima sigurno tržište kome će da proda, jer nama nedostaje 40% ukupne mesne prerađevine koja se radi u Srbiji. Znači, onog što potrošimo realno, ako već pričamo tako.
Zaista mislim da prilika ima. Mislim da u ovom trenutku mi imamo i IPARD fondove koje nismo dovoljno koristili i sve druge pretpristupne fondove u kojima ima dosta bespovratnih sredstava koje nismo koristili.
Mi smo otvoreni. Ja sam svima njima rekla, mi ćemo se baviti edukacijom, mi ćemo im pomagati kako da ulažu, evo, samo neka se vrate na selo.
Hvala vam.

Zahvaljujem.

Nastavljamo po listi govornika.

Reč ima kolega Veroljub Matić.

Molim vas, prijavite se.

Izvolite.

Zahvaljujem.

Poštovane koleginice i kolege, ja ću biti kratak. Imam neka tri pitanja.

Prvo, vezano za poljoprivredu. Ovde je bilo dosta reči oko eAgrara. Ja ću kratko o njemu. Bilo je ovde raznih mišljenja. Mislim da to treba prevazići i treba da se bavimo suštinom. Znači, za napredak poljoprivrede, za podsticaje koji treba da dođu na vreme, da ako dođu na vreme, da se iskoriste u poljoprivredu, da kako se borimo da dobijemo što veće iznose koje nam država daje, tako da dobijemo na vreme, a mislim da ćemo kroz eAgrar dobiti i tu brzinu koja nam do sada nije bila dobra strana.

Mislim da je eAgrar kvalitetan iskorak u funkciji registracije domaćinstava i konkurisanje za dobijanje određene državne pomoći koji se daju u poljoprivredu. Mislim da smo u tom delu dobili jedan ozbiljan iskorak i kvalitet.

Ono što je sigurno i u mojoj opštini i kod drugih da deo poljoprivrednika neće biti spreman da u toj digitalnoj ili elektronskoj komunikaciji može da odradi određene poslove.

Mi kao opština, odnosno opštinska uprava se opredelila da će za te koji ne budu bili spremni, da će ona umesto njih odraditi taj deo posla, tako da mi smo prevazišli taj problem gde eventualno određeni broj ljudi koji nije spreman da koristi nove tehnologije.

Smatramo da seljak ili poljoprivrednik trba da bude što više u njivi, u štali, u voćnjaku, a da mi koji se nalazimo u opštinskim institucijama treba da pomognemo tom našem proizvođaču da dobijemo što bolju i kvalitetniju hranu.

Dalje, ovde je bilo reči oko isplate premija osiguranja u poljoprivredi. Ja bih molio ministarku, s obzirom da ovo moje pitanje traje već dve, tri godine, a to je plaćanje 70% od premije osiguranja u poljoprivredi.

Moja opština i ja smo iz Mačvanskog okruga. Činjenica je da, pored drugih upravnih okruga koji su ugroženi vremenskim nepogodama, sigurno da je mačvanski okrug možda najugroženiji iz razloga što najveći deo mačvanskog okruga se naslanja na Drinu, a preko Drine imamo slabu protivgradnu zaštitu, tako da ona zona pored Drine objektivno je jako ugrožena i predlažem da, pored ostalih upravnih okruga, u tom povlašćenom položaju bude i Mačvanski okrug.

Nije ministarka tu, ali, svejedno, rekao bih nešto oko izmena i dopuna Zakona o upravljanju otpadom. Jedna sjajna vest koju sam ja čuo danas, da je za regionalnu deponiju smeća u Kaleniću, da su otvorene ponude, da je postupak izbora izvođača radova na regionalnoj deponiji. Nadam se da neće to dugo potrajati, da će početi brzo izgradnja, da će ovih 11 opština i gradova koji učestvuju u regionalnoj deponiji Kalenić u smislu odvođenja svog otpada, odnosno smeća i da je to dobra vest za sve njih, pogotovo za moju opštinu koja praktično ima divlju deponiju, ima dosta divljih deponija. Nadam se da, ukoliko ovo bude prema onom kako je predviđeno, da ćemo uskoro biti u situaciji da taj naš otpad odvozimo na regionalnu deponiju, da divlje deponije saniramo, da možemo da proširimo našu delatnost ne samo na opštinske centre u smislu prikupljanja smeća, nego da to proširujemo i na druga seoska područja, jer sve više imamo otpada, smeća koje treba na kultivisan način prikupiti, obraditi i odvesti na regionalnu deponiju. Mislim da su to neke dobre vesti nadam se što se tiče i poljoprivrede i što se tiče Zakona o izmenama i dopunama Zakona o upravljanju otpadom da je to nešto dobro za ovu Srbiju, a pogotovo za moj kraj.

Zahvaljujem.

Hvala.
Reč ima ministarka Jelena Tanasković.
Izvolite.