Na član 64. amandman sa ispravkom su zajedno podneli poslanici Lutovac, Rakić, Miladinović, Marković, Milivojević.

Poštovani građani Srbije, dobro jutro. Evo nas na sednici Skupštine Srbije koja posle pauze od 47 dana ponovo počinje da radi.

Žao mi je što moram sa ne samo sa gospodinom Orlićem da igram žmurke, moram i sa rediteljem da igram žmurke. Ja čim izvadim neki papir da pokažem ovako, on odmah zumira nekog drugog i pokaže neki drugi kadar. Drago mi je da je konačno kritika urodila plodom.

Dakle, ja sada pitam, pošto po članu 64. kaže se da je poslodavac u obavezi da odmah prijavi profesionalno oboljenje zaposlenog. Pošto smo mi građani Srbije poslodavci ove Vlade, ja moram da prijavim bolest gospodina Selakovića. Njega nema. Ja sam zabrinut da se čovek nije razboleo. On je svašta danas slušao od predstavnika SNS i treba čovek to da izdrži. Nije čovek izdržao, otišao kući. Ja sad moram da se raspitam za njegovo zdravlje, jer svašta je čuo.

Ovi ovde ljudi koji rade kao policajci, ja vidim da gospodin Selaković verovatno crta bojanku, jel tako, bojanku neku pravi, Beograd na vodi, zajedno s vama? Jel mu pravite društvo? Jel mu dajete inspiraciju? Bojanka je prava stvar ako to radi, verujte mi. Dobra je cena te bojanke, pogotovo kad pošta plaća.

(Milenko Jovanov: Ti ni bojanku nisi prebacio.)

Ti nisi prebacio ni voštane bojice.

Dakle, gospodine Jovanov, ja vas sad pitam kao poslodavac Vladi šta nam je sa ministrom zaduženim za rad i zapošljavanje? Radi? Pa treba ovde da radi. Koga radi? Radi ovaj narod. Odradio je on sve što ima da radi.

Amandman kojim se posle člana 70. dodaje nova glava 11a, članovi 70a do 70v, zajedno su podneli narodni poslanici Lazović, Đorđević, Kozma, Jerinić i Pavićević.
Na član 72. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Zelenović, Jovanović, Nestorović, Nešić, Kalajdžić, Nikolić, Cakić, Miketić.

Dobro jutro, dobro veče. Dođosmo do dobro jutro.

Ali, ništa ovde nije dobro u ovom zakonu. Kad bi se bavili nekim poslom konkretnim u životu, recimo, kao što je ovaj, znali bi da mnogi ljudi pate i stradaju zato što su zakoni ovakvi kakvi jesu. A jedna od važnih stvari u ovom zakonu jeste nepoštovanje člana 34. Ustava Republike Srbije, koji daje pravo svakom građaninu, pa i svakom radniku, pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo.

Ovaj zakon nema i ne pruža pravno sredstvo ni jednom upošljeniku.

Dakle, ministar. Tri naredna amandmana će biti vezana upravo za sve to. Hoću građanima da kažem, vi to ionako ne razumete. Dakle, svi su oni vezani jedan za drugi, a suština njihova je…

Da, da, gospodine Orliću, vi ste, pa niste društvene nauke. Ja to iz dobre namere. Ne uključujte se u ono što ne znate, a da se ne sukobljavamo na terenu na kome niste dorastao protivnik.

Dakle, naredna tri amandmana su vezana za to da nema pravnog sredstva, odnosno ministar rada, koga nema i koji opet ništa ne zna o tome, a sad ću vam dokazati, nema ga i ovo će biti katastrofa. Svi ćemo patiti zbog toga.

Zaista sam vas malopre slušao. Vi ste rekli – Vlada je tu, a nje nema. Dokle, ljudi? Vi samo govorite –ljudi, verujte u ovo što vam mi pričamo, nemojte da verujete svojim očima. Ja vas pitam – gde je tu Vlada?

Voleo bih samo sa ministrom Selakovićem. Zašto? Ministar je o svemu pričao juče. O prošlosti, pričao o 145 godina gvozdenog puka i pominjao pet okruga u južnoj Srbiji, a nije pomenuo sadašnjost. U sadašnjosti tih pet okruga južne Srbije su najsiromašniji okruzi ove zemlje.

Mislio sam da mu kažem da mi objasni kako to da građani Leskovca plaćaju skuplje vodu za 60% nego građani Beograda? Kako građani Leskovca plaćaju skuplje toplanu i grejanje nego stanovnici Beograda?

Vi ste mi rekli danas, ko je opravdavao, kaže – pametno je što deca i u Beogradu ili penzioneri, predškolska deca imaju povlašćen status. Kad ja tražim da svi, i deca u Leskovcu i deca u celoj Republici Srbiji imaju isti status kao deca u Beogradu, a deca u Beogradu su povlašćena na način što roditelji koji rade rade u gradu sa najvećim prosečnim primanjima. Leskovac je zahvaljujući vama od grada u sredini u Republici Srbiji postao zadnji. Naša deca čim se rode su hendikepirana. Hvala za sada, nastaviću dalje.

Znači, to što nismo čuli ništa o amandmanu ima svoje obrazloženje. Sve je to povezano, čućemo u narednih pola sata. Dobro.
Na član 86. amandman su zajedno podneli poslanici Zelenović, Jovanović, Nestorović, Nešić…
(Narodni poslanik Nebojša Cakić dobacuje.)
Što galamite? Čekajte, nisam još dao reč.
… Kalajdžić, Nikolić, Cakić, Miketić.
Šta je bilo, naljutio vas neko?
(Narodni poslanik Nebojša Cakić dobacuje.)
Hoćete li reč?

Dakle, šta je, ne sviđa vam se šta pričam ili…

Dakle, ministar je govorio o svemu, osim o onome šta je sadašnjost, a sadašnjost je da se hvalio nečim sa čim on nema veza. Novih zaposlenih 583 hiljade. Nije pomenuo da je isti toliki broj ljudi takođe zaposleno, ali tako što je otišlo van ove zemlje i pobeglo. To su najsposobniji ljudi koji su pobegli iz ove zemlje, i to nije za pohvalu.

Još jedno, ono čime se vi hvalite, to sam ja kao osnovnoškolac učio kao neokolonijalizam. Vi ste uveli ovu zemlju u neokolonijalizam. Najbednije poslove za radnu snagu koja dobija šaku pirinča. To je nešto čime se vi hvalite.

Inače, upravo dolazite i u sledeću fazu – nemate inspektore za rad. Zamislite u ovoj zemlji u kojoj pravnika ima, nažalost kako ste krenuli da proizvodite i da prodajete diplome, pravnika ima prsi pleva, a vi nemate inspektora za rad.

Jel znate zašto nemate? Prvo, zato što mora da prođe od mesnog odbora SNS do gradonačelnika i ministra, ali ima ljudi koji ne žele da slušaju naredbe, jer ponekad postaju svesni da potpis će proizvoditi i odgovornost.

Jedan ministar koji je nesposoban da primi 100 diplomiranih pravnika u Ministarstvo, odnosno Inspektorat za rad, pa taj ne treba da bude ministar. Taj treba da da odmah ostavku i da ide. Da ne analiziramo šta je iza njega ostalo kao šefa diplomatije, šta je iza njega ostalo kao ministra pravde.

Nisam razumeo koliko ima pravnika. Čućemo sad na sledećem.
Na član 87. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Zelenović, Jovanović, Nestorović, Nešić, Kalajdžić, Nikolić, Cakić i Miketić.
Kako se kaže? Nova runda, nova šansa.
(Narodni poslanik Nebojša Cakić dobacuje.)
Ne, ne, prvo dugme mora da se pritisne.
Samo da vam kažem – nemojte sami sebe da isključujete. Kad se isključi mikrofon ne dirate više ništa, više ništa ne pipate.

Dakle, kad smo kod ministra – govori ovde da je on raspoložen da čuje svakoga, ali aktiviste stranke Zajedno i aktiviste stranke Solidarnosti, koji zaista imaju ozbiljne predloge, koji su se zaista ozbiljno bavili ovim problemima i zaštitom radnika, bogme, nije imao vremena da primi.

Ima vremena, što bi rekle moje kolege, za splavove, za čestitke, za polaganje venaca, za sve živo, ali za ono što mu je posao izgleda da nema vremena.

Zaista ja nisam začuđen svim tim ministrima. On je zaista bio ministar u vremenu kada se kao ministar pravde nije pobunio na uvođenje korupcije u pravni sistem Republike Srbije. Vidim da me svi gledaju ovolikim očima. Probudio sam vas čim se pomene korupcija. Malo je nezgodno. Uveli ste korupciju u zdravstvo, čak ste lepo napisali koliko može neko da dobije, traži, čitaj u zagradi, da ne pričam dalje, i to koliko mesečno, koliko godišnje.

Sad idete dalje. Vaš gradonačelnik Šapić je izašao i pokušao da nas ubedi da je korupcija ponekad društveno korisna. Dakle, vi zaista pokušavate da promenite. Kažite Veroljubu, vi ste to odavno savladali. On je učenik, tek uči. Dobro.

Dakle, pokušavate… Pa, gleda me zbunjeno, mnogo uplašeno, pa ja da ga oslobodim. Neće sad, malo kasnije, kad padnete s vlasti, što bi rekao jedan naš profesor, kaže, o vremenu na vlasti će suditi vreme kad padnete sa vlasti. Hvala.

Na član 97. amandman su zajedno podneli poslanici Zelenović, Jovanović, Nestorović, Nešić, Kalajdžić, Nikolić, Cakić i Miketić.

Malo mačke i miša. Vi ste za sad mačka, ali vremena se menjaju.