Nekoliko rečenica koje bih rekao na samom početku mogu da posluže kao dobar uvod u dalju raspravu.
Naime, zašto obnovljivi izvori energije? Ne toliko da bi se povećala količina energije, nego da bi se na neki način sprečilo dalje zagađenje životne sredine. Dakle, energija i životna sredina su tu u vrlo jakoj interakciji, jer znamo danas na koji način proizvodnja struje doprinosi narušavanju kvaliteta životne sredine, danas sam o tome govorio. Recimo, termoelektrane sa svojim pepelištima, sa aerozagađenjem, zatim sa rudnicima, da li su površinskog kopa ili podzemnog, potpuno je svejedno. Hidrocentrale, koje na prvi pogled izgledaju kao da ne zagađuju životnu sredinu, a izgradnja jedne hidrocentrale u značajnoj meri narušava reljef jednog lokaliteta i s druge strane narušava biodiverzitet tog lokaliteta. O nafti i uglju kao fosilnim gorivima da ne govorimo, znamo u kojoj meri oni doprinose klimatskim promenama i efektu staklene bašte. Gas možda nije toliko loš, ali takođe sagorevanjem gasa se dobija ugljen-dioksid, koji doprinosi efektu staklene bašte. Nuklearke su te koje stalno prete sa akcidentima, jel tako, i setimo se samo 1986. godine šta se sve desilo u Černobilju.
I onda ideja za obnovljive izvore energije. Kakva je tu situacija? Možda vetroparkovi. Međutim, vetroparkovi su pomalo na neki način izvikani, ako tako mogu da kažem, bez obzira što danas imaju veliku primenu, recimo u Austriji i Nemačkoj, ali treba imati u vidu da i oni u značajnoj meri narušavaju kvalitet životne sredine, jer se vetroparkovima takođe uništava biodiverzitet lokaliteta na kome se nalaze.
Zatim, imamo možda, recimo, male hidrocentrale, o kojima se danas toliko govori i toliko toga je rečeno danas u Srbiji. Mislim da je otvaranje malih hidrocentrala u potpunosti osuđeno od stručne i naučne javnosti, iz prostog razloga što u značajnoj meri narušavaju kvalitet životne sredine tih lokaliteta, a s druge strane postavlja se pitanje da li uopšte ima uslova za male hidrocentrale u budućnosti, budući da je količina kišnih dana u godini u regionu Balkana sve manja i manja.
Dobijanje vodonika iz vode je nešto što je neka još i dalje daleka budućnost. Solarni paneli, to je možda ono o čemu treba razmišljati. Recimo, kao pozitivan primer možemo da navedemo Crnu Goru, koja danas, verovali ili ne, na dnevnom nivou izvozi oko dva miliona struje okolnim zemljama, pre svega Italiji.
Zatim, ono što stoji kao mogućni izvor jesu ostaci poljoprivrednih kultura. Naime, recimo, od ostataka paradajza, od ostataka duvana, od ostataka kukuruza, piralitičkim tehnikama mogu se dobiti i gasoviti i tečni proizvodi koji se mogu koristiti kao izvori energije, koji imaju slične karakteristike prirodnom gasu, kada govorimo o gasovitim proizvodima, a s druge strane, tečni proizvodi imaju karakteristike proizvoda prerade nafte i mogu se koristiti kao gorivo za motore sa unutrašnjih sagorevanjem. Ali ostaje nešto što se zove bio biočač, koji s druge strane ima karakteristike uglja, tako da su ti proizvodi potpuno iskoristljivi u budućnosti.
Ono što bih hteo da naglasim…