Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, ja imam par pitanja. Prvo pitanje je za Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede. Naime, šest godina na Fruškoj gori dešava se jedna vrsta ekocida bez plana, bez programa, bez ikakve realizacije se dešava seča šuma. Pre šest godina imali smo situaciju da je iz ingerencija „Vojvodinašuma“ prešlo u ingerenciju JP „Nacionalni park Fruška gora“. Naime, u 2022. godini plan je bio da se poseče 430 hektara šuma, a u 2023. godini 650 hektara šume.
Mene sada interesuju ovi podaci. Da li je „Nacionalni park Fruška gora“, u stvari javno preduzeće, šumarija ili je to nacionalni park? Interesantna je stvar da Nacionalni park Tara učestvuje u raznoraznim projektima. Na primer, učestvuje u projektima aktuelnom monitoringa od tri miliona, pa monitoringa omorike, od nabavke drona 700 hiljada, nabavka satelitskih ogrlica itd. U nijednom projektu JP „Nacionalni park Fruška gora“ ne učestvuje. Šta je plan i šta je ideja?
Vojvodina je regija gde je pošumljenost samo 5%. Neki standard u Evropi je da treba pošumljenost da bude najmanje 20%. Moje pitanje nadležnom ministarstvu – da li je ideja da Fruška gora, koja su pluća Vojvodine, ostane Fruška gora ili da postane mrtva gora? Čemu to vodi?
Drugo pitanje – da li je moguće da za 70 godina pod šumama Vojvodine je manje posečeno drveća, nego za sedam godina upravljanja JP „Nacionalni park Fruška gora“?
Drugo pitanje je za Ministarstvo zaštite životne sredine. Ja sam postavio pitanje prošli put ministarki Ireni Vujović. Šta se dešava sa animalnim otpadom u selu Laćarak i u selu Ravnje. Dobio sam odgovor da, zamislite, ministarstvo nije nadležno, da ministarstvo samo dodeljuje novce lokalnim upravama i to je to.
Znate kako? Došlo je do blagog obrta u selu Ravnje. Lokalni moćnik iz Bogatića, koji je inače u vlasti, više ne baca crkotine u selu Ravnje po njivama. Sada ga vozi na kej, u stvari ispod keja gde reka Sava nosi te crkotine. Zamislite. Kroz sred sela čovek prođe i nosi crkotine i istresa bez ikakvih konsekvenci, pa ako već dodeljujete novce lokalnim upravama, ja sam kao narodni poslanik pitao i apelovao da ministarstvo pošalje inspekcije tamo i da vide šta se radi.
Isto je tako tamo gde imate najveću deponiju u najvećem selu u Srbiji, u Laćarku, a gde živi 11.000 ljudi. Da li je to odgovor da vi samo dodeljujete novac lokalnim upravama? Šta radite po tom pitanju? Kome da se mi obratimo, ako ne krovnom ministarstvu? Ko je u ovom slučaju za zaštitu životne sredine?
Zadnje pitanje sam postavio, takođe, Ministarstvu građevine i infrastrukture Goranu Vesiću. Znači, pričao sam o putevima u Laćarku, Sremskoj Mitrovici, prema Loznici i Šidu. Dobio sam odgovor da se u Srbiji grade putevi. Znate šta? Ja sada ne pitam ni ministarstvo, ni Gorana Vesića šta će se raditi sa tim putevima, već me interesuje i pitam ga – da li će doći da se provoza sa mnom od Sremske Mitrovice prema Šidu, od Sremske Mitrovice prema Loznici i od Sremske Mitrovice prema Šapcu?
Apelujem na njega i pozivam ga, kao narodni poslanik, da dođe da se malo provozamo i da vidi kako to izgleda. Ako ima da se uradi za 110 kilometara koridorskog puta, Moravskog koridora, 2,4 milijarde dolara, da li je moguće da u najrazvijenijoj regiji posle Beograda, Vojvodini, mi se vozimo putevima koji su gori, daleko gori, nego putevi 90-ih godina? Ja vam tvrdim to. Apelujem na ministra da sedne iz Beograda, da dođe svojim kolima, a u Mitrovici ću ga ja preuzeti i sprovešću ga putevima i da se lično uveri kako to izgleda u Sremu i našoj Vojvodini. Hvala.
