Poštovani građani Srbije, stigli smo do tačke dnevnog reda, koja se odnosi na anketni odbor, odnosno odluku o obrazovanju anketnog odbora radi utvrđivanju činjenica i okolnosti koje su dovele do masovnih ubistava, kao u osnovnoj školi na Vračaru u Beogradu, tako i opštinama u Beogradu.
Što se činjenica tiče želim da verujem svojoj kolegini narodnoj poslanici Slavici Radovanović, koja tvrdi da u MUP-u rade vredni i časni policajci i inspektori i ostali radnici, koji dogovorno rade svoj posao bez obzira ko je i kakav im je ministar. Iz tog razloga čvrsto verujem da će takvi policajci doneti izveštaj vezano za činjenice koje su dovele do ovih masovnih ubistava.
Ono na šta bih se ja osvrnula jesu okolnosti. U protekle tri nedelje tj. od 18. maja u ovoj Skupštini od poslanika vladajuće većine čuli ste da je sve u redu, čuli ste da sistem nije zakazao, čuli ste da niko nije odgovoran, čuli ste da se takve stvari dešavaju, čuli ste da ministar unutrašnjih poslova radi savršeno svoj posao, čuli ste i da šef policije Beograda radi savršeno svoj posao, i da na prosto niko nije odgovoran.
Ali, ako ste malo pažljivije slušali, mogli ste da čujete i poslanike vladajuće stranke koji se pitaju gde su roditelji. Jedan od poslanika je rekao da nam deca idu u školu od osam do jedan, da su dva sata na engleskom jeziku, u tri sata na drugom stranom jeziku, onda je navodio, da li u školi sporta ili šta već, i da roditelji ne razgovaraju sa njima. Da bi došli do odgovornosti roditelja moramo prvenstveno da vidimo kako smo stigli do toga da roditelji nemaju toliko vremena za svoju decu. To su te okolnosti u društvu.
Razmišljajući o tim okolnostima u društvu, mogu da krenem iz svog iskustva. Ja imam 22 godine radnog staža u privatnom sektoru. Namerno kažem u privatnom sektoru, ne u državnom, i imala sam različite poslodavce i domaće i strane, uglavnom strane. Za mojih 22 godine radnog staža, ja nisam imala goreg poslodavca od predsednika ove Skupštine Vladimira Orlića. Namerno kažem poslodavca, ja vrlo dobro znam da su poslanici ovde slobodni, da ih biraju građani, da nas on ovde ne zapošljava, da nam ne daje plate, ali, na prosto, on je čovek koji se bavi o ovoj Skupštini. On je čovek koji se bavi i zadužen je da se stara o redu na ovoj sednici, zadužen je za vođenje ove Skupštine, zadužen je da se ovaj Pravilnik, ovog doma poštuje.
Kod vas, gospodine Orliću, mi ne znamo ni kada imamo sednicu, ni da li imamo sednicu, da li će ona biti po hitnom postupku, vanrednom postupku, sve sednice koje su bile od našeg konstituisanja bile su po hitnom postupku, znali smo i samo 24 sata ranije. Ne znamo dokle ćemo da radimo, ne znamo kada ćemo da radimo, ne znamo da li ćemo napraviti pauzu, ili ćemo možda duže. Možda ova sednica izgleda donekle normalno, jel treba da zaboravimo one prethodne, jel treba da zaboravimo da smo do tri sata ovde bili u Skupštini, jel to treba da zaboravimo?
Zbog vas, gospodine Vladimire Orliću, ja svom detetu ne mogu da obećam da ću ići na neki rođendan, da ću biti na nekoj školskoj priredbi, da ću ga voditi na neku školsku utakmicu. Ja svom detetu, zbog vas Vladimire Orliću ne mogu da kažem kada ću doći kući. Ne mogu da mu obećam da li ga mogu ušuškati, da li mu mogu pročitati neku priču, to ja ne mogu da učinim, zato što kod vas se ne zna. Ova Skupština nema plan, ne samo plan rada na nedeljnom nivou, nemamo plan rada na mesečnom nivou, nemamo plan na godišnjem nivou i ako u ovom pravilniku piše da moramo da imao godišnji plan ove Skupštine.
Zašto je to važno, vidim, pitate se. Zato što ste po Ustavu Republike Srbije vi, po funkciji drugi čovek u državi, na vas se ugledaju ovim poslom, na vas se ogledaju državnici, na vas ugledaju ovi što sam ih spomenula i domaći i strani, oni se ugledaju na vas i razmišljaju, pa, ako vi možete tako da se ponašate prema poslanicima, koje niti zapošljavate, niti im dajete platu, niti im određujete godišnje odmore, pa, šta mislite kako se u Srbiji ponašaju drugi koji zapošljavaju svoje radnike. Kako se oni ponašaju? Gledajući vas, oni mogu samo da zaključe, zašto bi se Zakon o radu poštovao ako se ne poštuje Poslanik ove Skupštine.
Kada pričamo o deci, da li vi gospodine Orliću kada dođete kući i kada uzmete svoje dete u naručje da ga pomilujete, pomazite, poljubite, da li mu kažete ovako sine ti, kao tata, ovako omalovažavaj svoje drugare. Ako slučajno neki drugar kaže neko drugo mišljenje, reci mu sedi dole, sram te bilo, nauči da čitaš. Jel mu tako kažete? Jel tako savetujete svoju decu gospodine Orliću, da se ugledaju na vas?
Jedna poslanica ovde vladajuće stranke koja je pričala pre mene i reći ću ime, ako želi može da kaže nešto, Dejana Vasić, rekla je da je važnost porodice da se deca ugledaju na roditelje. Rekla je da se deca ugledaju na roditelje da deca usvajaju obrasce ponašanja od svojih roditelja. Jel ovako treba vaše dete da usvoji obrazac, ovakvog vašeg ponašanja u ovoj Skupštini? Kasnije se pitamo šta se desilo sa nasilnim ponašanjem u školi, vršnjačkim nasiljem.
Ovo što vi govorite ovde, ako bi se primenilo u školi, to bilo vršnjačko nasilje…
(Narodna poslanica iz SNS dobacuje.)
Sram tebe bilo što dobacuješ.
U prethodne tri nedelje nije bilo previše empatije u ovom domu i poslanica koju sam malopre citirala je rekla da je jako važna empatija i pitala se da li ta empatija treba da bude ovde u našim srcima ili treba da bude samo na društvenim mrežama. Iz tog razloga, znamo …
(Narodni poslanici SNS dobacuju.)
Jel možete malo da se smirite, ne čujem tok svojih misli.
Da li smatrate da je empatija važna? Da li smatrate da empatija treba da budu u srcu ili samo na društvenim mrežama?
Mi smo ovde govorili o tome da niko od funkcionera nije otišao da izjavi saučešće. Niko od funkcionera nije otišao u školu da odnese cveće. Niko od funkcionera nije bio na sahrani. Onda smo od vas dobili to da je gospodin predsednik bio.
Znate šta? Ovo je foto-šop. Ja tražim da imamo anketni odbor i da se utvrdi da li je ovo foto-šop. A zašto smatram? Smatram zato što sam se ja upisala u ovu knjigu žalosti ne kao poslanik, već kao roditelj. Upisala sam se i znam da ova knjiga žalosti ne izgleda ovako. Žao mi je, foto-šop je u pitanju.
Vi mislite da je teško razgovarati sa decom vezano za to šta im se dogodilo? Znam da ništa ne razumete, sasvim je jasno, u redu je. Neću da trošim reči na to. Ne možete vi da razumete koliko je teško da vodite dete na sahranu. Ne možete da razumete koliko je teško da idete kod roditelja da izjavite saučešće. Vi to ne možete da razumete i zato sram vas bilo što nemate ni malo empatije za tako nešto!
Vi mislite da je teško pričati sa detetom o tome šta se dogodilo? Vi mislite da je teško pričati sa detetom zašto je njegova drugarica nastradala u školi? Vi mislite da je to teško? Ne, nije teško. Teško je odgovoriti detetu da li će se to dogoditi još jednom, da li će se to dogoditi u njegovoj školi.
Vi ne znate koliko je teško kada vidite dete koje vam steže ruku, kada ga vodite na sahranu svoje drugarice! Sram vas bre bilo!
Najteže od svega je kad vas dete pita – a šta će ti, mama, da uradiš po tom pitanju? Ne mogu da učinim ništa. To mi je najteže. Teško mi je kada dete kaže – u školi mi je ubijena drugarica, ispred škole nam stoje dva policajca, u školi je dojavljeno da imamo bombu. I ti mama očekuješ da učim? I ti mama očekuješ da se ja skoncentrišem? E, to je teško slušati i to je teško razumeti i na to je teško odgovoriti detetu.
Zbog toga neću ponavljati šta traže građani Srbije na protestima, ali ću vam reći, s obzirom da u okviru anketnog odbora postoje i mere koje trebaju da se predlože, ponoviću vam nešto što je rekla moja koleginica Sanda Rašković Ivić, a to je da treba bude psiholog, psihijatar i defektolog u svakoj školi, da treba femicid da bude poseban oblik krivičnog dela i da treba više da radimo na preventivi metalne zaštite.
Ali, isto tako, predlažem anketnom odboru da uvrsti i da razmotri predloge mera koji se odnose na to da se poštuje Zakon o radu na način da se poštuje radno vreme, da se poštuje sve ono što piše na taj način da građani, odnosno da roditelji ne moraju da rade prekovremeno da bi obezbedili sve svom detetu i da ne moraju da rade i za vreme godišnjeg odmora i onda kada su bolesni.
Takođe predlažemo da se u program škole uvrste radne subote, gde deca neće imati školske predmete, već će dolaziti, družiti se, takmičiti se, skupljati plastiku, staklo, šta god.
Predlažemo da se uvedu posete muzejima, pozorištima, operama i drugi kulturni sadržaji i da se poboljša rad odeljenja koji se bave bezbednošću dece na internetu.
Na kraju, pozivam sve građane da se pridruže protestu u petak u 18 časova ispred Skupštine Republike Srbije.
