Ima pitanja koja ne trpe politička nadgornjavanja nego zahtevaju jasan odgovor sa svih strana sagledan i utemeljen na pouzdanim činjenicama. To su pitanja koja se tiču života i zdravlja ljudi narodnih interesa. Jedno od takvih pitanja koja se danas nametnulo pred nas jeste - pristati ili ne pristati na otvaranje rudnika litijuma uz rizik posledica koje mogu nastupiti?
Sama činjenica da je ovo pitanje polarizovalo našu javnost i da je zaoštrilo strasti čak do pretnji mogućim građanskim sukobima iziskuje potrebu da se o ovome razgovara ovde u najvišem predsedstavničkom telu odgovorno na temelju čvrstih argumenata.
Ovo je pitanje koje se tiče svih, nas bez obzira na ideologiju i na političko opredeljenje. Tiče se ono budućnosti ove zemlje i budućnosti naših pokolenja i zato nema tih interesa koji mogu biti pretežniji od toga.
Niko normalan ne može biti protiv interesa svoje zemlje, protiv njenog ekonomskog prosperiteta, ali treba pogledati i drugu stranu, sagledati kakve posledice ostavlja to što se nudi. Ima nešto što je iznad svakog materijalnog interesa. Pored života i zdravlja ljudi, to je spokoj naroda, neoskrvnavljena priroda i izvesno sigurna budućnost ove zemlje i njenog naroda.
Rađevina i Jadar su moj zavičaj. Tu sam rođen i naučio sam da valja govoriti po savesti, slediti princip istine. Mi iz tog kraja ne brinemo samo o svom užem zavičaju, brinemo o celoj Srbiji o svim ljudima, ali strahujemo da i ovoga puta Evropa na tlu Srbije više brine o sebi nego o nama. Isključivo o sebi ona misli naravno.
Zemljama zapadne Evrope stalo je do litijuma iz Srbije sigurno ne radi naših interesa nego radi njihovih interesa. Imaju ga one u još većim količinama kod sebe, ali im je više stalo do litijuma iz neke druge zemlje. Imaju u tome interes, a nemaju posledice. Posledice ostaju tamo gde se rudari, u Srbiji.
U Izveštaju o konkurentnosti EU bivšeg predsednika Evropske centralne banke, italijanskog premijera, Marija Dragija, piše da će potražnja za litijumom u EU do 2050. godine porasti osam puta, za niklom četiri puta, a za kobaltom tri puta. Objavljuje on i mapu gde se na području Evrope kriju zalihe ova tri metala. Mapa pokazuje da se na teritoriji Srbije pored nalazišta litijuma u Jadru nalaze još četiri lokacije na kojima su otkrivene zalihe nikla i kobalta. Prema položaju na mapi dva nalazišta su u Šumadiji, jedno u okolini Kraljeva, a jedno na Kosovu.
Dakle, za očekivati je da će se sa zahtevima za rudarenje na području Srbije nastaviti. Naravno da darove zemlje treba koristiti samo je pitanje pod kojim uslovima i da li će to biti bez štetnih posledica.
Pošto je Evropa među najvećim potrošačima litijuma u svetu, mediji prenose da Brisel planira da do kraja 2030. godine proizvodi 10% ne samo ove već i drugih ključnih sirovina u Evropi. Najveće rezerve litijuma na Evropskom kontinentu nalaze se u Nemačkoj u dolini Gornje Rajne, pored toga, velike koncentracije litijuma u rudama, mnogo veće nego u Srbiji, nalaze se i u pojedinim oblastima Austrije, Španije ili Francuske.
Još jedna činjenica na mapi nalazišta rude litijuma u Evropi područje Srbije označeno je pretežno zelenom i žutom bojom, što znači da je to ruda sa niskom ili srednjom koncentracijom, dok je crvenom bojom označeno mnogo više nalazišta u Austriji, u Francuskoj, Španiji, Nemačkoj i Portugaliji.
Kada je tako, onda se postavlja logično pitanje – zašto se već do sada nije vadio ovaj laki metal sa tih područja i zašto se toliko insistira na njegovoj eksploataciji i preradi baš u Srbiji? Mogući odgovor proizilazi iz ekonomske logike – ruda se eksploatiše tamo gde je najisplativije, gde je jeftina radna snaga, gde je mala rudna renta, gde nema velikih ekoloških zahteva i gde je moguće uskladištiti otpad, pogotovo kada je u ovom slučaju reč o toksičnoj jalovini.
Srbija je na 32 mestu u svetu po rezervama litijuma, a bila bi prva zemlja gde je plodno zemljište, gde se plodno zemljište rudari za litijum. Dosadašnja iskustva iz eksploatacije litijuma pokazuju gde se rudari tu se život menja ili nestaje. Rudnici litijuma otvaraju se uglavnom u pustinjama zbog štetnog uticaja na životnu sredinu.
Međutim, pobornici kopanja rude litijuma u Srbiji kao tobožni argument da se litijum može kopati i pored naseljenih mesta i to još u površinskom kopu navode planirani rudnik u Finskoj za koji se kaže da se nalazi na tri kilometra od centra grada, ali tog rudnika još nema. Najave otvaranja odlagane su zbog negativnog uticaja na životnu sredinu. Planirano je da se otvori početkom 2025. godine, ali još nije sigurno da li će biti otvoren baš zbog strogih finskih zakona o zaštiti životne sredine.
Prema projektu „Keliber“ litijum bi se kopao u središnjoj Finskoj u blizini gradića Kaustinen, koji ima oko 4.300 stanovnika. Gustina naseljenosti u ovom regionu je 11,68 stanovnika po kvadratnom kilometru. Znači, manje od 12 stanovnika na kvadratnom kilometru. Finska je zemlja jezera i šuma. U takvom ambijentu je i ovaj gradić. On je daleko od tri najveća grada u Finskoj koji zajedno imaju stanovnika kao naš Beograd sa okolinom. Od Helsinkija je udaljen 422 kilometra, od Turkoa 404,5, a od Tempete 261,5 kilometar. Mnogo više nego što je Beograd udaljen od nemerenog rudnika kraj Loznice.
Svi ovi finski gradovi nalaze se na većoj nadmorskoj visini od Haustinena. Tako da je i sa te strane manja mogućnost da rudnik ugrozi stanovništvo u njima. Nema ni vodotokova koji idu od severa prema jugu koji bi ugrozili znatno naseljenije južni delove Finske. Finska je gotovo četiri puta prostranija od Srbije, a ima pet puta manju gustinu naseljenosti nego Srbija i manji broj stanovnika.
Osim toga, u finskom rudniku planirana je četiri puta manja proizvodnja litijuma od one koja se planira u „Jadru“. Nije u planu ni ogromna ekstrakcija izuzetno otrovnog bora.
Da je sve tako bezazleno zašto bi se čak 100 kilometara daleko od rudokopa i deponija izmeštao gradić od pet, šest hiljada stanovnika San Pedro de Atakama u Čileu? Ali i pored toga leukemija kod dece i u ovom preseljenom gradiću je 10 puta češća, dok umiranje skraćuje životni vek za 12 godina u odnosu na ostatak Čilea i južne Argentine. Gotovo svi rudari koji su radili u rudniku litijuma u čileanskoj pustinji Atakama nakon osam do 10 godina dobili su neku vrstu kancera.
Ugledni srpski lekar, prof. dr Milenko Šubeta koji je ovde boravio, svedoči da je nivo zdravlja ljudi drastično ugroženo, da je smrtnost stanovništva enormno povećana, da se leukemija kod dece, maligni tumori, kao i kod odraslih, kao i hronične opstruktivne bolesti pluća, kožne bolesti, deformiteti kod dece znatno povećali.
Profesor Šubeta lično svedoči iz Zapadne Andaluzije u Španije, severozapadno od grada Kadiza u blizini grada Huela, to je ono odakle je Kolumbo krenuo da tobože otkrije Indiju, i tu se rudario litijum, kaže da su posledice po životnu sredinu i po zdravlje stanovnika iste kao i u Čileu, a reč je o pustinjskim sredinama. Atakama u Čileu je klasična pustinja, a Andaluzija u Španiji na neki način polupustinja.
U pustinji Nevada u SAD u leto 2021. godine obustavljeno je otvaranje rudnika litijuma pošto je procenjeno da će to ugroziti žalfiju i tetrebe. Eto iz tog razloga nije dozvoljeno otvaranje rudnika. Kod nas u Jadru otvaranjem rudnika litijuma, kako upozoravaju biolozi, može se ugroziti čak 145 zaštićenih vrsta biljnog i životinjskog sveta.
U Zapadnoj Australiji u klisuri Jukan Rio Tinto je 2020. godine uništio 46 hiljada stare pećine Aboridžina. Eto šta je interes kapitala pred interesom naroda, pred njegovim vekovnim, viševekovnim nasleđem.
U Papui Novoj Gvineji došlo je do građanskog rata zbog posledica nastalih usled neadekvatnog rudarenja pod firmom Rio Tinta.
Zastrašujuće fotografije iz sveta gde je rudario Rio Tinto, slike crvenih reka, devastirane i uništene prirode nimalo ne ulivaju poverenja, a mi smo svedoci neverovatnog spinovanja javnosti. Zašto? Ljudi neće da ih ubeđujete, hoće činjenice, hoće da oni i njihova deca ostanu na svojoj zemlji i da budu bezbedni. Novine iz dana u dan pišu u prilog Rio Tinta. Na televiziji se zakupljuju termini za one koji će agitovati za kopanje rude litijuma u Jadru, a onda to očigledno po nekom dogovoru prenose drugi mediji. Degradiraju se i omalovažavaju svi oni koji tako ne misle. To nije informisanje i građenje kulture dijaloga. To je agitacija.
Pritom, nema čvrstih garancija koje mogu doneti spokoj narodu. Javnost se ne smiruje pričom da kopanja neće biti dok „struka“ ne kaže da je bezbedno. Ako se tako planira, čemu onda spinovanje javnosti?
Izvršni direktor kompanije Rio Tinto Jakob Štausholm nedavno u intervjuu za „Politiku“ 21. juna uverava srpsku javnost da je njegova kompanija predvidela veliki broj efikasnih zaštitnih mera kojima bi se uticaj eksploatacije litijuma u Jadru na životnu sredinu sveo na najmanju moguću meru.
Ipak, on napominje da pojedini rizici postoje, ali iznosi uverenje da se tim rizicima kako kaže, može odgovorno upravljati. U ovom intervju gde je očigledno odgovore pisao unapred na postavljena pitanja, što će reći da je pažljivo birao reči kada je ispisivao odgovore, čak 14 puta ispisuje reč može ili možemo, još tri puta reč moramo. Uverava da se mogu preduzeti takve mere koje će zaštiti životnu sredinu. Govori da se može, ali ne kaže i da će se to postići, dakle ni sam nije siguran da će biti onako kako nas uveravaju promoteri kopanja iz rizične prerade.
Kako i čime se to može garantovati? Ako, nastupe štetne posledice hoće li se obustaviti radovi? Mogu li se i kako sanirati posledice? Zagovornici rudarenja govore samo o mogućoj dobiti, ali ne i o mogućim štetnim posledicama.
Prema najavama kompanije Rio Tinto, čuli smo već ovde, godišnji doprinos BDP projekta „Jadar“ bio bi oko 695 miliona evra. Takođe, prema proceni otvorilo bi se skoro 5.000 ranih mesta, a niko ne kaže kolika bi šteta bila u izmeštanju stanovništva, u narušenoj ekološkoj privlačnosti ove zemlje, po zdravlje ljudi, u saniranju pogubnih posledica. Najpre, kako reče čini mi se, pominjani dekan ovde Rudarsko geološkog fakulteta, da je planirano da se raseli 1.500 ljudi.
Naučnici koji se bave istraživanjem posledica prerade rude litijuma bezbednom tehnologijom upozoravaju da bi najveća šteta nakon eventualnog otvaranja rudnika u Jadru nastala po vodotokove i podzemne vode koje napajaju zemljište i u periodima suša. Zagađenje bi se prenelo preko Drine, moguće preko Drine sve do Save i Dunava, a tamo sve što se iskopa jeste visoko toksično.
Ruda sadrži arsen, olovo, sulfid, natrijum. Celokupan proces od kopanja, prerade, do skladištenja na deponiju nosi velike opasnosti. Bujičnim tokovima može biti izloženo i jalovište, pa za očekivati je da će ono kad tad popustiti.
Retko koja godina protekne, a da se Jadar i drugi vodotokovi u ovom kraju ne izliju. Relativno česte su poplave. Setimo se samo 2014. godine kada je Srbija velikim delom bila pod vodom. Najveće poplave tada bile su, sećamo se, u Obrenovcu, pa u Krupnju.
Studija Instituta „Jaroslav Čarni“ pokazuje da ni rudnik nije zaštićen od bujičnih poplava. Ne može se sasvim zaštiti ni jalovište.
Rio Tinto će uzeti ono što mu treba, a Srbiji će ostati deponija rudarskog otpada. Ona će morati da brine o posledicama. Za ekstrakciju litijuma iz ruda jadarita znamo, potrebna je ogromna količina sumporne kiseline, čak i više od 1.000 litara dnevno. Da se upotrebi samo polovina toga upozoravaju stručnjaci, to može biti kobno po živi svet, naravno ukoliko se time ne rukuje adekvatno.
Usled otrovnih isparenja, zagađenja vode, ugrožavanja poljoprivrede i raseljavanja stanovništva posledice ne ostaju samo lokalno, njih će izvesno osetiti cela Srbija. Nema koristi koja može biti vrednija od života.
Predviđeno je da rudnik sa svojim nadzemnim delom rudničkim jalovištem i hemijskim postrojenjem za preradu zauzme oko 220 hektara zemljišta. Tu je još oko 170 hektara odlagališta industrijskog otpada, što sve zajedno čini oko 390 hektara.
Javnost se uverava da život može biti ugrožen samo na tom prostoru od oko 400 hektara pod rudnikom i postrojenjima. U to je ipak teško poverovati. Rudnik i njegova postrojenja nisu neko izolovano ostrvo, kao što okolina i ono što se dešava u atmosferi utiče na njih, ako i oni utiču na svoju okolinu i na atmosferu, pogotovo zbog upotrebe velikih količina hemikalija za radi izdvajanja litijuma.
Oni koji imaju iskustva i koji su bili u prilici da se pobliže upoznaju sa mogućim posledicama takvog rudarenja, kažu da su one primetne i 200 kilometara od mesta delovanja. Kako je moguće da kompanija Rio Sava, ćerka kompanije Rio Tinto već do sredine septembra ove 2024. godine otkupi i u svoje vlasništvo prevede 443 parcele u Gornjim Nedeljicama i Slatini, a da još nije dobijena dozvola za otvaranje rudnika?
To se sada koristi kao nekakav dodatni argument da se mora pristati na namereno rudarenje litijuma u Jadru, jer ako se ne pristane mora se Rio Tintu nadoknaditi to što je već uložio. Niko njima ne oduzima zemlju koju su kupili. Neumesno je koristiti tu činjenicu nastalu na bazi nečijih ličnih interesa da je neko prodao svoje imanje kompaniji koja uprkos negodovanju naroda namerava da se tu bavi rudarenjem, pa se zbog toga mora udovoljiti zahtevu za eksploataciju rude. Opšte interese iznad svakog pojedinačnog interesa, pogotovo ako se ugrožava zdravlje i život ljudi i ekosistem, ako se na bilo koji način ugrožavaju nacionalni interesi.
Namerenim kopanjem u Jadru uništava se retko plodna i naseljena zemlja, ugrožavaju slapovi reka Drine i Save iz kojih se vodom snabdeva oko dva i po miliona ljudi, skrnavi se priroda i bogato kulturno istorijsko nasleđe u ovom kraju na kojem je srpski narod i gradio i gradi svoj i nacionalni i duhovni identitet. Valja se zapitati uz radnik i takvu preradu rude jadarita, da li će i dalje kao danas za narod biti privlačne Banja Koviljača, Banja Badanja, Banja Radalj, Vukov Tršić, područje velikih bitaka, Cerske bitke, bitke na Mačkovom kamenu i bitke na Gučevu, srednjovekovna duhovna staništa manastiri Tronošac, Čokešina, Petkovica, Ardovašnica, nadasve živopisna priroda ovog kraja ili će taj rudnik sa svojim hemijskim postrojenjem za preradu biti kao čir na obrazu.
Lepo zvuči to što ovde u najvišem predstavničkom telu naroda ministarka rudarstva i drugi pobornici zahtevnog rudarenja govore o mogućim blagodetima od rudarenja, ali niko pouzdano ne kaže koliko je zagarantovana bezbednost rudarenja po sadašnjoj tehnologiji. Da li je izvesna dobit koja se najavljuje? Da prihvatimo da jeste, da li je izvesno da vađenje i prerada rude litijuma neće ostaviti nikakve posledice, pa čak i teške posledice po živi svet, odnosno po ekosistem? To niko ne može da isključi sasvim, pa čak ni kompanija Rio Tinto koja će na tome da radi. Tu nema mesta da se rizikuje, jer posledice mogu poništiti svaku dobit.
Zašto se žuri sa kopanjem litijuma? On ne može pobeći. Neka se sačeka da se usavrši tehnologija koja će garantovati bezbednost njegove prerade. Moći će možda tada to da rade kompanije iz Srbije koje će sigurno imati više obzira prema prirodi iz koje se uzima.
Udruženje za unapređenje rudarske struke i nauke upravo pred ovo naše skupštinsko zasedanje saopštava da je posle višenedeljnog anketira inženjera iz rudarske struke, geologa, hidrologa, hemičara, fizičara i drugih struka važnih za projekat Jadar zaključeno da je neuporedivo veći broj razloga za odustajnje od eksploatacije jadarita, nego za eksploataciju. Udruženje smatra da je nesvrsishodno i opasno po žitelje i njihovu okolinu otvarati rudnike jadarita u plodnom i naseljenom području oko reke Jadar, jer bi posledice mogle biti nesagledive, a prihodi veoma neodređeni i nedovoljno je čak i za sanaciju posledica bilo kakvog akcidenta navodi se u saopštenju.
Odavno slušamo prepucavanje oko toga ko je otvorio vrata Rio Tintu, ko mu je omogućio da se bavi istraživanjima i rezervi litijuma u Srbiji? Dobro je da se zna i treba da se zna, ali to ne bi trebalo da bude kao izgovor da mi moramo pristati na nešto što ne nalazimo da je naš interes. Ako je data dozvola za istraživanje to ne mora da znači da se ima i dozvola za eksploataciju. Država mora imati svoje dostojanstvo, mora ga dostojno čuvati i nositi.
Kako teče rasprava ovde u parlamentu sasvim izvesno je da će vladajuća većina poslanika odbiti podneti Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o rudarstvu i geološkim istraživanjima, ali ne bi bilo dobro da se to koristi tako da se na mala vrata donese odluka o otvaranju rudnika i preradi litijuma pod nedovoljno bezbednim uslovima i sa sasvim izvesnim štetnim posledicama.
Najavama i agitovanjem za kopanje ruda litijuma u Jadru, tehnologija koja ne garantuje potpunu bezbednost unet je nemir u narod, zato je već moralo da se krene u konačno obustavljanje svih aktivnosti koje se tiče najavljenog kopanja rude litijuma tamo gde mogu nastupiti trajne, pogubne posledice. Hvala.
