Pisao je Sterija o laži i paralaži. To je otprilike ono što mi gledamo već drugi dan danas ovde. Ovo je repriza. Premijeru smo imali juče ili prekjuče, juče prvu reprizu, ovo je druga repriza samo malo izmenjen tekst.

Na isti ovakav način nam je ovaj čovek objašnjavao da smo mi prebili studentkinju, da je taj i taj komandant policije ili komandir policije ili oficir policije u tome učestvovao, da je taj i taj uradio ovo, isto ovako citirao imena, isto ovako direktno optuživao i targetirao ljude. Kada se pokazalo da laže, jer laža laže, paralaža laže, sad koji je od tih dvoje neka se dogovori. Nema izvini. I kao što sam i rekao, nema izvini. Nema izvinjavam se bar tim ljudima koje sam oklevetao, nego sutradan idemo novo, pa ćemo sad da pričamo o nekim drugim temama, pa ćemo da lažemo o nekim drugim temama, da izmišljamo, da klevećemo ljude, da prepričavamo tračeve.

Nisam planirao ovo da kažem, ali zaista, ja sam bio poslanik u drugoj Skupštini, kada je bila neka druga stranka, mnogo jača nego danas, DS, ona bojkotuje, i kada je na čelu te poslaničke grupe bio čovek koji je u to vreme delovao ozbiljno. Mi danas gledamo političko i moralno posrnuće jednog čoveka, koji danas, valjda u odsustvu Srđana Milivojevića, zabavlja poslanike opozicije. Okej, to je njegov izbor, ali bi bilo dobro, predsednice, i vi da reagujete kada se bez ikakvog dokaza ljudi optužuju, kada im se crtaju mete i kada se targetiraju za teška krivična dela, bez ijednog jedinog dokaza, na „majke mi“, od strane onih za koje smo danas, juče utvrdili da nemaju problem da lažu, isto ovako teatralno kao evo sad. Hvala.

Hvala vam mnogo.
Ministar Adrijana Mesarović ima reč.

Zahvaljujem se.
Poštovani predsedniče Vlade, uvaženi narodni poslanici, dragi građani Srbije, nisam u svom prethodnom izlaganju spomenula i prezime, verujem da se svi veoma ponosimo, imenom i prezimenom velikog patriote, velikog borca za Srbiju, nekog ko ponosno nosi zastavu Srbije, kao i naš predsednik Vučić, gospodin Miloš Vučević, predsednik SNS i ponosno ću uvek njegovo ime izgovoriti.
Da, tapšete vi koji ste pokušali da ubijete i Miloša Vučevića i njegovog sina i mene i koji ste podržali tu noć kada se to dešavalo u Novom Sadu.
Kad smo kod prezimena, ponosno ističem da se ponosim velikim patriotom koji se punih 13 godina bori za nacionalni integritet, za suverenitet naše zemlje, koji nije potpisao svaku želju Prištine, koji nije prodao Kosovo, a koji nije prodao i NIS za 400 miliona evra, po mnogo nižoj ceni u odnosu na tržišnu cenu. A verovatno, poštovane kolege, kolega Jovanov, možda treba i prokomentarisati ono što je bio pokušaj tadašnje vlasti, a to je 2007. godine, verovatno neposredno i u susret prodaji NIS-a, da se prodao RTB Bor, pa kad ste prodali „Kuprom Internešnal“, pa kad nije dostavio bankarsku garanciju, baš slučajno za isti iznos, 400 miliona evra, baš se nešto potrefio taj iznos, da vam je trebalo izgleda okruglo 400 miliona evra, pa niste uspeli, pa ste onda rešili da prodate NIS po istoj toj ceni. Baš slučajno se tako poklapaju brojke.
Vas boli što sam ja radila u „Razvojnoj banci Vojvodine“ zato što puno imam šta da kažem o „Razvojnoj banci Vojvodine“ i onom što ste rekli. A kada ste već tako orijentisani ka malom sektoru, što u „Razvojnoj banci Vojvodine“ i nešto što je trebalo perspektivno da bude razvojno orijentisano, jedan razvojni fond Srbije, odnosno tada usmeren ka Vojvodini, što se apsolutno slažem da je zamisao kao zamisao dobra i da postoji u najrazvijenijim evropskim zemljama, vaša zamisao je bila, naravno, sa velikim koruptivim namerama, pitam se što ste tada odobrili sami sebi kredit, odnosno Demokratskoj stranci 360 miliona dinara, koji kasnije niste vratili, nego je neko od vaših velikih firmi, pošto ste veoma imućni, otkupio po diskontovanoj ceni, što to niste usmerili u mali sektor?
Ciljano gledam u vas i u vaš deo, zato što ja mirno mogu vas da gledam u oči, a vi spustite glavu kad vam se ja obraćam. Kažite mi, jedna velika konditorska fabrika, koja je prošle godine dobila veliki novac kao podršku ove države, pa velika mesna industrija, koja je dobila bespovratna sredstva ove države, a koja finansira blokadere, a koju ova država podržava, jel to odabir SNS firmi?
Iz pristojnosti neću navesti imena tih privrednika, jer poštujem sve privrednike Srbije. Kamo sreće da je u vaše vreme konkursa uopšte bilo, a ja sam ponosna na brojke koje sam u prethodnom izlaganju istakla. Zahvaljujem se.

Hvala.
Reč ima Đuro Macut, predsednik Vlade.
Izvolite.

Zahvaljujem se, predsednice.
Želeo bih narodnim poslanicima da se obratim i ovom prigodom i našim građanima Srbije da kažem da su ovakve prozivke očigledno vrlo popularne u nekim krugovima, a u mojim krugovima iz kojih dolazim su potpuno kontraproduktivne. Znači, ukoliko raspolažete određenim akademskim znanjem i ukoliko ste sigurni u ono što izlažete nema potrebe za prozivke i za izazivanje da bi neko govorio.
Nosim se principom, i uvek to radim, da govorim onda kada smatram da treba, kada postoji dovoljno elemenata da se na nešto odgovori. Prema tome, mislim da je nepotrebno izazivati pažnju tako što ćete prozivati nekoga, da li je to u pitanju položaj predsednika Vlade, nekog ministra. Mislim da je sve to u kontekstu onoga što želite da čujete u konstruktivnom smislu. Mi ovde danas govorimo, i uopšte ove dve nedelje se govori, o predlozima zakonskih rešenja koja su izneli, ja to ponavljam još jednom, eksperti koji rade u Vlade. Izuzetno sam ponosan na ministre koji su to izneli.
Ovde se najmanje govorilo o zakonskim rešenjima u smislu poboljšanja suštinskih, pošto toga nije moglo da bude, obzirom da su napisana u duhu zakona koji su primenjivani i primenjuju se i u EU. Prema tome, sve je izuzetno usklađeno.
Neću se uključivati ubuduće kada to ne bude potrebno, a izazivanjem samo da bi se nešto diskutovalo mislim da stižemo na nešto što sam u prvom obraćanju, kada je formirana Vlada, čuo kao konstataciju da se ovo zove parlament i da tu treba mi da razgovaramo. Ovo je Narodna skupština i u Narodnoj skupštini, ako prevedemo reč Skupština, to je zapravo okupljanje, okupljanje narodnih poslanika koji trebaju da daju zapravo suštinu i analizu nečega, da se dogovore o nečemu. Ovo zapravo prerasta u jedan parlamentarizam bez ikakvog osnova, odnosno sa stalnim pokušajem skretanja pažnje verovatno javnosti, jer do nje ne mogu da dopru određeni, verovatno, narodni poslanici.
Mislim da bi morali da se uskladimo i da koordinišemo ove aktivnosti, ne da bi smo napadali jedni druge ili da bi neko govorio tek da bi nešto rekao, jer mislim da gubimo dragoceno vreme u čitavom ovom nizu događaja koji će slediti do kraja 2026. godine, a da bismo se uskladili i pokušali da se približimo EU kojoj svi zapravo deklarativno želimo izgleda da se približimo, ali prema ovim diskusijama ne bih zaključio da to stvarno postoji kao šansa.
Prema tome, stvar nije na stvari Vlade, ja zastupam ovde Vladu kao predsednik Vlade i to nije greška Vlade koja ne želi da uđe u EU pod mojim rukovodstvom, ako govorimo o Vladi. Mislim da je problem na nekoj drugoj strani i da ne treba koristiti ovaj, da kažem, dom da bismo se nadjačavali i nadmudrivali određenim konstatacijama koje su potpuno nepotrebne i neprimerene.
Pokušajmo da se uskladimo da iznesemo jedan veliki broj propisa i svega onoga što nas čeka na tom putu do ulaska u EU, da budemo efikasni, da ne tumačimo i ne slušamo jedni druge i da govorimo pogrešne podatke, a prethodno rečeni 10 minuta pre toga. To samo govori, evo ovakva situacija, da zapravo se ovo, ovo je u stvari jedan nivo, čak ni gimnazijski nije, da učenici šetaju po odeljenju i da razgovaraju među sobom ili da prave buku.
Na kraju bih hteo samo da se vratim na jedan podatak koji je mene fascinirao pre 35 godina kada sam kao student išao na razmenu studenata u Dansku. To nije komparabilno, ali Kraljevina Danska je tada bila zadužena za nekih, igrom slučaja, sličan broj od nekih 40 milijardi u to vreme dolara koji su se tako obračunavali. To je bilo jedno od visokih zaduženja. Mi smo formalno sa istom, da kažem, brojkom, ali verovatno drugačije, ne može se vršiti to poređenje. Hoću samo da kažem da je jedna Kraljevina Danska morala da se zadužuje i da je ona jedna od najrazvijenih zemalja u EU koja je nadjačala svoj osnovni nivo razvoja i stigla do visokog tehnološkog razvoja.
Moja lična ideja i želja jeste da Srbija bude tehnološki vrhunski razvijena, da pređemo od zemlje srednjeg tehnološkog razvoja na visoku tehnologiju. To je jedini način da budemo i bogatiji i zdraviji i bolji u našim odnosima i, verovatno, srećniji kao jedna nacija. Stvarno ću se truditi da to opravdam i da pokušam da Srbiju dovedem i približim Evropi, koliko god to bude moguće. Zahvaljujem se.

Hvala vam.
Reč ima narodni poslanik Dunja Simonović Bratić.
Izvolite.

Zahvaljujem, predsednice.

Imamo gomilu sporazuma na dnevnom redu i još nekoliko stvari koje su kolege pominjale. Zaista, ova rasprava i mi kao ovlašćeni sve smo slušali, samo nismo slušali ono što su teme i ono što je na dnevnom redu.

U skladu sa tim, trebalo je da pričamo o određenim sporazumima sa državama koje su za nas prijateljske, koje čuvaju naš teritorijalni integritet i suverenitet, ali desilo da slušamo o svemu drugome.

Tako da, nemojte mi zameriti, možda ću u drugom delu govoriti nešto o tome, ali zaista bih sad želela da podsetim građane, da se vratim u jedan mali vremeplov.

Ne tako davno, zamislite pre dva dana samo, ovde smo imali jurišnike, uletanje teatralno u salu, prozivanje – gde ste, sokolovi, dolazi vam Ursula fon der Lajen, šta ćete da radite i ostalo. Utrčavali, pretili, izmišljali priče, dizali tenziju, širili strah i paniku, pričali o nekim užasima prema nekoj devojci za koju još uvek ne znamo šta se desilo, da li se desilo, ali znamo ono što je tačno. A tačno je da ona nije bila u policijskoj stanici, da joj nisu stavljali kesu na glasu, da je nije niko mučio i zlostavljao u policijskoj stanici. To znamo i onda sutradan, šta se dešava?

Pošto se vratila Ursula fon der Lajen zajedno sa predsednikom naše države, pošto ih nije pohvalila, pošto nije dala ni naznaku čežnje za njima, ne kao nekoj novoj političkoj snazi, nego kao ljudima sa kojima bi možda razgovarala, onda kreće da opada ovde tenzija, kreće da opada to oduševljenje, kreće da opada ta borbenost, ta potentnost, a do toga da mi je jedan naš bivši kolega pustio poruku da ličimo na norveški parlament. Šta se to desilo za dan i po?

Ovde danas slušamo neke sholastičke rasprave. Ja sam čak zapanjena, predsednice, da sam ja shvatila da su neki ljubomorni na vas što ste vi bili u Bundestagu, pa preuzeli ste im mesto, pa kako sad ono pismo, Mercu, beše? Ko će sad da piše? Hoće li da budu tužna pisma? Šta ćemo sada da pišemo?

Znači, vi ste bili pred Odborom za evropske poslove zajedno sa potpredsednicom našeg parlamenta Elvirom Kovač, koja je predsednik Odbora za evropske integracije, to je bio jedan vrlo ozbiljan sastanak.

Druga stvar, sve što se desilo, konačno smo došli do kraja oko REM-a, biračkog spiska. To sad niko živi ne pominje. Čekajte, to su bile glavne priče kako to treba sve da se reši kako bismo došli do izbora i da treba da se organizuju izbori. Kako to sad više nije tema. Sad je tema kadriranje u MSP-u. Da li vi stvarno mislite da narod u našoj zemlji razmišlja o tome šta radi neki ambasador u ne znam kojoj zemlji tamo, da li uživa, da li prenosi diplomatskom poštom lekiće za ne znam šta? Da li ste vi realni, ljudi? Koga zanima kadrovska politika u Ministarstvu spoljnih poslova, osim ako nije vezan za Ministarstvo spoljnih poslova i imao je pretenzije ranije ili ih ima za ubuduće? Nikog. Realno, u našoj državi, nikog.

To vam je priča kao i sa članovima Saveta REM-a. Koga zanima? Nikog osim onih koji su u medijima. Njih zanima, ali nametanje tih tema, kao da su to najveće teme… Vidite, ono što je dodatno dobro, što mi sada sa onih užasa, terora, policijske brutalnosti, pređosmo na finu kadrovsku politiku MSP-a. To je divna tema, mnogo lepa. To je ovako baš sholastička priča, onako lar pur lar. Zamisli u nekoj tamo zemlji sedi, bio nekad tamo. Mnogi su bili nekad.

Imamo mi razne ambasadore. Tačno je da ima i onih koji možda nisu dostojni i svašta su radili, a imamo i onih koji su odlični. Kao u svakom kolektivu, tako i u tom Ministarstvu spoljnih poslova.

Zašto je atmosfera sada tužna i zašto nemamo sada više te vrcavosti i nemamo teatralnog utrčavanja u salu? Zato što je jedan tužan događaj nadigrao sve njih. Ja ih razumem, jel znate, neko godinama radi na tome i ide po inostranstvu, obija pragove, obilazi najgore lobiste za nezavisnost Kosova, koji onda omogućavaju recimo u Savetu Evrope da se organizuje debata o nestabilnosti u Srbiji. Ide njima na noge, sedi sa njima, druži se sa njima. Verujem da ipak u svakom od njih postoji neka trunka svesti da to što rade nije dobro, iako je veća želja da dođu na vlast, nego da se suoče sa tom činjenicom.

Pazite, imali smo u aprilu u Savetu Evrope debatu o zvučnom topu. Legendarni zvučni top u Savetu Evrope. Propala priča, nema veze. Nastavak, idu ponovo da forsiraju da bude nova debata. Nova debata kaže – politička kriza u Srbiji. Ko govori? Govore Hrvati, govore Bošnjaci i govore žene koje imaju Albance za muževe, ali su iz nekih drugih zemalja. I, onda šta se dešava? Onda se i tamo razočaraju. Zašto? Zato što je veliki problem šta? Šta je problem? Problem je u tome što uvek ista ekipa radi tu stvar, pa se onda desi i to da taj Bulaj, koji je šef Aldea, koji je njihov prijatelj, koji je inače glavni portparol nezavisnog tzv. države Kosovo u Savetu Evrope, znači on, i čuvena poslanica iz BiH Sabina Ćudić, isto jedna zanimljiva pojava, to su najbolji drugari.

Sada idemo na novu priču. Sada treba u januaru da se organizuje nova debata. Znači, oni sve pripremaju i mic, po mic. Ali, šta je bilo ključno? Ovde je bila priča u aprilu, znači legendarni zvučni top, kog nije bilo, a ovde su sada forsirali priču „proksi“ Srbija u ratu protiv Moldavije, Evrope, svega, pa im je ta priča takođe pala u vodu i onda su im objasnili tamo da moraju malo da se uozbilje.

Oni su se ponadali da će ovaj dolazak predsednice Evropske komisije ipak da ih izvuče, što se kaže, na obalu, ali i desio se šah mat, zato što priča oko studentkinje je trebalo da podigne studentsku publiku i da ih oni onda prepoznaju kao velike borce ovde u parlamentu za njih, budući da su ih odavno naravno, da ne kažem šta, prema njima uradili, tj. ne prepoznaju ih kao svoje lidere, da budemo umereni.

Znači, desilo se to, a onda je Ursula fon der Lajen na pitanje o unutrašnjim prilikama, blokadama, jednostavno žena izignorisala celu priču, i time, ako se već služimo diplomatskim jezikom, objasnila da je to apsolutno ne zanima i da razgovara sa legitimnim predsednicima vlasti.

Kao i ta priča u Savetu Evrope da postoji ta politička kriza u Srbiji. Ne postoji politička kriza u Srbiji, ako postoji, postoji društvena. Politička kriza podrazumeva da nemate većinu u parlamentu, a ja koliko vidim ovde je ima i dalje je ubedljiva.

Prema tome to su tužne činjenice. Tužno je prihvatiti da vas je konačno matirala Ursula fon der Lajen, jer ste nju tolio iščekivali, prizivali je ovde. U ponedeljak ste nam ispirali mozak da to nije bilo normalno, sa sve vašom slavodobitnom pričom da ćete ne znam šta čuti. Sada, znate šta je bilo na sastancima iza zatvorenih vrata, sve vi znate, pošto i kadrirate po MSP, pošto pričate o divnim temama koje nemaju veze sa životom i sa običnim građanima ovde.

Znači, ovaj pretres i ova sednica je trebalo da bude sasvim drugačija. Ovo je trebalo da bude priča o prijateljskim zemljama i o našoj spoljnoj politici. Vidite, oni kada su ovde pričali one užase koji su se navodno, desili onoj devojci, potpredsednik Vlade Ivica Dačić je bio u Londonu, ministar Đurić je bio na skupu nesvrstanih, Ana Brnabić je bila u Bundestagu, a predsednik Vučić je dočekao Ursulu fon der Lajen. Gde su oni bili i šta su oni radili i čime su se oni bavili? Stalno pokušavaju da nam ovde predstave priču da sve stoji, niko nas neće, nema nikakvih kontakata, sve je katastrofa. Prosto, umiremo u ovaj zemlji. Samo su oni to svetlo na kraju tunela, ali zamislite, građani ih još nisu prepoznali, a studenti tek nisu.

Sada svi treba ovde da padnemo u nesvest i da žalimo zajedno sa vama.

Znači, atmosfera od pre dva dana apsolutno više ne postoji. Meni je drago što se to desilo. Žao mi je što nismo čuli nijedno izvinjenje pa makar za našeg predsednika Ivicu Dačića, koga ste toliko puta prozvali taj dan ovde i sa takvim žarom i sa takvim gadostima ste pričali o svima nama i o njemu najviše, bez ikakvog poštovanja prema Ministarstvu unutrašnjih poslova i prema svim tim ljudima koji tamo rade.

Ako ništa drugo, ne zbog nas, zbog tih ljudi trebalo je da se izvinite i da prestanete da obmanjujete narod i da prizivate najodvratnije i najgrđe scenarije koje stvarno više, valjda vam je jasno da je svima jasno da ne mogu da vam prođu. Zahvaljujem.

Hvala.
Rastislav Dinić, povreda Poslovnika.
Izvolite.

Hvala lepo.

Reklamiram povredu člana 107. Poslovnika koji kaže da na sednici nije dozvoljeno neposredno obraćanje narodnog poslanika drugom narodnom poslaniku, korišćenje uvredljivih izraza, kao ni iznošenje činjenica i ocena koje se odnose na privatni život drugih lica.

Čuli smo sada koleginicu kako je govorila i optuživala žene koje su udate za Albance. Šta ovo znači? Prvo, spekulacija o tuđem privatnom životu. To je uvreda za sve žene građanke Srbije i naravno uvreda za sve građane Srbije, Albance i Albanke, od strane poslanice čija je stranka, za čije vladavine su ubijani Albanci i Albanke u Srbiji. Eto, toliko.

Da li želite da se izjasnimo u danu za glasanje? (Da.)
Kako ste vi došli do te konstrukcije da je to uvreda za sve žene u Srbiji, to je posebna priča, ali dobro, glasaćemo.
Ministar Snežana Paunović ima reč.
Izvolite.