Hvala vama zaista na izuzetno korektnom govoru i konstruktivnoj kritici.
Sledeći govornik je Marijan Rističević. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, kad smo već kod ravnopravnosti, ima malo ravnopravnijih građana u Republici Srbiji, pa, recimo, nečiji glas vredi 35% više nego moj. Ali, bože moj, ti isti smatraju da nisu ravnopravni, odnosno da su manje ravnopravni.

Dame i gospodo, mi smo 2012. godine zatekli potpuno razvaljenu državu, ekonomski i vojno nemoćnu, bez ikakvih šansi za tadašnje i buduće generacije. Meni je bila čast da ovih 14 godina učestvujem u obnavljanju države Srbije, njene ekonomije, njene ekonomske i vojne moći. To ću reći podacima.

Meni je žao što jedan pendžetirani obraz, koji je ovde govorio o kajmaku, oni su stalno skidali kajmak dok su mogli, nije trenutno prisutan, pa da mu kažem da je, recimo, but 2012. godine, svinjski but, koštao negde između 500 i 600 dinara a sada je negde 700, da je hleb bio 48 a sada 65 dinara, pa mesa i hleba, to je već nešto što pokazuje da plate koje su tri puta veće i te kako utiču na standard građana.

Počeću i od automobila. Trenutno Srbija ima, nažalost, 600 hiljada stanovnika manje nego što je imala 2012. godine, zapamtite. Imali smo 600 hiljada stanovnika više u njihovo vreme ili 600 hiljada poreskih obveznika više u njihovo vreme nego što imamo sada. Recimo, broj automobila, kažu da je narodu daleko lošije, bio je manji za 700 hiljada, iako je broj građana za 600 hiljada bio viši. To nedvosmisleno pokazuje da građani imaju određeni standard, čim mogu da nabave i kupe više automobila, a to svakako možete da vidite na putevima. To svakako možete da vidite i po broju građana koji letuju i koji putuju tim automobilima u Crnu Goru, Grčku, Bugarsku itd.

Sigurno je da je BDP za ovih 14 godina skočio tri puta, to je više nego tačno. Takođe je tačno da su plate skočile tri puta. Fond plata, ukupni godišnji fond plata je bio 2012. godine oko šest milijardi evra. Znači, cele godine, 2012. godine, ukupan broj neto plata zaposlenih je iznosio negde šest milijardi. Danas je to 28 milijardi. Šta se moglo onda kupiti za šest milijardi a sad da vidimo šta građani mogu da kupe za 28 milijardi.

Naravno, građani sad i obimnije mogu da finansiraju svoju državu pa, recimo, za razliku od njih koji su 2012. godine ukupno u budžetu imali 840 milijardi, sada je budžet gotovo 2.900 milijardi, što pokazuje da je ova država ekonomski napredovala, da njena ekonomija može da isporuči novac, odnosno da je njena ekonomija uticala, recimo, i da bude vojska snažnija nego što je bila 2012. godine, kada je gotovo bila ne neutralna nego neutralisana.

Dame i gospodo narodni poslanici, nije pendžetirani obraz tu pa da ga pitam šta je bilo sa onih 550 hiljada otpuštenih, da li su oni imali pravo na kajmak, na paradajz, na sireve i na ono sve što je nabrajao da je nešto poskupelo u ovom periodu?

17/2 GD/LjL

Dakle, šta je bilo sa 550 hiljada ljudi koji nisu dobijali novac, šta je bilo sa 26% nezaposlenih? Sada je to negde manje od 9%.

Dakle, svi ekonomski pokazatelji kažu da ova država napreduje i da tu nema neke prevelike neizvesnosti, sem pokušaja da je sruše spolja, odnosno da zaustave njen ekonomski napredak, da se ovi nekadašnji opet dovedu na vlast i da nastave da upropaštavaju ovu državu, odnosno da upropaste ovo što smo stekli.

Dame i gospodo, govore o javnom dugu. Javni dug je u njihovo vreme bio 56% u odnosu na BDP. Sada je javni dug ispod 45%. Dakle, i u tom smislu je ova vlada uspešnija. Jeste tačno da je zadužena 23-24 milijarde više nego što je bila 2012. godi-ne, ali devizne rezerve su porasle na 30,6 milijarde. U deviznim rezervama, za razliku od njihovih koje su bile negde od 9 do 10 milijarde, samo u deviznim rezervama postoji novac, pa ne daj bože da dođu na vlast, mogu da iskoriste novac koji smo zaradili, više od deviznih rezervi. Zlatne su negde 54 tone, zatekli 14 tona, dakle negde od 6 do 7 milijardi samo zlatne rezerve. Znači, iz deviznih rezervi uzmu, vrate dug koji je bio naš i bože moj, još u budžetu, odnosno na računu Vlade ima negde 5 do 6 milijardi. Znači, ukoliko nam prigovaraju na zaduženosti, eto taj novac koji smo zadužili imamo na deviznim rezervama i na računu Vlade, čak i nešto više. To znači da smo svojim radom i svojim novcem napravili puteve, škole, bolnice itd. i da je to uspeh ove vladajuće većine.

Što se poljoprivrede tiče, podsticaji su 2012. godine bili 19,9 milijardi dinara a sada su 128 milijardi sa novcem za gorivo koje daje Ministarstvo finansija. Znači, šest i po puta su veći podsticaji u poljoprivredi nego što su bili zatečeni 2012. godine. Nije problem tog novca, u zadnje tri godine smo za poljoprivredu izdvojili preko tri milijarde evra podsticaja, problem je što nam stalno prave neku socijalnu frku i blokiraju puteve i taj novac koji dobijamo od Ministarstva finansija za poljoprivredu ne upotrebljavamo na pravi način u korist investicija, u korist uvećanja BDP-a iz poljoprivrede, zato što oni podržavaju blokadere koji blokiraju puteve i traže novac isključivo za biljnu proizvodnju, a naš predlog na Odboru za poljoprivredu je da vežemo hektare za uslovna grla, za povrtarstvo i voćarstvo i da na takav način podsticaji budu još izdašniji, ali da budu u korist rasta vrednosti poljoprivredne proizvodnje.

Dakle, dame i gospodo narodni poslanici, pre svega se obraćam biračima, biračima koji su već zastrašeni njihovim programom – oni će da priznaju Kosovo, oni će da BiH pretvore, maltene, u muslimansku državu, da eliminišu Republiku Srpsku, oni će da proglase srpski narod genocidnim, dakle, na takav način su zastrašili birače, pre svega oni koji dolaze proterani i prognani iz Krajine, sa Kosova, iz BiH, posebno iz Federacije, tako da nema šanse da takvi ljudi poklone njima poverenje, a realizacija tog programa ide na način – vešaćemo, ubićemo, jahaćemo ko sa nama neće i to je njihov program i način na koji taj program pokušavaju da realizuju.

Ono na šta oni idu je pobuna protiv navodne izborne krađe i zato se obraćam biračima. Dakle, da svi kao jedan koji smo se ujedinili oko toga da očuvamo državu, jer će konflikt na izborima biti onih koji čuvaju državu, a to je vladajuća većina i onih koji ruše državu, to su oni nesrećnici prekoputa nas. Dakle, u tom slučaju mi koji želimo da odbranimo državu i njeno pravo da postoji treba da se okupimo i što ubedljivije porazimo ove preko i da na takav način obesmislimo njihove tvrdnje o navodnoj izbornoj krađi.

Pozivam građane da ujedinjeni narod i ujedinjena država pobedi ove preko. Srbija pobeđuje! Živela Srbija!.

Hvala vam.
Po Poslovniku, Dalibor Jekić. Izvolite.
18/1 TĐ/JG 12.50 – 13.00

Poštovana predsedavajuća, reklamiram član 107. Govornik se uvredljivo izrazio u svom izlaganju, vi ga niste opomenuli. Nazvao je sve kolege prekoputa nesrećnicima. Ja neću ništa reći, samo ću reći građanima – pogledajte Marijana Rističevića i sve je dovoljno.

Da li želite da se izjasnimo? Ne?
Nije vam smetalo juče kada su rekli da smo izdajnici. Aha, znači lepše je reći nekome, lepše je nekome reći da je izdajnik, nego da je nesrećnih ili su to vaši dupli standardi kojih se ne stidite. Lepo. Molim, šta da priđem?
(Rastislav Dinić: Siđite dole, pa se javite za reč.)
Pa znate ne mogu iz klupe narodnog poslanika da obavljam funkciju predsednika Narodne skupštine, a onda da ne obavljam funkciju predsednika Narodne skupštine. Je l', gospodine Diniću, to vam je rešenje? Pa to kada bude vaša anarhija, pa nećemo imati ni institucije, ni predsednika, ni poslanike, ni ništa.
Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević, po Poslovniku.
Izvolite.

Član 106, 107. i 108. Vi vodite ovu sednicu. Ja samo kratko da kažem – ja sam srećan čovek, jer branim državu, branim Srbiju i njeno pravo da postoji.

Hvala.
E, tako to izgleda kada se zloupotrebljava Poslovnik.
Da li želite da se izjasnimo? (Ne.)
Dobro, hajmo sada da nastavimo.
Reč ima narodni poslanik dr Emeše Uri.
Izvolite.

Poštovana predsedavajuća, poštovani ministri, poštovane koleginice i kolege, kaže se da zdrav čovek ima hiljadu želja, a bolestan ima samo jednu želju da ozdravi. Ali i među bolesnima postoji pacijent koji je često posebno usamljen. To su ljudi koji imaju problem sa mentalnim zdravljem. Fizička bolest najčešće izaziva saosećanje. Ako neko doživi infarkt, šlog, slomi ruku, ima malignu bolest, porodica, prijatelji i kolege uglavnom žale i žele da mu pomogne. Mentalnu bolest, nažalost, još uvek često prate nerazumevanje, strah i stigma, a stigma ponekad znači udaljavanje od prijatelja, radnog mesta, pa čak i sopstvene porodice.

Zbog toga želim posebno da pozdravim napor Ministarstva zdravlja da izmenama i dopunama Zakona o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama unapredi položaj osoba sa mentalnim smetnjama, zaštiti njihovo dostojanstvo i prava – posebno prava dece – unapredi individualni pristup i smanji restriktivne mere na najmanju moguću meru. Posebno podržavamo opredeljenje da se prevencija, nega, lečenje i rehabilitacija ostvaruju kroz sve nivoe zdravstvene zaštite, a jedna od najvažnijih tačaka je svakako primarna zdravstvena zaštita kadgod je to moguće.

Mislim da upravo ova odredba otvara mogućnost za jedan sledeći veoma važan korak, jer nije svaka psihička teškoća psihijatrijska bolest i nije svakom čoveku, koji ima problem i prolazi kroz psihičku krizu, potreban psihijatar. Dete koje je teško podnosi promene, adolescent u krizi, porodica koja prolazi kroz razvod, čovek koji je izgubio supružnika, majka nakon porođaja, usamljena starija osoba, negovatelj teško bolesnog člana porodice ili čovek izložen dugotrajnom stresu – svi oni mogu imati potrebu za stručnom podrškom, ali ne moraju svi postati psihijatrijski pacijenti.

Između potpuno zdrave osobe i pacijenta kome je potrebno psihijatrijsko lečenje postoji veliki prostor za promociju mentalnog zdravlja, za prevenciju, za psihoedukaciju, za savetovanje, za individualni i grupni rad i podršku porodici. Zato

18/2 TĐ/JG

mislim da destigmatizacija ne počinje tek na vratima psihijatrijske ustanove, o čemu jako puno pričamo, ona počinje mnogo ranije kada čovek može da potraži pomoć pre nego što njegov problem preraste u bolest. I da nam je takva pomoć potrebna pokazuju i podaci o potrošnji anksiolitičkih lekova, lekovi za smirenje imaju svoje mesto u lečenju pacijenata, ali njihovo propisivanje i ono treba da ima svoju indikaciju. Ali treba sebi da postavimo pitanje – da li je lek uvek jedini odgovor koji možemo ponudi čoveku? Recept ne može rešiti usamljenost, porodični konflikt, žalovanje, probleme u adolescenciji, niti dugotrajni socijalni stres. Nekad čoveku treba lek, ali nekad mu je potrebno da ga neko stručan sasluša na vreme, pomogne mu da razume šta mu se događa, da pruži podršku pre nego što problem postane bolest.

Zato pozdravljam što Ministarstvo planira zajedno sa primenom ovog zakona i razvoj lako dostupnih multidisciplinarnih savetovališta i timova za mentalno zdravlje u primarnoj zdravstvenoj zaštiti. Čoveka, a naročito čoveka sa zdravstvenim problemom, kadgod je to moguće ne bi trebalo izdvajati iz njegovog života, porodice, zajednice, već pomoć približiti mestu gde on živi. Ako želimo manje institucionalizacije, manje izolacije, manje restriktivnih mera, moramo istovremeno izgraditi alternativu. Alternativa zahteva kadar. Zato moramo razgovarati o kadrovskim normativima na psihijatrijskim odeljenjima. Humanija psihijatrija ne može se ostvariti samo zakonskim procedurama i normama. Čovek u akutnoj psihičkoj krizi zahteva vreme drugog čoveka. Ako želimo manje sputavanja, više razgovora, individualni pristup, uključivanje porodice, potrebni su nam psihijatri, ali i dovoljan broj medicinskih sestara, psihologa, socijalnih radnika, radnih terapeuta i drugih članova multidisciplinarnog tima.

Zbog svega navedenog posebno izdvajam i pozdravljam opredeljenje ministarstva da koristi savremene mogućnost, poput telemedicine kako bi se ublažio nedostatak stručnog kadra, posebno psihijatra, u manjim gradovima, opštim bolnicama, ruralnim sredinama i, na drugom kraju sistem, u domovima zdravlja.

Istovremeno bih napomenula da Srbija već školuje ljude čije znanje možda ne koristimo dovoljno, a to su diplomirane medicinske sestre koje završavaju četvorogodišnje akademske studije zdravstvene nege, i to je visokoobrazovan zdravstveni kadar kojem možemo dati veću ulogu u prevenciji, u organizovanim skrininzima, u zdravstvenom vaspitanju i radu sa hroničnim bolesnicima. Uz odgovarajuću dodatnu akreditovanu edukaciju, deo ovog kadra mogao bi biti uključen u promociju, prevenciju mentalnog zdravlja, psihoedukaciju, u grupni rad i u podršku vulnerabilnim grupama.

U Vojvodini već imamo ljude koji su završili dodatne univerzitetske programe mentalne higijene u Mađarskoj. Ne predlažemo da bilo ko preuzme ulogu psihijatra ili psihologa. Predlažemo da svako od obučenog kadra, stručnjaka radi ono za šta je obrazovan, da se psihijatrima i psiholozima omogući više vremena za pacijente kojima je njihova specijalistička i specifična pomoć zaista potrebna.

Tako da smatram da uz primenu ovog zakona treba razmotriti tri konkretna koraka. Treba preispitati i reorganizovati kadrovske normative u psihijatrijskim službama, telemedicina pomaže da nadoknadimo psihijatra na daljinu, ali samu medicinsku negu – ne, i zato treba preispitati broj medicinskih sestara i tehničara.

Drugo, razvoj savetovališta i multidisciplinarnih timova za mentalno zdravlje u domovima zdravlja predstavlja prvu dostupnu pomoć svakom građaninu, edukacija lekara na primaru za rad sa takvim ljudima je obavezan.

Treće, definisanje dodatnih kompetencija i akreditovanih edukacija za postojeći visokoobrazovani zdravstveni kadar koji može preuzeti deo preventivnog rada.

18/3 TĐ/JG

Ovo sve napominjem iz razloga što je dve trećine psihijatrijskih velikih bolnica na teritoriji AP Vojvodine. U njima jesu građani celi zemlje, ali na teritoriji Vojvodine su velike psihijatrijske bolnice i one vape za tim kadrom koji je neophodan, jer šta želimo da bude rezultat ovog zakona? Ne samo više pregleda, više dijagnoza, više lekova koje je potrebno prepisati pacijentu, čak ni jedino poboljšanje uslova bolničkog lečenja ozbiljnih psihijatrijskih stanja uz očuvanje dostojanstva čoveka koji se tamo nalazi. Mi želimo da svi naši građani imaju bolje mentalno zdravlje. Cilj savremene zaštite mentalnog zdravlja nije samo izlečiti bolest. Cilj je pomoći čoveku da sačuva svoje dostojanstvo, svoje odnose, svoje mesto u porodici, svoje mesto u društvu i da zbog problema sa mentalnim zdravljem nikada ne postane najusamljeniji među nama.

Zbog svega navedenog, SVM će u danu za glasanje podržati ovu izmenu i dopunu zakona. Hvala i želim vam dobro zdravlje.

Hvala vam.
Sledeća je Danijela Nikolić.
Izvolite.
19/1 AL/MJ 13.00 – 13.10

Zahvaljujem.

Poštovana predsednice Narodne skupštine, poštovani predstavnici Vlade, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, poštovani građani Srbije, predloženim rebalansom budžeta pred nas smo stavili odgovore na mnoga važna pitanja, a to je kakvu Srbiju gradimo uprkos svim pritiscima i ukoliko smo sposobni i jaki da sačuvamo ekonomsku stabilnost i nastavimo razvoj i zaštitimo svakog našeg građanina.

Brojke koje danas razmatramo pokazuju da Srbija ima snagu da reaguje na promenjene okolnosti, da dodatno pomogne građanima i istovremeno nastavi kapitalne projekte. Zato rebalans budžeta za mene ima i mnogo šire značenje. Ekonomski jaka Srbija je politički samostalnija Srbija. Srbija koja ima stabilne javne finansije može više da uloži u svoje građane, zdravstvo, obrazovanje, infrastrukturu, porodicu i mlade.

Ali isto tako samo ekonomski snažna i politički stabilna Srbija može snažno i istrajno da bude uz svoj narod na Kosovu i Metohiji. I upravo zato danas govoreći o rebalansu budžeta ne mogu da govorim samo jezikom brojki, procenata i ekonomskih pokazatelja. Moram da govorim jezikom života, jezikom istine koja danas na Kosovu i Metohiji boli i krvari. Jer kada danas u Evropi u 21. veku izgovorimo reč sloboda moramo da se zapitamo šta ta reč znači našem narodu na Kosovu i Metohiji. Ako neko sumnja u težinu te reči neka pogleda ka Ibarskom Kolašinu. Najteži slučaj u poslednjih mesec dana, pošto u poslednjih pet godina imamo 800 etički motivisanih napada na Srbe, uključujući pucanje na srpsku decu jeste i brutalno prebijanje Nenada Raškovića iz sela Drena kod Zubinog Potoka. Pripadnici tzv. kosovske policije prema njegovom svedočenju upali su mu u porodičnu kuću i nakon pretresa ga fizički zlostavljali. Sliku njegovih leđa je , u stvari to je lice Aljbina Kurtija, video ceo svet, ali kazne za počinioce tog brutalnog zločina još uvek nema. Ako uniforma koja bi morala da garantuje bezbednost postane izvor straha, ako se čovek vezuje za drvo i tuče, onda imamo obavezu da pitamo – ko su ti ljudi koji u stvari štite Srbe? I još važnije ko će od njih odgovarati i da li će? Dok lekari evidentiraju povrede među našim ljudima postavlja se pitanje možda strašnije od svake političke izjave – ko je sledeći?

U Lipljanu na ogradu poseda crkve iz 14. veka okačene su zastave OVK ili UĆK i Albanije. To nije nikakva slučajnost niti bezazlena provokacija, već još jedna poruka Srbima da nisu poželjni na svojoj zemlji i u svojim svetinjama.

Nedavno smo na Kosovu i Metohiji obeležili 23 godine od zločina u Goraždevcu, kada su ubijeni dvanaestogodišnji Panto Dakić i devetnaestogodišnji Ivan Jovović, dok je četvoro srpske dece i mladih ranjeno. Počinioci do danas nisu odgovarali. Dvadeset tri godine bez pravde za ubijenu srpsku decu predstavljaju strašnu sramotu međunarodne zajednice, ali svojim neradom i u skladu sa poverenim mandatima se ne stide.

Da ne govorim o optužnicama za ratne zločine u kojima su ljudi nasumično, bez ikakvih dokaza, optuženi za dela koja nisu počinili. Istovremeno, 562 Srba i nealbanaca i dalje se vode kao nestali, a Priština godina odbija zahteve Beograda za pretragu osam lokacija na Kosovu i Metohiji, na kojima se, prema saznanjima srpskih institucija, mogu nalaziti posmrtni ostaci Srba. Zato moramo da govorimo otvoreno. Ovo nisu izolovani incidenti. Hapšenja, prebijanja, upadi u naše kuće, pritisci na imovinu i provokacije prema našim svetinjama deo su politike Aljbina Kurtija, kojom se Srbima stvaraju nepodnošljivi usovi za život kako bi se zaplašili i proterali sa našeg Kosova i Metohije.

19/2 AL/MJ

Predsednik Aleksandar Vučić zatražio je razgovor sa generalnim sekretarom NATO-a Markom Ruteom, a među ključnim temama u stvari biće most na Ibru i bezbednost našeg naroda. Srbija će jasno ukazati na Kurtijevu politiku pritisaka i zahtevati da KFOR ispuni svoj mandat i zaštiti naš narod. Mi ćemo se svim raspoloživim političkim, diplomatskim, institucionalnim sredstvima boriti za naš narod. Srbe na Kosovu i Metohiji nećemo ostaviti same i nećemo dozvoliti da ih bilo ko protera. Srbi imaju pravo da žive na svojoj zemlji, da čuvaju svoje kuće, svoju imovinu, svoju crkvu i svoje svetinje i Srbija i predsednik Aleksandar Vučić će biti uz njih uvek i bez izuzetka.

Ali, nažalost i po ovom pitanju, evo, koliko i danas, pitanju prvog reda, nacionalnom pitanju, nismo složni. Za mene i moje kolege iz moje poslaničke grupe i 90% srpskog naroda Kosovo i Metohija je nedeljiv deo Republike Srbije i tu se gleda patriotizam i to su patriote, ali očigledno za parlamentarnu opoziciju je, i to ste potvrdili, nezavisna država. Godinama sedim u ovoj sali i slušam najrazličitije govore predstavnika opozicije, slušam njihove kritike države, predsednika Aleksandra Vučića, predstavnika Vlade, ali ne mogu da se setim da sam od bilo koga od vas čula u jednom trenutku da ste sa toliko strasti, podignutog glasa stali u zaštitu makar jednog i jedinog Srbina na Kosovu i Metohiji. Ne mogu da se setim da ste pomenuli jednu srpsku porodicu koja živi pod pritiskom, jedno dete koje odrasta u strahu, jednog domaćina kome je ugrožena imovina, jednog uhapšenog ili pretučenog Srbina, ali zato ime Aljbina Kurtija vrlo dobro znate.

I ono što posebno zabrinjava jeste što se neretko stiče utisak da vam je veći politički problem u stvari Aleksandar Vučić, nego teror Aljbina Kurtija nad našim narodom na Kosovu i Metohiji. I dok se ovde, od strane vas, vodi borba protiv Aleksandra Vučića, na Kosovu i Metohiji srpski narod vodi borbu za svoj opstanak.

Za Srbe u severnom delu Kosovske Mitrovice, i sada se ponovo, naravno pokreće pitanje mosta, taj most u stvari ne predstavlja desetine metara nekakvog betona i asfalta, nego zapravo nosi sećanje, strah i iskustvo više od 2,5 decenije nestabilnosti. Danas se ponovo govori o njegovom otvaranju za vozila, dok se istovremeno grade novi mostovi preko Ibra i sve to predstavlja kao pitanje slobode kretanja i povezivanja. Ali Srbi imaju pravo da pitaju gde je njihova sloboda. Sloboda kretanja nije samo mogućnost da automobil pređe preko mosta. Sloboda je kada Srbin može bez straha da pređe taj most. Sloboda je kada majka ne razmišlja ko će joj zaustaviti dete. Sloboda je kada čovek može mirno da ode u svoju kuću, na posao, u bolnicu ili crkvu. Sloboda je kada uniforma predstavlja sigurnost, a ne strah. Zato most na Ibru nikada nije bio samo pitanje saobraćaja. Most na Ibru je pitanje poverenja, bezbednosti i opstanka. I nemojte od ljudi koji pamte šta se preko tog mosta i oko njega događalo tražiti da preko noći zaborave sopstveno iskustvo samo zato što je neko u Prištini odlučilo da je došlo vreme za novu političku demonstraciju sile.

Ako želite most koji spaja ljude, prvo izgradite poverenje među ljudima, jer most od betona može se napraviti za nekoliko meseci, moste poverenja posle godina nasilja, hapšenja, jednostranih poteza i straha ne gradi se bagerima.

Za naš narod. Sram te bilo. Za naš narod sloboda sve češće postaje luksuz, a opstanak svakodnevni podvig. E, zato se dogodila Banjska. Upravo zbog svih ovih reči koje sam pročitala i na način na koji se obraćam građanima Srbije, upravo zbog te najskuplje reči sa kojom živi naš narod na Kosovu i Metohiji, koji nema slobodu se dogodila Banjska. I šta to tačno vama svima jasno? Zbog čega se dogodila Banjska? A

19/3 AL/MJ

naročito me zabrinjavaju oni koji su poreklom sa Kosova i Metohije, koji ceo svoj život žive u neslobodi na Kosovu i Metohiji. E, zato se dogodila Banjska. I ne mogu da shvatim da naše poginule heroje iz Banjske možete da stavite u rang terorista, možete da stavite one koji ubijaju našu decu, koji su klali našu decu, koji su palili naše crkve i kažete da su oni jednako ti teroristi. Da su oni isti što ih Hašim Tači, da su oni isti što i „žuta kuća“, da su oni isti što i Klečka i Adem Jašari. Sram da vas bude. Pa valjda ste, bre, neki Srbi. Valjda imate nečeg u sebi srpskog. Da stavite znak jednakosti između Banjske, Klečke, „žute kuće“ i Adema Jašarija i UĆK.

I danas, iz tog razloga podižem glas, ali moj glas bi trebao da bude uperen prema Njujorku i Briselu, ali, nažalost, mora da se odnosi na vas. Pokažite jednom jedinstvo. Dvadeset pet godina sam u politici. Dvadeset i pet godina tražim jedno kada je u pitanju pitanje prvog reda i nacionalni interes da pokažemo jedinstvo.

20/1 MV/MO 13.10 – 13.20

Razjedinjeni ne pomažete ni jednom Srbinu na Kosovu i Metohiji. I pomenite narod, za koji se samo pred kampanje borite. To je konstantna borba. Ja živim pitanje Kosova i Metohije od kada sam živa, od kada živim na Kosovu i Metohiji, 48 godina, a neki i duže.

Postavljam pitanje gospodi iz Brisela i Njujorka – dokle će biti i dokle ćete ćutati pred nasiljem nad našim narodom? Tražim i sa ovog mesta odgovorne od gospode iz Njujorka i Evropske unije i Brisela da konačno daju odgovor gde su odgovori za eksploziju autobusa „Niš ekspresa“ u Livadicama, gde su odgovorni za ubistvo 14 srpskih žetelaca u Starom Grackom? Koliko decenija treba da prođe da bi srpske žrtve dobile pravdu? Koliko zatvorenih istraga, izgubljenih dokaza i zaboravljenih predmeta je potrebno da bi neko konačno priznao da nekažnjivost proizvodi novo nasilje?

Ne tražimo privilegije. Ne tražimo da bilo ko bude protiv Albanaca. Tražimo samo ono što međunarodna zajednica svakodnevno propoveda čitavom svetu, a to je ista prava, iste standarde i istu pravdu za svakog čoveka. Jer, svaki put kada se pred nasiljem nad Srbima okrene glava ruši se kredibilitet međunarodnih institucija koje tvrde da štite ljudska prava i međunarodno pravo. Zato tražimo odgovornost. Ne osvetu, nego odgovornost.

Želim danas da se obratim i našim komšijama Albancima, za razliku od nekih ovde koji su se obratili Srbima na najpogrdniji način i koji u stvari unose nemir i hoće da zapale jedno novo žarište van teritorije Kosova i Metohije. Želim da pošaljem poruku mira svim Albancima koji se u stvari ne slažu sa politikom Aljbina Kurtija i onima koji u tišini svojih domova znaju šta je pravda, a šta nepravda. Znam da ima takvih ljudi, jer se svi, pre nego što postanemo pripadnici bilo kog naroda, rađamo kao ljudi. Ne dozvolite da se nasilje čini u vaše ime. Nasilje nad vašim komšijama Srbima nije vaša pobeda. To je poraz svakog čoveka koji želi da njegovo dete sutra živi bez mržnje. Politika osvete nikome nije donela budućnost. Ona samo proizvodi nove rovove između ljudi i ostavlja ih našoj deci u nasleđe. Zato dignite i vi glas protiv nepravde, bez obzira na to kome se ona čini. Jer, mir se ne gradi na tuđoj nesreći, niti se budućnost može graditi na strahu jednog naroda.

Našem narodu na Kosovu i Metohiji želim da kažem da vas vaša Republika Srbija nikada neće ostaviti. Upravo zbog vas vaša Srbija mora da bude još snažnija. Naš odgovor na pritiske ne sme biti slabija Srbija. Naš odgovor mora biti još razvijenija, još stabilnija, još uspešnija, još snažnija Srbija, Srbija koja razgovara sa svima, ali odluke donosi vodeći računa o sopstvenim državnim i nacionalnim interesima, Srbija koja ide ka Evropskoj uniji, ali ne ide pognute glave, Srbija koja želi kompromis, ali neće prihvatiti poniženje, Srbija koja čuva mir, ali neće ćutati pred nepravdom i Srbija koja nikada neće okrenuti glavu od svog naroda na Kosovu i Metohiji.

U tome je, poštovane kolege, veza između ekonomije i državne politike, jer bez snažne ekonomije nema ni snažne države. Bez stabilnih javnih finansija nema ozbiljne socijalne politike, nema novih puteva, bolnica i škola, nema podrške porodicama, nema većih ulaganja, ali nema ni dovoljno snažne države koja može da pomogne svom narodu onda kada mu je najpotrebnije.

Upravo zbog svega ovoga, Srbija mora da bude jaka. Zato predloženi rebalans budžeta, koji je danas pred nama, uvažene koleginice i kolege, nije samo zbir prihoda i rashoda, ovo je budžet ozbiljnosti, odgovornosti, ali i optimizma. Kreiran je tako da država može efikasno da odgovori i na očekivane i neočekivane izazove sa kojima se možemo suočiti. Mi smo, nažalost, mnogo puta naučili da izazovi za Srbiju ne dolaze uz najavu. Zato nam trebaju stabilne javne finansije. Zato nam treba rast. Zato nam

20/2 MV/MO

trebaju investicije. Zato nam treba država koja ima ekonomsku snagu da zaštiti građane, pomogne porodice, ponavljam, gradi bolnice, škole i puteve, ali i da bude čvrst oslonac našem narodu na Kosovu i Metohiji.

Doživljavajući predlog Vlade kao predlog za sigurniju budućnost u danima i godinama i u godini pred nama, nemam dilemu da ga treba podržati, jer naš odgovor na svaki pritisak mora biti još snažnija Srbija. Srbija koja ima dovoljno snage da kaže – razgovaraćemo, dovoljno mudrosti da kaže – čuvaćemo mir, ali i dovoljno dostojanstva da kaže – nećemo ćutati dok naš narod trpi. Jer, kada glasamo za ekonomsku stabilnosti Srbije, glasamo za njenu političku snagu. Kada ulažemo u Srbiju, jačamo njenu sposobnost da vodi samostalnu politiku, a kada jačamo Srbiju šaljemo možda i najvažniju poruku našem narodu – niste sami, Srbija je uz vas i Srbija će biti sve snažnija da bi mogla još snažnije da bude uz vas. Hvala vam.