Dame i gospodo, Briselski sporazum se pre svega odnosi na Srbe sa KiM, a naročito na Srbe koji žive na severu Kosova. Mada nas državni vrh ubeđuje svakodnevno da se on odnosi na celu Srbiju jer će on doneti boljitak celoj Srbiji, to naravno nije tačno.
Suština je u tome da ovaj sporazum izmešta KiM iz Srbije i predaje KiM pravo u ruke Hašimu Tačiju, za kojim je podignuta optužnica od ove iste države koja sa njim ravnopravno pregovora u Briselu. U tome je suština, a sve ostalo je zamajavanje naroda i prikrivanje prave istine.
U ponedeljak sam bio u Kosovskoj Mitrovici na mitingu gde je bilo preko 20 hiljada ljudi sa severa KiM. Vaši mediji su objavili da je bilo samo 10 hiljada, ali to je normalno, jer vaši mediji stalno smanjuju broj, i to po nekoliko puta, prisutnih na protestima u Beogradu.
Nikada se toliko masovno nije okupio narod u severnoj Mitrovici, jer oni dobro znaju da od Briselskog sporazuma zavisi njihova budućnost i budućnost njihove dece. Oni su tada doneli deklaraciju kojom su odbacili sporazum iz Brisela kao nelegitiman i nevažeći.
U deklaraciji piše, citiraću samo jedan deo: "Imajući u vidu da ovaj sporazum krši Ustav Republike Srbije i ukida njene institucije na severu KiM, narod Srbije koji živi u ovom delu zemlje neće dopustiti njegovo sprovođenje, jer bi time potpao pod vlast lažne države Kosovo. Ovaj sabor izražava ogorčenje na činjenicu da su najviši predstavnici vlasti Republike Srbije predali deo Pokrajine, pod srpskom upravom, onima koji su izvršili nasilni čin otimanja KiM. Oni koji su to učinili, zaslužuju svaku osudu jer nisu dobili mandat ni od koga da predaju svetu srpsku zemlju i srpski narod, materijalna dobra i duhovne svetinje, a sve zarad svojih uskih političkih interesa. Zbog svega toga, srpski narod sa severa KiM neće dopustiti primenu ovog sramnog sporazuma". Završen citat.
Taj narod živi dole na KiM i on najbolje zna šta je za njega bolje. Za njega je bolji život u državi Srbiji, a nikako život u tzv. Kosovo. Otkuda pravo pregovaračkom timu i državnom vrhu Srbije da srpski narod na severu KiM ubeđuje da on bolje zna kako će njemu biti i kako mu je od onih samih koji žive na severu KiM?
Šta su dobili Srbi sa KiM ovim sporazumom? Dobili su novu državu, tzv. državu republiku Kosovo, u kojoj ni po koju cenu ne žele, a izgubili su svoju državu Srbiju, u kojoj po svaku cenu žele da nastave da žive. Drugo, dobili su Ustav republike Kosovo i sve njene zakone, a izgubili su Ustav Republike Srbije u kome jasno piše u preambuli da li je KiM neodvojivi deo Srbije. Taj Ustav su prekršili i državni vrh i pregovarački tim.
Dobili su Srbi sa KiM i kosovske institucije, što jasno piše u Sporazumu koji ste vi potpisali, a izgubili su institucije Srbije. Dobili su Srbi na KiM regionalnog komandanta policije koji će biti Srbin i to je u redu. Njega će predlagati zajednica srpskih opština. To su tri kandidata od kojih će ministar unutrašnjih poslova kosova Bajram Redžepi izabrati jednog koji će biti njegov komandant, koji će primati njegovu platu iz Prištine i sprovoditi njegova naređenja. Svi policajci će biti Srbi, ali će biti plaćeni iz Prištine. Dobili su komandire policije za sve četiri opštine, ali u čemu je novost? I pre su i sada su komandiri policijskih stanica na severu KiM u svim opštinama Srbi. Svi policajci će po ovom sporazumu biti u sastavu policije kosova. Dobili su Srbi i jedno odeljenje Okružnog suda u severnoj Mitrovici, ali će ono biti u pravosudnom sistemu kosova, a ne u pravosudnom sistemu Srbije. Dobili su garancije NATO pakta da će štiti Srbe i da neće vojska kosova 10 godina biti na severu. Pošto sam bio aktivni učesnik odbrane Srba 17. marta 2004. godine za vreme progona, video sam da NATO pakt da ne štiti Srbe nego pruža logističku podršku šiptarskim teroristima. Nisu rekli ništa o tome da nije bio na sastanku sa našom delegacijom generalni sekretar Raspunsen, nego da je bio njegov pomoćnik i da ne postoji pismena garancija za to usmeno obećanje.
Na kraju, obraćam se svim poslanicima koji gaje nacionalno i versko osećanje – da li ćete glasati protiv svoje braće na severu KiM i celoj KiM? Da li ćete se kao pravoslavci oglušiti o vapaj naše Srpske pravoslavne crkve koja vam poručuje, citiram – apelujemo na poslanike u Narodnoj skupštini Srbije da pred Bogom i istorijom srpskog naroda i sopstvenom savešću izmere i odmere svoju moralnu i istorijsku odgovornost prilikom odlučivanja o davanju ili uskraćivanju saglasnosti Srbije kao države na ovakav tekst Sporazuma, završen citat.
Na kraju, glasaću naravno onako kako misli naš narod na severu KiM i kako poručuje naša Srpska pravoslavna crkva i sa prezirom ću glasati protiv ovakvog sramnog Sporazuma. Hvala na pažnji.

Poštovani građani Srbije, poštovani Srbi koji živite na KiM, poštovani gospodine predsedniče Republike Srbije, gospodine predsedavajući, dame i gospodo ministri, dame i gospodo narodni poslanici, kada se u decembru pojavila platforma o KiM, bio sam veoma prijatno iznenađen. Za mene je ona tada predstavljala prekid pogubne politike prethodne vlasti prema KiM, ali i početak novog političkog dijaloga sa Prištinom, u kojem će biti zaštićeni interesi Srbije, Srba na KiM i Ustava. Svega toga nije bilo u prethodnim razgovorima između Beograda i Prištine.
Bio sam iskreno srećan kada je predsednik Republike uputio platformu, radi dobijanja saglasnosti SPC, SANU, ali i predstavnicima Srba sa KiM i severno i južno od reke Ibar, i na svu sreću, ta saglasnost je tada i dobijena.
Šta se posle toga desilo? Platforma je, u međuvremenu, izmenjena, proglašena je tajnim dokumentom, a odustalo se i od njenog predstavljanja u Skupštini Srbije. Očigledno se to desilo zbog spoljnih i unutrašnjih pritisaka. Vlada je na sednici od 9. januara donela Predlog rezolucije o kojoj danas razgovaramo.
U tački 1) stoji da se Vlada Srbije ovlašćuje da nastavi sa implementacijom, primenom već postignutih dogovora i sporazuma sa predstavnicima Prištine. To znači da je ova rezolucija u funkciji, legalizacije ranije postignutih sporazuma u Briselu. Rezolucija ima za cilj da ova Skupština da pravni osnov Vladi Srbije za dalju implementaciju, odnosno primenu postignutih sporazuma.
Ova Vlada je već napravila granicu između Srbije i Kosova, jer je to uradila primenjujući Sporazum o integrisanom upravljanju graničnim prelazima, braneći se time da zemlja koja je ozbiljna, mora da primeni sve ono što je dogovorila prethodna vlast. To nije tačno. Ozbiljna država, ozbiljna zemlja, mora da čuva svoje granice i svoj narod.
Ničim nije bila obavezna ova vlada da primeni sporazume koji su u Briselu postignuti, jer oni nemaju nikakav pravni osnov, oni čak nisu propisani i nisu u skladu ni sa međunarodnim pravom. Jedino potpisani sporazumi su pravno obavezujući, a ovi su samo parafirani, i to od jednog činovnika Vlade Srbije koji je to samo parafirao, što nikoga ne obavezuje.
Vlada je odlučila da zbog dobijanja datuma za početak pregovora sa EU, da učini sve ono što EU traži od Srbije. Šta znači dobijanje datuma za pregovore za Srbiju? Reći ćete – 170 miliona evra godišnje. Da, ali da li je vredno Kosova i Metohije samo toliko? Da li samo toliko vrede Srbi sa KiM i Srbi koji su izbegli sa KiM?
Ova rezolucija je u stvari rezolucija za evrointegracije, a ne rezolucija o KiM. To jasno kaže tačka 1) stav g Rezolucije, koju citiram – razgovori sa predstavnicima PIS u Prištini i svaki dogovor koji bude postignut, treba da daju doprinos evropskim integracijama Republike Srbije. To zaista nije dobro, jer bi u prevodu to moglo da znači da je ova vlast spremna da žrtvuje i državne i nacionalne interese radi ulaska u EU.
U tački 3) se kaže – Republika Srbija je spremna da učini dodatne ustupke radi preovladavanja trenutnog stanja u odnosima između srpskog i albanskog naroda, ali se ne kaže koji su to dodatni ustupci. Ljudi, dokle više ustupaka?
Od ovakve rezolucije su se ogradili i predstavnici sve četiri srpske opštine na severu KiM. U otvorenom pismu predsedniku Republike oni protestuju što je rezolucija u suprotnosti sa tekstom platforme koji im je predstavljen 22. decembra u Predsedništvu Srbije. Bune se i za to što im je obećano da će platforma, u prvobitnom tekstu, biti usvojena u Skupštini Srbije. Oni kažu, citiram – nastavak pregovora na tehničkom nivou i…
(Predsednik: Vreme, gospodine Peleviću.)
Dozvolite samo 30 sekundi, molim vas.
Oni kažu, citiram – nastavak pregovora na tehničkom nivou i implementacija, dakle, primena dogovora, predstavlja direktno priznavanje nezavisnosti tzv. republike Kosovo.
Gospodine predsedniče Republike, obraćam se vama kao predsedniku i kao prijatelju, a video sam da ste i vi mene na jednoj TV emisiji nazvali prijateljem, ne zato što smo prijatelji, već zato što smatram da je prvobitna platforma bila jako dobra, da je ona danas na dnevnom redu, za nju bih glasao, ali ne i za ovu rezoluciju koja ne štiti interese Srba na KiM, koja ne štiti interese Srbije, već suprotno, šteti interesima i Srbija i Srba sa KiM. Hvala vam na pažnji.

Gospođo predsedniče, gospodine predsedniče Srbije, gospodo ministri iz Vlade, poštovane kolege i koleginice. Vlast je dugo izbegavala da ova Skupština održi sednicu posvećenu KiM. Čak je i predsednik Skupštine gospođa Đukić-Dejanović pre samo dva dana izjavila da takva sednica nije neophodna, da treba dati poverenje timu za pregovore i da Vlada ima dobru platformu za rešavanje situacije na KiM.
Sada mi se čini da Vlada želi da usvajanjem ove deklaracije prebaci odgovornost za situaciju na KiM na srpski parlament. Ono što je neshvatljivo jeste da je deklaracija tako loše napisana da je neverovatno da predsednik Vlade mogao da je potpiše. Zamislite kada u preambuli u alinejama 2, 3 i 4 stoji da se Srbija plaši opasnosti koja preti jer će Kosovo proglasiti jednostrano svoju nezavisnost. To je neverovatno. To se, gospodo ministri desilo još pre nekoliko godina, ili mi živimo u različitim periodima ili vi dozvoljavate da vam neki činovnik samo prepiše preambulu iz neke deklaracije od pre šest godina. Stvarno je neprihvatljivo. Pored toga ja sam danas na Odboru za KiM glasao za ovu deklaracije ne, zato što je dobra, ne zbog Vlade nego zbog onih jadnih ljudi koji dole na barikadama čekaju tenkove i oklopna vozila KFOR.
Potpuno dobronamerno želim da, žao mi je što je predsednik na trenutak izašao, da skrenem pažnju na nešto što dobar državnik ne bi smeo nikada da kaže i da izjavi, a on je rekao na početku ove krize da Srbija neće ratovati. Naravno da Srbija neće ratovati. Svi mi to znamo, ali predsednik jedne države to ne sme da kaže. On može da kaže da Srbija ne želi da ratuje. Mora da kaže da Srbija želi da zaštiti svoje građane Srbe sa KiM koji su u ovom trenutku ugroženi i kao i 1999. godine. Ni jedan državnik u svetu, ni jedan predsednik ne bi rekao tako nešto jer se time šalje pogrešna poruka Hašimu Tačiju, da slobodno navale jer Srbija neće ratovati. Srbija ne želi da ratuje, ali Srbija sasvim sigurno želi da zaštiti svoje građane na KiM. O tome se radi i to nisu dobre izjave.
Situacija ne KiM je veoma teška. Budite sigurni da ti ljudi dole gledaju ovu Skupštinu. Gledaju je i Albanci na KiM. Budite sigurni da ih interesuje svaka naša reč i da ih naša neozbiljnost koju smo u nekoliko navrata danas pokazali, zaista žestoko, žestoko dira u srce. Oni od nas traže jedinstvo, makar upola onog jedinstva koji su oni pokazali ovih dana tamo. Tamo više nema partija. Tamo nema strančarenja. Tamo ljudi imaju samo jednu partiju, Srbiju. Ajdemo da im malo pokažemo večeras da je makar za večeras, makar za trenutak naša partija Srbija. Da zaboravimo ovu bruku i sramotu koju smo povremeno danas pokazivali, rugajući se praktično tim ljudima dole koji su na barikadama, koji su ostavljeni sami sebi. Nema naše policije, nema naše vojske da ih brani. Oni se brane, ali oni brane i nas. Nije to demagogija. To je stvarno tako. Od njih treba da učimo kako se brani država. Moramo i Srbima i Albancima dole da pokažemo vrlo jasno da nećemo Srbe na KiM ostaviti na cedilu.
Zato ćemo danas i mi iz SNS ovu deklaraciju i spremni smo da snosimo odgovornost za to, jer želimo makar za trenutak da budemo jedinstveni i da se borimo za naš narod i za našu teritoriju KiM. Hvala na pažnji.

Hvala gospođo predsedavajuća, uvaženo gospođo ministar, dame i gospodo, ovde se radi o principijelnom pitanju. Vi ste, uvaženi gospodine ministre, predvideli da u članu 10. nacionalnu strategiju za mlade donosi Vlada na predlog ministarstva.
Mi smatramo da Nacionalnu strategiju za mlade prvo donese Narodna skupština na predlog Vlade. Pokušaću da obrazložim zašto. Nacionalna strategija za mlade je od ključnog značaja za donošenje ovog zakona ali i za sprovođenje ovog zakona. Ona u sebi sadrži niz bitnih pitanja, bitnih za omladinu koja nisu uređena ovim zakonom. Takođe, ako uzmemo u obzir značaj politike prema mladima za budućnost ove zemlje i činjenicu da se nacionalna strategija donosi za period od šest godina, onda smatramo da je, zaista, neophodno da Nacionalnu strategiju za mlade donosi Skupština Srbije na predlog Vlade. Ukoliko tu strategiju, nacionalnu, donosi samo Vlada, to nije nacionalna strategija. Nju donose, dakle, samo vladajuće stranke.
Smatram da je neophodno omogućiti svim parlamentarnim strankama u Skupštini Srbije da makar razmatraju i predlažu nacionalnu strategiju za mlade, na osnovu koje će se kasnije doneti zakon o omladini, odnosno kako ste ga vi formulisali - zakon o mladima. Dakle, nacionalna strategija je nešto drugo. Nju donosi Narodna skupština, a ovu strategiju donosi Vlada. Ona se može zvati samo bladina strategija. O tome se zapravo radi. Pogrešno je definisana ova strategija za mlade, treba da se zove vladina strategija, jer je nije donela Narodna skupština već Vlada Srbije.
Ovo se ne odnosi samo na ovu strategiju, uvažena gospođo ministre. Odnosi se i na Nacionalnu strategiju za sport i za sve ostale društvene oblasti od bitnog značaja za građane Srbije. Svaku nacionalnu strategiju koja predstavlja osnov za donošenje zakona treba da donese Narodna skupština na predlog Vlade. Zahvaljujem na pažnji.

Hvala, gospođo predsedniče, uvažena gospođo ministarko, predstavnici ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici. U martu smo razmatrali  Zakon o sportu, istog ovog ministarstva – Ministarstva za omladinu i sport. Bio je to zakon koji nije doneo najbolje rešenje za razvoj sporta u Srbiji, ali je ipak predstavljao i predstavlja jedan ozbiljan zakonski akt, koji je, očigledno, dugo i temeljno rađen.
Danas razgovaramo o drugom zakonu iz nadležnosti ovog ministarstva, o zakonu o mladima. Mislim da je sam naziv ovog zakona diskutabilan. Predložili smo da se promeni naziv ovog zakona i da se zove – zakon o omladini. Zašto? Zato što je omladina pojam, izraz koji se odomaćio u srpskom jeziku, kada se govori o ovoj populaciji, i zato što se ta reč i taj izraz može jako lepo upotrebiti i u jednini i u množini i u muškom i u ženskom rodu. Uostalom i sam predlog ovog zakona u svojim odredbama pominje i koristi izraz – omladina. Recimo, u članu 3, od ukupno pet tačaka ovog člana 3, čak u četiri se pominje omladina, omladinski sektor, omladinska politika, omladinska aktivnost i omladinski rad. Osim toga, i ime vašeg ministarstva nije ministarstvo za mlade i sport nego Ministarstvo omladine i sporta. Zato smatramo da je ovaj izraz primereniji.
Nije toliko bitno ime ovog zakona, važno je da suštinski formalno ovaj zakon nije dobar. U suštini, ovaj zakon nije obuhvatio sve one društvene oblasti u kojima mladi žive. Formalno, nema formu zakonskog akta, nije zakon već je jedna nepotpuna deklaracija koja čak nije ni nabrojala u svojim načelima sve ono što nabraja nacionalna strategija koju je Vlada usvojila 2008. godine.
Rekao sam da zakon nije potpun, čak ni po deklaraciji. On ne pominje neke bitne oblasti društvenog života u kojima se mladi danas nalaze u Srbiji. Ne pominje se ni jednom rečju obrazovanje, osim u jednom delu – neformalno obrazovanje, Ne pominje se problem zapošljavanja koji je krucijalni problem mladih u Srbiji, niti mere za ublažavanje tog problema, kao ni mere za sprečavanje odlaska mladih stručnjaka i uopšte mladih ljudi iz zemlje. Nema reči ni o problemima zavisnosti koji danas opterećuju, u velikoj meri, našu omladinu i celu zemlju. Nema ničega i ništa nije napisano o sve većoj zavisnosti mladih od droge, alkohola, kriminala među mladima i apsolutno ostalih zavisnosti koji se ne pominju u ovom nacrtu zakonau, odnosno Predlogu zakona.
Zakon ima samo 29 članova. Imali smo Zakon o sportu koji je u martu usvojen i koji ima 194. člana. Tada sam rekao da je to zakon koji je zaista preobiman, najobimniji Zakon o sportu, ne samo u regionu nego i u Evropi. Ovaj zakon je suviše skroman, sažet za ovakav problem i za ovu vrstu naše populacije, od koje, kako su mnoge moje kolege i koleginice rekle, zavisi budućnost naše zemlje.
Više bih voleo da zakon o mladima ima 194. člana, a Zakon o sportu 29. članova. Ako još u ovom zakonu odbijemo one uvodne članove, prelazne i završne odredbe, onda ćemo svesti zakon na nekih 20 članova, što je sasvim nedovoljno za ovakvu kompleksnu problematiku.
Nacionalnu strategiju za mlade je Vlada usvojila 2008. godine i to je dobar potez Vlade. Očigledno je da je na osnovu te strategije pokušano da se napiše zakona o mladima. Međutim, nacionalna strategija za mlade, koja je kasnije razrađena u akcionom planu za upoređivanje i primenu ove strategije 2009. godine, zasnovana je, pre svega, na iskustvima zapadnih zemalja. To je u jednoj ruci dobro, ali sa druge strane, to nije dobro jer nisu uvažene specifičnosti položaja mladih u Srbiji. Nije svejedno biti mladi čovek u Srbiji i nije isto biti mladi čovek koji živi na zapadu. Ona bukvalno prepisuje preporuke Saveta Evrope, odnosno nacionalna strategija se fokusira na 11 indikatora koji su preporučeni u strategiji za mlade EU – mladi, ulaganje i osnaživanje, zatim program "mladi u pokretu" koji se nalazi u strategiji EU – Evropa 2020. godine itd.
Drugi plan nacionalne strategije je baziranje na statističkim podacima iz popisa iz 2002. godine. Vidim da ste i vi u svom ekspozeu to naveli, ali mislim da to nije relevantan podatak jer se to dešavalo pre devet godina. Ne možemo se bazirati na tim podacima i ne možemo tvrditi da u Srbiji ima milion i 500 hiljada mladih i da oni danas čine jednu četvrtinu, odnosno 20% ukupne populacije u Srbiji. To ćemo tek videti nakon popisa u Srbiji. Ne zaboravite da je mnogo mladih otišlo iz zemlje, da se mnogi od njih nisu vratili i da je neizvesno da li će se jedan broj njih vratiti ili ne.
Osim toga, 2002. godine nije postojala ekonomska kriza, niti svetska niti domaća, tako da su okolnosti sasvim drugačije danas. Trebalo bi doneti novu nacionalnu strategiju za mlade, jer ova strategija koja je ozbiljno napisana, zaista ozbiljno, može da posluži kao dobra osnova za izradu jedne nove strategije, sveobuhvatne, koja će jasno definisati probleme mladih ljudi u Srbiji i jasno odrediti neophodne mere za njihovo rešavanje.
Problem mladih u Srbiji se bitno razlikuje od problema mladih u inostranstvu. Mladi u Evropi nisu imali ratove devedesetih godina, nisu imali sankcije ekonomske koje su bitno doprinele urušavanju naše ekonomske strukture.
Naši mladi Evrope nisu imali bombardovanje. U njihovim zemljama nema izbeglica niti raseljenih njihovih godišta i njihove nacionalnosti. Naši mladi žive mnogo teži život. Prošli su sve to. Drugo, u zemljama EU, u mnogim zemljama gotovo da i nema izraženog siromaštva, a to je kod nas sve veći i teži problem. Ovo su samo neke prednosti evropske omladine u odnosu na našu i zato i treba evropske smernice, kada se na njih pozivamo, prilagoditi uslovima u kojima živi naša omladina.
Sada u ovoj situaciji koja je vrlo nezavidna za mlade, ali i za sve ostale stanovnike Srbije, mi od mladih očekujemo da uče normalno, da se zapošljavaju i da sutra vode našu zemlju. Iako većina evropskih zemalja nema zakon o mladima, mnoge od njih imaju nacionalne programe i planove za zaštitu dece i omladine.
U obrazloženju je, siguran sam, pogrešno navedeno da mnoge zemlje imaju. Nemaju. Slovenija nema, ona ima samo nacionalni program za decu i adolescente, tako da to nije zakon. Dalje, pravi zakon u okruženju jedino ima BiH, donet je zakon 2010. godine, prošle godine, i jedini zakon koji je zaista relevantan u Evropi ima Nemačka.
Spremajući se za raspravu o ovom zakonu, proučio sam zakon za mlade u Nemačkoj i mogu da vam kažem da on u potpunosti opravdava moju tvrdnju da se ovde ne radi o predlogu zakona, već o predlogu deklaracije o mladima. Prosto, zakon nije konkretan. U Nemačkoj su u tom zakonu nabrojane zabrane za decu i omladinu, odnosno adolescente. Ne može nijedno dete ili adolescent da gleda film ukoliko na njemu nema oznake "informativni sadržaj" ili "obrazovni sadržaj". Isto je i sa video kasetama. Strogo je zabranjeno i kažnjava se odlazak dece i adolescenata u restorane bez pratnje, u kockarnice i to je sankcionisano sa vrlo oštrim kaznama, čak do jedne godine zakona ili do 50.000 evra.
Dakle, to je zakon koji jasno propisuje šta se sme, šta se ne sme, koji jasno uređuje konkretno tu oblast. To je ono što nedostaje u ovom zakonu. Zato je on u tom delu zaista prazan, nekompletan i konkretan. I pored toga, ipak smatram da je Ministarstvo omladine i sporta imalo dobru nameru i stojim na stanovištu da je ovaj zakon za mlade potreban Srbiji, ali ne ovakav zakon, nego novi, drugačiji, sveobuhvatniji zakon koji će jasno prepoznati osnovne probleme mladih ljudi u Srbiji i odrediti konkretne mere koje će učiniti sve da se ti konkretni problemi mladih u Srbiji reše na najbolji mogući način, u zavisnosti od ekonomske, socijalne i političke situacije u zemlji.
Koji su problemi mladih u Srbiji? Ima ih zaista mnogo, ali pokušaću da navedem nekoliko problema. To su: neorganizacija mladih, neodlučivanje mladih, nemogućnost da odlučuju o pitanjima koja su u njihovom interesu, ali i mnogo toga što se razlikuje od njihovih vršnjaka u Evropi. Mladi nisu i ne mogu, nažalost, biti učesnici odlučivanja o bitnim pitanjima za njihov položaj. Zakonima o osnovnom obrazovanju i o visokom obrazovanju je određeno i omogućeno da oni imaju pravo udruživanja, ali i da imaju pravo na svoje učeničke i studentske parlamente. Oni u većini škola i fakulteta i postoje, ali je pitanje kako oni funkcionišu. Nažalost, ne dobro, nažalost, neorganizovano jer postoji jednostavno skepsa kod mladih ljudi da jednostavno se njihov glas ne čuje, da njihov glas nije bitan, da profesori, roditelji i politički činioci apsolutno nemaju sluha za njihove probleme. Zato je negde, po istraživanju Instituta za psihologiju Filozofskog fakulteta, samo 88% mladih učenika angažovano u tim parlamentima, a slično je i u studentskim parlamentima.
Odluke i stavove ovih parlamenata se ne uvažavaju i mladi su potpuno demotivisani jer shvataju da su samo puki posmatrači, bez ikakvih šansi da donose odluke bitne za njihov život i položaj u društvu. Zato mladi nemaju poverenja u sistem i ne žele da se u dovoljnoj meri uključe u javni život, mada, po istraživanju, čak 64% mladih ispitanika smatra da bi svojim radom, svojim savetima i svojim angažovanjem u organizacijama raznog tipa zaista mogli da utiču na donošenje bitnih odluka po njihov položaj.
Aktivno učešće mladih u društvu je zanemarljivo. Od mladih se očekuje mnogo, čak i da sutra Srbiju povedu napred, što je sasvim normalno, prirodno i logično, ali odluke o njima donose drugi. Skoro 90% mladih ne želi da se uključi ni u kakav vid organizovanja, niti čak u udruženja građana, ni u kulturno-umetnička društva, niti u sportska društva. Samo mali deo njih je uključeno u ove organizacije.
Loša ekonomska situacija je doprinela da veliki broj mladih odlazi sa sela i iz manjih gradova u veće gradove, to je migracija koje smo zaista svesni. Oko čak 80% mladih izražava želju u anketama da iz manjih sredina pređu u veće sredine da bi tako sebi obezbedili bolju egzistenciju. Prema istraživanjima koja su urađena još 2003. godine, svaki drugi mladi čovek je želeo da napusti zemlju. Danas nema relevantnih istraživanja o tome koliko je mladih danas u takvom položaju.
Govori se o nepostojanju jednakih šansi. To se i pominje u ovom predlogu zakona. To je stvarnost u Srbiji. Mladi koji žive u siromaštvu su jedna posebna kategorija. Ne smemo smesti s uma da 26% mladih nema kompletna tri obroka dnevno. Mladi sa invaliditetom su posebna kategorija kojoj se ne posvećuje dovoljno pažnje. Od nekih 800.000 ljudi sa invaliditetom u Srbiji, 24% su mladi ispod 25 godina.
Mladi koji žive u izbeglištvu, mladi koji su raseljeni sa KiM takođe žive u veoma lošem položaju i oni u znatno manjem broju završavaju škole od njihovih vršnjaka, u još manjem broju završavaju fakultete od svojih vršnjaka u Srbiji, a mladi na KiM žive u stalnom strahu šta će im se desiti, kakva je njihova sudbina, kakva je sudbina KiM uopšte, šta će njihovi roditelji ukoliko izbiju novi sukobi, gde će i kuda će. O tim mladima se nimalo ne vodi računa.
Takođe, postoji kategorija mladih sa nerešenim stambenim statusom, a to su i zaposleni i nezaposleni. Čak i 70% mladih koji su nezaposleni žive kod svojih roditelja, a čak 50% onih koji su zaposleni i dalje žive kod svojih roditelja zbog nemogućnosti rešavanja stambenog problema.
Ovo su samo neki problemi, a ja ću u drugom delu svog izlaganja na kraju rasprave govoriti o daljim problemima i o rešenjima za rešavanje položaja mladih i o nedostacima ovog predloga zakona. Hvala na pažnji.

Gospođo predsedavajuća, uvažena gospođo ministre, ponoviću, ovaj predlog zakona poslanici SNS ne mogu da prihvate, s obzirom da se ne radi o zakonu, već se radi o deklaraciji.
To je da vas podsetim rekao čak i član vaše stranke uvaženi gospodin koji je takođe naravno u posebnom kontekstu rekao da se ne radi praktično o zakonu, nego više o deklaraciji. Ovaj zakon ne sadrži ni jednu pravnu normu i zaista se ne može podvesti pod izraz – zakon.
Formalno, međutim, suštinski, ponoviću, ovaj zakon ne tretira ključne probleme mladih u Srbiji kao što su obrazovanje, problem zapošljavanja, problem odlaska mladih stručnjaka i drugih mladih ljudi u inostranstvo, kao ni probleme bolesti zavisnosti od kojih boluje nekoliko stotina hiljada ljudi, mladih ljudi u Srbiji.
Naravno, niko ne očekuje da ove probleme reši ovo ministarstvo i meni je to sasvim jasno, ali mi nije jasno da Ministarstvo omladine i sporta nije našlo za shodno da ove ključne probleme uvrsti u zakon koji govori o zaštiti mladih ljudi.
Prema tome, ponavljam, niko ne očekuje da Ministarstvo omladine i sporta reši probleme zapošljavanja, probleme bezbednosti, probleme odlaska mladih u inostranstvo ili probleme bolesti zavisnosti ili probleme obrazovanja, za to su nadzorna druga ministarstva, ali je sasvim logično da u zakonu o mladima budu one društvene oblasti, one teme koje opterećuju mlade u Srbiji. Samo se o tome radi da pojasnim.
Pomenuću još jednom u vezi jednakih šansi, moram da pomenem još jednom mlade izbeglice i mlade raseljene ljude sa KiM i izbeglice iz Hrvatske, BiH i raseljene mlade ljude sa KiM. Oni nisu jednaki sa ostalim mladim ljudima koji žive u Srbiji. Oni u znatno manjem broju završavaju škole i fakultete i imaju nisko samopoštovanje, manje su komunikativni, oni su povučeni i nisu dovoljno socijalizovani.
Veliki broj njih živi u siromaštvu, a jedan broj njih živi i u kampovima. Mladi na KiM i Srbi i nealbanci u srpskim enklavama takođe ne mogu imati jednake šanse sa ostalim mladima u Srbiji i to se naravno podrazumeva.
Njihove misli su uperene ka tome šta će sutra biti sa KiM, šta će biti sa njihovom sudbinom, gde će oni i njihovi roditelji ako se dese novi sukobi na KiM. Ovo moram da ponovim, jer nažalost, u ovom zakonu se ti mladi ljudi ne tretiraju.
Nešto malo o slobodnom vremenu mladih ljudi o čemu je bilo vrlo malo reči. Polovina srednjoškolaca, njih 47% po ispitivanjima Instituta za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, slobodno vreme provodi sa vršnjacima, zatim u TV, mobilni telefon ili uz kompjuter. Svaki peti srednjoškolac se bavi sportom, mali broj čita knjige, a oko 50% njih nije nikada otišlo ni u pozorište, ni u muzeje.
Malo o sportu i rekreaciji, s obzirom da je i to vaša nadležnost a i opšti interes u Srbiji, sa prelaskom iz detinjstva u adolescenciju, vrlo se menja pojam sporta kod tih mladih ljudi. Sport postaje, ne samo igra, zabava, već postaje obaveza i to je problem zbog čega mnogi mladi ljudi prilikom prelaska na fakultete uglavnom prestaju da se bave sportom. Naravno, to je uslovljeno i nekim drugim stvarima kao što je činjenica da na fakultetima mladi nemaju mogućnosti da se bave sportom, jer je 1998. godine praktično ukinuta nastava fizičkog vaspitanja na fakultetima i sada se vi trudite i mi se trudimo da tu nastavu vratimo, s obzirom da je to jedan od elemenata socijalizacije mladih ljudi i rešavanja svih drugih problema koji oni imaju u slobodnom vremenu. Nastava u srednjim školama je katastrofalna, dobro znate, dva časa u proseku nedeljno, što je nedopustivo i što dovodi do teških zdravstvenih problema mladih ljudi koji ih prate celog života.
Postoji još jedan problem, to je tzv. rana profesionalizacija sporta, a to je ono da samo deca koja imaju bogate roditelje mogu da se bave nekim sportovima, a druga deca nemaju tu šansu, tzv. elitizam u sportu koji je takođe vrlo teška pojava.
Deca su suviše rano suočena sa selekcijom u sportu i umesto da sport bude masovna aktivnost, sport postaje sve više prestižna aktivnost i privilegija bogatih roditelja.
Pomenuću na kraju da je sport jedina garancija, tvrdim da mladi ljudi ne krenu lošijim putem i zato se mora što više raditi na uvođenju više časova sportske nastave, fizičkog vaspitanja u srednjim školama i ponovno uvođenje fizičke nastave na fakultetima.
Dakle, sve su ovo problemi koji opterećuju ovaj predlog zakona koji je u stvari deklaracija i upravo zato poslanici poslaničke grupe SNS ovakav predlog zakona. Hvala.

Gospođo predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministre, gospodo iz Ministarstva, poštovani građani Srbije, poslanička grupa Napred Srbijo, SNS, pokušala je da ovim amandmanom na član 3. popravi ovaj zakon sa naučne strane gledišta i da pomogne piscima ovog zakona da naučno definišu određene pojmove u oblasti sporta, s obzirom na to da je to u Predlogu zakona urađeno prilično nevešto i u suprotnosti je sa mnogim delovima teorije sporta, posebno kada se radi o definicijama pojedinih oblasti u sportu.
Ovde ste naveli definicije gotovo svih oblasti, ali nedostaje ona prava, po kojoj zakon i nosi naziv, a to je definicija sporta. Vi ste umesto toga preuzeli, odnosno prepričali, prepisali, ali prilično pogrešno, definiciju koju je donela Evropska povelja za sport 1992. godine, koja predstavlja osnovni element, osnovni zakon, osnovu svega onoga što se tiče sporta u EU. Naravno, i ona je napisana na osnovu Evropske povelje sporta za sve, koja je definisana 1975. godine, ali je usvojena u EU sledeće godine, 1976. godine.
Dakle, ova povelja, Evropska povelja o sportu, ne poznaje pojam sportske aktivnosti. Ona koristi termin sport, što je primereno ovom zakonu. Pisci ovog predloga su jednostavno pogrešili i stavili su umesto sporta sportske aktivnosti, i uveli su još i umnu aktivnost. Pa, podrazumeva se da svaka sportska aktivnost podrazumeva i umnu aktivnost, jer ne postoji fizička aktivnost u sportu koja nije praćena umnom aktivnošću.
Pretpostavljam da ste želeli da ovim uvedete šah, da je to zbog šaha, ali moram vas, gospođo ministre, obavestiti da naučnici, i evropski i svetski, koji se bave teorijom sporta ne priznaju šah kao sport. Šah je misaona igra, intelektualna igra. Nema u šahu fizičkih aktivnosti, osim pomeranja desne ruke kada se pomeraju figure. Dakle, veoma jasno, uz sve uvažavanje šaha kao visokoumne intelektualne igre, ali samo misaone igre, a ne sporta, uvažavajući šah kao misaonu igru, moram da vas upozorim da ste zašli u nešto što ne pripada sportu, jer nema šaha na Olimpijadi, nema šaha na Univerzijadi, nema šaha na Mediteranskim igrama, nema šaha u Svetskim sportskim igrama.
Dakle, radi se o tome da nešto što nije sport ne možete ovako tretirati u Predlogu zakona o sportu, i to još u definiciji sportske aktivnosti, odnosno u definiciji sporta, što ne stoji. Jer, Evropska sportska povelja ne poznaje šah kao sport i nema tih umnih aktivnosti u njihovoj definiciji sporta, koje ste se morali pridržavati. Pored toga, postoje mnoge naučne definicije o sportu, koje se manje-više razlikuju, ali nijedna ne uključuje takve umne aktivnosti, kakva je šah, u domen sporta.
Ovde ste pokušali da definišete sportsku priredbu, međutim, vrlo neprecizno i vrlo skraćeno. Sportska priredba predstavlja najširi pojam, koji obuhvata sportska takmičenja i sportske manifestacije. Dakle, manifestacije su one aktivnosti u domenu sporta koje ne obuhvataju takmičenje, već se radi o promociji nekog sporta, dodeli priznanja za najboljeg sportistu, dočeku, recimo, naših najboljih sportista itd. Dakle, to je sportska manifestacija. Sportska priredba mora da obuhvati i takve manifestacije. Zato bi bilo dobro da ste sportsku priredbu definisali na potpuniji način.
U tački 16) mnogo je primerenije upotrebiti termin „vrhunski rezultat“, a ne, kako ste vi to prilično nespretno definisali, „postizanje unapred određenog rezultata“. To je vrhunski rezultat. Znači, vrhunski rezultat je ono čemu teže svi sportisti, bilo da se radi o pobedi na takmičenju ili o premašivanju nekog rekorda koji je već postavljen. U toj definiciji ste morali staviti da je sportsko takmičenje takmičenje sportista, čiji se rezultat postiže tokom trenažnog procesa. S tim se slažu svi naučnici u teoriji sporta.
Ovde ste napisali da je organizator sportskog takmičenja lice. Mislim da je to vrlo nespretno, svi će to shvatiti kao fizičko lice. Ne, fizičko lice može biti, ali ne mora, organizator jednog velikog takmičenja. U našoj praksi i u evropskoj i svetskoj praksi obično su organizatori velikih sportskih takmičenja sportske organizacije, dakle, sportski savezi, olimpijski komiteti, sportski klubovi itd. Ali, vi ste ovde napisali „lice“, što nije dobro.
Još nešto. Morali ste u ovoj definiciji staviti da se takmičenja moraju održavati pod zakonskim uslovima i prema sportskim pravilima, unapred utvrđenim. Ta definicija je morala sadržati ove dve jako važne stvari. Vi ste napisali ovde o sportskim pravilima, ali sportska pravila se podrazumevaju praktično, a nacionalna sportska pravila jednog granskog saveza moraju biti usklađena sa međunarodnim, sa pravilima međunarodnog sportskog saveza. Mi smo samo hteli da vam pomognemo u tome i da dopunimo vašu definiciju.
Predložili smo brisanje tačke 18) zato što se pojam „profesionalno sportsko takmičenje“ ne pojavljuje u našoj praksi.
Dalje, napravljen je veliki propust u definisanju „sporta za sve“. „Sport za sve“ nije rekreativni sport, on je nešto više od toga. „Sport za sve“ sadrži u sebi i takmičenja i „sport za sve“ jeste deo olimpijskog pokreta, a rekreativni sport je nešto sasvim drugo. Mi imamo kod nas Asocijaciju „Sport za sve“, koja okuplja 59 organizacija i saveza, kao što su Planinarski savez, Orijentacioni savez itd., ali to nije jedno te isto. Dakle, uzeli ste nespretno, ne vi, pisci ovog predloga zakona su uzeli jedno nespretno rešenje i definisali su „sport za sve“ kao rekreativni sport. Nije tako. Osim toga, vi ste ovde napisali čak i nepotpunu definiciju. Potrebno je dopuniti definiciju rekreativnog sporta rečima: razonoda, zabava, opuštanje i psihički odmor, a ne samo: „poboljšanje fizičkog i duhovnog stanja“, jer rekreacija obuhvata i razonodu, i zabavu, i opuštanje i psihički odmor. Prema tome, mislim da je ova definicija potpuno pogrešna s vaše strane.
Predložili smo brisanje stava 3. zato što se ne može očekivati da državni službenici koji rade u Ministarstvu sporta definišu šta je to sport, a šta nije sport, da li je neka aktivnost sportska aktivnost ili sport, ili nije. Mislim da je trebalo pribaviti mišljenje Sportskog saveza Srbije, Olimpijskog komiteta o tome.
(Snežana Samardžić Marković, s mesta: Prihvaćeno je.)
Prihvaćeno je. Odlično! Utoliko bolje, jer zaista ne mogu činovnici u Ministarstvu, od kojih se neki zaista ne razumeju u sport, da definišu pojam sporta.
U svakom slučaju, kao što ste videli, naša poslanička grupa Napred Srbijo - SNS pokušala je da vam pomogne ovim amandmanom da popravite definisanje sportskih pojmova, ukoliko je bilo potrebno da se oni definišu, jer gledajući ovaj član 3. ispada da ovo nije zakon, već više liči na neki akademski rad, na neki naučni rad o oblasti sporta. Hvala vam lepo.

Uvažena gospođo ministre, pomenuste me tri puta, pa sam dužan da dam i tri odgovora. Mislim da ste me tri puta pogrešno protumačili.
Kada sam govorio da član 3. više liči na naučni rad nego na član zakona, smatrao sam i sada smatram, ponavljam, da nije bilo potrebno definisati sve pojmove u sportu, a da pri tom nije definisan osnovni pojam, a to je pojam sporta. Ako ste već to uradili, onda bi bilo dobro da date ispravne definicije, odnosno da prenesete ispravnu definiciju, koju je donela Evropska sportska povelja. Vi ste je prilagodili potrebama, ne vašim lično, nego tima koji je ovo pisao. Zaista je neprimereno, jer se sportska aktivnost kao pojam ne poznaje nigde u svetu, govori se samo o sportu.
Drugo, rekli ste da manje vrednujem šah i da šah manje vredi. Taman posla! Veoma cenim šah kao misaonu i intelektualnu igru. Ja igram šah, moj sin igra šah i to je intelektualna igra koju jako cenim, ali smatram da nije fer da šahisti dobiju nacionalne penzije, a da to ne dobiju, recimo, karatisti, koji su prošle godine na prvenstvu sveta osvojili četiri zlatne medalje. Recite i vi sami da li je to fer ili nije. Nije fer, znate i vi to dobro.
Da ponovim, šah nije sport, jer šaha nema na olimpijskim igrama, nema ga na univerzijadi, nema ga na mediteranskim igrama i nema ga ni u jednom evropskom dokumentu o sportu. Šahu jeste mesto u ovom zakonu, ali kao misaonoj igri. Sportski savez Srbije šah definiše kao misaonu igru, kao intelektualnu igru, ali ne kao sport.
Što se tiče trećeg pitanja, ono me je malo zabolelo, jer se 35 godina bavim sportom i nikada nisam mešao politiku i sport. Budite sigurni da to nikada neću uraditi. Niko ko me poznaje, a poznaje me dosta ljudi iz sporta, nikada nije čuo da mešam politiku i sport.

Gospođo predsedavajuća, nije mi u prirodi da odgovaram na ovako niske udarce, niske napade. To mi je ispod časti kao čoveku i kao sportskom radniku, ali, javnosti radi, želim samo da objasnim da nisam doktorirao na onome što je prethodnik rekao, već sa ponosom mogu da kažem da sam doktorirao na menadžmentu u sportu, da sam time zaokružio svoj stručni, sportski i naučni rad i da predajem na tri strana univerziteta menadžment u sportu. Hvala.

Gospodine predsedavajući, uvažena gospođo ministre, drago mi je da ste imali sluha da prepoznate u amandmanu interes sportista, reprezentativaca Srbije.
O čemu se zapravo radi? Radi se o tome da postoje opravdani i neopravdani razlozi zbog kojih jedan sportista ne može u datom trenutku da se odazove pozivu selektora da učestvuje na pripremama ili u reprezentaciji. Upravo ovaj član 22. i tretira to pitanje, gde u stavu 1. Predlog zakona kaže da su sportisti dužni da se odazovu pripremama i učešću u reprezentaciji.
Dakle, postoje opravdani razlozi i neopravdani razlozi. Opravdani su, recimo, kada poslodavac ne dozvoli takmičaru koji radi kod njega da ode na pripreme. Konkretno, u savezu koji ja vodim to se desilo već dva puta. Mi imamo pripreme dva puta godišnje po 15 dana, jednostavno, poslodavca to ne interesuje, ne zanima ga interes reprezentacije, zanima ga interes njegove firme. Tako da smo imali takav problem. Bilo bi zaista teško doneti odluku u našem savezu da se taj sportista sankcioniše, bilo ukidanjem stipendije ili ostalih privilegija koje ima kao vrhunski sportista. To je jedna stvar.
Druga stvar, teško je reći koliko bi uopšte bilo prigodno naređivati nekome da učestvuje u reprezentaciji i, samim tim, kakav bi bio njegov doprinos učešću u reprezentaciji ako to radi pod nekom silom moranja. To je normalno tako i to je normalno.
Na kraju krajeva, ukoliko se radi o neopravdanom odbijanju učešća u reprezentaciji, postoje sankcije, ukidanje stipendije od strane Ministarstva sporta i druge sankcije koje proizilaze iz granskog saveza kome on pripada. Osim toga, ovaj član i nema sankcija i ne bi bilo dobro ni da ih ima, tako da mi je zaista drago što ste imali sluha da prihvatite ovaj naš amandman i na tome vam zahvaljujem.

Gospođo predsedniče, uvažena gospođo ministre, amandmanom sam hteo da pomognem i visokoškolskim ustanovama, odnosno da ih zaštitim i da zaštitim sve diplomirane studente visokih škola za sport i fakulteta za sport. Ujedno sam hteo i da pomognem gospođi ministru jer ukoliko bi se prihvatio ovakav član, stav 2. bi gospođi ministru doneo zaista mnogo posla.
Šta je poenta ovog amandmana? Mi predlažemo da Ministarstvo donosi pravilnik o nomenklaturi sportskih zanimanja i zvanja i pravilnik o pravu na stručni rad u sportu, u kojima se utvrđuju tipični poslovi za određena sportska zanimanja i zvanja i uslovi u pogledu obrazovanja, odnosno stručne osposobljenosti za sticanje zvanja, kao i prava i obaveze sportskih stručnjaka i kriterijumi i način dobijanja dozvole za rad, odnosno licence u sportu.
Ukoliko bi se donela ova dva pravilnika, oni bi zaista uredili ovu oblast koja je vrlo značajna za sport, a tiče se sportskih stručnjaka, dobijanja sportskih zvanja i praktično definisanja onih stručnjaka koji mogu kvalifikovano da rade u sportu. Bez unošenja u zakon obaveze da se donesu ova dva pravilnika sve u ovoj oblasti bi moglo da se tumači vrlo slobodno, kao i način sticanja dozvola za rad u sportskim organizacijama i različit način davanja dozvola za rad, odnosno licenci.
Ukoliko se ne donesu navedeni pravilnici, nije moguće sistemski uvesti red u oblast sporta, već će se zadržati postojeće stanje u ovom delu sporta koje je prilično haotično. Postoji puno slobodnih tumačenja, a postoji i vrlo često nestručni rad, nedovoljno edukovanih stručnjaka, odnosno trenera u raznim sportskim granama.
Kada bi se doneli ovi pravilnici ne bi se desilo da diplomirani studenti visokih škola za sport i fakulteta za sport ostanu praktično bez prava na rad u sportskim organizacijama i da njihova mesta zauzimaju oni stručnjaci koji završe kurseve u granskim savezima i dobiju licence. Mislim da to nije dobro. Na kraju krajeva, to je pitanje i Zakona o visokom obrazovanju, ali i pitanje za ovo ministarstvo. U protivnom, zašto bismo onda imali fakultete za sport i visokoškolske ustanove za sport? Jasno je da mnogi granski savezi, ali i mnogi pojedinci u njima žele da ostane stanje status kvo, koje vrlo često zloupotrebljavaju.
Pomenuti pravilnici su već rađeni u vašem ministarstvu, gospođo ministre, i u izradi tih pravilnika su učestvovali eminentni stručnjaci iz oblasti sporta, ali, nažalost, nisu doneti. Pretpostavljam, a i drugi stručnjaci pretpostavljaju, da se radi o uskim interesima pojedinih granskih saveza. Ako grešim, vi me ispravite.
U svakom slučaju, ukoliko bi se ovi pravilnici doneli, mislim da biste sebi olakšali posao, ali isto tako bi se sprečila diskriminacija studenata koji su završili visokoškolske ustanove u oblasti sporta. Zahvaljujem.

Uvažena gospođo ministre, Poslanička grupa Napred Srbijo SNS je predložila brisanje stava 3. koji glasi: „Reč ,klubʼ može biti korišćena u nazivu samo sportske organizacije koja učestvuje u takmičenjima u okviru nadležnog granskog sportskog saveza.“ Mislimo da to nije dobro rešenje zato što postoje sportovi koji se ne takmiče, klubovi u neki sportovima se ne takmiče. Da li to znači da treba da im oduzmemo naziv klub? Osim toga, neki klubovi u sportovima koji se takmiče u nekom periodu nemaju takmičenje, ne takmiče se iz raznoraznih razloga. Da li to znači da se mora preimenovati njihova namena ili se jednostavno oni brišu?
Mislim da to nije dobro rešenje, a posebno zato što se danas dozvolilo u našem sistemu da se reč „klub“ upotrebljava za mnoge druge ustanove, organizacije itd. Imamo noćne klubove, nažalost, itd. Ali, mislim da reč „klub“ ne sme u sportu da se upotrebljava samo za one klubove i samo za one sportske grane koje imaju svoje takmičenje. Mislim da je to razumljivo rešenje. Hvala.

Kao i u mnogim drugim članovima ovog zakona, nažalost, pojavljuju se rešenja koja su već utvrđena drugim zakonima. Ovde se radi o rešenju koje se nalazi u Zakonu o udruženjima, postupak i uslovi za osnivanje udruženja su regulisani postojećim Zakonom o udruženjima. Posebnu konfuziju stvara i činjenica da su ovde prepričani uslovi za osnivanje udruženja, i to nije dobro, uz manje izmene koje nisu sasvim jasne, što će izvesno dovesti do nejasnoća u primeni oba zakona.
Ovaj zakon propisuje i dodatne uslove za osnivanje udruženja, što je u suprotnosti sa članom 18. Ustava kojim je propisano da se ljudska prava neposredno primenjuju, a da se način ostvarivanja može propisati samo kada je to Ustavom izričito predviđeno. Praksa pisaca ovog predloga zakona je bila da se prepričavaju stavovi sadržani u onim zakonima koji su već usvojeni. Hvala.

Ovde sam reagovao, uvažena gospođo ministre, samo zato što se država i suviše meša u autonomiju i u rad sportskih udruženja. Ne može država, odnosno u ovom slučaju Ministarstvo, da propiše visinu članarine koju pojedini klubovi propisuju za svoje članove. To nije dobro. Država se, naravno, ne meša ni u cene trgovinskih usluga, ni u cene robe, ni u cene usluga itd., tako da nije primereno, a nije, na kraju krajeva, ni dozvoljeno da država propisuje članarinu u pojedinim klubovima. Neki klubovi žive samo od te članarine i ukoliko se to ograniči oni neće moći da egzistiraju.
Znam da ste u tom članu u poslednjem stavu propisali da ukoliko se radi o klubovima koji imaju visoke troškove, vi kao ministar možete propisati i veću članarinu od one koja je određena ovim članom zakona, ali u principu ovo nije dobro, jer to pokazuje da se država zaista meša u autonomni rad sportskih udruženja, sportskih klubova, odnosno sportskih saveza. Mislim da bi bilo dobro da se ovaj član briše. Hvala.

Gospođo ministre, nije mi jasno zbog čega u članu 39. stavu 1. piše: „Odredbe opšteg akta sportskog udruženja podležu oceni ustavnosti i zakonitosti u skladu sa Ustavom i zakonom“. Ocenjivanje ustavnosti i zakonitosti svakog opšteg akta i dejstvo odluka Ustavnog suda su već regulisani Ustavom i naravno Zakonom o Ustavnom sudu, tako da nema mesta za jedan ovakav stav. U ovom slučaju nadležnost Ustavnog suda u oceni zakonitosti i ustavnosti uređena je u celosti Ustavom, bez mogućnosti da se to pitanje može uređivati i ovim zakonom. Hvala.