Hvala vam, gospođo predsednice.
Dame i gospodo narodni poslanici, Poslanička grupa SNS sa velikim zadovoljstvom podržava predloge zakona o kojima mi danas raspravljamo, sa velikim zadovoljstvom, kao što i svaki put ne krijemo da ono što predstavlja dobra rešenja, rešenja koja naše društvo čine modernijim, rešenja koja naše društvo čine efikasnijim, rešenja koja bez ikakve sumnje unapređuju važne sektore u našem društvu, imaju našu podršku. I u tom smislu, ne samo da izražavamo svoju složnu volju kao poslanička grupa, već i zahvaljujemo svim predstavnicima koalicionih poslaničkih grupa koji su izrazili svoju podršku, podršku svojih poslaničkih grupa, predloženim zakonima.
Kada je reč o zakonima kojima je predviđeno potvrđivanje konvencija, upravo iz razloga koje su dali predlagači, dakle, iz razloga unapređenja prilika kada je reč o bezbednosti, sigurnosti naših građana, kada je reč o dostizanju važnih standarda, standarda koji važe u razvijenom svetu, smatramo da je za našu državu korisno podržati ove konvencije.
Bilo je danas različitih dilema i pitanja kakve su međusobne veze, pa konkretno na temu konvencija koja se tiče goriva i otpada u specifičnoj oblasti. Ne treba, kao ni za bilo šta drugo, previše truda za onoga ko želi da posao narodnog poslanika obavlja odgovorno, ko želi da se upozna sa sadržajem onoga o čemu mi raspravljamo, da svaku vezu razjasni. Recimo, konkretno po ovom pitanju, bilo je dovoljno samo uvideti da, ako se tiče pitanja Instituta i reaktora u Vinči, da je to jedan na jedan, u direktnoj vezi sa pitanjem naučnog rada i istraživanja. Dakle, apsolutno ima svako mesto u setu zakona koji dolaze od strane ministarstva koje pokriva i ovaj resor.
Kada je reč o međunarodnom sporazumu čiji je sadržaj zajam, važan zajam, takođe je šteta što se preko nekih stvari, u želji da se zvuči pompezno, u želji da se zvuči važno, prelazi preko onih sadržaja koji posle budu baš predmet nečijih nedoumica.
Danas se govorilo i o predškolskom obrazovanju, o pitanju kapaciteta, kada je reč o predškolskim ustanovama. Upravo taj sporazum, kroz implementaciju i vrednost od 50 miliona dolara, treba da omogući da se dodatno unaprede prilike baš po ovom pitanju. U obrazloženju ovog predloga zakona, Zakona o potvrđivanju sporazuma, baš i stoji – 17 hiljada novih mesta. U predškolskim ustanovama treba da bude dobar krajnji ishod implementacije baš ovog sporazuma, i to u onim geografskim oblastima u Srbiji u kojima je potreba za tim ojačanjem kapaciteta i najveća. Kako? Kroz programe izgradnje potpuno novih objekata, kroz programe revitalizacije, sanacije postojećih i kroz programe proširenja kapaciteta objekata koji već služe u ove svrhe i u ovoj oblasti. Tako da je reč crno na belo o nečemu što može samo da se zajednički oceni kao dobro i kao korisno, kao i kada je reč o predloženim izmenama i dopunama zakona koji jesu zaista svojevrsna sinhronizacija sa krovnim zakonom o kom se Narodna skupština pozitivno izjasnila, baš u ovoj sali ovde. Ali i ne samo to.
Kada pogledate, jedan za drugim, predlog za izmene i dopune zakona i u oblasti predškolskog obrazovanja i vaspitanja, i u oblasti osnovnog i u oblasti srednješkolskog, nose sa sobom po više od jedne dobre stvari koja će biti sigurno, nesporno dobra za svakoga ko želi ovom poslu da pristupi otvorenog uma, otvorenog srca, da se ne bavi onim prokletim refleksom u potrebi da bude protiv.
Dakle, ako pogleda, recimo, na primer, ono što se tiče predškolskog obrazovanja i vaspitanja, zar nije dobro i zar nije korisno kada se proširi krug dece koja imaju pravo na ovu vrstu obrazovanja i vaspitanja? Jeste samo dobro.
Ko bi pa mogao da bude protiv takvog rešenja? To rešenje jeste i jedan od predloga implementiranih u predlogu za izmene i dopune pomenutog zakona. Ko bi mogao da bude protiv modernizacije na bilo koji način? Protiv činjenice da će se, na primer, evidencija voditi elektronski, uz sve ovde razmenjene reči, nekad sa smislom, nekad sa argumentima, a nekad potpuno lišene bilo kakvog sadržaja?
Ali, uz sve ovde razmenjene reči o modernizaciji, o primeni savremenih tehnologija, ko bi mogao da bude protiv uvođenja takvog nečega u praksi? Ili protiv mogućnosti da saveti roditelja, upravo ustanovljeni onim krovnim zakonom o kom smo zajednički raspravljali ovde, zažive, da se i oni čuju i da i oni imaju svoje mesto u čitavom sistemu? To su, dame i gospodo, dobre stvari. To su stvari koje zaslužuju podršku.
Ako pričamo o predlogu koji se tiče osnovnog nivoa obrazovanja, još jednom, imamo izjednačavanje po pravima i prilikama da učestvuju u određenim programima za privatne i državne institucije. Nešto što je do sada, misli se tu na specifične metode u oblasti obrazovanja i vaspitanja, bilo ekskluzivno mogućnost samo privatnih, sada je dostupnije za implementaciju, za realizaciju u praksi širem skupu institucija. Zar to nije dobro?
Zar nije dobro kada se danas proširi opet krug lica, krug dece koja će imati pravo na besplatan prevoz? Pa, jeste dobro. Da li ima nekoga da može da smisli, ne da zastupa, ne da proglasi za svoj stav, nego prosto, da smisli jedan jedini razlog zašto to ne valja? Nema sigurno. Da li ima razloga da, uz sve priče i toliko javno i deklarativno izrečene zajedničke želje, pospešimo razvoj preduzetništva? Mi ne podržavamo program da se taj razvoj preduzetništva ostvari još na nivou osnovne škole, na primer kroz rad školskih zadruga. Nema. Argumenata protiv takvih rešenja, nema. Oni ne postoje, oni ne mogu ni da se izmisle.
Kada pričamo o srednjim školama, zar nije notorna činjenica da može samo da koristi društvu kada se uvede obaveza da škola vodi računa o tome kakve rezultate postiže, koliko visoko ispunjava standarde, da se poredi sa drugima i u zemlji i u svetu? E, pa, baš obaveza da se učestvuje u testiranjima i na nacionalnom i na međunarodnom planu, uvodi se predloženim izmenama i dopunama. Ima li tu nešto loše? Zar nije samo korisno da imate podatak o tome da li ste dobri ili treba da budete bolji? Ako treba da budete bolji, gde tačno?
Još jednom, jednostavne stvari i nešto što građani koji ovo gledaju sigurno razumeju, sigurno ne razumeju kada se naiđe na nesporne dobre i korisne stvari, a na njih kao reakcija dođe bujica kritika. To nas dovodi do novog predloga zakona koji se tiče dualnog obrazovanja i oblasti srednjeg stručnog obrazovanja. Ako bi bilo ko zaista želeo iskreno da pogleda sadržaj, smisao i kontekst, da li može da se ospori činjenica da je reč o programu koji zadovoljava dobar interes učenika, a u isto vreme da zadovoljava dobar interes privrednih subjekata, kompanija koje će učestovati u tim programima i dobar interes škola, dobar interes države koja ima svoje prirodno mesto u kompletnom sistemu i ovoj problematici. Da li jeste ili nije dobar interes učenika više znanje, veće kompetencije, više stručnosti, bolje, usavršenije veštine, ima li nešto sporno u tome? Naravno da nema.
Da li može da se postigne time što će se neko dodatno osnažiti za više susreta sa praktičnim radom, kroz usavršavanje, lično usavršavanje u praksi, kroz priliku da vidi kako u realnom, poslovnom ambijentu stvari funkcionišu, da ih vidi, da ih oseti, da u njima učestvuje, da bude deo kolektiva, da nauči nešto što nije bio u prilici da nauči do sada, da stekne i te neke dodatne veštine za koje nije imao priliku da ih stekne do sada? Šta tu može da bude sporno? Zar taj neko sutra, kada sve to nauči, savlada i bude kompletnija ličnost u tom smislu, neće na tom tržištu rada koje je toliko puta pomenuto danas vredeti više? Naravno da hoće. To su jednostavne stvari. To je nemoguće ne razumeti.
Priče o jeftinoj radnoj snazi koja će biti tobož ustanovljena kada stupi na snagu Zakon o dualnom obrazovanju su prazne floskule, potpuno prazne, odjekuju prazninom, dame i gospodo. Jeftina radna snaga je radna snaga koja nema specifične veštine, koja nije u poziciji da uopšte bira čime će se baviti, gde, kod koga i pod kojim uslovima. Onaj ko sa sobom na tržište znanja nosi više znanja, više veština, više sposobnosti, koji konkretan posao ume da uradi u praksi, pa naravno da vredi više i taj ima mnogo više prostora da bira, da odlučuje, da bolje pregovara sutra sa potencijalnim poslodavcem - ja znam to i to, imam dokaz da to znam, u nečemu sam uspešan, imam dokaz da sam u tome uspešan, neko je i ocenu dao, neko je ustanovio, evaluirao koliko ja tim dobro baratam. Zar nije njegova pozicija sutra na tržištu samo jača? Naravno da jeste, to je neposredan interes naših đaka. Postojali su programi stručne prakse do sada, jeste to tačno, ali zašto se ne obrati pažnja na to kakvi i sa kakvim efektom.
U obrazloženju Predloga zakona data je statistika, statistika koju ne osporava niko, čak ni oni koji su sebi dali taj komfor, ničim zasluženim komfor da izgovaraju ove potpune besmislice poput tih priča o jeftinoj radnoj snazi, čak se nekoliko puta danas čulo – robovi i robovlasništvo. Ko god je tako nastupio, pri tom je pomenuo, a da, ona statistika koja kaže da praksa nedostaje našim đacima, ona je tačna, isti ti su rekli da je zaista potrebno da sutra, kao efekat, imamo veći broj đaka, svršenih đaka, ljudi koji stupaju na tržište rada, koji će uspeti da pronađu posao. Pronađu, ne znači samo da se pridruže nečemu što postoji. Pronađu u duhu onog preduzetništva, dame i gospodo, znači, možda pokrenu sopstveni posao. Zar to nije dobar interes društva i tih mladih ljudi, ali i svih drugih i onih koje će ti mladi ljudi možda sutra zaposliti u kompanijama koje pokrenu sami? Zar to nije nešto što predstavlja dodatni zamah i za privredu, i za rast, toliko puta pominjan, danas i ne samo danas? Nesporno dobro, jasno, korisno.
Može li neko da ne vidi interes tih kompanija? Ne, on se ne ogleda u tome što će, ostale besmislice, čuli smo i to, one dobijati besplatnu radnu snagu u neograničenim količinama. Potpuno se zna koji profili postoje, koji programi na njima i koliko đaka i šta je elementarni interes svakog poslodavca. Pričam o poslodavcu kao nekome ko raspolaže svojim kapitalom, svoju firmu vodi i neće sebi da naškodi. Taj koji misli o svom interesu, kakvog radnika može da poželi? Radnika koji se u posao razume, koji je iskusan i koji ima neki rezultat rada. NJemu treba takav radnik, a ne neko ko je tek počeo posao, učio se njemu godinu ili dve, pa onda bio zamenjen novim koji sve radi ispočetka. Baš zato da se kompanije ne bi sretale sa takvim kadrom, nego sa dobrim, uvežbanim, uigranim kadrom, kadrom koji sa sobom nosi znanje i kvalitet, ovi programi se predlažu. Dakle, to je bar jednostavno za razumevanje.
Škole koje su imale svoje izdatke i država sa svoje strane za opremanje učionica, radionica, nabavku materijala će biti rasterećene sada kada se težište tih potreba prebaci na kompanije, pa će rasterećene moći da ulažu u druge aspekte, da čine obrazovanje kvalitetnijim, dodatnim, da njima to koristi, i to je valjda jednostavno za razumeti. To može da ne razume samo neko ko neće. Taj ko neće, taj je u stanju da izgovori u dve rečenice dve međusobno potpuno suprotstavljene stvari. Na primer, imali smo ovo već, sećate se, škole učenika u privredi, odmah u sledećoj kaže – vi sad uvodite robovlasništvo i dečiji rad.
Hajde ljudi, ako ćemo da se kritikujemo, bar da to liči na nešto, da ima promil smisla. Da li je već bilo, pa nije vredelo ili je sada po prvi put, pa je katastrofa? Ne može i jedno i drugo. To samo po sebi dovoljno govori koliko realno može da se zameri ovom predlogu. Ne može ništa. Najteži prljavi poslovi, raskidi ugovora posle dva meseca, ljudi, obrazovanje je stvar slobodnog izbora. Svako će sam, kao i do sada, kao što će od sada, da donese odluku za sebe da li želi da se obrazuje na jednom ili drugom nivou, pa u okviru tog nivoa u ovoj ili onoj školi, za ovaj ili onaj program ili profil, da li sebe vidi u karijeri na ovom ili onom mestu, da li je zainteresovan za onu ili ovu vrstu posla, za onu ili ovu kompaniju, potencijalnog poslodavca. To nikada nije bilo zakonom nametnuto nekome, ne može ni biti. Ovim predlozima zakona ponajmanje.
To otvoreno polje slobodnih izbora gde svako može da gradi sreću za sebe na osnovu svojih sposobnosti i mogućnosti biće otvoreno jednako koliko je i bilo, samo će potencijal, svako ko na njega stupa, njegov lični potencijal biti veći i on će imati poziciju da se u tim izborima kreće na način koji je za njega korisniji. Još jednom, sutra i za njegovu porodicu i sve one koje će on potencijalno zaposliti svojim radom, za celo društvo kom prirada.
Priča o tajkunima, priče o vladavini prava, priče o sigurnoj državi možda bi najbolje bilo da ostavimo, jer je to baš, kada pričamo o dobrim interesima, dobar interes onih koji su te teme pokretali. Nema veze sa predloženim zakonima, ali ima veze sa tržištem rada i sa ekonomskim prilikama u zemlji. Neka se suzdrže od pominjanja tajkuna oni za koje se pouzdano zna da su ih tajkuni finansirali u periodu kada su sami devastirali ekonomiju ove zemlje, kada su baš na tom tržištu rada katastrofe pravili, u periodu kada su stotine hiljada ljudi ostavljali bez posla, da se ne troši danas vreme, ni danas, ni bilo koji drugi put na uzaludne priče o lažnoj brizi za decu od strane onih koji su već pokazali da nisu u stanju da brinu za sudbinu drugog čoveka, pa ni za njegovu decu, a pričamo o stotinama hiljada sudbina, stotinama hiljada porodica. To im se kao tema apsolutno ne isplati.
Udžbenici, vrtići, ništa od toga, dame i gospodo, ne može da se poredi, ako pogledate današnje dobre rezultate i prilike u zemlji sa onim što su dežurni kritičari svega postojećeg ostavili za sobom. Ako pominjemo Beograd i te vrtiće, neka ostane zabeleženo da je osam hiljada više mesta u tim vrtićima danas nego u njihovo slavno vreme, da se upravo ovim predlogom zakona koji ćemo mi izglasati, jer se mi za dobre stvari i dobrobit ove zemlje brinemo i staramo, biće 17.000 novih mesta više. Neka ostane zabeleženo da Srbija danas ima realan rast i koliko god se neko trudio da objasni kako je strašno nezadovoljan što je realnih plus 2-3% za njega privatno, intimno loše, to je plus realnih 2-3%. To nije njihovih minus 3,6%. To da se poredi jedno sa drugim ne može. To je nebo protiv zemlje.
Sto trideset hiljada novih radnih mesta sa primenom ovakvih rešenja i više ne može da se meri sa izgubljenih pola miliona radnih mesta. To su nebo i zemlja, još jednom. U tim stvarima mi da se merimo možemo uvek i odgovori će uvek biti jasni, odgovori će uvek biti na strani onih koji se o ovoj zemlji staraju, onih koji su u stanju da za ovu zemlju obezbede rezultat.
Aleksandar Vučić, SNS, parlamentarna većina nastaviće da se o dobrom interesu svih naših građana i zemlje u celini staraju na ispravan način, između ostalog, i kvalitetnim zakonima za koje, još jednom, imate našu podršku. Hvala lepo.
