Reč ima ministar Mladen Šarčević.

Hajde da raščistimo jednu stalnu dilemu ovde danas. Ovde se ne radi o pravljenju jeftine radne snage, nego stručne radne snage.

Ako pogledate škole koje imaju dualne modele, videćete da oni rade ne kao Čarli Čaplin za strujom da juri, da šrafi dva šrafa, nego rade na CNC mašinama i projektuju i prave 3D štampače. Evo, neki naši klinci koji su bili u Velenju to radili ovde u Srbiji.

Ako ste dobar poslodavac, a ja sam poslodavac, imam 180 zaposlenih, moji su školovani najboljim mogućim seminarima po celoj Evropi, i dalje posećuju te iste i 16 je njih doktoriralo. Meni, za moj dobar rad, trebaju izuzetno dobri radnici i u njih ulažem koliko god mogu.

Doći ćemo …

(Narodni poslanik Zoran Živković dobacuje sa mesta.)

Ja nisam upadao u reč, Zorane. Nisam došao do toga.

Molim vas nemojte da dobacujete. Sačekajte odgovor ministra.

Pričamo o ukupnoj reformi srednjeg obrazovanja. To je treća teza.

U toj ukupnoj reformi stoji trenutno stanje na semaforu da je 7% - 8% dualnog, 25% gimnazije i 67% tzv. srednje stručne. Za vašu informaciju, znači gimnazija je reformisana, izaći će sad skoro u javnosti, biće objavljeno, kompletan model naše nacionalne gimnazije sa svim njenim prednostima. Ponovo kažem, pitajte sve zaposlene, u svim gimnazijama u svim gradovima Srbije, oni su svi učestvovali, rekli su da su prezadovoljni. Videćete da će biti jedna vrlo uzorna škola i kvalitetna. Ona će moći da dovede ono što strategija koju pominjete od 20 kaže, a to je da 40% ostvarimo gimnazije. Ona treba da priprema za školovanje na studije. A srednje stručno za strukovno. Naše visoke strukovne škole su pobegle od privrede, to je problem i to moramo da vežemo za to. One se bave školovanjem za biro rada.

Za vašu informaciju i poslaničku druge vrste, mi smo studentsku praksu nedavno obelodanili kako to treba i država ozbiljno da radi. Dekani uglednih fakulteta, gospodin Simić, Političkih nauka, i Sima Avramović, Pravnog fakulteta, ministar Đorđević i ja smo potpisali protokol gde je po 100 najboljih studenata sa ta dva fakulteta svršenih, dobilo posao studentske prakse u državnoj upravi. Znači, najbolji. To je signal da će za tri meseca prakse dobiti stalni posao. Znači, i državi treba kvalitetni, najkvalitetniji i to je signal.

Strategija, pomenuta, zna je Žarko, u njegovo vreme je i rađena i usvajana, ima jedan deo kad kaže – planirane mere. Možda neko nije čitao taj deo. Planirane mere jeste usaglašavanje i donošenje zakonskih i podzakonskih regulativa u oblasti upravo onoj o kojoj sada govorimo, uređenju sistema srednjih stručnih škola.

Za informaciju svih poslanika i građana, i treći segment, srednje stručno obrazovanje koje je najglomaznije, se reformiše. Tako da ćemo imati za 2018. godinu početak prvi osnovne, peti osnovne, prvi gimnazije, prvi srednje stručne i prvi dualne. Dualno se pojavilo, moramo ga zakonski uokviriti, nije ono prosto, jeftino i nije politikansko kao što ovde pokušava ceo dan da se kaže. Očekivao sam i gore i više. Ovo je čak malo od onog što sam ja očekivao da ću danas čuti, ali da vam kažem i neku istinu. Tim ljudi koji je prihvatio da radi dualno su napustili svoje katedre na svojim fakultetima, rade zdušno. Za prvih šest meseci su obišli više od pola Srbije samoinicijativno. I mi smo izašli na teren, a onda kad smo izašli na teren pošla je Komora za nama, videli smo da je potpuno drugačija slika onoga što se priča u salonima i ono što traži privreda. Hvala.

Poštovani narodni poslanici, saglasno članu 27. i članu 87. stavovi 2. i 3. Poslovnika, obaveštavam vas da će Narodna skupština danas raditi i posle 18.00 časova.
(Zoran Živković: Replika.)
Nema osnova za repliku.
Reč ima narodni poslanik Žarko Obradović. Izvolite.

Poštovana predsednice Narodne skupštine Republike Srbije, poštovani ministre i ostali članovi Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, dozvolite mi da u ime SPS kažem nekoliko reči povodom seta zakona koji se danas nalaze na dnevnom redu Narodne skupštine Republike Srbije, ali pre svega o zakonu o dualnom obrazovanju.

Mislim da je ovaj zakon najvažniji zakon u okviru svih ovih zakona o kojima ćemo danas raspravljati i izuzetno važan, ne samo za obrazovni sistem Republike Srbije, nego za ceo sistem srednjeg stručnog obrazovanja, a moram reći i sa mog stanovišta i sa stanovišta budućeg razvoja Republike Srbije i lokalnih samouprava.

Želim, pre svega, da kažem da će SPS, naravno, glasati za ovaj zakon zato što mislimo da je reč o jednom veoma kvalitetnom zakonskom predlogu, po obimu članova koji sadrži, malom zakonu, ali po uticaju koji će imati u obrazovnom sistemu, jednom velikom značajnom zakonu.

Mislim da je dobro što će Narodna skupština Republike Srbije usvojiti ovaj zakon i to iz više razloga. Pre svega, zbog đaka. Nekako smo u ovoj raspravi koja se danas vodila izgubili iz vida onog kome je namenjen ovaj zakon, a to su učenici i njihova znanja, sposobnosti, veštine, njihova kompetencija, šta je to što će oni naučiti u okviru sisteme srednjeg stručnog obrazovanja i šta to njima može značiti za njihovu budućnost.

Mislim da nažalost mnoge kolege nisu čitale zakon, niti su videle rešenja koja ste predstavili, pa da onda razgovaramo da li su sva rešenja dobra ili ne, jer sama ideja dualnog obrazovanja je nešto što apsolutno ne bi trebalo da ima, kao ideja, protivnika u današnjoj raspravi, jer suštinski ovaj zakon je usresređen na unapređenje sistema obrazovanja i u tom delu srednjeg stručnog obrazovanja.

Druga stvar koja je jako važna, čini mi se da će ovaj zakon odgovoriti na potrebe privrede Republike Srbije, što god podrazumevali pod tim pojmom „privreda Republike Srbije“ i konačno zatvoriti jednu priču koja postoji već godinama unazad, a to je da obrazovni sistem Republike Srbije ne može da odgovori na potrebe poslodavaca, odnosno vlasnika ili direktora preduzeća zato što nema obrazovnih profila na tom nivou obrazovanja koji mogu biti deo sistema zapošljavanja, kasnije i rada u tim preduzećima.

I treća stvar, važna, sistemska, jeste što će objektivno na način koji je predviđen ovim zakonom, primena dualnog obrazovanja u pojedinim lokalnim samoupravama objektivno doprineti i porastu zapošljavanja, značaju pojedinih škola i generalno ukupnom razvoju Republike Srbije.

Kad je reč o sistemu, često godinama unatrag, pa i dan danas, Ministarstvo prosvete doživljava kritike da je sisteme trom, da obrazovni profili ne odgovaraju potrebama tržišta, da poslodavci ne mogu da nađu adekvatan kadar, a zaboravlja se kako smo uopšte došli u tu situaciju. Devedesete godine, a pogotovo ono što se dešavalo 2000. godine su objektivno uništile. I ta privatizacija koja je po svom karakteru bila pljačkaška privatizacija je dovela do toga da je zatvoreno nekoliko stotina hiljada radnih mesta, ali kamo sreće da je sa zatvaranjem tih radnih mesta došlo do otvaranja novih radnih mesta, jer je suština, ako se sećate, oni koji su učestvovali u donošenju Zakona o privatizaciji, bilo je reči da će usvajanjem tog zakona, u stvari uslediti ekonomski bum u Republici Srbiji i da će doći do otvaranja novih radnih mesta.

Zatvaranjem tih fabrika, mi smo objektivno tim đacima srednjih stručnih škola uskratili mogući prostor za praktičnu vežbu i uskratili mogućnost saradnje privrede i đaka. Sada se na ovaj način vrši jedno unapređenje celog obrazovnog sistema i kažem, odgovara se na ovo pitanje potreba privrede.

Ono što je važno pomenuti sa stanovišta sistema, pošto se u središtu zakona nalazi učenik, osnovni elementi ovog zakona jesu naravno škole, poslodavci, lokalna samouprava, ali i jedna mogućnost izbora zato što se mogu čuti kritike da ovaj zakon će eto, dovesti do neravnopravnog položaja učenika koji bude hteo te srednje stručne škole, koji će napraviti ugovor sa poslodavcem i slično. Dobro bi bilo da razgovaramo na koji način se eventualno tako nešto može desiti, ali to ostaje u drugom planu, u odnosu na suštinu ovog zakona.

Želeo bih da kažem da ovaj zakon nije slučajan sam po sebi. On je izraz potrebe obrazovnog sistema, izraz potrebe i privrede i da, naravno, nije nastao juče, prekjuče, nego da ima svoje korene. Želeo bih da podsetim one koji nisu čitali obrazloženje ovog zakona, da podsetim da je još 2013. godine elementi dualnog obrazovanja uvedeni u obrazovni sistem RS, tada kroz tri obrazovna profila, bravar, zavarivač, mehaničar industrijskih postrojenja i električar. Želim da se zna da obrazovni sistem RS i do tada i posle toga je uvek pravio obrazovne profile koji su bili za potrebe Srbije u saradnji sa privredom, sa lokalnim samoupravama i pokušao je da nađe odgovor na pitanje šta to treba u obrazovnom sistemu menjati, da bi imalo svoju svrhu, kada je reč o srednjem stručnom obrazovanju.

Drago mi je da ste pomenuli da ceo sistem srednjeg obrazovanja ima svoj smisao i logiku i da se usklađuje sa strategijom obrazovanja i da se sa jedne strane povećava broj opštih škola, gimnazija, a sa druge strane se vrše promene u sistemu srednjeg stručnog obrazovanja. Ali da bi se mogao razumeti domet i primene ovog zakona, mislim da ne bi bilo loše da vidimo na koga se odnosi i kakav je milje u kome se zakon sprovodi.

Kad sam rekao na koga se odnosi, reč je o đacima. U ovom trenutku i to stoji u obrazloženju ovog zakona, doduše u jednom drugom zakonu o srednjem obrazovanju i vaspitanju, ali se da videti podatak da u srednjim stručnim školama, u četverogodišnjem trajanju, ima 155.492 učenika, ili 61,66%, a u odeljenjima trogodišnjih obrazovanih profila 26.166 učenika, što čini 10,38%. Dakle, sistem srednjeg stručnog obrazovanja broji 181.658 učenika ili 72,03%. Ovo sam pomenuo da bi se jednostavno videlo o kom broju učenika o srednjem obrazovanju se radi.

Sada da vidimo kakva je situacija u privrednom delu. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku iz 2014. godine, kada je reč o preduzećima koja posluju na nivou Republike Srbije, naravno oni su napravili klasifikaciju na mikro, na mala, na srednja i velika preduzeća.

Ono što je važno pomenuti jeste da srednjih preduzeća ima 2.131, prema tadašnjim statističkim podacima, a velikih preduzeća, sa preko 250 i više zaposlenih, ima 494, što čini ukupno 2.635 preduzeća. Naravno, sad ih je više zahvaljujući onome što je Vlada učinila u prethodnom periodu, privlačenjem stranih kompanija, otvaranjem novih radnih mesta. To je sve dobra osnova za primenu ovog zakona, za jednu saradnju koju treba uspostaviti između škola i privrede.

Inače, treba pomenuti još jedan podatak, da u Srbiji postoji 150 opština, da postoje 23 grada i Beograd sa 17 svojih gradskih opština, to je 189-190 lokalnih samouprava, i to je taj okvir u kome će se primenjivati ovaj zakon. Da ovo nije slučajan zakon nego strateško opredeljenje Vlade, govori, ne znam da li se sećate, kada je gospodin Vučić kao mandatar Vlade 2016. godine ovde predstavljao sadržaj programa, on je pomenuo tada da je dualno obrazovanje jedno od stvari koje su potreba, ne smo obrazovnog sistema Republike Srbije, nego i potreba dece koja pohađaju srednje stručno obrazovanje, i da je Srbija počela, u godinama pre, primenu dualnog obrazovanja, ali da treba napraviti jedan zakonski predlog i da to pomaže i unapređenju kvaliteta obrazovanja i kvaliteta kompetencija đaka, ali i smanjenju nezaposlenosti unutar određene zemlje, u ovom slučaju Republike Srbije. Od te, da kažem, namere Vlade iz 2016. godine, evo sada je 2017. godine, godinu dana i nešto kasnije, mi prisustvujemo primeni tog zakona.

Ne znam, da li ste primetili, poštovane koleginice i kolege, ono što je ministar juče govorio, to je broj kompanija koje su do sada iskazale interesovanje. On je pomenuo u obrazloženju zakona 60 kompanija, 18 škola u okviru projekta koji se realizuje između Privredne komore Srbije i obrazovnih organizacija iz Švajcarke, Nemačke i Austrije. Pomenuo je i broj učenika, ali još više, i to je jedna dobra stvar što je ministarstvo uradilo, što je napravilo taj karavan obrazovanja, što je ostvarilo kontakt sa poslodavcima sa teritorije Republike Srbije, svima predstavilo šta ministarstvo ima nameru da čini i u tom kontekstu ko iskazuje nameru da bude deo ovog koncepta. Ovo vrlo svesno kažem - ko iskazuje nameru, zato što se mora shvatiti da je sadržaj ovog zakona takvog karaktera da poslodavac kome su potrebni obrazovani profili, naravno želi da učestvuje u primeni dualnog sistema, dualnog obrazovanja.

S druge strane, imamo učenike, oprostite, postoji pravo izbora svakog od dece, da li će upisati jednu od deset škola kada završava privi nivo obrazovanja i onda se on opredeljuje za školu, odnosno odgovarajuće nivo obrazovanje, odnosno da li je to u pitanju gimnazija ili srednja stručna škola i samim tim on ima mogućnost da se opredeli da li će biti đak u nekoj stručnoj školi. Ima i kategorija potrebe lokalne samouprave. To je sa stanovišta razvijenosti privrede u svakoj sredini i u svakoj lokalnoj samoupravi.

Kada uzmemo u obzir sve ove elemente, onda je potpuno logično da ovaj zakon ima svoj smisao, da ima svoj sadržaj i da je jako, jako potreban obrazovnom sistemu Republike Srbije.

Kada govorimo o zakonskim rešenjima konkretno, ne mogu a da ne pomenem, po mom skromnom sudu, da je zakon vrlo precizno utvrdio brojne elemente zaštite, ako hoćete, zaštite prava učenika, da zakon vrlo precizno utvrđuje šta učenik radi u školi, šta radi kod poslodavca, koji obim nastave na jednom mestu, koji obim nastave na drugom mestu, koja su, da kažem, prava koja ima, koje su mu obaveze, na koji način se može zaštititi. Mislim da je posebna vrednost ovog zakona, što je promovisao saradnju sa Privrednom komorom Srbije.

Za razliku od svih prethodnih zakonskih rešenja koja su postojala u obrazovnom sistemu Republike Srbije, gde se Privredna komora, kao neko ko predstavlja interese privrednog sektora u Republici Srbiji, više verbalno nego stvarno, ovo je čini mi se po prvi put da se Privredna komora zakonski vezuje za sistem obrazovanja i dobija vrlo jasne obaveze šta ona treba tu da čini. Mislim da je za Privrednu komoru Srbije ovo veliki izazov.

Naravno, ja se nadam da će uspešno odgovoriti, ali ovo je pravi način, jer se često na sastancima privrednika unutar Privredne komore u prethodnim godinama dešavalo da se obrazovni sistem kritikuje, da se obrazovni sistem, kako bih rekao, dovodi u situaciju da ne može odgovoriti potrebama privrede, ali nije postojao adekvatan mehanizam na koji privreda može biti uključena. Sada dobijamo i tu dimenziju i mislim da je dobro što je zakon utvrdio učešće Privredne komore u sistemu dualnog obrazovanja i u članu, primera rad, 12. postoji obaveza Privredne komore da utvrdi ispunjenost uslova za izvođenje učenja kod poslodavca. Znači, vrlo precizno šta sve poslodavac mora da uradi, šta sve poslodavac mora da poseduje, da bi se kod njega moglo izvoditi učenje.

Mislim da je jako vredno pomenuti i ugovor o dualnom obrazovanju i ugovor o učenju kroz rad, napominjem ovo u učenju kroz rad, jer ugovor o dualnom obrazovanju govori o svim onim elementima koji su važni za sistem obrazovanja.

Čule su se juče ili prekjuče, tokom rasprave na Odboru za prosvetu ove Skupštine, a i danas, pitanja, šta se može desiti sa učenikom, ukoliko se desi da poslodavac, primera radi, bude poslovno nesposoban, dođe do zatvaranja fabrike.

Moram reći da oni poslanici, koji su čitali zakon, mogli su primetiti da je Ministarstvo prosvete utvrdilo odredbe da u slučaju raskida ugovora sa poslodavcem, iz razloga koji su već pomenuti u nekoliko razloga, zašto može doći do raskida ugovora, a s obzirom na pravo da škola može zaključiti ugovor sa više poslodavaca vezano za jedan obrazovni profil, da naravno učenik može nastaviti obrazovanje kod drugog poslodavca.

Čak i rešenje da ukoliko na teritoriji lokalne samouprave, na području rada škole, ne postoji taj poslodavac sa tim obrazovnim profilom, onda je primenjeno rešenje da se može kod drugog poslodavca sa sličnim obrazovnim profilom nastaviti školovanje. Nema bojazni da li oni mogu ili ne mogu, da li će tu završiti svoje obrazovanje, od njih zavisi da li će završiti na tom nivou ili ne. Sistem mora da bude tako koncipiran i jeste tako koncipiran da postoji ta vertikalna prohodnost i svako može da učestvuje u obrazovnom sistemu, odnosno u svom obrazovanju u meri u kojoj to želi.

Postoje vrlo precizne odredbe kojima se daje mogućnost da se zaštite prava učenika. Svi ostali elementi ovog zakona, kažem ima ih 41, su prilog dobrog sadržaja ovog zakona, pa čak i ukoliko neko rešenje nije dobro. Ministar je u prethodnim pojavljivanjima ovde više puta javno iskazao volju da dobra rešenja prihvati. Tako će sigurno biti i ovoga puta ukoliko neko bude imao neki stvarno racionalan koristan predlog kako da se unapredi sadržaj ovog zakona, pa zašto to ne učiniti. Mislim da je reč o veoma kvalitetnom zakonu i da će korist od tog zakona biti višestruka.

Moj kolega Jokić je pre neki dan na odboru pomenuo pitanje mreže škola. Mislim da će primena sistema dualnog obrazovanja u velikoj meri odrediti možda i sudbinu nekih škola, jer sami znate šta neka škola znači za određenu lokalnu samoupravu. Mogućnost da se deca obrazuju na nivou teritorije jedne lokalne samouprave, za mnoge roditelje i za decu je veoma važna, ne samo sa stanovišta sadržaja učenja nego i za stanovište njegovog budućeg opredeljenja da li će nastaviti život u toj sredini ili ne.

Jednom rečju, poštovane koleginice i kolege, mislim da je reč o veoma kvalitetnom zakonu, mislim da je reč o zakonu od kojeg će koristi imati obrazovni sistem Republike Srbije i zdušno se zalažem za njegovo prihvatanje, odnosno za prihvatanje i svih onih drugih rešenja koja mogu unaprediti ovaj zakon. Mi poslanici SPS-a ćemo u danu za glasanje, naravno, podržati ovaj zakon.

Dozvolite mi da kažem još nekoliko reči samo o jednom predlogu zakona iz ovog seta, s obzirom da, ministar je to objasnio, kada je reč o ostalim zakonima, reč je o usaglašavanju sa Zakonom o osnovama sistemu obrazovanja i vaspitanja i određenim rešenjima koja postoje, naravno i unapređenje vezano za upotrebu manjinskih jezika i za druge stvari koje su deo sistemom obrazovanja, ali ću ja ovde da podržim i da kažem nekoliko reči o Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma o zajmu. Reč je o Projektu inkluzivnog predškolskog obrazovanja i vaspitanja.

Mislim da je reč o jednoj jako, jako važnoj stvari za ceo obrazovni sistem Republike Srbije. Drago mi je što ćemo u Skupštini usvojiti ovaj predlog zakon i dati time mogućnost da se suma otprilike oko 50 miliona evra primeni na različite nivoe obrazovnog sistema, zato što je zakon vrlo precizno utvrdio na koji način će se trošiti ta sredstva. Ono što je najvažnije, to je povećanje kapaciteta na nivou predškolskog vaspitanja i obrazovanja, izgradnja novih ustanova, renoviranje postojećih ustanova, uključujući izgradnju novih objekata, proširenje postojećih, prenamenu drugih javnih zgrada, uključujući nabavku nameštaja, materijala za učenje, opremu, igralište za sve novo obnovljene predškolske ustanove i izgradnju kapaciteta za lokalne arhitekte i inženjere za sprovođenje navedenih radova.

Mi imamo veoma veliki broj predškolskih ustanova koje ne prate, nažalost, demografsku situaciju u Republici Srbiji, a možda i nisu u stanju da prate, takav je sistem napravljen. Znamo da postoje potrebe za mestima za decu, jer obuhvat dece u predškolskom vaspitanju i obrazovanju je veoma važan za obrazovni sistem i praksa pokazuje da ukoliko je veći obuhvat dece u tom nivou, da je naravno i veći nivo uključenosti na ostalim nivoima obrazovanja, a samim tim i manji broj učenika ispada iz obrazovnog sistema.

Ono što je važno za ovaj zakon, jeste da se on odnosi na decu iz posebno osetljivih društvenih grupa. To je nešto što je strašno važno. Moram reći da smo mi 2008. godine Zakonom o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja uključili inkluziju u obrazovni sistem Republike Srbije. I tada je bilo jako mnogo kritičara kao i danas, ali kako je vreme prolazilo, broj kritičara se smanjivao i onda smo prešli na konkretna rešenja šta je dobro za decu, jer treba uvek posmatrati decu i priliku da oni kroz obrazovni sistem steknu znanja i sposobnosti, da budu ravnopravna sa drugim.

Jako mi je drago što će ovaj projekat povećati i nivo uključenosti dece romske populacije, zato što mislim da je to jako važno, jer i za njih obrazovni sistem treba da bude otvoren od najnižeg nivoa. Vi znate da smo mi primenili neka rešenja u prethodnim periodima da se operativnim merama poveća njihov broj na svim nivoima obrazovanja. Jednom rečju, drago mi je što ćemo usvojiti ovaj zakon i što će realizacija ovog projekta početi što pre.

Vas ministre, pošto završavam, na osnovu iskustva koje sam ja imao u primeni pojedinih međunarodnih projekata, molim da, koliko god budete u mogućnosti, smanjite mogućnost uticaja različitih eksperata na tumačenje primene ovog zakona, da jedinica bude što pre formirana, da radovi počnu što pre, da se novac iskoristi, da se poveća broj predškolskih ustanova i da što veći broj dece bude što pre u tim ustanovama i pre se uključi u sistem obrazovanja. Jednom rečju, SPS će glasati za sve ove predloge zakona, zato što mislimo da se na taj način apsolutno unapređuje obrazovni sistem Republike Srbije, i želim još jedanput Ministarstvu da čestitam na ovim rešenjima koja su danas predmet rada Narodne skupštine Republike Srbije. Hvala vam.

Hvala, prof. Obradoviću.
Reč ima ministar Mladen Šarčević. Izvolite.

Iskoristiću priliku da se zahvalim kolegi Žarku, jer zaista je on vrlo detaljno ovo pročitao, a nisam stekao utisak da su baš svi tako detaljno ušli u ovu materiju. Žarko je to stvarno studirao kako treba i pogledao sva rešenja. Pošto je on vodio sistem duže od mene, ovo je meni poseban kompliment.

Druga stvar, naravno da smo gledali šta je radila većina evropskih zemalja, Kina itd. Znači, imali su lične kontakte prilikom pripreme zakona. Mi ovo radimo preko godinu dana i naročito smo gledali Višegradsku grupu, Mađarska, Češka, Poljska, Slovačka, jer su nam oni najbliži. Gledali smo i Sloveniju i sa slovenačkom ministarkom bili više puta. Oni su napravili taj propust, prepisali od Australijanaca zakon o dualnom, pa ga menjaju sad ponovo. Mi nismo ušli ni u jednu od tih zamki. Uopšte, priča i vaši saveti oko eksperata, ja sam tu vrlo obazriv, tako da sve to što se zove ekspert, pa pravi još sebi eksperte domaće, ovde su danas neki pominjani, samo molim boga da te pare ne odu kod takvih eksperata, jer 75 miliona evra ne znamo gde su otišli do sada.

Hvala, ministre Šarčeviću.
Reč ima narodna poslanica Branka Stamenković. Izvolite.

Hvala.

Danas na programu imamo četiri obrazovna zakona. Na prethodnom zasedanju imali smo isto jedan krovni obrazovni zakon i, po količini obrazovnih zakona koji dolaze u Narodnu skupštinu, pomislili bismo da je reč o nekoj velikoj i važnoj obrazovnoj reformi.

Predsedavajući, ako mogu da vas zamolim samo malo zvonce da utišamo poslanike. Hvala.

Nažalost, to nije tačno. No, ovde nemamo nikakvu reformu, imamo stavljanje zakrpe na pocepani kaput našeg obrazovnog sistema koji plače za reformom. Ishodi našeg obrazovanja su loši. To priznaju i zvaničnici koji vode Ministarstva zdravlja i u debatama. Znači, bilo bi sasvim normalno i logično da se mi sada zapitamo zašto su nama obrazovni ishodi loši na kraju osnovnog školskog obrazovanja, te da u odnosu na odgovor koji dobijamo jednom dobrom analizom napravimo plan šta ćemo da uradimo da poboljšamo te ishode.

Međutim, mi uopšte ne postavljamo pitanje zašto su nama obrazovni ishodi loši, već postavljamo pitanje - šta da radimo sa lošim obrazovnim ishodima? Onda, kada imate pogrešno pitanje, imate i pogrešan odgovor, tj. rešenje za problem koji niste dobro sagledali. Nama se za rešavanje loših obrazovnih ishoda nudi dualno obrazovanje. To ne da neće ništa rešiti, nego će nas odvesti nekoliko koraka unazad i, ono što je najvažnije, samo će legitimisati postojanje loših ishoda i zadržati status kvo, u kome se apsolutno ništa neće promeniti u našem obrazovnom sistemu koji, ponavljam, plače za reformom.

Naš obrazovni sistem je loš, počev od predškolskog, preko osnovnoškolskog, pa sve do srednjoškolskog obrazovanja. Dva su najvažnija razloga za to. Prvi je da je taj sistem nepravedan, a drugi je da je zastareo. Nepravedan je zato što forsira i favorizuje decu boljestojećih roditelja, dok za sobom ostavlja u zapećku decu roditelja koji imaju skromnija primanja, a posebno i naročito decu iz osetljivih društvenih grupa. Zastareo je zato što mi uporno decu 21. veka šaljemo u škole koje rade po modelu iz 19. veka.

Dakle, umesto da krenemo nešto da rešavamo da taj naš sistem obrazovni modernizujemo, mi uvodimo dualno obrazovanje koje će prihvatiti loše ishode i od naše dece praviti jeftinu radnu snagu, ne za domaću industriju, jer mi domaću industriju nemamo. Za razliku od Austrije, Nemačke, Švajcarske, koje imaju jaku domaću industriju i u kojima koncept dualnog obrazovanja ima mnogo svrsishodniju primenu, kod nas koji nemamo domaću industriju taj koncept će samo stvarati jeftinu radnu snagu za inostrane korporacije koje ovde čak neće doći ni same od sebe, nego ćemo ih mi subvencijama privući i platiti ih da dođu ovde da zaposle jeftinu radnu snagu koju smo dualnim obrazovanjem proizveli.

Da bi dualno obrazovanje kod nas imalo svrhu mi moramo da imamo snažnu domaću industriju. Da bi imali snažnu domaću industriju, mi moramo da imao preduzetnike. Da bismo imali preduzetnike, koji će pokrenuti industriju, mi moramo da imamo kvalitetna obrazovanja.

Mi smo devastirani krizom 90-ih, tranzicijom, školstvo se urušilo i mi se sad nalazimo, otprilike u sličnoj situaciji, u kojoj se posle Drugog svetskog rata nalazila Finska, koja je iz Drugog svetskog rata izašla podjednako devastirana, bez ikakve domaće industrije i jedno što su od resursa imali jesu bili šume, kao što nama jedan od resursa koji imamo jeste poljoprivreda. Oni su tada rešili da najvažniji resurs države i društva proglase mozak i krenuli su u reformu obrazovanja. Nisu stigli gde su krenuli preko noći, to je trajalo nekoliko decenija , ali kao što znate, đaci koji izađu i finskog modela obrazovanja u Finskoj postižu najbolje rezultate na PISA testiranjima i Finska ima najmanju razliku u obrazovnim ishodima između najlošijih i najboljih učenika na kraju obrazovnog znanja, u obrazovnim između najlošijih i najboljih učenika na kraju obrazovanja.

Ono što nama treba jeste reforma po finskom modelu, a ne dulano obrazovanje, jer dugoročno dualno obrazovanje neće ništa napraviti, nego će samo biti zakrpa, privremena na sistem koji mora iz korena da se menja.

Zašto je naš sistem obrazovni nepravedan, počev od predškolskog? Pre svega, mi imamo jednu pogrešnu premisu da predškolske ustanove služe za čuvanje dece. To je pak zastarelost u kompletnom sistemu. Naš predškolska mreža ustanova ne može da prihvati svu decu. Na kraju ko ulazi u te predškolske ustanove, onaj koji ima da plati, a naziv predškolsko vaspitanje i obrazovanje trebalo bi da menjamo u predškolsko obrazovanje i vaspitanje, jer upravo od tri i po godine od polaska školu imamo kod dece najaktivniji razvoj viših kongitivnih funkcija i tu je njima potrebno stimulativno okruženje koje će podstaći taj razvoj.

Naravno, da deca bolje stojećih roditelj, čak i ako ne idu u vrtić imaju stimulativno okruženje, dovoljno stimulativno u porodici da podstaknu taj viši kongitivni razvoj, a deca iz najosetljivijih društvenih grupa moraju imati prioritet da stignu do tih vrtića, da stignu do tog predškolskog obrazovanja upravo da ne bi na početku same osnovne škole već bili u nedostatku u odnosu na ostalu decu.

Kao što znate obuhvat u našim predškolskim ustanovama je izuzetno nizak. Godine 2010. iznosio je 48, 2016. godine, juče smo ovde čuli, iznosio je 52%. Nažalost to poboljšanje od 4% verovatno nije zbog povećanog obuhvata, već zbog pada nataliteta, ali čak i da je povećan obuhvat nedovoljno je povećan. Naše predškolsko mora biti dostupno svoj deci i mora potpuno besplatno za roditelje. Samo tako ćemo ukinuti nepravedne razlike između dece, bolje stojećih roditelja i dece siromašnijih roditelja.

Onda kada deca krenu u osnovnu školu to je tek posebna priča. Imam dete u sedmom razredu osnovne škole, sve što pričam, pričam iz prakse. Naš osnovni problem, našeg osnovnog školskog obrazovnog sistema glasi, deca u školi ne uče. Deca u školu idu da se deci ispričaju ili izdiktiraju nekakve činjenice, nekakvo gradivo i da im se priopšti šta kod kuće sama da nauče. Kao, bože mi oprosti, da idu na fakultet. Onda ta deca dođu kući i ako imaju roditelje koji znaju gradivo, koji su visokoobrazovni oni će im u tome pomoći, ali ako roditelji ne znaju gradivo oni ne mogu detetu da pomognu da savlada i nauči kod kuće ono što u školi nije naučio.

Ne znam nemački jezik i ne mogu mog sina naučiti nemački jezik, njega to mora škola da nauči. Šta se dešava kada roditelj ne zna? Pa, mora da plati. Mora da plati privatnog profesora jer dete nije naučilo u školi, a ne može da nauči ni uz pomoć roditelja.

Molim vas, u školama 1. septembra u holu imate po tri stola na kojima se reklamiraju po tri privatne škole stranih jezika. To je sukob interesa. U školama u kojima bi deca trebalo da strane jezike uče na časovima stranih jezika, eventualno na dopunskoj nastavi, a dopunska nastava je posebna priča. U teoriji izuzetno lep koncept, u praksi ne radi. Časovi dopunske nastave ne održavaju se, a čak i da se održavaju treba da ih bude više od jednog nedeljno da bi deca mogla da savladaju ono što na redovnom času ne savladaju.

Znači, nema ničeg besplatnog u osnovnom obrazovanju koje je obavezno. Ono što deca ne nauče u školi, mora roditelj da plati privatnog profesora da nauči popodne kod kuće. Deca imaju duplu školu. Pre podne su obavezni da budu u školi, po podne i veče provode učeći i radeći domaće zadatke, imajući časove sa privatnim profesorima. Ti privatni profesori i te škole stranih jezika su užasno veliki udarac na džep roditelja. Kada na to dodate troškove udžbenika, troškove ekskurzije, troškove pribora, molim vas, ovoga septembra izdvojila sam 15.000 dinara za udžbenike i 13.000 dinara za dvodnevnu ekskurziju na Zlatiboru, mogla sam u Grčku da ga pošaljem. Znači, 28.000 dinara u septembru meni je teško palo a ja sam na poslaničkoj plati.

Pre dve godine u septembru kasirka u supermarketu žali se, dvoje dece ima, samohrana majka, muž od koga je razvedena ne plaća alimentaciju, treba dva kompleta udžbenika da kupi i kaže – šta da radim? Radi za 22.000 dinara. A zamislite 15.000 za jedne udžbenike, još 15.000 za drugo dete, 30.000 i dva puta po 13.000 za ekskurziju, šta je besplatno u našem osnovnom obrazovanju? Mi moramo da na obrazovanje prestanemo da gledamo kao na trošak i da počnemo da gledamo kao na investiciju.

Poslanička grupa „Dosta je bilo“ smatra da od predškolskog preko osnovnog školskog, pa sve do srednjoškolskog obrazovanja, svi troškovi vezani za boravak dece u školi, za učenje i za nastavu, moraju biti plaćeni iz budžeta Republike Srbije.

Ja vas samo molim, nemojte reći da novca nema. Novac za ovu investiciju mora da se nađe, jer ako to ne uradimo i dalje ćemo imati loše obrazovne ishode na kraju obrazovanja i imaćemo jeftinu radnu snagu za inostrane korporacije. Hvala.