Dame i gospodo narodni poslanici, u ime poslaničke grupe SRS podneo sam amandman na član 8. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o budžetu Republike Srbije, koji glasi: U članu 8. stav 1. posle reči "donosi Vlada" dodaju se reči "uz saglasnost Odbora za finansije Narodne skupštine Republike Srbije".
Obrazloženjem koje je dala Vlada Republike Srbije samo se dokazuje koliko je, navodno, ono što radi Vlada transparentno, dostupno javnosti i narodnim poslanicima. Sazna se tek kasnije šta su radili kada se potroše sredstva koja su namenska, a nenamenski se potroše. Budžetom se preraspodeljuju, najprostije rečeno, narodne pare, milijarde i milijarde dinara.
Skupština daje Vladi, većinom glasova, zeleno svetlo da ih troši onako kako je Vlada i predložila. Kako je Vlada predložila i kako su to predlagale vlade unazad nekoliko godina, vidi se po haosu koji vlada u Srbiji u svim sferama života.
Kada smo mi, poslanici, dobili zvanični završni izveštaj o utrošku budžetskih sredstava? Koliko znam, nikada. Ko je odgovarao za nenamensko trošenje para? Niko. Kada bi građani mogli da čuju na šta se sve bacaju pare u Srbiji, naravno, zahvaljujući ovakvoj vladi, da nije narodnih poslanika, ali ne onih iz vlasti, već poslanika opozicije? Kada bi građani čuli za opredeljena sredstva za navodna skijališta na Staroj planini u visini od dve i po milijarde dinara, po želji Mlađana Dinkića?
Kada bi građani znali da su narodne pare trošili na iće i piće, službena putovanja, cele ministarske svite su išle na olimpijade, univerzijade, na svetska prvenstva, evropska prvenstva, o narodnom trošku? Kada bi građani znali da su narodne pare trošene na fikuse, skupe kao da su doneti sa druge planete, na luksuzni kancelarijski nameštaj, na udomljavanje porodičnih dinastija na relaciji otac-sin, vladamo Srbijom, vladamo Beogradom?
Kako bi građani znali da se nekoliko puta uzima zajam od stranih banaka za isti most, za već izgrađene deonice, za ulepšavanje fasada ministarskih zdanja, da nije narodnih poslanika i da nije skupštinskih odbora? Trebalo bi da nabrajam do ujutru gde se sve pare nepotrebno odlivaju, ali to nikoga u ovoj Vladi Republike Srbije neće da potrese, a i što bi kada imaju tu većinu od 126 poslanika, plus - minus pet, ali zbog tih plus - minus pet, tu su i plus 20 nekadašnjih narodnih poslanika.
Zato Vlada u obrazloženju kaže da nema osnova da u izvršavanju budžeta donosi odluke uz saglasnost Odbora za finansije. Što se tiče samog Odbora za finansije, dobro se zna da mesto predsednika tog odbora pripada SRS. Ovo što se do sada tolerisalo od strane skupštinske većine predstavlja sumrak parlamentarizma u Srbiji.
Budžet je stub države i upravo zbog toga skupštinski odbor bi, zbog značaja samog budžeta, trebalo da ima neki udeo u daljoj preraspodeli budžetskih sredstava, makar kroz vid kontrole. Čuli smo ovde tokom nekoliko proteklih dana rasprave kako ministri, pod stavkom: usluge po ugovoru ili specijalizovane usluge, krčme narodne pare i šakom i kapom.
Šta se dešava posle toga? Jednostavno, ništa, niko ne odgovara, svi ostaju na svojim funkcijama i mogu da ih prozivaju i narodni poslanici i celokupna javnost u Srbiji, jednostavno, ništa se neće promeniti.
Samo u 2008. godini izdaće se garancije Republike Srbije za zajam u visini od preko jedne milijarde evra. Sledeće 2009. godine, opet će isto: krediti, zajmovi za mostove, podvožnjake, obilaznice itd, a ministar će govoriti da to nije ništa, da je to sveukupno 150 ili 200 miliona evra. Samo je problem što se takve tačke dnevnog reda nađu pred poslanicima nekoliko puta u toku godine i stotina po stotina, dođe se do milijardu evra. Najgore je što se tim novcem popunjavaju druge rupe u resoru ili čak u drugim resorima, koje nemaju nikakve veze ni sa putevima, ni sa bolnicama, ni sa železnicom.
Zato se Vlada trudi da beži i od Skupštine i od skupštinskih odbora, jer se tu polažu računi. Nažalost, istine koje se otkriju sa skupštinske govornice o nenamenskom trošenju, i čak zloupotrebi budžetskih sredstava, ostaju bez sudske završnice i tako se to godinama provlači. Upravo bi prihvatanje ovog amandmana bio jasan signal da Vlada zaista želi transparentnost, da Vlada zaista želi da stane na put samovolji pojedinaca u svojim redovima, koji smatraju da u svojim feudima mogu da krčme narodne pare kako im se prohte.
Hoće li Mlađan Dinkić, ministar u Vladi Republike Srbije, izaći sada pred građane Republike Srbije i da im kaže da ih je prevario obećavajući 1.000 evra od besplatnih akcija? Gde god da odemo građani nas pitaju kada će dobiti tih 1.000 evra. Neka im to sada objasni ova vlada i njihov ministar Mlađan Dinkić, a vi građani Srbije pogledajte današnje novine i računicu po kojoj možete očekivati jedva nekih dvadesetak evra.
Sada je valjda jasno da ste prevareni, da su vas lažnim obećanjima od 1.000 evra naveli da glasate za Borisa Tadića i njegovu listu. Jedina dobra stvar u ovoj prevari je činjenica da su se makar mnogi građani koji su imali nevažeće lične karte rastrčali da vade nove lične karte kako bi mogli da upišu te akcije. I samo im ime kaže kakve su - besplatne, jer skoro ništa neće ni vredeti.

Dame i gospodo narodni poslanici, očekivali smo da nam ministar danas prvi nešto kaže u vezi ova dva zakona, ali ostali smo za to uskraćeni. U nedoumici smo da li se i ministar, gospođa Dragutinović, borila u Vladi, ovih dana, oko ovih zakona, jer juče reče da se u Vladi vodi borba za sve i svašta, za svaku uredbu i za svaki zakon. SRS je ukazivala još od donošenja zakona koji su se bavili ovom temom i to 2001. godine do čega će da dovedu pojedine odredbe zakona.
Vlada Srbije je trenutno došla u ćorsokak upravo zahvaljujući svom slepom jurišanju sa zakonima prepisanim od zemalja članica Evropske unije.
Sada se pitamo, ako toliko naših građana nema zdravstveno osiguranje, jer firme i pojedinci ne plaćaju doprinose, ako toliko ljudi nema penziono i socijalno osiguranje, da li je nama mesto možda u Africi, a ne u Evropskoj uniji? Pitanje je kako država može da funkcioniše, ako je jedan tako veliki broj građana ostavila, na neki način, u ilegali?
Ova dva predloga zakona nam pokazuju i jednu drugu skrivenu potrebu, da država želi da iscedi svaki dinar od građana Srbije, od preduzeća, ne bi li na taj način namirila nerealne zahteve svojih koalicionih partnera u Vladi Republike Srbije. Već smo čuli onu priču o povećanju penzija, ali na odloženo vreme, na tri godine, odnosno dok im ne prođe mandat. Vlada je smislila način kako da to uradi, odnosno tamo gde ima najviše obveznika, a to je, pre svega, zdravstveno osiguranje i to su doprinosi za obavezno penzijsko i socijalno osiguranje.
Tačno je da su kamate dovele do ogromnog duga obveznike, koje oni nikako ne mogu da plate. Ovde, pre svega, mislim na poljoprivrednike na lica koja nisu u radnom odnosu i čija dugovanja premašuju više stotina hiljada dinara. Ovo se odnosi na PIO poljoprivrednika. Godinama se taj dug uvećavao, što zbog prispelih godišnjih obaveza, što zbog kamate, tako da su građani, odnosno oni koji sebe smatraju poljoprivrednicima, koji žive na selu, koji se bave poljoprivredom taj dug doživljavali kao omču oko vrata.
Govorim upravo o ovoj kategoriji obveznika koji su najviše ugroženi. SRS je često pokušavala da amandmanima interveniše kod donošenja određenih poreskih zakona, da se taj dug otpiše, ali bez uspeha. Nije prijatno kada nekom seoskom domaćinstvu stignu rešenja o pomenutim obavezama za dva ili tra člana porodice, koji pojedinačno iznose čak i preko 200.000 dinara za godinu. I sada treba taj seljak da razmišlja kako i čime da zaseje njive, kako da obradi zemljište ili kako da školuje decu, ali i kako da plati taj ogromni dug.
Otpis kamata bi donekle smanjio pomenuti dug, ali bi ostao mnogo veći deo koji se ipak neće moći platiti. Danas se teško živi, besparica je apsolutno svuda prisutna. Pola Srbije je prazno, sela umiru, čitavi prostori ostaju nenaseljeni, a u selima gde nekog ima uglavnom su tu starci preko 70 godina života.
Pravi potez Vlade bi bio otpis celokupnog dugovanja, pogotovo poljoprivrednicima koji ostvaruju kakvu-takvu proizvodnju, da ne kažem za svoje potrebe i koji čuvaju naš životni prostor samim tim što ostaju na svojim ognjištima. Posle toga bi trebalo doneti zakon čiji bi osnovni princip bio na bazi dobrovoljnosti kada je u pitanju PIO poljoprivrednika. To do sada nije bio slučaj, već su ljude upisivali kao obveznike samo na osnovu toga ako nisu u radnom odnosu.
Neko je, čini mi se, juče pitao gospođu ministra da li nekad uspe da prošeta Srbijom? Da li zna kako narod teško živi? Da li zna da armija nezaposlenih sa svojim porodicama jedva preživljava? Sama pomisao na ogromne obaveze koje duguju državi dovoljno govori o beznadežnosti njihovog položaja.
Da li gospoda iz Ministarstva zna koliko seljaku treba da bi kupio veštačko đubrivo ukoliko želi da poseje pšenicu na pet hektara zemlje? Verovali ili ne, čak 100.000 dinara. Odakle? A još znamo da treba kupiti i semenski materijal, gorivo, hemijska sredstva za zaštitu, zatim, troškovi oko poljoprivredne mehanizacije itd.
Na kraju, Vlada zbog neke imaginarne vizije ulaska u Evropsku uniju, tamo neke 2100. godine – otvori granice i uveze poljoprivredne proizvode, a naši seljaci ne mogu sa cenama svojih proizvoda da pokriju ni troškove proizvodnje, a kamoli da plaćaju doprinose.
Što se tiče ovog drugog Predloga zakona koji se odnosi na otpis duga po osnovu doprinosa za obavezno zdravstveno osiguranje stiče se utisak da je Vlada pronašla način kako da ubere određena sredstva od poslodavca i osiguranika koji do sada nisu izmirivali svoje tekuće zakonske obaveze. Poznato je da mnoga preduzeća, i društvena i privatna, zbog opšte poznate ekonomske situacije nisu mogla da izmiruju svoje obaveze prema zaposlenima, odnosno nisu bila u stanju da im uplaćuju doprinose. Ne verujem da se u međuvremenu nešto popravilo, čak se i pogoršalo, pogotovo što je sada ekonomska kriza zahvatila ceo svet.
Mnoga preduzeća su, zaslugom Vlade, posle sumnjive privatizacije završila u rukama vlasnika koji nisu izmirivali svoje obaveze, o kojima je ovde reč. Mnoga preduzeća su ugašena. Mnoga su pred bankrotom i sumnjam da će im nešto značiti ova izmena zakona. Bilo bi dobro da to funkcioniše, ali kada su maltene svima kase prazne, kada su računi u blokadi, kada se firme bore sa kamatama koje bankama moraju da plaćaju zbog pozajmljenih sredstava, teško da će se veliki minus od 42 milijarde dinara premostiti redovnim uplatama obveznika za naredne četiri godine.
Pravo pitanje je šta su državni organi, odnosno poreski organi radili do sada? Sada imamo razloge za sumnju da su pojedini obveznici znali da će ovakav predlog zakona biti usvojen i svesno nisu ispunjavali svoju zakonsku obavezu, za razliku od ostalih koji su morali da se dovijaju na različite načine, da uplate doprinose. Sada i jedni i drugi kreću od nule. Zašto, na neki način, ne nagradite one koji su revnosno ispunjavali svoje zakonske obaveze? Ovako ispada da su na kažnjeni. Zahvaljujem. (Aplauz.)

Dame i gospodo narodni poslanici, s obzirom da su u pitanju interesi građana iz Pomoravskog okruga iz koga dolazim, a koji su ugroženi neispunjavanjem obaveza Vlade Republike Srbije, tražim obaveštenje na osnovu člana 226. poslovnika o radu Narodne skupštine, od Ministarstva za infrastrukturu, pošto je to ministarstvo imalo obaveze da nadoknadi štetu evidentiranu od strane komisije za procenu štete, nastale posle eksplozija skladišta municije u vojnom objektu "7. Juli" kod Paraćina, i o izmirenju obaveza Vlade Republike Srbije.
Da podsetim Vladu, narodne poslanike i javnost u Srbiji, eksplozija se dogodila 19. oktobra 2006. godine, danas je oktobar 2008. godine, dakle, dve pune godine je proteklo od tog događaja. Veliki broj lica, i fizičkih i pravnih, čeka da Vlada Srbije, odnosno Ministarstvo infrastrukture isplati preostalu štetu. Od ove eksplozije najviše štete evidentirano je u opštini Paraćin i opštini Ćuprija, i delom u opštini Jagodina.
Ono što me čudi je činjenica zašto nije ravnomerno isplaćivana šteta svim opštinama koje su pogođene ovim nesrećnim događajem. Na primer, u Paraćinu je isplaćeni veći deo štete, u Ćupriji manji. Tako, u Ćupriji, što se tiče štete nanete imovini fizičkih lica nije isplaćeno još 2.114.000 dinara, a što se tiče štete na privrednim objektima procenjena šteta je mnogo veća i ona iznosi 101.500.000 dinara, koja takođe još uvek nije isplaćena. Govorim o zvaničnim podacima koje sam dobio u opštini Ćuprija.
U ime oštećenih građana i pravnih lica pitam Vladu kada će šteta koju im je nanela država biti isplaćena? Šta je čekala država dve godine? To je jedva nekih dva miliona evra za sve oštećene objekte u Pomoravskom okrugu.
Mereno po ovim informacijama o milionskim provizijama za gas, o bačenim parama za mnogobrojne bespotrebne agencije koje Vlada rasipa, to i nije neka velika suma. Većini građana stoje kuće, vikendice, objekti za malu privredu kao i pre dve godine, bez krova, ispucalih zidova, popadalih prozora, sa uništenom stolarijom. Neki su morali da podignu i kredite da ih osposobe, jer u njima rade i žive od svog rada.
Dakle, tražim odgovor ili obaveštenje od Ministarstva za infrastrukturu i ministra Mrkonjića, ali i od Vlade Srbije, ukoliko Ministarstvo za infrastrukturu nije u stanju da to učini - kada se planira konačna isplata oštećenih građana na osnovu zvaničnih nalaza Komisije za štetu pri Ministarstvu za infrastrukturu. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, u našem društvu dešava se danas mnogo toga što oslikava jedan haos u kome se nalazi naša država.
Povod mog javljanja po članu 226. tiče se davanja objašnjenja i obaveštenja u vezi sa mešanjem Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu u rad pravosudnih organa i, istovremeno, kršenja zakona čiji je idejni tvorac sadašnji ministar za državnu upravu i lokalnu samoupravu, Milan Marković.
Dakle, tražim objašnjenje od ministra Markovića zašto ne poštuje Zakon o lokalnim izborima kada je u pitanju davanje mišljenja po zahtevu predsednika Skupštine opštine Ćuprija, a u vezi sa zahtevom Srpske radikalne stranke za povraćaj ukradenih mandata? O čemu se radi?
Dobro je poznata činjenica da je u toku najveća krađa u istoriji srpskog parlamentarizma, počev od Narodne skupštine, pa sve do lokalnih skupština. Pokradena je Srpska radikalna stranka.
Verovali ili ne, u Skupštini opštine Ćuprija, umesto da poštuju Zakon o lokalnim izborima i da vrate mandate SRS-u, jer su ispunjeni i svi zakonom predviđeni uslovi, oni, zamislite, znači, vlast u Ćupriji, traže od ministra, odnosno od Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu mišljenje, odnosno predlog kako da reše ovaj problem.
U stvari, to nije nikakav problem, jer je Zakon o lokalnim izborima apsolutno jasan i nedvosmislen. Pored skupštine opštine, postoje i pravosudne institucije, postoji sud koji je, takođe, zakonom predviđen da donosi rešenja, upravo u ovakvim slučajevima kada se lokalna vlast ogluši o postojeći zakon.
Šta će nam onda sudovi, ako ministar sebe stavlja u ulogu sudije? Kao da su lokalni funkcioneri baš toliko neobavešteni, pa treba da im ministar tumači pomenuti zakon. Najgore od svega je što je dato obrazloženje toliko zamršeno, nelogično, rekao bih, čak, i smešno, samo da se obesmisli ono što sleduje po zakonu, a to je vraćanje odborničkih mandata.
Što se tiče Skupštine opštine Ćuprija i njihove stručnosti, okružni sud je u odgovoru na žalbu SRS-a konstatovao da je poslednja sednica, verovali ili ne, Skupštine opštine Ćuprija sazvana mimo sopstvenog poslovnika, pa bi odluke koje bi se, eventualno, donele na toj sednici bile nelegitimne.
Ovo je jedan, stvarno, karakterističan primer kako ministar krši sopstveni zakon, zakon koji je on lično branio pred poslanicima prošle godine.
Identična, ili slična situacija desila se, mislim, još u nekoliko opština u Republici Srbiji i nameće nam svima jedno logično pitanje. Čemu onda Zakon o lokalnim izborima? Čemu član 47. ovog zakona, kada taj isti zakon krši, upravo, ministar za državnu upravu i lokalnu samoupravu? Čemu, takođe, član 102. Ustava, kada taj ustav krše oni koji su se za taj član najviše zalagali?

Dame i gospodo narodni poslanici, javljam se po amandmanu koji je podneo kolega Slobodan Vuković na član 37. Predloga zakona o strancima.
Član 37. reguliše pitanje stalnog nastanjivanja stranaca. Nažalost, Srbi koji su još pre 17 godina izbegli u Srbiju bežeći od ustaša i danas su u neku ruku stranci iako imaju status izbeglica ili čak status državljana Republike Srbije.
Čak i pored podnetih zahteva za dobijanje državljanstva, na koje čekaju više godina, njihov status ostaje ne promenjen, a kada ga dobiju nastaju sasvim drugi problemi. Oni su tu, rade, žive sa nama, stvaraju porodice, ali kada dođe trenutak da im je potrebno uverenje o državljanstvu za dobijanje nekog dokumenta, i to uglavnom za njihovu decu, nastaju problemi.
Tu se čovek oseti ne samo uskraćenim od svoje matice države, već se oseti i odbačenim i nezaštićenim.
Pogledajmo samo kako se hrvatska država odnosi prema Hrvatima gde god da se nalaze, a tek ako su u pitanju Hrvati koji su došli u Hrvatsku iz srednje Bosne ili iz nekog drugog područja koje je bilo zahvaćeno ratnim dejstvima. A Srbi, em su im u Hrvatskoj oteli stanove, kuće, imanja, čak i penzije, em ih ovde u Srbiji tretiraju kao da su ne znam koje nacije.
Da li je normalno i da li je po zakonu da se čoveku, Srbinu izbeglom iz Republike Srpske Krajine još 1993. godine, govorim o konkretnom slučaju, koji živi u Paraćinu zajedno sa suprugom, i koji su dobili naše državljanstvo, a to je porodica Zdravka Dukića, i deca su im se rodila u Paraćinu 97. i 98. godine, da li je normalno da taj čovek mora da plati taksu od četiri hiljade dinara za zahtev za upis u državljanstvo svoje dvoje dece, koja su se, ponavljam, rodila u Paraćinu, odnosno u Srbiji? Evo vam primera diskriminacije.
Gospodine Dačiću, vi ste ministar unutrašnjih poslova i možete zaustaviti ovo što se dešava našoj braći prognanoj sa svojih ognjišta. Eto zašto se neko može osećati kao stranac u Srbiji, iako to nije.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime Poslaničke grupe SRS-a, podneo sam amandman na član 62. Predloga zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, koji glasi: "Rukovodilac Jedinice, u roku od 15 dana, određuje lice koje će se starati o imovini za koju postoje osnovi sumnje da je pribavljena krivičnim delom". Predlaže se da, posle stava 2, ovo postane stav 3. člana 62.
Član 62. ovog predloga zakona, na koji sam podneo amandman, nalazi se u delu prelaznih i završnih odredaba i odnosi se na rokove koje ministar unutrašnjih poslova mora ispoštovati, a to je donošenje akta o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta u Jedinici u roku od 30 dana, to je stav 1, zatim, u roku od 15 dana posle akta o sistematizaciji imenovanje, odnosno raspoređivanje rukovodioca Jedinice, što je stav 2.
Amandmanom kojim sam podneo predlaže se dodavanje trećeg stava u članu 62, kojim bi se samo upotpunio ovaj niz rokova i kojim bi se dao rok od 15 dana rukovodiocu Jedinice da odredi lice koje će se starati
o imovini za koju postoje osnovi sumnje da je pribavljena krivičnim delom.
Ovaj amandman se oslanja na amandman poslanika SRS-a Mirka Munjića, kojim se predlaže da rukovodilac Jedinice određuje ko će se starati o pomenutoj imovini. Međutim, Vlada je odbila ovaj amandman, kao i amandman na član 7, s identičnim obrazloženjem. Po tom obrazloženju, to je već regulisano Zakonom o krivičnom postupku.
Ako su vam česta obrazloženja za odbijanje i drugih amandmana da je to već regulisano Zakonom o krivičnom postupku, odnosno Krivičnim zakonikom, čemu onda ovaj zakon? Zašto niste primenjivali već postojeća zakonska rešenja, a imali ste za to do sada mogućnost?
Bojim se da će ovaj zakon imati samo jednu reklamnu ulogu pred građanima Srbije, da će se država, navodno, uhvatiti u koštac s tajkunima, profiterima, kriminalcima, koji su se obogatili na nezakonit način. To lepo zvuči, ali, kao što je juče rekao poslanik SRS-a Zoran Krasić, nastradaće nekolicina sitnih profitera u moru onih koji bi trebalo da se nađu pod udarom zakona.
Sećate li se zakona o ekstraprofitu iz 2001. godine? Toliko pompezno najavljivan, reklamiran. Pominjale su se sume novca koje će država da ubere od profitera, a na kraju se svelo na to da se jedva deseti deo naplaća od onog što je bilo predviđeno. Da bude situacija još tragičnija, pod udarom zakona su se tada našla lica koja su po zvaničnom kursu kupovala devize u državnim bankama, radi lečenja u inostranstvu. Tako su građani Srbije koji su po klinikama u svetu morali da se leče, zbog presađivanja koštane srži, presađivanja bubrega, zbog operacija na srcu itd., što nisu mogli da obave u Srbiji, postali ekstraprofiteri. Među njima su bili i roditelji maloletne dece, kojima je, upravo, država Srbija omogućila da se kupovinom deviza po zvaničnom kursu leče u inostranstvu.
Zato su oni koji su stekli ogromnu dobit, ogromnu imovinu, ostali po strani. U međuvremenu su se, 2001. godine, prestrojili na drugi, sasvim suprotni ideološki kolosek, pa su i dalje ostali nedodirljivi.
Neka ministar pravde, neka ministar unutrašnjih poslova vidi šta će s njima kada se usvoji ovaj zakon, ili će opet da nastradaju sitni profiteri, dok će se ovi nedodirljivi opet prestrojiti, ili se već prestrojavaju na treći ideološki kolosek, čija je glavna ideologija samo novac.
Šef SRS-a Dragan Todorović je juče pre podne nabrojao sve afere, od one ''buldožer revolucije'', pa do danas, i to samo one najkrupnije. Ako primenite ovaj zakon, ako država oduzme imovinu stečenu posle tih nabrojanih afera, Srbija će, verujte, biti bogatija od Kuvajta. Vi to nećete uraditi. Uništili biste na takav način kompletnu stranačku infrastrukturu, nekoliko stranaka sadašnje vladajuće koalicije. Kada se saberu cifre, prosto, da se čovek naježi, što kaže naš narod.
U amandmanu koji sam podneo na član 62. pominje se lice koje će se starati o imovini za koju postoji osnovana sumnja da je pribavljena krivičnim delom. To lice mora biti, pre svega, sposobno da profesionalno obavlja tu dužnost.
Ta imovina može biti u različitom obliku. Može biti raštrkana po celoj državi, ili po celom svetu, da ne pominjemo ona egzotična ostrva, poznata po Kolesaru, Janjuševiću, ostalima. Dalje, neko može posedovati imovinu u gradu, skupocene stanove, sve do imovine u rodnom selu. Može imati lokale i apartmane od Preševa do Horgoša. Može imati vozni park koji je nezamisliv običnom građaninu. Da ne pričamo o bankovnim računima s ogromnim sumama novca.
Dakle, to lice će pred sobom imati težak zadatak, da nadzire i kontroliše imovinu takvog obima, a znajući kako se rokovi kod nas u pravosuđu otežu zbog zastarelosti postupka, biće potreban i te kako veliki broj lica koja će se starati o imovini za koju se sumnja da je pribavljena krivičnim delom, jer će takvih situacija, ako se bude sprovodio ovaj zakon, biti mnogo.
Analizirajući član 62, ali i ostale članove, lako se može uočiti da se često prepliću nadležnosti Ministarstva pravde i Ministarstva unutrašnjih poslova. Tako, recimo, Republički javni tužilac daje mišljenje na akt o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta, a može se protumačiti i da daje mišljenje o budućem rukovodiocu Jedinice koga postavlja, odnosno raspoređuje ministar.
Ako je došlo do toga da o kadru Ministarstva unutrašnjih poslova treba Republički javni tužilac da da saglasnost i da ga proverava, onda u koga treba imati poverenje u ovoj državi? Šta će se dogoditi ako, recimo, Republički javni tužilac ne da pozitivno mišljenje na akt o sistematizaciji ministru unutrašnjih poslova, ili na razmeštanje rukovodioca Jedinice? Hoće li stati i primena ovog zakona?
Nije li ovo skriveni kamen spoticanja, da se prebacuje odgovornost s jednog ministarstva na drugo ministarstvo u pojedinim slučajevima, kada treba da se zaštite pojedinci od primene ovog zakona?
Pošto je ovde gospođa ministar, želeo bih da je pitam u šta se to pretvorio Četvrti opštinski sud u Beogradu?
S obzirom na to da mnogi, mogu reći, već bivši odbornici, ili oni koji će to uskoro postati, iz SRS-a, koji su ukrali mandate SRS-u, pišu nekakve predstavke, dopise iz cele Srbije, da li je u pitanju Trgovište, Mali Zvornik, kako smo čuli pre neki dan, ili Ćuprija, Paraćin, Jagodina, i svi se obraćaju Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu, tražeći zaštitu nekih svojih prava, da li se taj četvrti opštinski sud pretvorio u istureno odeljenje interesne grupe za otimanje mandata SRS-u? Da li tamo radi neki privatni sudija, koji će otimati mandate SRS-u?
Ne razumem da neki bivši odbornici mogu da kažu ovde da su bili prinuđeni da potpisuju ugovor i ovlašćenja. Da li su se probudili, kao ''Trnova Ružica'', posle šest meseci i shvatili šta su uradili?
Dakle, ne samo mene, već i javnost u Srbiji interesuje šta je, u stvari, Četvrti opštinski sud, da li je to istureno odeljenje interesne grupe za otimanje mandata SRS-a?

Dame i gospodo narodni poslanici, kako se da videti u poslednje vreme, a to vreme traje otkako su demokrate na vlasti, od kada vladaju Srbijom, Narodna skupština se često bavi donošenjem zakona koji se odnose na garancije između Republike Srbije i raznoraznih banaka i fondova za dobijanje ogromnih kredita koji navodno treba da se utroše na poboljšanje, odnosno izgradnju infrastrukture u Srbiji.
Tako, sada opet imamo zajmove za puteve Srbije, tačnije za ''Obilaznicu oko Beograda'', zatim Ugovor o zajmu između Republike Srbije i Banke za razvoj Saveta Evrope, u vezi izgradnje stanova za izbegla lica, mada bi najpoštenije bilo da to bude donacija, s obzirom na to da je upravo ta Evropa doprinela egzodusu Srba iz Republike Srpske Krajine, iz Republike Hrvatske, Federacije BiH, sa KiM. Takođe, imamo zajam po zaduženju JP ''Elektroprivreda Srbije''.
Ako se vratimo koju nedelju unazad, setićemo se dnevnog reda na kome je bilo desetak sličnih predloga zakona o potvrđivanju ugovora o garanciji za podizanje kredita od Evropske banke za razvoj, Banke za razvoj Saveta Evrope, Evropske investicione banke itd. Tako smo tada saznali da će problemi u Javnom preduzeću ''Putevi Srbije'', za ''Gazelu'' i neke druge destinacije biti rešeni višemilionskim kreditima uzeti od stranih banaka.
Saznali smo da će problemi navodnjavanja, odvodnjavanja, regulisanja rečnih tokova, projekti u vezi stručnog usavršavanja budućih poljoprivrednih proizvođača biti rešeni uzimanjem višemilionskih kredita od stranih banaka.
Takođe, saznali smo da će izgradnja čitavih aneksa u kliničkim centrima u Srbiji biti moguća ako se uzmu višemilionski krediti – opet od stranih banaka. Takođe, saznali smo da će investicije u Javnom preduzeću EPS biti moguće samo ako se podignu višemilionski krediti – opet od stranih banaka. Samo posle nekoliko nedelja opet zajmovi za obilaznice, opet zajmovi za EPS, a to su upravo ovi predlozi zakona koji su pred nama i o kojima raspravljamo.
U trenutku kada ceo svet beži od kredita, u trenutku kada se trese monetarni sistem u skoro celom svetu, Srbija, polako ali sigurno, srlja u dužničko ropstvo, mada je u to živo blato zakoračila još nekoliko godina pre, kada su na vlast došli oni koji su se busali u grudi i koji su neprestano ponavljali – tranzicija, eksperti, transparentnost, privatizacija, Evropa. A u stvari, tada je cvetao kriminal najgore vrste, korupcija, zloupotreba vlasti.
Evo vam poslednji primer šta se dešava u Zrenjaninu, zatim ćete se setiti afere "Aerodrom", setite se privatizacije – "tri evra za fabriku", setite se 11 miliona evra, ali doduše u akcijama, nije u kešu, kako kaže dotični istaknuti član Vlade i visoki funkcioner DS!
Sada je na red došla obilaznica. Otkako ste preuzeli vlast, obećavali ste pred svake izbore kada biste se nacrtali sa TV ekipama negde ispred Beograda, na nekoj poljani, pa bi rukom kobajagi pokazivali gde će proći ta obilaznica, isto kao što ste i nekada pokazivali rukom gde će se podići čuveni fantomski most preko Ade. Verovatno će i zbog tog mosta u nečijim snovima stići neki zahtev za skromnu garanciju od nekih 50-60 miliona evra, a gradonačelnik Beograda će taj teret kredita da obesi državi Srbiji o vrat, dok će on lagano raspolagati sredstvima za izgradnju ''skadra na Bojani'', ako mu, kojim slučajem, dođu ta sredstva pod ruku.
Pitam se, kada analiziram ove zakone koji se bave kreditima, može li se u Srbiji nešto napraviti, izgraditi, rekonstruisati, može li se izgraditi projekat, a da za to ne moramo da tražimo zajmove po belom svetu. Da li je Srbija toliko slaba, toliko nesposobna, da ne može pronaći sredstva da popravi sama makar jedan most, već moramo po milostinju, ali uz obaveznu kamatu.
Iz ovih ugovora se vidi da je Republika Srbija samo garant, a da će rate sa kamatom otplaćivati JP ''Putevi Srbije'', odnosno JP EPS. To je opet presipanje iz šupljeg u prazno. To su javna preduzeća, dobrim delom se dotiraju iz budžeta, pa ispada da ipak Vlada Republike Srbije otplaćuje te ogromne zajmove.
Da li se neko zapitao koliki su samo prihodi od naplate putarine, maločas je o tome bilo reči. Ovoga leta su se mogle videti danima kilometarske kolone pred naplatnim rampama na Bubanj potoku i u Nišu. Gde ide toliki novac? Pa taksa od registracije motornih vozila, pa onda ostali prihodi. I opet nema para! Valjda su pohapšeni svi oni koji su preko putarina stekli ogromno bogatstvo, sećamo se svi mi te afere ovde u Parlamentu.
Tako je i sa EPS, cene odoše u nebo, ne znamo samo šta jure. Da li je to možda cenovnik struje iz EU? Što se ne juri visina plata i penzija u EU, nego cena struje?
Obično kažu kada žele da opravdaju neko poskupljenje struje, potrebna su sredstva za remont za zaštitu životne sredine, a ovamo za istu namenu podižu zajmove. Evo vam primer iz današnjeg Predloga zakona, 36 miliona evra zaduženja kod Nemačke finansijske institucije KFW za sprovođenje mera zaštite životne sredine. Posle nekoliko meseci biće opet zajam za remont, za dalekovode, trafo-stanice itd, ali, naravno, biće i poskupljenja.
Vlast u Srbiji ovakvom ekonomskom politikom i ovakvim neozbiljnim odnosom prema zaduženjima kao da se trudi da državu dovede do bankrotstva. Bojim se da ćemo jednog dana raspravljati o zajmovima kako bi se prehranila ili lečila Srbija. Kada budemo do guše u dužničkom blatu onda ćemo simbolično biti deo Evrope, ali kao njihovi dužnici, a Srbiji će upravo oni koji kroje državnu politiku da otimaju prirodna bogatstva, da cepaju i dalje našu teritoriju.
Pitanje je kada će ''obilaznica'' biti završena. Daju se neki rokovi, čitave decenije.
Tako, isto, i ovi iz DS-a što licitiraju sa ulaskom u Evropsku uniju, te 2010, 2012, 2020, 2030, a iz Evropske unije uporno nam poručuju da od toga nema ništa, osim ako se ne ispune određeni uslovi, kao što su: uništiti Vojsku Srbije, – Vojska Srbije je već uništena; uništiti službe bezbednosti – već su uništene; oslabiti Srpsku pravoslavnu crkvu – pokušavaju na sve moguće načine.
A ono što je ostalo, ostalo je da Srbija uradi po želji Evropske unije – da prizna nezavisno Kosovo, da ozvaniči secesionistički statut Vojvodine, u režiji DS-a, i – hapšenje i isporučivanje generala Ratka Mladića i svih onih koji nisu po volji novom svetskom poretku, Havijaru Solani, engleskom i američkom ambasadoru, Vordsvortu i Manteru, onima koji sa njima razgovaraju verovatno će biti bolje! Zahvaljujem. (Aplauz.)

Dame i gospodo narodni poslanici, javljam se na osnovu Poslovnika, član 226. Za ovo što ću reći pred narodnim poslanicima imam i pismeni dokaz; tražim i odgovore od pravosudnih organa, kao i od vas, gospođo predsedniče Narodne skupštine.
O čemu se radi? Radi se o jednom falsifikatu koji su počinili upravo oni koji se predstavljaju ovde kao neka neformalna grupa, grupa građana, ne znam ni ja, i uzimaju nepravedno status narodnog poslanika od poslanika, odnosno mandata koji su pripali Srpskoj radikalnoj stranci. Lice koje je trenutno građanin, a predstavlja se kao narodni poslanik u ime ove nove poslaničke grupe, neovlašćeno je, posle prestanka ovlašćenja koja je imalo od SRS, zaključilo anekse ugovora o sporazumu i raskidu ugovora o regulisanju međusobnih odnosa sa odbornicima SRS. Dakle, ovo je urađeno 15. septembra, dan posle prestanka važenja svih ovlašćenja koja mu je ranije izdala Srpska radikalna stranka.
Šta znači poštovanje zakonitosti od grupe Tomislava Nikolića koji se predstavlja da ima status narodnog poslanika? Tražim obaveštenje od pravosudnih organa, tražim obaveštenje i od vas, kako može neko da se predstavlja u ime nekog pravnog lica, u ovom slučaju SRS, da stoji iza pečata SRS sa datumom od 15. septembra, a isključen je iz SRS 12. septembra, sa prestankom svih ovlašćenja od 14. septembra i on dobro zna da nema više nikakvog ovlašćenja?
Kao što se otimaju poslanički mandati tako se otimaju i odbornički mandati širom Srbije. Pre svega, moralno je da čovek sam shvati šta ne sme da uradi jer nije potreban nikakav zakon da mi nalaže nešto što je toliko očigledno. Da li bi bilo moralno i pošteno da, recimo, u rukama imam tapiju i potvrdu da posedujem nešto što sam u međuvremenu prodao i što više nije moje, pa da sa tom nevažećom potvrdom vršim dalje prevare i da obmanjujem građane?
Kako bi reagovali pravosudni organi da je ovo delo počinio običan građanin? Čime se to služe dojučerašnje kolege? Meni na pamet ne bi palo da ovako nešto uradim, ali to je izgleda metod...
(Predsednik: Vreme.)
... i način ponašanja onih koji otimaju mandate od SRS. Ako Tomislav Nikolić želi da gradi političku karijeru neka vrati mandate SRS, neka vrati odborničke mandate, pa neka krene od nule, kao što su mnoge stranke krenule na putu do Narodne skupštine. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, javljam se po Poslovniku, članovi 225. i 226. Ovo javljanje upravo ima veze sa dnevnim redom, što vi obično insistirate, mada ni sam ne znam zašto.
S obzirom da su mi predočeni određeni podaci u vezi imovine prognanih Srba sa Kosova i Metohije od Udruženja izbeglih lica "Zora", kao i mnogih Srba koji su izbegli sa Kosova, tražim objašnjenje od nadležnih organa, pre svega od potpredsednika Vlade Božidara Đelića, kome su se pomenuti Srbi tri puta obraćali, a nikada nisu dobili odgovor.
Takođe, tražim obaveštenje i od sadašnjeg ministra za Kosovo i Metohiju, Gorana Bogdanovića, koji je inače nekada bio ministar u Rugovinoj vladi, o svemu ovome. Kako se danas ovde i govori o izboru zamenika zaštitnika građana, bilo bi dobro da se on pozabavi ovim pitanjem, kako bi se problem o kome ću govoriti na neki način rešio. O čemu se radi?
U periodu od maja do avgusta 2004. godine podneto je preko 40.000 tužbi prognanih Srba sa Kosova i Metohije za povraćaj otete imovine koju su uzurpirali Šiptari. Otete su kuće, stanovi, šume, njive, voćnjaci, celokupna pokretna i nepokretna imovina. Tužbe su podnete sudovima na Kosovu i Metohiji, koje su organizovali i koje uređuju UNMIK, odnosno UN. Moram da napomenem da su tada Srbi, kao i ostali građani koji su podneli tužbe, imali pomoć Koordinacionog centra za KiM, koji je organizovao pravni tim advokata za pružanje pravne usluge svim zainteresovanim licima koja su želela da preko UNMIK sudova povrate svoju imovinu.
Kasnije kreće druga priča. Niko se od zvaničnika srpske države više ne obraća njima. Niko ne vrši pritisak na UNMIK da konačno krene sa rešavanjem podnetih tužbi. Šiptarima, naravno, to sve odgovara da se po tom pitanju ništa ne rešava, a i zašto bi kada su se okoristili imovinom proteranih Srba.
Tražim objašnjenje u ime tih građana, konkretno Udruženja "Zora" koje se meni obratilo, da li država Srbija može i da li ima uopšte nameru da se založi za zaštitu ljudskih prava prognanih sa Kosova i Metohije, da zahteva da sudski proces...
(Predsednik: Prekoračili ste vreme.)
završavam... započnu po podnetim tužbama. Neka to traže od Zanijerija Boris Tadić i Vuk Jeremić. Stiče se opšti utisak da je državi...

Javiću se kasnije.

Dame i gospodo narodni poslanici, pozivam se na član 226, gde kaže: narodni poslanik ima pravo da traži obaveštenja i objašnjenja od predsednika Narodne skupštine (ovo se, pre svega, odnosi na predsednika Narodne skupštine), a koja su mu potrebna za ostvarivanje funkcije narodnog poslanika.
O čemu se radi? Tražim objašnjenje od predsednika Narodne skupštine: da li predsednik Narodne skupštine može da zaštiti narodne poslanike? Zbog čega ovog kažem?
U sinoćnom izlaganju šefa poslaničke grupe DS i još nekih poslanika DS, čuli smo prikrivene pretnje koje su upućene poslanicima SRS. Kako sada mi da obavljamo dužnost narodnog poslanika kada smo jutros morali da razmišljamo da li to neko želi da nas ubije, da nas uhapsi, da nas vezuje, da nas skriva po podrumima, kao što ste skrivali Radovana Karadžića tri dana.
Sada vas pitam, da li vi tolerišete poziv na linč protiv poslanika SRS? Da li vi tolerišete gušenje slobode mišljenja narodnih poslanika? Da li ste upozorili poslanika DS Nadu Kolundžiju?
Skrenuo bih pažnju da ne pokušavate da ličite na kralja Milana Obrenovića i da terorišete radikale. Jer kralj Milan Obrenović je voleo da popije, bio je apsolutista, imao je brkove, za razliku od vas, i ono što je najbitnije, imao je uz sebe Naprednu stranku.
Takođe, tražim objašnjenje od predsednika Narodne skupštine, da nam objasni zašto sprečava poslanike SRS da se informišu o tome ko im je ukrao poslaničke mandate ...

Zašto sprečavate poslanike SRS da traže istinu o ubistvu Ranka Panića?
Što se tiče člana 226, nikakve blage veze on nema sa dnevnim redom, kao što su do sada govorili poslanici SRS.
Evo, primer, šta bi se desilo da se dogodila još neka eksplozija, kao što je bila pre dve godine u Paraćinu. Sada ovde kao poslanik iz Paraćina ...
(Predsednik: Vreme je isteklo i molim vas da vam ne bih izrekla opomenu, hoćete da završite, prošlo je tri minuta.)
...trebalo bi da čekam da prođe dnevni red, pa da onda govorim o toj katastrofi koja se dogodila. Takođe mogli biste da date obaveštenje, šta se to preko noći prelomilo u vašoj glavi, pa da se ponašate diktatorski prema poslanicima SRS?

Dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je desetak predloga zakona o potvrđivanju sporazuma o zajmu, odnosno ugovora o garanciji teških, što bi se reklo, nekoliko stotina miliona evra. Ti zajmovi se odnose na rekonstrukciju mostova, "Gazele", puteva, kao i na projekte u poljoprivredi; zatim, tu su projekti vezani za kliničke centre itd.
U proteklih nekoliko meseci javnost je obmanjivana da je opozicija kriva što ove tačke dnevnog reda nisu ranije došle na raspravu, a u stvari je dobro poznato zašto je Skupština prekinula rad pre otprilike dva meseca. Srbija se ovim zajmovima zadužuje za oko 400.000.000 evra koje će da se preraspodele određenim ministarstvima. Po ustaljenom običaju, ta sredstva će se raskrčmiti, bez obzira na silne projekte koji su poslužili kao pokriće za dobijanje sredstava zajma.
Zanimljiva je činjenica da će zajmoprimac, u ovom slučaju Republika Srbija, morati da izmiri pristupnu naknadu 1% od iznosa zajma, što će Srbiju koštati, samo troškovi banke, oko četiri miliona evra. Dobar deo sredstava pripada "Putevima Srbije". Navedene su neke deonice za rekonstrukciju puteva, navedena je "Gazela", ali se bojim da te rekonstrukcije ne budu kao one rekonstrukcije autoputa - posle samo mesec dana pojavile su se udarne rupe i oštećenja na kolovozu, i nikom ništa.
Ovih dana su bile česte gužve i zastoji u saobraćaju, pogotovo na prilazima Beogradu, kao i na samoj "Gazeli", i često smo mogli da čujemo zlurade komentare na pojedinim medijima - kriva je opozicija, Skupština ne radi, nisu im ratifikovali zajmove da se ne izvrše rekonstrukcije itd.
Unapred se već zna ko će odraditi krupne poslove u vezi sa rekonstrukcijom. Zna se čiji miljenici moraju da dobiju poslove na kobajagi tenderima. Imali smo prilike to da gledamo i ranije. Bojim se da će se ponoviti stara priča: novac će se potrošiti, poslovi oko rekonstrukcije će se kobajagi završiti, a posle par meseci će se videti koliko su radovi bili kvalitetni.
Oko 50.000.000 evra sredstava zajma namenjeno je projektima u poljoprivredi, počev od rehabilitacije sistema za navodnjavanje i odvodnjavanje, pa do projekata koji se tiču uglavnom edukacije poljoprivrednih proizvođača i prerađivača. Već sada je jasno da se neće moći videti nikakav učinak od sredstava zajma. Ovo je sve kao u nekoj magli, ovo se svodi na, kako piše, citiram: "Osnaživanje kapaciteta, izgrađivanje znanja, institucionalno jačanje i pružanje hardverskih i softverskih informacija i tehnologija itd.". Tako je i sa zajmom za Projekat rehabilitacije sistema za navodnjavanje i odvodnjavanje.
Mi bismo voleli da kao narodni poslanici, a i javnost u Srbiji, nešto više čujemo o tim projektima, o mestima, o regijama, o rokovima. Osim što ste pomenuli Staru planinu, nema više ničega. Zašto nam se nešto više ne kaže o rehabilitaciji sistema odvodnjavanja i navodnjavanja, koje su oblasti rečnih tokova u pitanju, da bismo mi znali o čemu se radi? Možda se nešto tiče i naših opština iz kojih dolazimo.
Pitam sada ministra – da li će nešto od ovih sredstava biti odvojeno kako bi se regulisao tok reke Velike Morave kod sela Svojnovo u paraćinskoj opštini, gde nestaje na desetine hektara plodne zemlje maltene svake godine? Projekat za rešavanje ovog problema je urađen krajem devedesetih i ako se nešto uskoro ne preduzme vrlo brzo će biti ugrožen i regionalni put Jagodina - Varvarin - Kruševac.
Što se tiče poljoprivrednih kredita i zajmova direktno poljoprivrednim proizvođačima, dovoljno je samo da pogledamo predizborne kampanje vladajućih stranaka unazad nekoliko godina i njihove posete domaćinstvima kao korisnicima poljoprivrednih kredita. Svi su odreda članovi tih stranaka; i to ne samo oni koji su se pojavljivali u kampanji.
Koliko je samo miliona otišlo kao bespovratna sredstva upravo onima koji su morali da ispune samo dva uslova - da imaju nešto zemlje i da imaju člansku kartu, po mogućnosti one političke partije koja daje ministra poljoprivrede. Onda dođu izbori, pa ministri krenu kod svojih partijskih drugova na selu da ih obilaze kao vredne poljoprivrednike. Sva ta sredstva će završiti kod stranačkih kolega. Neki imaju firme koje rade projekte, neki imaju firme koje obavljaju savetodavnu funkciju za poljoprivrednike i proizvođače, pare će se podeliti, a poljoprivreda će tapkati u mestu.
Takođe bih pitao predstavnika Vlade, što se tiče svih ovih predstavnika zakona, i za puteve, i za poljoprivredu i za zdravstvo - koliko će sredstava biti opredeljeno za Kosovo i Metohiju, za bolnice u Gračanici, Kosovskoj Mitrovici? Da li je mogla da se vrši rekonstrukcija dela puta Leposavić - Kosovska Mitrovica ili put prema Zvečanu itd? Hoće li neki od kredita za podsticaj poljoprivrede otići kod Srba na Kosovu i Metohiji ili vam je možda sugerisano od strane zajmodavca da to nikako ne pokušavate?
Kada smo već kod poljoprivrede, želeo bih da ministru, odnosno predstavniku Vlade prenesem pitanje upućeno od strane raseljenih lica sa Kosova i Metohije koje se tiče njihove ravnopravnosti sa ostalim građanima Republike Srbije. Kako bi neko od poljoprivrednih proizvođača dobio kredit on kao garanciju daje pod hipoteku svoje domaćinstvo i zemljište koje ima u svojini. U kakvoj su situaciji Srbi i ostali građani koji su morali da napuste svoju imovinu, svoja ognjišta i da ovde u Srbiji danas žive po kolektivnim centrima, po napuštenim kućama, na ivici egzistencije, a hoće da rade i započnu neku poljoprivrednu proizvodnju? Znate li vi možda neku banku u Srbiji koja će prihvatiti realnu hipoteku za imovinu, recimo, u Peći ili Prizrenu ili bilo gde na Kosovu i Metohiji? Ja ne znam nijednu.
Zato država Srbija treba da stane iza svojih građana upravo davanjem garancije za njih. Koliko se sećam, poslanici vladajuće koalicije uglavnom se zaklinju da je Kosovo i Metohija sastavni deo Republike Srbije, pa neka to dokažu na delu. Treba omogućiti tim ljudima pre svega da se osete državljanima Srbije, a ne da imaju osećaj kao da su izbegli iz tuđe države.
Ti Srbi su patriote i zbog svog stava da ne prodaju svoju imovinu Šiptarima, jer mi tako još uvek imamo argument da tvrdimo da je KiM srpsko. Šta bi se desilo kada bi desetine hiljada srpskih imanja bilo prodato, šta bi ostalo u katastru u srpskom posedu? Samo manastiri i crkve. Dobro se zna da jedan hektar u okolini Peći vredi pravo malo bogatstvo, ali časni Srbi to neće da prodaju. Oni mole državu Srbiju da im pomogne da dođu do nekog traktora, njive, da počnu od nečega, a to je možda nekih jedva desetak hiljada evra. Razmislite, zaslužili su da im se Srbija makar i tako oduži, a nadamo se da će se na Kosovo i Metohiju vratiti i oni, a i Srbija. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas na Jovanjdan 2008. godine Srbija treba da dobije vladu izabranu glasovima onih narodnih poslanika koji su sebe, svoju politiku, svoju ideologiju videli u koaliciji demokratskog žutog internacionalizma i crvenog proletarijata, što bi se reklo kao neka mala Kominterna.
Dakle, imaćemo vladu koja će se slepo držati Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju Srbije Evropskoj uniji, pa će ta vlada morati da uspostavlja dobrosusedske odnose sa svim onim državama koje su priznale zemlje Evropske unije. Samim tim, i sa lažnom državom Kosovom. Hteli to ili ne, moraće kod Tačija, jer ih na to obavezuje Đelićev potpis.
Ova vlada ne želi da istinski brani Kosovo i Metohiju. Kako objasniti činjenicu da Demokratska stranka nije dozvolila svojim odbornicima da uzmu učešće u formiranju srpske skupštine Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija? Zašto? Zato što su formiranje te srpske skupštine osudili SAD, Solana, Hašim Tači, Sejdiju, Merkelova i tako dalje.
Ko je predsednik Pokrajinskog odbora Demokratske stranke čiji su nalog izvršavale demokrate na Kosovu i Metohiji? Taj čovek se zove Goran Bogdanović i, što je apsurd, taj čovek će biti ministar u novoj vladi Republike Srbije i to ministar za Kosovo i Metohiju.
Prosto neverovatno, čovek je bio ministar poljoprivrede u Rugovinoj secesionističkoj vladi Kosova, i to u trenutku kada su tokom 2001, 2002. i 2003. godine širom Kosova i Metohije ubijani Srbi, i to na mučki i podmukao način. A sada će sedeti u Vladi Srbije, koja upravo treba da se bori za očuvanje Kosova i Metohije i to upravo protiv onih u čijoj je vladi sedeo pre nekoliko godina.
Dakle, onaj ko će morati da sarađuje sa nosiocima vlasti u srpskim opštinama na Kosovu i Metohiji posle izbora 11. maja biće upravo Goran Bogdanović, koji je 28. juna uradio nešto suprotno od želje ogromne većine legalno izabranih kosmetskih Srba. Ako je predsednik Republike pobegao u Rumuniju 21. februara da se ne pojavi na mitingu za Kosovo i Metohiju pred pola miliona građana Srbije, ako je Goran Bogdanović pobegao od srpske skupštine na Vidovdan, mogu lako da pretpostavim kako će se ova vlada boriti za Kosovo i Metohiju.
Imali ste prilike prošle nedelje da čujete izlaganje poslanika SRS Dušana Marića, čoveka koji je obavio jedan težak zadatak koji se sastojao u jednom, sačuvati od zaborava monstruozne zločine nad srpskim narodom. Neki su se u ovoj sali ježili slušajući šta su Naser Orić i njegovi zločinci i monstrumi uradili srpskoj nejači, ali Haški tribunal ga je oslobodio svih optužbi za stravične zločine nad 3.500 Srba.
Kako ćete vi, budući članovi nove vlade Republike Srbije, sarađivati sa takvim sudom, jer na to ste prinuđeni po Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju? Hoćete li tom saradnjom priznati ovaj sud i ovakve nepravedne presude kao u slučaju Orića i Haradinaja?
Mene bi lično bilo stid da podržavam ovakvu vladu koja će ličiti na slugu Haškog suda, Solane i Oli Rena. I dalje ćemo imati postrojavanje državne vrhuške pred nekim Bramercom, do juče je to bila Karla del Ponte, gledaćemo klanjanja, izvinjavanja što još neku srpsku glavu nisu poslali u Hag.
Postoji još dosta razloga zbog čega ne verujem da će ova vlada biti dobra za našu državu, za našu privredu, za našu bezbednost. Ko i kako danas čuva našu bezbednost? Ko čuva naš suverenitet? Koliko je naša vojska, ovde je budući ministar odbrane, sposobna da se danas odupre neprijatelju, s obzirom da je pretrpela NATO reforme, pisane u Briselu, a koje je sprovodio prvo Boris Tadić, a zatim Dragan Šutanovac.
U ekspozeu mandatara kaže se da strateški cilj imaće nastavak izgradnje efikasnog i ekonomski održivog sistema odbrane, izgradnja moderne i efikasne vojske. Kako to izgleda u praksi? Vojska ima jedva 27.000 vojnika, što redovnih, što profesionalnih, što po ugovoru.
Ako je javna tajna da Šiptari na Kosovu i Metohiji za vrlo kratko vreme pod oružjem mogu okupiti čak 80.000 ljudi, pitam se ko će im se suprotstaviti. Možda se ministar Šutanovac nada da će ih zaustaviti KFOR, NATO ili ne znam ko. Lično vi? Teško.
Kakva je to strategija kada smo zahvaljujući prvo Tadiću, a zatim Šutanovcu ostali na samo 248 artiljerijskih oruđa, dva topa po svakom gradu i varošici u Srbiji. Čime da se branimo kada je Šutanovac vojsku pretvorio u Hare Krišnu, vodi vojsku na koncerte svoga tasta. Jedna Albanija ima 1.497 artiljerijskih oruđa. Kakvo je tek stanje sa avionima, tenkovima, oklopnim vozilima itd. ne smem da mislim zbog kolega.
Građane Srbije upozoravam, teško će im biti sa ovom vladom Srbije, dobili su ono za šta nisu glasali.

Dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je Predlog zakona o ministarstvima, napisan onako kako je naložila ozbiljna koaliciona pregovaračka ekipa, na radost pojedinih stranih ambasadora, na radost Solane, tajkuna, onih koji su umislili da će se stvaranjem ovakve vladajuće koalicije, eto, spasti EU od propasti, na radost svih mogućih internacionala, nevladinih organizacija itd.
Naravno, Srbija ne bi bila to što jeste da opet nije prva po nečemu u Evropi, ako ne i u svetu, a to je po broju ministarstava. Trenutno ih je 24, plus potpredsednici, plus predsednik Vlade, sa sve zlatnim glasom, što znači 28 plus jedan. Dakle, apetiti koalicije, neki je zovu semafor, a neki je zovu, kako smo čuli u poslednje vreme, druže Tito mi ti se kunemo, takvi su da je veliki vođa od preko puta morao da secka, da čupa, da kida od svakog ministarstva ponešto, ne bi li skrojio neko novo ministarstvo, ne bi li zadovoljio svoje ideološke koalicione partnere u borbi za evropsku Solaninu Srbiju. Eto, jedno ministarstvo bi moglo da se zove i ministarstvo za pravljenje novih ministarstava.
Gde je danas Srbija? Rekordan deficit, kriminal u porastu, bezbednost na nuli, bombe se okačinju ljudima po vratima, akterima velikih korupcionaških afera, teških po nekoliko miliona dolara, zastarevaju slučajevi.
Ne znam samo kako će na Tadićevo cepkanje i seckanje ministarstva za infrastrukturu reagovati novoproklamovani koalicioni partner DS, kome treba da pripadne ovo ministarstvo. Očerupao ga je veliki vođa od preko puta, što bi rekao naš narod - do koske. Budući ministar infrastrukture će se baviti samo kostima.
U opisu nadležnosti nema više telekomunikacija, informacionog društva, nema prostornog planiranja, nema ni građevine, građevinskog zemljišta itd. Iskreno, mislim da to neće biti nikakav kamen spoticanja među partnerima u budućoj vladi, jer čini mi se da je prvobitno bilo rečeno da je prioritet ulazak u EU, prihvatanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, saradnja sa Hagom itd, doduše Kosovo je tek kasnije pomenuto.
Valjda neće neko sada da kaže - e neću, baš me briga za EU, očerupali ste ministarstvo, pa nećemo da formiramo ni vladu. Čitajući u Predlogu zakona ono što piše u dvanaest redaka, u članu 11. komotno ste ministarstvo za infrastrukturu mogli da preimenujete u ministarstvo za saobraćaj. Da li to nekom lepše zvuči ovako, ne znam, ali u ovom kratkom tekstu, čak u 12 redova reč saobraćaj se pominje deset puta.
Sada imamo sasvim suprotan slučaj, nasuprot kolegama iz Socijalističke internacionale, veliki vođa od preko puta nije smeo Mlađi da očerupa ni jedno jedino slovo iz dugačkog spisa nadležnosti ministarstva za ekonomiju i regionalni razvoj. Mlađan Dinkić je stavio pod svoju ingerenciju maltene sve.
Što kaže naš narod, na sve ove tri strane opisa nadležnosti Mlađana Dinkića ima svega, od igle do lokomotive. Čovek sve zna o banjama, o skijalištima i evo, čitav resor turizma je prigrabio za sebe. Strana 8. prvi pasus. Čovek zna sve o penzijama, o socijali, pola resora Ministarstva rada i socijalne politike prigrabio je za sebe, strana 8. pasus 2. Nema veze, ima se - može se.
Poštovani narodni poslanici, vi građani koji pratite ovu sednicu, da li znate u čijoj je nadležnosti Direkcija za mere i dragocene metale? Opet Mlađan Dinkić. Tamo gde su pare, devize, međunarodni ugovori sa stranim bankama, tamo gde su krediti i dragoceni metali, tamo je Mlađan Dinkić. Čudim se zašto mu nisu prepustili da kontroliše kladionice i kockarnice. Ako sada uporedimo ministarstvo za ekonomiju i razvoj Mlađana Dinkića i očerupano ministarstvo za infrastrukturu, biće kao u onoj bajci Kraljević i prosjak.
Navešću samo jedan banalni primer, što se tiče Ministarstva odbrane, a u stvari trebalo bi da se zove ministarstvo predaje, s obzirom ko ga je vodio, zbog vremena. To na najbolji način oslikava do kog su stepeni ministri iz DS, posle obuke u Pentagonu i Garmiš Partenkirhenu, doveli Vojsku Srbije.
Da li znate, poštovani narodni poslanici i građani Srbije, da Srbija ima ukupno, slovima i brojkama, ukupno 248 artiljerijskih oruđa. Vama to verovatno nije čudno, ali će vam biti čudno kada vam kažem da Albanija ima ukupno 1.497 artiljerijskih oruđa. Pregled oružanih snaga zemalja u našem okruženju objavio je jedan dnevni list od ugleda i to na dve strane, tako da to niko nije demantovao, pa je to tako verovatno. Građanima Srbije ostaje da se nadaju da ova vlada, koja će uskoro biti formirana, neće trajati dugo i da će konačno SRS preuzeti obavezu da građanima Srbije i samoj Srbiji bude bolje.