Dame i gospodo narodni poslanici, predsednik Skupštine nam održa duži govor i umesto da ovde sedi u sali, on ode van da sačeka da završimo diskusije i onda će ući, i opet će nešto da govori, ali ipak mislim da mu je mesto ovde u skupštinskoj sali.
Kada pogledam na ekran vidim prisutno je 86 poslanika i počinjem da verujem da je Marković na neki način u pravu, izgleda da se pregrejao sistem ili su neki poslanici, izgleda iz vladajuće koalicije, zloupotrebili poslaničke kartice. Gospodine predsedavajući, mogli biste da resetujete sistem, da vidimo koliko stvarno ima poslanika u sali.
(Predsedavajući: Čim se završi rasprava, odmah ćemo resetovati sistem, i ako nema 127, nećemo glasati.)
Oko četiri sata, kada se budu skupili da glasaju.
Kako nam je predsednik Skupštine predstavio ovaj predlog odluke, čovek bi pomislio da je ovo pitanje života i smrti. Pre svega, to što nije na vreme stavljena ova odluka o izmenama i dopunama Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, krivica je vladajuće većine. To što se pominju neke evropske zemlje da je tako i kod njih, to je u redu, ali sumnjam da su o tome raspravljali u ovom vampirskom ponoćnom terminu, kao što se to sada radi ovde u Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Ovaj predlog odluke odnosi se na Poslovnik Narodne skupštine Republike Srbije i malo je čuđenje zbog čega ovoliko žurbe oko izmene i dopune Poslovnika. Ako se znalo da vam trebaju ove izmene i dopune zbog ustava, zbog posebne sednice, jer je tako rečeno na vestima na RTS-u u 21,00 sat, što se onda čekalo minut do dvanaest, pa se sada privode poslanici iz vaše koalicije i izigravaju se noćne ptice.
Kada radikali pobede na predstojećim izborima, Narodna skupština će dobiti pravi Poslovnik, zbog koga nam se neće smejati i zbog koga nas neće psovati građani Srbije. Dojadilo je narodu da gleda praznu salu upravo zato što je ova sadašnja vladajuća koalicija donela ovakav nakaradni Poslovnik.
Ono što se provlači kroz ovaj poslovnik je povezanost nekih odbora sa ministarstvima koja ne postoje. Reč je o Ministarstvu odbrane i Ministarstvu spoljnih poslova.
Problem se javio i u Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o budžetu Republike Srbije za 2006. godinu, kada su se opet pojavila ta fantomska ministarstva, na čelu sa ilegalcima, Vukom Draškovićem i Zoranom Stankovićem. Glume neke ministre, idu od jednog do drugog ambasadora, vojnog atašea i - teškoj onoj zemlji koju oni brane i koju oni predstavljaju.
Po pojedinim članovima Predloga odluke ispada da se detaljnije reguliše rad odbora nego rad samog parlamenta. Evo, u članu 8, na primer, oboru je dozvoljeno da sazove i drži sednicu bez utvrđivanja dnevnog reda. Sada se postavlja pitanje - imamo li skupštinski odbor ili neki kružok, ili okrugli sto. Ovako delujemo neozbiljno. Znači, da se onda može sazivati i sednica Skupštine bez utvrđivanja dnevnog reda, pa da se znači ovde svi obaveštavamo do mile volje.
U članu 10. ne predviđa se obaveznost vođenja stenografskih beležaka za sve odbore u Skupštini Srbije, što je još jedan dokaz o proizvoljnosti u pojedinim članovima Poslovnika. Pre svega, svi odbori moraju da imaju ravnopravni tretman. Čemu diskriminacija pojedinih odbora. Kod nekih se vrši tonsko snimanje toka sednice, kod nekih ne. Kod nekih odbora se rade stenografske beleške, kod nekih ne, mada je nemoguće kada se održavaju sednice svih skupštinskih odbora zajedno, pa kao što kaže predsednik Skupštine, nemamo toliko stenografa na raspolaganju.
Parlament je ogledalo jedne države i tu nema mesta za proizvoljnosti i improvizaciju kada je u pitanju funkcionisanje, između ostalog, i skupštinskih odbora.
U članu 12. se opet poigravamo Narodnom skupštinom. Ova odredba predviđa da presednik Narodne skupštine može odlučiti da se deo sednice održi i na drugom mestu. Doduše, kaže se takođe da će o tome poslanici biti obavešteni 24 sata pre početka sednice.
Da je rat u redu, pa da izmeštamo sednice Narodne skupštine, ali nije. Nisu ni poplave, nismo ni u trusnom području, niti u oronuloj zgradi, pa da bežimo. Nisu u blizini ni DOS-ovci, što imaju običaj da u momentima kriziranja zapale skupštinu, pa da menjamo mesto. Ako ovako nastavimo, postaćemo slični kao oni u emisiji na RTS-u - Svadba 48 sati.
Dakle, kako smo čuli na primeru starog frižidera, razlozi za član 12. su prelomni. Znači, preti nam pregrejavanje sistema, nestanak struje, promaja, poplava u sali i drugo. Sada ispade da mi nismo ni znali u kakvim uslovima radimo. Pitam se šta bi bilo da se nije ni raspala državna zajednica Srbija i Crna Gora, mi bi odavde verovatno izašli, maltene, kao hronični bolesnici.
Takođe, u nekoliko članova Predloga odluke o izmenama i dopunama Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije umanjuje se značaj same Narodne skupštine, jer se daje mogućnost da sednicama Skupštine prisustvuju, pored predsednika stranih država i predstavnika međunarodnih organizacija - još i raznorazne delegacije, članovi stranih vlada, a ostavljena je i mogućnost i "za druge goste".
Znači, jednog dana tu može da nam se ušeta i Kušner, i Voker, i Holbruk, ali i Karla del Ponte, na opštu radost onih koji uzaludno hapse generala, srpskog heroja, Ratka Mladića. Takva mogućnost je predviđena u članu 13. i u članu 114a.
Što se tiče međunarodnih organizacija, SRS je na stanovištu da u obzir dolaze samo međunarodne organizacije čiji je Srbija punopravni član.
U članu 238. SRS insistira "da Narodna skupština odlučuje o inicijativama za posete i o zvaničnim razgovorima sa predstavnicima drugih država, odnosno njihovih parlamentarnih predstavnika".
Ovim predloženim članom ta mogućnost se daje Odboru za inostrane poslove i zato je u ovom slučaju Srpska radikalna stranka intervenisala amandmanom. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 8. Predloga zakona o deviznom poslovanju sa predlogom da se član 8. briše. U članu 8. osnovna je namera da u ugovoru obavezno mora biti navedena stvarna cena kojom se nešto plaća ili kojom se prenose sredstva.

Amandmanom se predlaže da se član 8. briše jer se predlogom ovog člana ništa konkretno ne postiže, odnosno ne postoji garancija da će se takav ugovor poštovati shodno ovom članu.

Ko uopšte može da garantuje da će ugovor biti ispoštovan iako ima cenu, odnosno navedeni iznos? Zar je malo slučajeva da u ugovoru stoji manji iznos, fiktivan, a veći deo posla se završava gotovim novcem ili, popularno, u kešu. Bezbroj je takvih primera sa fakturisanjem robe iz uvoza ili one koje se izvozi, jer cena robe je uvek stvar dogovore dve strane. Ništa neće značiti ako se u ugovoru navede cena koja nije stvarna samo da bi se ispoštovala ova zakonska procedura kako je navedeno u članu 8.

Ugovor sam po sebi ne mora da predstavlja realno stanje stvari za ona lica koja se bave mutnim poslovima. Upravo to dokazuju ugovori koji posle izvesnog vremena počinju da se dopunjuju dobro poznatim aneksima.

To nije samo slučaj kod sklapanja ugovora o spoljnotrgovinskom poslovanju, toga ima i kada se radi o ugovorima kojima se regulisala prodaja mnogih preduzeća u Srbiji, i to stranim kompanijama. Ono što ne treba da stoji u ugovoru stajalo je u aneksima ugovora. Tamo je sve ono što ne treba da upada u oči.

Uzmimo npr. ugovore koje je sklapala beogradska gradska vlast, odnosno vlast DS-a u vezi sa rekonstrukcijom mnogih ulica u Beogradu. U ugovoru jedna cena, a na kraju sa aneksima to izađe nekoliko puta više.

To samo dokazuje ono što odavno govore radikali, da se DS bavi mnogim mutnim i prljavim poslovima pomoću kojih se bogate pojedini miljenici ove žute interesne grupe. I, kada u žižu javnosti dospe neka afera oko cena iz ugovora za obavljanje određenih poslova ili usluga, akteri se odmah pozivaju na ugovor, a u ugovoru je, u stvari, fiktivna cena. Anekse niko ne pominje niti se na njih poziva, jer su nepoznanica za zainteresovanu javnost.

Uzmimo npr. slučaj Fabrike cementa Novi Popovac. Svi traže ugovor o toj kupoprodaji da ga proučavaju i na osnovu njega traže neka svoja prava, a u njemu nema ničega. Malo ko zna da je posle sklapanja tog ugovora sačinjeno još 20 aneksa tog ugovora u koje retko ko ima uvid.

Čemu onda ovaj član 8. kojim se traži da se navede stvarna cena u ugovoru, ako je očigledno da to neće imati nikakvog efekta jer još uvek nema preciznog zakonskog mehanizma koji bi onemogućio nepoštovanje navedene cene iz ugovora. Odliv novca u inostranstvo se može sprečiti i na druge načine, ali ovako sigurno ne.

Dosadašnje afere sa kojima su bile povezane ličnosti iz krugova izvršne vlasti upravo su pokazale kako se iznosi, gde se nalazi i kako se vraća oprani novac u Srbiju. Kajmanska, Maršalska i Sejšelska ostrva samo su trenutne stanice tog novca i mi ih vidimo kada se ovde pojavi, i te ljude kao kupce profitabilnih preduzeća.

Koliko bi ovaj član 8. bio značajan da se u ugovoru obavezno navede novčani iznos, stvarni iznos može se najbolje sagledati na primeru bivšeg ministra Prvoslava Davinića (kadar G17 plus), koji je upravo takvim ugovorima naneo veliku štetu Srbiji.

Setite se samo ugovora oko iznajmljivanja izraelskog satelita – 45 miliona evra, pa nabavka vojne opreme u vrednosti od više stotina miliona evra. I šta vredi i da ima i da nema tog iznosa u ugovoru ako je neko ko je sklon kriminalnim radnjama zauzeo važnu državnu funkciju.

Ili Trizon, koji je ukrao 27 miliona evra; a da vas podsetim, toliko je vredela kosjerićka fabrika cementa. Znači to je ukrao od NIS-a, bez obzira da li je bilo cene ili nije bilo cene u ugovoru. Jednostavno, on je završio svoj posao.

Nažalost, ima i onih koji bez ugovora preuzimaju ogromne sume novca, i to ekspert iz Narodne banke Srbije poput viceguvernera Dejana Simića koji plastične kese sa stotinama hiljada evra nosi kao povrće sa pijace.

Pozivam poslanike da u danu za glasanje prihvate amandman SRS na član 8. sa predlogom da se ovaj član briše.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 14. ovog predloga zakona stav 7. tačka 5), sa predlogom da se ova tačka 5) briše. Samo ću pročitati da čuju građani o čemu se radi. U tački 5) se kaže – ukupnoj površini poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini koja je planirana za prodaju.
Stav SRS po pitanju prodaje državnog poljoprivrednog zemljišta dobro je poznat građanima Srbije. SRS je apsolutno protiv prodaje ili otuđenja državnog poljoprivrednog zemljišta. Iz tog razloga je podnet ovaj amandman.
Ono što se dešavalo u proteklih nekoliko godina samo je potvrdilo bojazan SRS da će se upravo poljoprivredno zemljište pojaviti kao krajnji cilj profitera, bolje rečeno tajkuna, koji preko svojih veza u izvršnoj vlasti dolaze u posed ogromnih površina.
Mnogobrojne afere upravo su bile vezane za malverzacije sa otkupom državnog poljoprivrednog zemljišta. Kao akteri javili su se pojedini članovi Vlade, članovi ministarstava, kako one bivše, tako i sadašnje Vlade.
Posebno interesovanje tzv. stečajna mafija je upravo iskazala za poljoprivredna dobra širom Srbije koja su smišljeno uvođena u stečaj da bi se kasnije njihova imovina prodavala u bescenje. Nisu ih interesovale ni oronule zgrade, ni farme, ni zastarela mehanizacija, niti zatečeni stočni fond; interesovalo ih je samo državno poljoprivredno zemljište koje su kasnije preprodavali po višestruko većim cenama i zarađivali ogromne sume novca.
Ministarstvo poljoprivrede to ne vidi i ne želi da vidi, odnosno njih najviše interesuje kako da odobre poljoprivredne kredite pojedinim članovima G17 plus. O tome je bilo dosta govora. Poslanici SRS su upravo iznosili dokaze o ovome što sada govorim.
Neka samo neko pogleda kada su u pitanju sva poljoprivredna dobra i kombinati čija je imovina rasprodata posle stečaja, videće da se tu uglavnom pominju kao kupci ili posrednici uvek isti ljudi. Što je najgore, to se dešava i dalje, jer ova vlada to ne želi da zaustavi. Ovako se u Srbiji, a pogotovo u Vojvodini, stvaraju, takoreći, feudi, odnosno ogromna prostranstva u privatnom vlasništvu. Gde će nas sve to odvesti za neki naredni period ostaje da se vidi.
Da je bar to zemljište plaćeno po tržišnoj vrednosti, u redu, ali to nije slučaj. To zemljište je oteto na neki način od države, uz pomoć interesnih grupa u izvršnoj i sudskoj vlasti.
A da neko ne pomisli da je rasprodato poljoprivredno zemljište samo posle stečajnog postupka, radilo se to, a radi se i dalje, u postupku privatizacije, umešana je i Agencija za privatizaciju i Ministarstvo za privredu. Imamo slučaj u PKB "Zemun" i još niz drugih primera. Procedura je ista: obezbedi se postojeća imovina, aukcija se obično sprovede sa već poznatim učesnicima. Novi vlasnik očas posla krene da rasprodaje ono što je na taj način kupio i da se deo po deo nekadašnjeg poljoprivrednog dobra, a to se čak koristi kao plaćanje jednog dela rate za ono što je kupljeno. Sve se rasprodaje, samo ostaje zemljište koje se kasnije prodaje već unapred poznatim kupcima.
Imamo slučaj kada strana kompanija kroz proces privatizacije postane vlasnik, znači pored same fabrike, odnosno proizvodnih pogona, i poljoprivrednog zemljišta.
To na neki način dođe kao pride i obično sa tim zemljištem ta strana kompanija ne zna šta da radi. Ovde se na neki način javlja pravni problem, pošto je pravno lice iz druge države postalo vlasnik poljoprivrednog zemljišta.
Navešću vam primer: Popovačka cementara, koja je pre četiri godine prodata švajcarskom "Holcimu", imala je u svom vlasništvu oko 700 ha obradive zemlje prve klase.
To sada pripada stranoj kompaniji. Ona time može da raspolaže kako hoće i njihova je dobra volja da li će to ustupiti na korišćenje, s obzirom da ga pomenuta kompanija ne obrađuje, niti se interesuje za njegovo korišćenje.
Ovakvih primera u Srbiji ima sigurno još više. Vlada Srbije bi trebalo time da se pozabavi, a ne da još više osiromašuje državni zemljišni fond. Smatram da će poslanici u danu za glasanje prihvatiti ovaj amandman SRS.
Hvala lepo.

Dame i gospodo narodni poslanici, pre nego što nešto kažem o ovom predlogu zakona uzeo bih za slobodno da ovu nameru Mlađana Dinkića slikovito prikažem u jednoj rečenici.
Ministar finansija Mlađan Dinkić se ponaša kao neki "opasni čika" koji detetu uzme pet jabuka, a posle izvesnog vremena mu vrati dve i misli da je učinio dobro delo i misli da je dobar čovek.
To je u stvari cela zamisao, koja pre svega liči možda na neku prikrivenu predizbornu kampanju, kao i ova smešna akcija prikupljana potpisa, mada ni to neće moći da zadrži apsolutnu i sasvim sigurnu pobedu SRS i istovremeno sunovrat šifrovane interesne organizacije.
Danas Narodna skupština raspravlja o Predlogu zakona o finansiranju lokalne samouprave, zakonu koji bi po izjavi ministra Dinkića imao zadatak da omogući pravednije raspodeljivanje i preusmeravanje sredstava opštinama u Srbiji.
Pravo pitanje bi bilo – ko je glavni krivac što je u poslednjih nekoliko godina došlo do ovako nesrazmernog odnosa u odobravanju sredstava lokalnim samoupravama? Tvorac ovakvog projekta bio je DOS, odnosno ondašnja vladajuća koalicija, koja se tada nije obazirala na primedbe poslanika SRS i uradila je to što je uradila. Danas je to upravo razlog zbog koga će vladajuća koalicija verovatno izglasati ovaj predlog zakona.
Nije ovo slučaj samo sa ovim zakonom, već i sa svim ostalima koji su donošeni u ovom mandatu, jer Vlada obično ne prihvata amandmane SRS, kasnije se ispostavi da zakon ne može da se sprovodi, posle toga dolaze izmene i dopune istog zakona i tako se samo gubi vreme.
U Srbiji se već sada izdvajaju razvijena i nerazvijena područja. Nažalost, grupišu se čitave opštine koje za sobom vuku epitet južne, pogranične, planinske itd., koje su uglavnom ostale i bez ono malo preduzeća od kojih su se na neki način finansirale. Ta su preduzeća sada u stečaju ili su prodata budzašto, a zatim su zatvorena.
Ne da su im samo potrebna sredstva koja im je ministar finansija uskratio uvođenjem PDV-a, već su im potrebna i dodatna sredstva kako bi se pre svega osposobila komunalna infrastruktura, zadržalo stanovništvo i dao im se podsticaj za opstanak.
O poljoprivredi se juče dosta govorilo i ministar nikako da kaže zašto se nešto konkretno ne uradi baš u tim opštinama, preko podsticaja za širenje porodičnog biznisa, kroz voćarstvo, povrtarstvo, stočarstvo, za šta uslove pruža upravo ta netaknuta životna sredina.
Ali, ova vlada nema za to sluha, mada bi trebalo da ima, baš kada se tiče nacionalnog interesa Srbije, jer tako se na neki način stvara ogroman prazan prostor, ugrožava se i bezbednost zemlje i otvaraju se širom vrata za narušavanje dotadašnje nacionalne strukture stanovništva. Takvih opština Vlada se obično seti samo kada se raspišu vanredni lokalni izbori i upravo svoju neefikasnost i svojim neradom izazvano siromaštvo i bedu kod naroda Vlada koristi kao svoje oružje.
Odjedanput se u tim lokalnim ruiniranim sredinama nađe više ministara nego što je to normalno, skupoceni automobili zaposednu centre tih varošica, krenu buldožeri, kamioni, valjci, 92 kamiona asfalta, dođe ministar pa u nekom selu obećava aerodrom, tamo gde trenutno pasu ovce ministar će napraviti aerodrome.
Međutim, kada prođu izbori odmah u ponedeljak više nema nikog, svi se sele na novu lokaciju, tamo gde su raspisani novi vanredni lokalni izbori. Što se tiče samog zakona, SRS ima suštinske primedbe na veliki broj članova u ovom predlogu, koji se svode na jedno. Umesto da se lokalnoj samoupravi vrati ono što joj pripada, a što je uzeto sigurnim sistemom naplate dažbina, opštine se guraju u još veći sukob sa građanima ubiranjem taksi i naknada kako bi mogle da funkcionišu.
To se već vidi u članu 6. gde se od pobrojanih 16 mogućih izvora prihoda bar polovina zasniva na prijavi vlasnika, odnosno njegovoj dobroj volji ili na angažovanju opštinske službe radi evidentiranja.
Dok država na elegantan način ubira kajmak, dotle opštine moraju na teren da bukvalno love svoje interesne grupe za naplatu. Ako pomenemo, na primer, da čak i pojedina ministarstva ne vode evidenciju ili čak da nisu u mogućnosti da zakonsku odredbu plaćanja naknada, na primer koncesionara za iskorišćenje mineralnih sirovina, sprovedu u delo i obezbede značajna sredstva i državi i opštini, onda kako će to uraditi opštine.
To je priznao nedavno i ministar rudarstva gospodin Naumov kada je za naknadu koja se plaća za korišćenje mineralnih sirovina u obrazloženju novog Predloga zakona o rudarstvu priznao da Ministarstvo nije bilo sposobno da već dve godine naplaćuje tu naknadu, koja bi značajnije popunila budžet i države i lokalne samouprave.
Takođe, članom 15. Vlada je lokalnoj samoupravi ostavila poduži spisak za lokalne komunalne takse koje se mogu naplatiti, ali najgore je što se na dobar deo ovih taksi već ubira porez za državnu taksu, tako da su određena pravna i fizička lica u ovom trenutku dvostruko opterećena.
Opštinama je takođe ostavljeno da naplaćuju npr. takse za kućne i egzotične životinje. Ne znam zašto Ministarstvo finansija to nije preuzelo, a opštinama dalo ono što bi kao prihod redovno dolazilo.
U istom članu 15. stav 2. Vlada se stavlja u nekakvu ulogu limitatora za iznos taksi, propisuje maksimalan iznos taksi, kao da sama lokalna samouprava, odnosno skupština opštine ne zna da odredi visinu naknade. Ispada da Vlada Srbije bolje poznaje specifičnosti lokalne sredine od nje same.
Evo, i u ovom članu u stavu 2. pominje se fantomska komisija za finansiranje lokalne samouprave, koja uopšte ne bi trebalo da postoji, jer za poslove koji su njoj pridodati jedino je merodavno Ministarstvo finansija. Ovako se prave neke bočne prečice, a sve radi amortizovanja pritiska i na Ministarstvo finansija, odnosno ministra Dinkića, i na Vladu Srbije.
U članu 32. stav 2. predlagač na neki način ograničava korišćenje određenih prihoda i pretvara ih u strogo namenske. To je neprihvatljivo, jer taj prihod za pojedine opštine zna da bude i najbitniji deo za punjenje budžeta, a samim tim i za funkcionisanje opštine. Na ovaj način Vlada zakonom uslovljava lokalnu samoupravu da ovako dobijena sredstva bukvalno troši na komunalno održavanje zgrada i opreme.
U članu 34. stav 2. otvoren je put mogućoj zloupotrebi, gde se kaže – autonomna pokrajina može jedinici lokalne samouprave da dodeli namenski transfer. U prevodu to izgleda ovako: onaj ko vrši vlast u autonomnoj pokrajini dodeliće namenska sredstva onoj opštini gde vrše vlast političke stranke, kao i u Skupštini AP i Izvršnom veću. Koliko je to ispravno i koliko će se ta dodela namenskih transfera vršiti u skladu sa stvarnim potrebama, a ne sa stranačkim interesima, ostaje da se vidi.
Na kraju ću nešto reći o komisiji za finansiranje lokalne samouprave. Ova komisija se predstavlja poslanicima, kako piše u Predlogu ovog zakona u članu 50, kao nosilac pravičnosti, efikasnosti i otvorenosti, kao neki junak iz bajke. U čemu je toliko važna uloga Stalne konferencije gradova i jesu li oni pisali ovaj zakon ili gospodin Dinkić? Čemu onda Ministarstvo za državnu upravu, koje jednim delom ima ingerenciju u domenu lokalne samouprave?
Stalna konferencija gradova i opština nije državna institucija da bi joj se dala ovakva uloga. Dajete im čak pet članova u toj komisiji, i po kom će se kriterijumu oni birati?
Verovatno po principu stranačke pripadnosti. Baš bismo voleli da vidimo da li će neki radikal biti izabran u tih pet članova, mada smo mi načelno protiv ove komisije.
Komisija ima veliko ovlašćenje i s obzirom da je čini po pet predstavnika iz Vlade i Stalne konferencije gradova i opština, može se pretpostaviti kojim će se opštinama opredeljivati određena sredstva. SRS je protiv formiranja ove komisije, jer smatra da je to posao, pre svega, Ministarstva finansija, samo se umnožavaju organi, poput ove komisije, koji dodatno i bespotrebno opterećuju budžet Republike Srbije.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj predlog zakona je, po svemu sudeći, pisan pre referenduma u Crnoj Gori, što se vidi po  pojedinim članovima ovog zakona, mada SRS iskreno žali zbog ovakvog ishoda referenduma, s obzirom da je otcepljenju jednog dela srpske zemlje kumovala organizovana mobilizacija Šiptara i drugih pripadnika manjina od strane separatističkog bloka, ali će zato SRS, kada dođe na vlast, zakonom urediti prava Srba, ne samo onih koji žive u Crnoj Gori, već i Srba iz Republike Srpske, Republike Srpske Krajine, Makedonije i svih ostalih država.
Ovaj zakon ima dosta manjkavosti i te nedostatke će SRS kroz podnete amandmane pokušati na neki način da ispravi. Ono što je najveća novina, što se tiče ovog zakona, sadržana je uglavnom i najviše u članu 8, u vezi koga je diskutovala većina mojih kolega narodnih poslanika iz SRS.
U članu 8. se krije glavni razlog zbog koga će građani Srbije potpuno nesvesno zakoračiti u, rekao bih, globalističku zamku, zahvaljujući novoj ličnoj karti. Napominjem, ovo je samo prvi stepenik na putu totalne kontrole pojedinca od strane države.
U svojoj diskusiji ću uglavnom govoriti o ovom članu 8, pošto je veoma interesantan. Građani Srbije bi trebalo da znaju nešto o ovoj novini, ne samo dobre strane, kako u javnosti predstavljaju državni mediji, već i one negativne, koje mogu da građaninu pojedincu nanesu veliku štetu.
Pre svega, u mnogim zemljama sveta, uključujući i SAD i Veliku Britaniju, postoji veoma veliki otpor uvođenju ovakvih ličnih karata. U Australiji, na primer, izračunali su da bi ih ovaj proces, koji bi se sprovodio u roku od sedam godina, koštao čak 820 miliona dolara. Pored cene sistema, tu je cena za održavanje, obuka, gubljenje ovih karata i štete koje se prouzrokuju njihovim sprovođenjem.
Zašto je pre nekoliko godina u Velikoj Britaniji povučen predlog za uvođenje ovakvog načina identifikacija građana, odnosno ID karti? Zbog ogromne cene koštanja.
Građanima takođe treba da se objasni da će vremenom morati da skeniraju pojedine delove tela radi identifiakcije putem ovakvih ličnih karata sa čipovima. Za sada se kod nas predviđa samo uzimanje otiska prstiju, ali negde se već uzima snimak dužice oka. U Švedskoj, na primer, za pojedine ovakve vrste dokumenata izrađuju se fotografije koje predviđaju fotografisanje lica iz poluprofila tako da se obavezno, nećete verovati, vidi jedno uvo. Čak su prisiljavali osobe da sklone kosu prilikom fotografisanja da bi se znači to uvo videlo na toj legitimaciji, znači takva je situacija konkretno u Švedskoj.
U obrazloženju ovde se navode prednosti ovakvog načina očitavanja podataka, pa se građanima sugeriše da će ličnu kartu dobiti za 15 minuta, da su onemogućene zloupotrebe, da će mnoga izvršena krivična dela biti otkrivena, što normalna stvar pozdravljamo. Takođe govori se i o efikasnijem suzbijanju terorizma na ovakav način izdavanjem ID karata.
Ono što se pokazalo u zemljama koje su uvele ovakve lične karte jeste lagano objedinjavanje svih ostalih dokumenata tog istog lica u jedinstvenu ličnu bazu podataka. Tako su u ceo ovaj sistem automatskog očitavanja uključene i vozačke dozvole, saobraćajne dozvole, bankarske kartice, kartice zdravstvenog i socijalnog osiguranja, tako da je nadzor nad svakom jedinkom kompletan. Jednostavno, čovek se u ovom slučaju svodi na broj koji jednim pritiskom tastera može biti izbrisan.
Sa druge strane, ni kriminalci neće sedeti skrštenih ruku. Razviće sopstvene programe kojima će urušiti ovakav sistem identifikacije.
Najpoznatije svetske banke, koje svakako više ulažu od države što se tiče zaštite, nisu mogle da spreče pojavu falsifikovanih kartica sa čipovima, a uspeće država koja nesrazmerno ulaže manja sredstva za ova pitanja. To su najobičnija zavaravanja.
Naravno, MUP će da tvrdi da je tajnost zagarantovana, da su podaci na kartici kriptografski zaštićeni itd. Ali, kome će oni biti dostupni? Nacionalna baza podataka će sasvim sigurno biti povezana sa međunarodnim sistemima, u obrazloženju se i pominju Interpol, Europol, itd. i eto na taj način odoše naši podaci u Evropu.
Pored naših podataka, a zbog čega se to radi stvarno mi nije jasno, traže se i matični brojevi naših roditelja. Dakle, nekome će se u inostranstvu dati na uvid čitava struktura i brojnost stanovništva čak tri generacije unazad. Na ovakav način može se reći da se u Srbiji izgrađuje policijska infrastruktura, pa kad dođe neko u svojstvu visokog predstavnika, kao što imamo u Republici Srpskoj, imaće na dlanu sve što mu treba.
Što se tiče činjenica koje su protiv ove zamisli, one se mogu svrstati u više grupa. Gledano sa aspekta ljudskih prava, ovakve lične karte će uticati pre svega na slobodu privatnosti. Pojedinac će biti sveden na broj, a vlast počinje da se rukovodi tehnologijom umesto da primenjuje zakon i da komunicira sa javnošću.
I sada tu je onaj drugi faktor, nazvao bih ga verskim, religijski momenat, jer ovde se pominje žig, na neki način, a znate iz Jovanovog otkrovenja, gde se pominje žig zveri, pa se kaže da niko neće moći da kupuje i da trguje ko nema taj žig zveri. Podsetio bih vas samo na protest Grka, o tome su govorile moje kolege poslanici iz SRS, gde je milion Grka pre desetak godina, na čelu sa patrijarhom Grčke pravoslavne crkve, protestovalo zbog namere vlade da na sličan način reši pitanje jedne vrste identifikacionih karata u Grčkoj, a po direktivi Brisela.
Takođe, otvorilo bi se pitanje izgubljenih i ukradenih ličnih karata. Šta kada ceo sistem tog centralnog kompjutera padne, mislim da je neko o tome govorio, ili se možda izvrši sabotaža? Kriminalci naravno da prate tehnologiju, pa se i sami usavršavaju.
Kako smo sada u obavezi da dajemo otiske za ovakve lične karte i da dobijemo svoj čip, ko nam garantuje da sledeća operacija, kroz neku godinu, neće biti ugradnja čipa pod kožu i opet će se Vlada pravdati da je dobila neku direktivu iz EU. Napravi se dobra kampanja o pogodnostima tog projekta, promene se zakoni u državi i onda je čitav svet stavljen na uvid tzv. svetskoj vladi u senci.
Ono što je takođe veoma rizično je mogućnost prebacivanja tako pripremljenih i sređenih podataka nekoj totalitarnoj sekti, zahvaljujući pre svega njihovim pripadnicima koji su se sa ciljem i na vreme infiltrirali na značajne funkcije i kojima su dostupni ti podaci.
Ovo je tek početak, a finale će predstavljati kada sve dosadašnje svakodnevne anonimne radnje, počev od običnog plaćanja karticom, do legitimisanja na ulici, po metodi automatskog očitavanja, budu objedinjene i zabeležene.
Jednostavno rečeno, čovek će doći u poziciju totalitarnog državnog nadzora, što je u liku velikog brata opisao i Džordž Orvel u romanu „1984“.
Poslednja stvar će biti vrlo verovatno pravljenja baza podataka DNK i to će biti kraj ljudskih sloboda i ljudskih prava. Lako bi danas Karla del Ponte uhvatila Ratka Mladića da ima čip pod kožom, ali na svu sreću nema.
Ali, ti globalisti razmišljaju za milion novih Mladića, da nam na vreme ugrade čipove, pa da nas gone. Ovo je samo uvertira za ono što dolazi.
I na kraju, kada se sagledaju neki zakoni koje je srpska skupština do sada donela, vidi se kako deluju iz senke zagovornici "nju ejdža".
Tako je prošle godine usvojena Bolonjska deklaracija kroz zakon o visokom obrazovanju, pa zakon kojim su legalizovane sekte, pa evo sada i čipovi u ličnim kartama, na redu je zakon o ravnopravnosti polova, i ne bi me iznenadilo da se uskoro pred poslanicima nađe neki predlog zakona o sklapanju brakova između lica istog pola.
I evo, po vertikali se nižu zakoni jedan za drugim, čija je suština upravo skrivena u programima mnogobrojnih organizacija i sekti novog doba. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, osnovni cilj ovog predloga zakona je mogućnost osnivanja javnog preduzeća Zavoda za udžbenike kao akcionarskog društva. U obrazloženju ovog zakona se to navodi uz pozivanje na usklađivanje prethodno donetih zakonskih propisa koji se odnose na javna preduzeća. Prostim jezikom rečeno, ovim predlogom zakona otvara se put mogućoj privatizaciji ovog veoma bitnog preduzeća, s obzirom na to da se radi o Zavodu za udžbenike.
Jedno od najosetljivijih pitanja kada je prosveta u pitanju su udžbenici, odnosno njihovo pripremanje i odobravanje za upotrebu. Efekat koji može da proistekne usled zloupotrebe prava, eventualnog kasnije možda većinskog vlasnika, može biti veoma negativan.
U pitanju je naravno i finansijski momenat, s obzirom na to da se na neki način radi o monopolu u odnosu na neke druge izdavačke kuće. Ono čime bi trebalo da se Ministarstvo prosvete i sporta pozabavi je sam nastavni program kojim se naši mladi naraštaji polako, ali sigurno, indoktriniraju i na neki način se odnarođuju od svog naroda.
Dovoljno je uzeti udžbenike za prvi ili drugi razred i videti šta deca u Srbiji uče. Ako se toj deci u tim godinama ne govori u školi ko su, šta su i kom narodu pripadaju, šta će biti od njih kada se kasnije na ulici, na internetu, televiziji, susretnu sa propagandom raznoraznih verskih sekti, a sada smo i to omogućili usvajanjem jednog zakona i šta će se desiti kada se nađu na udaru sumnjivih nevladinih organizacija, stranih propagandnih emisija itd.
Reformama obrazovanja upravo se ide ka cilju razbijanja prosvetnog sistema u Srbiji i utapanja u kolotečinu dobro poznatog "new age". Upravo je obrazovanje jedan od bitnih prioriteta masonskog tzv. novog doba, koje mora biti stavljeno pod njihovu kontrolu da bi preko indoktrinacije onih koji stasavaju brže došli do svog cilja. To je prava suština svih reformi u sferi obrazovanja. Zavod za udžbenike je samo jedna karika u tom organizovanom lancu i eventualna privatizacija ovog preduzeća samo će učvrstiti pozicije onih koji su se kao virus ubacili u prosvetni sistem Srbije.
Mnoge metodologije koje se primenjuju, pogotovo u osnovnom obrazovanju, krajnje su mučne i izazivaju kod dece nervozu i odbojnost prema konkretnom predmetu. Sada se izmišlja nešto novo, ono što je prosto i lako tako se komplikuje da to postaje prava mora za našu decu. Takozvana pedagoško psihološka reforma ili kako je skraćeno zovu "pepsi", koja upravo na neki način oslikava i zemlju odakle ta metodologija dolazi, zaglupljuje našu decu, pravim jezikom rečeno.
Pogledajte samo na primeru matematike za drugi razred osnovne škole.
Toliko bespotrebnih sitnica koje su suvišne, koje zamaraju i zbunjuju decu, jer dete da bi izračunalo koliko je 85 minus 15 mora da ispiše tri reda računskih operacija. Svet oko nas toliko je oskudan da su učitelji prinuđeni da deci diktiraju osnovne pojmove, jer deca u tim knjigama mogu da gledaju samo slike.
Što se tiče nacionalne istorije deca više uče o našim sportistima, nego o znamenitim Srbima iz srpske nacionalne istorije. Nije izuzeto ni visoko obrazovanje i u moru užasnih antisrpskih brošura navešću jedan koji se koristi kao udžbenik na Fakultetu političkih nauka za prvu i drugu godinu studija, a zove se "Politika", čije je finansiranje palo na teret američke ambasade u Beogradu. Dakle, pomenuti udžbenik napisao je Endrju Hejvud i na strani 219 dotični gospodin kaže – i kao što su nacisti uradili i bosanski Srbi su shvatili da je jedni siguran način da se stvori jedinstvena nacionalna država program etničkog čišćenja.
To je udžbenik koji se koristi usred Srbije. O ovome je pisao "Svedok", nedavno 30. maja 2006. godine, reagovao je i profesor, čak, sarajevskog univerziteta, vrlo zanimljivo, profesor Emil Vlajki, inače gostujući profesor na Univerzitetu Jejl, u Montrealu i Otavi. Ovakvih primera je svakako mnogo u Srbiji, a niko nažalost ništa ne preduzima.
Ono što zbunjuje i đake i roditelje, prosvetne radnike, jeste veliki broj izdavačkih kuća koje štampaju udžbenike koji su međusobno, na neki način, različiti. Onda se nastavnik opredeljuje za izdavača praveći problem, pre svega, roditeljima koji kupuju te udžbenike. Dešava se da nastavnici traže od đaka lektire koje nisu štampane kod jednog izdavača. Lično sam imao takvu situaciju da sam, što se tiče lektire za prvi razred, bukvalno svaku narednu lektiru nalazio kod drugog izdavača tako da sam za šest lektira morao da kupim komplete od šest izdavača.
To je samo jedan od malih problema sa kojima se susreću roditelji. I zato, u mnoštvu udžbenika u mnoštvu izdavača prolaze udžbenici koji sa sobom nose izuzetno negativne tendencije.
Što se tiče, takođe, Ministarstva prosvete, žao mi je što ministar trenutno nije ovde, s obzirom na to da dolazim iz opštine Paraćin, možda na neki način zahvaljujući Ministarstvu prosvete danas se troje učitelja iz seoske škole u selu Striži nalazi pred sudijom za prekršaje, a povod je bio školska slava Sveti Sava, koja je u novinama tako opisana zahvaljujući konferenciji za štampu Demokratske stranke.
Oni su naveli da su radikali, koji su bili pozvani od strane čoveka koji je slavio školsku slavu, došli na slavu sa zastavama, sa slikama Vojislava Šešelja, sa bedževima, da su držali zapaljive govore pred učenicima i zbog takve izjave koju su demokrate dale prosvetni inspektor u Opštini Paraćin je brže-bolje napisao prijavu sudiji za prekršaje za ovo troje učitelja.
Na svu sreću tu je bila lokalna televizija, snimala je ceo događaj i ispostavilo se da niko od radikala niti je bio sa zastavama, niti je držao govore, niti je bio sa bedževima.
U najmanju ruku, naš je greh što smo, u prostoriji u kojoj se slavilo, deci podelili knjige, 70 školskih knjiga, a te knjige su, "Mali princ", "Hajdi", "Čiča Tomina koliba", bukvalno lektire i kada se kasnije videlo šta su radili prijave su već otišle, ali na neki način jedna bruka je pala pred Ministarstvo prosvete, a trebalo je nekada da reagujete i na ono što radi takozvani direktor Narodne kancelarije Dragan Đilas. Opet se poziva na Pomoravski okrug.
On je pre dva meseca u Opštini Despotovac, sa svojom svitom, posetio osnovnu školu u selu, mislim da se zove, Trućevac, Lomnica i zbog njega je morala da bude prekinuta nastava. Deca su morala da mu održe priredbu, a oni su držali govor pred maloletnom decom i čitavoj toj manifestaciji je prisustvovao ceo opštinski odbor Demokratske stranke iz Despotovca.
Učiteljima koji su organizovali taj doček nije falila ni dlaka sa glave, ali tamo gde odu srpski radikali, a mi nismo krivi što nas narod prepoznaje na ulicama, eto učitelji su na neki način izvrgnuti toj torturi, pre svega Demokratske stranke u Opštini Paraćin i čitava ta stvar je izazvala negativne konotacije što se tiče svega ovoga.
Naravno, sve su ovo neistine, ali vidi se kakvim se sve metodama služi Demokratska stranka, ne samo u Paraćinu nego bukvalno u svim mestima u Srbiji.

Dame i gospodo narodni poslanici, u članu 9. Predloga zakona pobrojane su nepokretnosti koje treba da se daju na trajno korišćenje crkvama i verskim zajednicama. Između ostalih, navedene su šume i šumsko zemljište i o tome ću nešto više govoriti.
SRS je na stanovištu da se imovina crkvama i verskim zajednicama mora vratiti u naturalnom obliku, što u ovom slučaju, po zamisli Vlade, ispada da kada su u pitanju šume i šumsko zemljište to izgleda nemoguće. Razumemo svi da je ovo neophodno i zbog imovine Srpske pravoslavne crkve na Kosovu i Metohiji, ali Vlada izgleda daje lažnu nadu da će u ostalom delu Srbije uraditi ono za šta se deklarativno zalaže u ovom zakonu.
Pre svega, Vlada verovatno zna da je reč o preko 100.000 hektara, koji su trenutno u vlasništvu šumskih gazdinstava, nacionalnih parkova, poljoprivrednih gazdinstava itd. Ako želi da ispuni odredbe ovog zakona suočiće se sa velikim problemom, jer su neka zakonska rešenja morala da uslede pre donošenja ovog zakona.
Pre svega mislim na Zakon o šumama, koji kasni zbog očiglednog usaglašavanja sa propisima EU, u koju nećemo ni ući. Čuli smo šta je o tome rekla Merkelova, mada će to usaglašavanje srpskog zakona o šumama ići u pravcu kako da se i ovo prirodno dobro raskrčmi i rasproda.
Dakle, pitao bih gospodina ministra kako će se dalje gazdovati tim šumama? To su ogromne površine koje pokrivaju ogroman prostor. Da li znate šta sve treba da se odradi da bi se gazdovanje šumama uspešno odvijalo, kako će u ovim uslovima da se radi šumska privredna osnova?
Da li znate šta sve treba uraditi da bi se došlo do izvođačkog plana za svako odeljenje pojedinačno, koje u površini ima od osam do deset hektara, a kako vidimo ovde su i čitave gazdinske jedinice u pitanju, koje imaju od tri do pet hiljada hektara.
Zatim, taksacije čitavih parcela po revirima, da ne govorimo o merama gajenja šuma, zaštiti od bolesti, od štetočina, imali smo i napad gubara, i ako crkva u svom vlasništvu bude imala na hiljade i hiljade hektara, kako će ona sprovesti zaštitu od tih štetočina, ako zakonom nije određeno kako će se gazdovati tim šumama?
Dalje, tu je vršenje doznake, izvođenje sanitarnih radova, saniranje požarišta, projektovanje puteva, to je ogroman posao koji mogu da rade samo radnici šumarske struke. Da bi šume, koje inače treba dati na trajno korišćenje crkvama i verskim zajednicama, mogle i dalje da se neguju i čuvaju potreban je zakon o šumama koji bi prethodio ovom zakonu. Ovako šume dajete crkvi bez zakonskog rešenja. Kako crkva da tim šumama raspolaže?
Kao prvo, crkva nije registrovana kao pravno lice koje bi se bavilo šumarskim poslovima, prometom drvnih sortimenata. U tom vremenskom vakuumu će najviše izgubiti i crkva i država. Crkvi će biti vezane ruke, a dotadašnji vlasnici, kao što su šumska gazdinstva, neće imati više interes da išta ulažu. Ukoliko Vlada misli da novčano nadoknadi crkvama vrednost šuma i šumskog zemljišta, to bi se odmah moglo kvalifikovati kao neizvodljivo, jer su u pitanju ogromna materijalna sredstva.
Država Srbija, Kraljevina Srbija, pre 100 godina zakonski je to lepo uredila i znale su se obaveze države prema tzv. crkvenim i manastirskim šumama. Samo bih vam pokazao kopiranu prvu stranu zakona o šumama iz 1891. godine, gde se lepo navodi u članu 81, podnaslov – postupanje sa manastirskim i crkvenim šumama: "Sa manastirskim i crkvenim šumama, nad kojima država vodi nadzor po članu 2. ovog zakona, postupaće se u svemu onako kako je ovim zakonom naređeno za opštinske ili seoske šume, a na ime ..." pa se tako navodi.
Sada bih samo napomenuo da termin – "opštinske i seoske šume" u ovim postojećim zakonskim propisima ne postoji. Na ovom prostom primeru se može videti kako to izgleda kada su u pitanju manastirske šume manastira Ravanice i Manasije u Braničevskoj eparhiji.
U posedu manastira Ravanice se do 1946. godine nalazilo ukupno 1.249 hektara. Tada je to oduzeto i dato šumskim gazdinstvima na korišćenje. Po pitanju manastira Manasije situacija je još drastičnija. Tada je oduzeto 3.625 hektara šuma i šumskog zemljišta. To su, u šumarskim terminima rečeno, čitave gazdinske jedinice. Nažalost, to su danas uglavnom degradirane, upropašćene šume, koje su besomučnom sečom skoro sasvim uništene. Evo primer kako izgleda ta manastirska šuma koja danas ne liči ni na šta.
To je još jedan od dodatnih motiva za crkvu da traži odštetu od države za očigledno upropašćavanje šumskog blaga, koje su godinama negovale generacije i generacije unazad. Dakle, to su ogromne površine za koje ministar verovatno neće imati neko rešenje u doglednoj budućnosti, pa će verovatno izmisliti neku zakonsku prepreku da se ovaj proces skrene još u pogrešnom smeru.
Takođe, poslanici bi trebalo da znaju da je recimo Fruška Gora, koja je nacionalni park, do 1946. godine bukvalno cela pripadala manastirima. Zatim, tu je Ovčarsko-Kablarska klisura, pa Studeničke šume i mnoge druge. Rešenje postoji, ali ono mora da bude napisano u vidu zakona, i to Zakona o šumama, jer ovo bitno menja poziciju značajnog procenta površine pod šumama u Srbiji.
Što se tiče međa i zapisa sa geometrijskih snimanja manastira i crkvenih šuma i šumskog zemljišta, oni se brižno čuvaju u srpskim manastirima i sedištima eparhija. Poslednje mere koje su izuzetno precizne i tačne, potiču iz graničnog protokola koji je rađen još u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca od 1928. godine do 1933. godine, a po rešenju Ministarstva šuma i rudnika koje je tada postojalo.
Nadam se da će u danu za glasanje poslanici prihvatiti ovaj amandman SRS.

Dame i gospodo narodni poslanici, javio sam se povodom amandmana na član 11. koji je na Predlog zakona podneo poslanik SRS Miljko Četrović. Opet ću se na neki način nadovezati na problem šuma i na pojedine primere koje imam, a sve shodno ovom amandmanu.
Država se na neki način obezbedila ovim članom da većinu obaveza prema crkvama i verskim zajednicama, po pitanju imovine, izbegne. Ako se dosledno sprovede član 11, onda neće vratiti ni 10% nekadašnje imovine. Opet ću na primeru oduzetih šuma manastira Ravanica, reč je o 1.249 hektara, pokazati da će država u mnogim slučajevima ostati na stanovištu iz 1946. godine.
U pitanju je čuveni vojni poligon Pasuljanske livade, za koji su verovatno mnogi poslanici čuli, a mnogi su verovatno tamo i bili.

Dakle, reč je o vojnom poligonu Pasuljanske livade. Tu se stalno održavaju bojeva gađanja, obuka artiljerijskih jedinica, kao i velike vojne vežbe.
U poslednje vreme, kako nam ministar odbrane Zoran Stanković, inače zadužen za organizaciju i rasulo u našoj vojsci, ide ka ukidanju služenja vojnog roka i smanjenja broja profesionalnih vojnika, taj poligon će verovatno opusteti.
Za vašu informaciju, taj poligon se nalazi na zemlji koja je do 1946. godine pripadala šumama manastira Ravanica. Radi orijentacije, Pasuljanske livade se nalaze 15 kilometara od manastira Ravanica, gde počivaju mošti kneza Lazara.
Za proteklih nekoliko decenija, tačnije od 1972. godine, čitav kompleks šuma, šumskog zemljišta, utrina, strašno je degradiran, a verovatno i kontaminiran od upotrebe velikog broja hemijskih sredstava tokom obuke vojnika. To manastirsko zemljište mora biti dato na trajno korišćenje manastiru Ravanica. Nikako se ne sme dozvoliti ni plaćanje bilo kakve novčane naknade kako bi se izbeglo gubljenje prava vlasništva države, jer postoji jak razlog za to.
Dobro je poznato da je NATO pakt već poodavno bacio oko na pomenuti poligon, sa namerom da ovde izgradi veliku vojnu bazu. Zato sumnjam da će se država odreći ovog nekadašnjeg manastirskog zemljišta, jer strateški, poligon je veoma pogodan, retko naseljen i to je ono što Amerikancima najviše odgovara. Tako ćemo, ako se ostvari zamisao onih koji ne brinu mnogo o nacionalnim interesima, imati na par kilometara od Lazareve Ravanice kontrolne punktove sa američkim "hamerima" i ogromna prostranstva koja će postati crna zona za građane Srbije.
Baš na ovom primeru videćemo kako će se poneti država, mada verovatno neće imati vremena, jer će za neki mesec ova vlada otići u istoriju, a doći će na kormilo srpske otadžbine srpski radikali.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime poslaničke grupe podneo sam amandman kojim tražim da se u članu 33. stav 1. reči "sudsko ili" brišu, a stav 2. menja i glasi: "Rešenje o davanju na trajno korišćenje imovine i pravu na regres izvršava Ministarstvo".
Ono za šta se SRS zalaže, i o čemu su sada govorili poslanici SRS, jeste stav da se crkvama i verskim zajednicama mora dati imovina na trajno korišćenje, umesto mogućnosti da se vrednost oduzete imovine isplati iz državne kase. Kao prvo, tu se radi o ogromnim iznosima, radi se o teško procenjivom iznosu u ukupnoj vrednosti, pre svega nekretnina, šuma, kao i poljoprivrednog zemljišta.
Međutim, u skoro čitavom zakonu Vlada kao da se trudi da se preko nekih institucija uspori ovaj proces i da se skrene na sporedni kolosek. U ovom članu se jednim delom oslanja na sudsko izvršenje, kao u stavu 2, gde se opet pominje novčana naknada.
Da bi građani Srbije koji prate ovu raspravu shvatili o kojim se razmerama radi, dovoljno je reći da se radi o površinama šuma, utrina, pašnjaka, od preko 100.000 hektara, plus nekretnine u svim gradovima u Srbiji. Kada kažem nekretnine, mislim na veliki broj zgrada i to na veoma dobrim lokacijama, koje su danas većinom preuzeli tajkuni, strane banke ili su otuđene na drugi način. Sama pomisao da se deo ove imovine može platiti, kao što Vlada uporno forsira kroz većinu članova, dovela bi pre svega ovu vladu do izuzetno velikih iznosa koje država sigurno neće izmiriti.
U amandmanu SRS izričito se zahteva da stav 2. glasi: "Rešenje o davanju na trajno korišćenje imovine i pravu na regres izvršava Ministarstvo". Gde je u predloženom članu 33. od strane Vlade odrednica – trajno korišćenje? Nje tu nema. To pokazuje pravu nameru Vlade Vojislava Koštunice, da će crkve i manastiri SPC ostati kratkih rukava. Baciće im prašinu u oči vraćajući im neku ledinu sa dva-tri žbuna, neku oronulu zgradu, ali onu glavnu, vrednu imovinu nastojaće da otkupi po nekim revalorizovanim cenama.
U članu 33. stav 2, za koji SRS traži brisanje, pominje se i Ministarstvo finansija, koje će kao dobrodušno dati sve od sebe, odnosno Mlađan Dinkić će odrešiti kesu da otkupljuje šumsko i drugo bogatstvo od crkve. Hoće on to, ali samo za one oblasti i predele koji su bogati kvalitetnom drvnom masom, koji su pogodni za razvoj turizma i ono najbitnije, predele koji su bogati pijaćom vodom.
Razlog je prost, kasnije će se iznaći zakonsko rešenje za zakup, koncesiju tih prirodnih dobara onima koji će od svega toga dobro profitirati. SRS će verovatno posle vanrednih parlamentarnih izbora na jesen, pošto su Dinkić i ostali kovertirali ostavke za 1. oktobar, sprečiti ovu pljačku, još jednu u nizu od strane ljubitelja kofera, dolaskom na vlast u Srbiji voljom građana Srbije. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, javio sam se po amandmanu na član 34, koji je podneo poslanik SRS Zoran Antić, u kome se traži da se reči "vraćanje" zamene rečima "davanje na trajno korišćenje".
Ovaj amandman poslanika Zorana Antića zasniva se na onome što je rečeno u prethodnom amandmanu, kao i u stavu SRS.
Ovde se radi o davanju na trajno korišćenje imovine. Zašto je predlagaču toliko teško da napiše upravo ovo što traži SRS? Sama odrednica za vraćanje imovine ne garantuje da imovina iz ko zna kakvih razloga neće biti ponovo uzeta ili transformisana u pogledu isplate naknade. Razlika između davanja na trajno korišćenje, za koju se zalaže SRS, i odrednice za vraćanje imovine, koju zastupa Vlada, jeste velika.
Ponovo ću se vratiti, da bi na primeru mogao da pokažem, na manastirske šume manastira Manasije i manastira Ravanice, koji pripadaju Braničevskoj eparhiji, a danas su u sklopu šumskog gazdinstva Južni Kučaj u Despotovcu. Iz priloženih topografskih karti, a sada ću da vam pokažem da bi poslanici mogli da vide (pokazuje topografsku kartu).

Prizren, svuda je tako gde su oduzete manastirske šume. Taj primer je jedinstven.

Kao i iz Pomoravskog okruga, govorim o onome što sigurno znam.
Na njima se jasno vide izvorišta svih planinskih reka u toj oblasti. Na neki način se može reći da su naši manastiri i crkve bili čuvari izvorišta voda tog najvećeg bogatstva koje Srbija danas ima. Te oaze srpskih šuma bile su zaštićene od seča, uništenja, jer bi se time narušio ekosistem i prirodni tok vekovima stvaran.
Šta bi se desilo posle čistih seča, za one koji to ne znaju, čiste seče su one kada bukvalno ne ostavite nijedno jedino drvo na određenom prostoru i nestala bi vremenom izvorišta i stigla bi mehanizacija, prokopali bi se šumski putevi, čime bi se presekle veze između izvorišta. Ono što se može javiti kao najgora mogućnost, jeste to da se te površine otkupe, dakle, manastirima i SPC se isplati naknada, a tajkunima se za bagatelu ustupe bogata nalazišta vodom.
Zato se Vlada Srbije zalaže i za mogućnost isplate naknade za određenu crkvenu imovinu. Ovo verovatno nije usamljeni primer kada je u pitanju imovina manastira, odnosno SPC i u drugim krajevima gde živi srpski narod. Tamo su izvorišta voda bila u vlasništvu srpskih manastira.
Dakle, ako ova vlada zaista ima nameru da trajno vrati oduzetu imovinu crkvama, onda bi trebalo prihvatiti amandman SRS, koji je podneo narodni poslanik Zoran Antić.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 38. ovog predloga zakona o javnim skijalištima, sa predlogom da se u članu 38. stav 2. briše.
Dakle, ovde se pominje rad skijališta noću i sada ću pročitati taj 2. stav iz člana 38, pa se kaže: "Skijalište može da radi noću ukoliko postoje tehnički i vremenski uslovi i ako je obezbeđena sigurnost skijaša". Mi tražimo da se taj stav u članu 38. briše, zato što tako nešto identično postoji u članu 15. i smatramo da je nepotrebno da se nalazi i u ovom članu 38.
Evo šta piše u članu 15. i videće se da je stvarno bilo nepotrebno u članu 38. stavljati ovo: "Skijalište, odnosno njegove staze namenjene skijaškim aktivnostima noću moraju imati odgovarajuće osvetljenje, uključujući neposredne prilaze, tako da je sigurna bezbednost svih lica koja se nalaze na stazi i njenim prilazima".
Ovaj zakon je inače poznat po tome da više liči na udžbenik skijanja i na pravilnik o upotrebi žičare, nego na ozbiljan zakon kojim se bavi i Vlada i Narodna skupština. U mnogim članovima zakona, bukvalno, do apsurda se objašnjavaju neke situacije, da se čovek prosto zapita kome je namenjen ovaj zakon. Kako drugačije shvatiti odredbu, koja je jedna od mnogih, da skijaških aktivnosti nema na skijalištu, ako nema dovoljno snega ili ako je u toku nevreme itd. Čudi me da predlagač nije predvideo da se desna skijaška cipela obavezno upotrebljava za desnu nogu, mada bi to trebalo i zakonski propisati.
U pojedinim delovima ovog zakona, a opisuju se pravila o redu na skijalištu, još samo nedostaje saobraćajni policajac. Skijaši moraju da prilagođavaju brzinu, verovatno je negde iza smrče, neke jele, neka radarska kontrola, takođe ne bi trebalo da se sudaraju sa drugim skijašima, ili ako im se slučajno na putu ispreči drvo, obavezno bi trebalo da skrenu levo i desno. Ovo je stvarno apsurdno što se zakonom propisuje, valjda to podrazumeva zdrav razum svakog ko se odluči da skija.
Kada smo već kod upotrebe skijališta noću, mogli ste da propišete na neki način da i skijaši instaliraju farove, da se sa oborenim svetlima spuštaju niz stazu.
Takođe, ministar je zaboravio da propiše i pravilo desne strane, jer ovde se sve pominje, pa i ta svetla, kao da smo na nekoj magistrali. Ako se neko bavi skijaškim aktivnostima noću, pitanje je da li važe ona pravila iz člana 55.
U jednom od njih kaže se, a svi su na neki način veoma zanimljivi, da skijaš ne sme posle sudara sa drugim skijašem napustiti mesto sudara dok se ne izvrši uviđaj. Da li je zakonopisac razmišljao da takvih slučajeva može biti na stotine, samo u toku jednog dana. Dakle, tek noću, teško onom ko pobegne sa mesta udesa, može i zatvor da zaglavi.
Zamislite, takođe, ono što je predvideo zakonopisac za skijaša koji doživi pad na stazi, pa se tako nalaže da se on smesta skloni sa staze. Tako će verovatno slomljenu nogu ili ruku da stavi u ruke, pa će da odskakuta do prve ambulante, samo da ne bi prekršio ovaj sveobuhvatni zakon o javnim skijalištima.
Kao što je i zakon preopširan i bavi se stvarima kojima tu nije mesto, tako je i ovaj amandman u funkciji brisanja nepotrebnih stavova, odnosno stavova koji se ponavljaju i nadam se da će poslanici Narodne skupštine u danu za glasanje prihvatiti ovaj amandman na član 38. stav 2.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime poslaničke grupe SRS, podneo sam amandman na član 71. Predloga zakona. U članu 71. posle stava 3. dodaje se novi stav, koji glasi: "Rešenje po žalbi Ministar je dužan da donese u roku od osam dana od dana prijema žalbe".
Ovaj amandman predlaže isto rešenje kao i prethodni član 70. iz prostog razloga što skijaška sezona kratko traje i da će rešenja koja dolaze posle dužeg vremena možda izgubiti smisao. Ono što je bitno, a što se traži ovim amandmanom, jeste da ministar mora da donese rešenje po žalbi u roku od osam dana.
Ako se vratimo na član koji propisuje uslove koje organizator skijaških aktivnosti mora da ispuni, vidimo da je to široki spektar mogućih prekršaja na osnovu kojih inspektor može da donese rešenje kojim se taj prekršaj sankcioniše. Ovde se radi o ozbiljnim prestupima za koje se može podneti krivična prijava, kao i zabrana rada skijališta itd.
Ako ministar rešava žalbu pola godine i na kraju odbaci rešenje inspektora, šteta je nesaglediva. Ko će nadoknaditi veliku materijalnu štetu nekom ski-centru zbog toga, a da ne govorimo o lošoj propagandnoj turističkoj slici Srbije i naših zimskih centara. Ovde se ne radi o sitnicama ko je skijao brzo, ko je propagandni pano stavio pola metra bliže stazi itd. Ovde se radi o veoma ozbiljnim stvarima, koje je potrebno rešavati hitno.
Za razliku od člana 70, gde je za inspekcijski nadzor nadležan turistički inspektor, po čijim rešenjima, a na osnovu žalbe, odlučuje ministar turizma, u članu 71. to ovlašćenje se prenosi na sportskog inspektora i ministra nadležnog za sport. Ovde se malo mešaju ingerencije dva ministarstva, tako da i to može izazvati nedoumice oko pravilnog i pravovremenog reagovanja po zakonskom ovlašćenju.
Poslanici SRS su u dosadašnjoj raspravi ukazali na apsurdnost ovog zakona, koji je toliko pojednostavljen, prepun nepotrebnih detalja, tako da bi najcelishodnije bilo da se ovaj predlog zakona povuče iz skupštinske procedure.
Skijaš kada dođe u zimski centar radi odmora i rekreacije zbog ovakvog zakona, kojim mu se bukvalno preti i u kome se skoro u svakom članu propisuje šta skijaš ne sme da radi, kako može da bude kažnjen, sigurno će se osećati kao da je učesnik u nekom napetom akcionom trileru, umesto da je došao da se odmori. Kada skijaš zna da iza svakog ćoška hotela ili jele vreba "snežni špijun", ako mogu da kažem, Aleksa Žunjić, taj će da ode glavom bez obzira iz takvog skijaškog centra i iz zemlje Srbije.
Na kraju, pored toliko obrađenih pojmova koji imaju veze sa snegom, pravo je iznenađenje, a možda je ministar ili onaj ko je pisao taj zakon zaboravio, da nigde nisu pomenuti uslovi za pravljenje sneška belića, jer bi se ovim zakonom upotpunila prava zimska idila.