Dame i gospodo narodni poslanici, posle Zakona o zaštiti životne sredine, poreskih zakona, Zakona o železnici, o poštanskim uslugama, došao je na red i porodični zakon, koji je pisan jednim delom po ugledu na belosvetska dostignuća. Tako će građani Srbije po ugledu na bezosećajni model zapadnoevropske porodice kreirati svoje porodične odnose. Dakle, stali smo u red da nam neko deli lekcije kako treba da izgleda srpska porodica, a ne zaboravimo, porodica je temelj svake države.
S obzirom na vreme koje je preostalo poslaničkoj grupi SRS, osvrnuću se samo na dva problema. Skrenuo bih pažnju na jedan problem koji je u protekle dve godine privlačio pažnju javnosti Srbije, a to su optužbe, na stotine optužbi, za krađu beba u porodilištima u Srbiji. Prolaze godine od takvih događaja, deset, petnaest, dvadeset. Igrom sudbine dođe se do novih podataka, a onda krene potraga. Nekome je možda razorena porodica zbog eventualne krađe beba. Neko se psihički nije oporavio od takvog šoka.
Da li ovaj predlog zakona pruža priliku majkama da pronađu svoju davno izgubljenu decu? Ne. U članu 250. u stavu 3. to pravo se ograničava rokom za ženu koja tvrdi da je majka deteta u odnosu na ženu koja je zvanično upisana u matičnu knjigu rođenih kao majka deteta, i to najkasnije deset godina od rođenja deteta. Znači, ako posle 15, 20 godina majka pronađe svoje dete, ona nema pravo da podnese tužbu za osporavanje materinstva.
To je možda moguće po drugim zakonskim rešenjima, ali logično, pošto je ovo porodični zakon, treba da se da mogućnost baš i po ovom zakonu. Za ovaj problem predlagač bi trebalo da ima više sluha, s obzirom da nam se to već dešava i da je na neki način naša država suočena sa tim.
Kada je reč o nasilju u porodici, otvoreno nasilje prema članovima porodice treba strogo sankcionisati po važećim zakonskim odredbama. Niko nema moralno pravo, a ni zakonsko, da grubim nasiljem razara osnovno tkivo svakog društva tj. porodicu.
Koga je sve ovaj predlog zakona uvrstio u sastav porodice i koga pored članova porodice takođe štiti? U članu 197. stav 2. tačka 2. navedeno je sledeće - izazivanje straha pretnjom ubistva ili nanošenja telesne povrede članu porodice ili njemu bliskom licu. To "blisko lice" treba da se pojasni. Naljutite li bliskog prijatelja vaše supruge ili blisku prijateljicu vašeg supruga, i ako uz te pretnje promenite lični opis tom bliskom licu, možda i u rođenoj kući, lako možete kao "nagradu" da dobijete meru zaštite od nasilja u porodici, član 198 – izdavanje naloga za iseljenje iz porodičnog stana ili kuće, bez obzira na pravo svojine odnosno zakupa nepokretnosti.
Zato će sada oni koji mogu da se svrstaju pod kategoriju bliskog lica uvek pri ruci imati ovaj zakon. Uz dogovorene svedoke jednog od supružnika, bliskog lica i sposobnog advokata, svaka, i minimalna konfliktna situacija može da se pretvori u nečuveno nasilje, a to dalje znači sankcije za onog na koga se krene u napad. Dakle, nasilnike u porodici treba ekspresno i drakonski kažnjavati, ali za neodređene stvari i uvođenje nekakvih bliskih lica treba biti oprezan u postupku sa akterima spora.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime poslaničke grupe SRS podneo sam amandman na član 9. stav 2. Predloga zakona o poštanskim uslugama.
Amandman glasi: "U članu 9. stav 2. umesto reči "Republička agencija za poštanske usluge" treba da stoji – "ministarstvo nadležno za poslove poštanskih usluga".
SRS je protiv osnivanja agencija, jer ministarstvo je i kadrovski i materijalno osposobljeno, a i nadležno je za te poslove. Istovremeno, agencija zahteva angažovanje novih sredstava u budžetu Republike, a po Predlogu zakona poštanski operatori će morati da izdvajaju deo prihoda za finansiranje agencije, a što će se negativno odraziti na kvalitet usluga.
Konkretno, kada je ovaj zakon u pitanju, više je razloga zbog kojih SRS smatra da je agencija nepotrebna i da iziskuje samo dodatna sredstva, a u ovom slučaju i sredstva poštanskih operatora, koja bi inače mogla da imaju korisniju namenu. U članu 9. stav 2. pojavljuje se Republička agencija za poštanske usluge i to, po prvi put, u ovom zakonu. Javlja se tako što se pojašnjava uloga agencije kao organa koji, eto, treba da propiše čak i minimum radnog vremena.
Ništa bez agencije, a agenciju, kao nezavisan regulatorni organ, ministar će direktno iz Ministarstva, sa radnim osobljem, bukvalno preseliti u PTT, pošto je juče izjavio da će osoblje agencije sačinjavati zaposleni iz njegovog ministarstva i da će ih plaćati pošta.
Tako se ministar rešio plaćanja dela zaposlenih u ministarstvu, a radnike agencije prebacio u PTT, da tamo dočekaju za koju godinu da ih neko proglašava tehnološkim viškom. Zato SRS smatra da poslove koje sada pripisuju republičkoj agenciji za poštanske usluge treba da vrši ministarstvo nadležno za poštanske usluge.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime poslaničke grupe SRS podneo sam amandman na član 75. kojim se predlaže brisanje tog člana.
Pre svega, mi kritikujemo predlog Vlade, a ovde ne komentarišemo kakav su amandman podneli narodni poslanici. Pošto je tokom rasprave često pominjan član 75, sada ću ga pročitati u verziji kako ga je predložila Vlada Republike Srbije, da bi ga čuli i građani Srbije. Član 75. kaže: "Plata predsednika Saveta iznosi 10, a plata članova Saveta osam prosečnih mesečnih zarada u privredi Republike Srbije, prema poslednjim objavljenim podacima republičkog organa nadležnog za poslove statistike".
Ovaj amandman se može dvojako obrazlagati, a sve u smislu da je potrebno brisati ovaj član 75. Pre svega, zato što je savet, o kome se govori u ovom članu, organ agencije o kojoj je do sada mnogo toga rečeno. Dakle, ako agencije nemaju svrhu postojanja, automatski proizilazi da i savet ne treba da postoji.
Savet, sam po sebi, dobio bi ovim zakonom neslućeno velika ovlašćenja, uzdiže se u rang organa koji bira Narodna skupština Republike Srbije, a sve to da bi nadgledao, predstavljao i zastupao agenciju, koja je samo prekriveni način da se troše uzaludno narodne pare.
Sa druge strane, u članu 75. gotovo neverovatna činjenica: predviđa se plata koja je osam do deset puta veća od prosečne plate u privredi Republike Srbije, za predsednika saveta i članove saveta. Dakle, imamo finansiranje nečega što je apsolutno nepotrebno.
Sve poslove koje će, eventualno, početi da obavlja agencija, moglo je da radi ministarstvo, koje je kadrovski i materijalno osposobljeno za taj obim poslova. To što je drugim amandmanom na ovaj član, kako nam je juče a i danas rečeno, umanjen iznos visine plate predsednika i članova saveta, ničim ne opravdava Vladu, jer je njena prvobitna namera bila kao u Predlogu zakona.
Taj savet, ako se uopšte bude birao u Skupštini, sigurno će biti po volji skupštinske, odnosno vladajuće većine. O nekoj nezavisnosti u obavljanju funkcija nema ni govora. Dakle, brisanjem ovog člana činite dobro Srbiji i ne rasipate uludo novac poreskih obveznika Srbije.

Dame i gospodo narodni poslanici, i ovaj zakon, kao i svi drugi zakoni koje je do sada predlagala Vlada, zasnovan je na propisima i direktivama Evropske unije. Bez obzira što Evropska unija nije Srbiji ni na vidiku, decenijama udaljena, mi naše zakone slepo krpimo rešenjima koja odgovaraju stepenu razvoja zapadnoevropskih zemalja, a nikako nama.
Istina je da je jedina svrha svega ovoga slabljenje ili, tačnije rečeno, dezorganizacija bitnih sistema, kao što su energetski, železnica, Srbijašume, vodoprivreda itd. A danas je na redu i oblast poštanskih usluga. Nekakav rok do 2009. godine treba u Srbiji da bude ispunjen laganim ustupanjem mesta licencnim operatorima, koji će na gotovo zaposesti naše tržište i eksploatisati ga do daljnjeg.
Da li se naša država trudi da zaštiti poštu kao jedan veliki organizovani sistem sa velikim brojem zaposlenih?
Pre nego što pređem na pojedine članove ovog zakona, moram da istaknem činjenicu da i ovaj zakon predviđa osnivanje agencije. Zbog agencije mora da postoji savet, koji ima dalja ovlašćenja i tako unedogled. Zašto agencija?
Zar u Direkciji pošte nema stručnih ljudi koji će, kao i do sada, raditi na zadacima koji su, tek toliko da se nešto novo imenuje, preneseni fantomskoj agenciji.
Agencija kao agencija ništa u suštini ne donosi novo, samo služi za zapošljavanje članova pojedinih stranaka na vlasti. Kao organ nikada nizašta ne odgovara, jer ništa, u stvari, i ne radi. To što na papiru piše, koje su obaveze i zadaci agencije, ne znači da se to u stvarnosti i ostvaruje.
Republička agencija za poštanske usluge po članu 65. je nezavisna od bilo kog državnog organa. Znači, nedodirljiva je i može bukvalno da radi šta želi. Da bi se nekakav prividni nadzor ostvario, tu je nezavisni ovlašćeni revizor, koga bira savet, a savet je organ agencije. Dakle, agencija sama sebi bira revizora, koji kontroliše prihode i rashode agencije.
Savet je posebna priča. Predsednik saveta je, izgleda, uposleniji, sa većom odgovornošću i od samog ministra, a i predsednika Vlade, ako je plata merilo rada. Plata predsednika saveta treba da iznosi deset prosečnih mesečnih zarada u privredi Republike Srbije, a plata članova saveta osam prosečnih plata. Ovo nije slučaj samo u oblasti poštanskih usluga, već skoro u svim savetima, direkcijama i sličnim organima, koji su novim zakonskim rešenjima osnovani u železnici, energetici itd.
Članom 42. propisuje se postavljanje kućnih sandučića svuda, u stambenim zgradama, poslovnim objektima, na ulazima u dvorišta, na selu. Kakvi su sada to tehnički uslovi koje će projektovati i propisati republička agencija za poštanske usluge? Da li to znači da sva domaćinstva treba da krenu u nabavku posebnih sandučića?
Domaćinstva na selu nemaju nikakve sandučiće, a kamoli da nabavljaju sandučiće, koji prema članu 42 "moraju da budu projektovani prema tehničkim uslovima". U vremenu kada je u Srbiji više od milion ljudi nezaposleno, razmišlja se o nečemu beznačajnom, kao što su dimenzije poštanskih sandučića. Ko će da preduzima mere protiv nosilaca domaćinstava ako ne obezbede to famozno poštansko sanduče.
U delu dozvole govori se o izdavanju licenci i odobrenja, a koje izdaje opet aktuelna agencija. Izgleda da se u ovom zakonu sve vrti oko agencije. U članu 80. u poslednjem stavu se kaže - uslov za izdavanje licence je da podnosilac zahteva poseduje poštansku mrežu, ali se ne kaže kakvu i gde organizovanu, kolikog je obima ta mreža, kakvi su njeni uspesi u radu, da li ima negativnih pojava tamo gde je raniji podnosilac prijave imao poštansku mrežu. Toga nema i to je nepoznato.
U članu 83. istog dela u sadržaju - dozvole, navodi se i teritorija na kojoj se obavljaju poštanske usluge. Ako korisnik dozvole prestaje da obavlja poštanske usluge na dodeljenoj teritoriji i ne obavesti agenciju u roku od 30 dana, ko preuzima obaveze prema korisnicima. Da li onaj deo pošte Srbije treba da kao nekakav Crveni krst uskače po potrebi kada neko od licenciranih operatora jednostavno raskine ugovor.
Problem rentabilnosti je problem koji postoji svuda u svetu kada je reč o poštanskim uslugama. Država i ovde planira da pokriva deficit tako gde se javlja kao posledica nepokrivenosti troškova zbog malih prihoda. Međutim, EU planira da do 2009. godine tržište potpuno liberalizuje, odnosno da ga ne subvencioniše za nastali deficit. Pošto se naša Vlada svim silama kači za evropske propise i direktive, neka razmisli na koji će način dovesti sve ovo u stanje rentabilnosti.
Sama podela teritorija operatora za obavljanje poštanskih usluga dovešće do toga da ostanu nerentabilna područja, odnosno teritorije na teret države, to jest PTT Srbija, kao što je to slučaj u drumskom prevozu, u železnici u budućnosti, pa tako će se desiti i u oblasti poštanskih usluga. Takav je slučaj i u privredi Srbije. Ono što je očuvano i dobro prodato je, a ono što je nerentabilno, sa zastarelom tehnologijom, ostaje na grbači države.
U obrazloženju ovog zakona napisali ste da će Vlada posle ovog zakona, ako se usvoji, doneti odluku o osnivanju pošte Srbije kao akcionarskog društva. Ono što će interesovati zaposlene je sigurno i način kako će se deliti akcije zaposlenima. Naravno, zaposleni u PTT, poučeni iskustvom, naravno lošim, radnika iz drugih preduzeća koja su prodata u poslednjih četiri godine, žele da znaju koliko će im pripasti od celokupne imovine PTT.
Na kraju, prokomentarisao bih u članu 67. poslednji stav, gde se predviđa da za pojedine stručne poslove iz svoje nadležnosti, a ovo podvlačim, agencija može angažovati druga domaća i strana pravna ili fizička lica. A da su članovi agencije verovatno stručni ljudi, govori prethodni član 66. Tu je pobrojano ravno 21 delatnost koju moraju da vrše, a koje su u većini usko vezane za struku.
Pored ovoga, ipak im se daje pravo da ustupaju pojedine stručne poslove licima po svom odabiru. Ovde se upravo otvara mogućnost za zloupotrebu. Jednostavno, agencija poslove koje treba sama da obavlja ustupa nekom drugom, a to su veoma unosni i skupi poslovi, izrade elaborata, programa, projekata i slično. Ovo je najbolji primer za šta služe agencije.
Upravo se priznaje da je agencija sastavljena od nestručnih ljudi, kada se članom 67. daje mogućnost uključivanja stručnjaka sa strane, ali za dobre pare. Sada se plaćaju i agencija i oni koje agencija odredi da rade za ono što sama treba da radi. Vlada Srbije zvanično guta sve ono što joj se pruži na kašičicu iz EU, bez obzira na mogućnost sprovođenja. SRS ne beži od reformi i usklađivanja sa propisima EU, ali nikako da to bude na štetu građana Srbije i njihovih interesa.

Dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je danas Predlog zakona o železnici. S obzirom na sredstva koja se izdvajaju iz budžeta, zastarelu mehanizaciju i oronulu infrastrukturu pravo je čudo kako danas funkcioniše železnica. Jedini zaključak je da ljudi zaposleni u železnici Srbije ulažu najveće napore ne bi li nekako doprineli da se železnički saobraćaj odvija normalno.
U železničkom saobraćaju postoje dve celine koje su međusobno zavisne, a to su upravljač infrastrukture, odnosno deo koji radi na održavanju saobraćajnica i na regulisanju saobraćaja, i prevoznik, odnosno deo koji je odgovoran za prevoz putnika i robe. Što se tiče železničke infrastrukture, sada se po prvi put javlja lokalna samouprava kao mogući korisnik infrastrukture. Nije li ovo način da se deo zaposlenih skine sa budžeta železnice i nametne ionako osiromašenim lokalnim samoupravama.
Ovde se verovatno misli na lokalne pruge, odnosno industrijski kolosek kojima se snabdevaju industrijski pogoni na teritoriji opština. Na tim prugama izuzetno je slaba frekvencija saobraćaja, pa bi se određena naknada za njihovo korišćenje prepustila lokalnoj samoupravi, da bi zauzvrat Srbija bila rasterećena troškova održavanja.
Što se tiče upravljača infrastrukture, u članu 10. vidi se da je ovim zakonom predviđeno izdavanje licenci svima onima koji ispunjavaju navedene uslove za njeno održavanje. Sa onim čime raspolažu naše železnice, odnosno onaj deo koji radi na održavanju železničke infrastrukture ne može nikada da se meri sa opremljenošću sredstvima, a rekao bih i finansijama nekog možda i stranog konkurenta, koji bi mogao preuzeti taj posao po ispunjenju uslova.
Opet se otvara pitanje koje će se, verovatno, tada nametnuti, a to je veliki broj neuposlenih radnika, bez mogućnosti da rade na svojim dosadašnjim poslovima.
Kada smo već kod železničke infrastrukture, rekao bih nekoliko reči o njenoj zaštiti, tačnije u odeljku VII se pominje u Predlogu zakona član 46. u kome se definiše zaštitni pružni pojas. Ovim članom se predviđa zabrana izgradnje zgrada, postavljanja postrojenja i uređaja na udaljenosti od 25 metara od pruge. Ako se ima u vidu da se železničke pruge kategorišu u tri grupe, i to: magistralne, regionalne i lokalne, onda će ovaj član prilikom svoje primene izazvati velike probleme kod vlasnika placeva i parcela u zaštitnom pružnom pojasu.
Što se tiče magistralnih pruga, gde je frekvencija saobraćaja velika i gde saobraćaju međunarodni vozovi, normalno je i potrebno zabraniti bilo kakvu gradnju na udaljenosti do 25 metara. Za regionalne, kao npr. Stalać - Požega, ili za lokalne pruge, to apsolutno nije sprovodljivo, teško je ostvarljivo i izazvaće velike sukobe sa vlasnicima placeva pored kojih prolazi pruga, osim ako Ministarstvo ne rešava na hiljade žalbi, kao što je napisano u poslednjem stavu ovog člana.
Poznato je da su, recimo, kod lokalnih pruga, zgrade i objekti privatnih lica, odnosno vlasnika placeva podizani izvan pružnog pojasa na šest metara, odnosno van naselja na osam metara. Ako sada vlasnik želi da dogradi na istom placu, a gde mu je i celo domaćinstvo, neku pomoćnu zgradu ili kuću, on to neće moći da uradi. Uzurpirali ste mu pravo da gradi na svojoj privatnoj svojini ili pak ako neko hoće i može da proda plac nekom licu, sada neće moći. A ko će ovim ljudima da nadoknadi tako nanesenu materijalnu štetu onemogućavanjem prodaje po pravoj tržišnoj ceni.
Ovo je primedba koju su mi preneli ljudi koji rade na železnici i to na odgovornim funkcijama, na održavanju saobraćajnica, a koji će da se uskoro suoče sa ovim problemom. Evo jednog primera, lokalna pruga između Paraćina i Popovca, tačnije Fabrike cementa u Popovcu, u dužini od 12 kilometara, prolazi kroz pet naseljenih mesta. Stotine njih u svakom mestu direktno će da ispaštaju zbog ovakvog zakonskog rešenja. Imajte u vidu ovaj član, stvoriće vam velike probleme i odštetne zahteve. Pomislite samo koliko je lokalnih i regionalnih pruga u Srbiji i koliko će revolta izazvati kod naših građana.
Ovaj zakon se takođe bavi bezbednošću prevoza putnika i robe. Najviše me zanima kako će se organizovati bezbedan saobraćaj na delu železničke infrastrukture za koju javno preduzeće nema ekonomski interes, a koja je data jedinici lokalne samouprave na korišćenje i upravljanje. Ako slučajno dođe do neke nesreće, havarije, ekološkog incidenta, opština će biti ta koja će plaćati štetu. Te štete su ogromne, pa će bukvalno opštine "odlaziti u stečaj".
Srbija mora da rekonstruiše svoju železničku mrežu saobraćajnica, ali kako; da li davanjem prikrivenih koncesija pojedinim monopolistima sa strane na upravljanje železničkom infrastrukturom, ili prevozom, a izgleda da je ovo sve na pragu ostvarenja. Brze pruge čekaju da prođu i kroz Srbiju, ali izgleda da ih mi nećemo graditi. Železnica Srbije je u teškom stanju.
Pre izvesnog vremena, čekajući na pružnom prelazu na ulazu u Jagodinu, zaprepastio sam se kada sam čekajući da prođe voz video pravu pravcatu parnjaču, staru nekoliko decenija. To je samo odraz prave slike i prilike onoga što očekuje železnicu i kolika će biti velika ulaganja da se sve to modernizuje i promeni. Morate učiniti sve da ono što treba da se uradi u železnici i da rade naše kompanije, naša preduzeća i naši radnici. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je danas Predlog zakona o sadnom materijalu voćaka, vinove loze i hmelja. Voćarstvo i vinogradarstvo su grane poljoprivrede koje su u Srbiji veoma razvijene i kao takve pružaju perspektivu za dalji razvoj. Velike površine obradivog zemljišta pod zasadima voća i vinove loze donosile su velike prihode vlasnicima plantaža, što zbog kvaliteta sadnog materijala, što zbog povoljnih klimatskih uslova, dosta naših proizvoda se izvozilo i tu mislim na mnoge zemlje širom sveta.
Uzmimo na primer malinu koja, nažalost, svake godine gubi na ceni koju ipak diktira svetsko tržište. Ono od čega počinje svaka voćarska proizvodnja je kvalitetan sadni materijal, počev od same proizvodnje sadnog materijala, pa do same prodaje, a učinjeni su mnogi propusti koji su se odrazili i na uspešno podizanje plantaža i na ostvarenje prinosa.
Ovim zakonom, pored domaćih sorti, predviđa se i uvođenje stranih sorti u našu voćarsku proizvodnju preko takozvane liste preporučenih sorti. Ovakav način planiranja u razvoju voćarstva može imati negativne posledice. Nekontrolisanim uvozom bi se mogla ugroziti i domaća proizvodnja sadnog materijala. Ne verujem da su naši stručnjaci sedeli skrštenih ruku, pa su nas baš toliko prevazišli strani instituti da naše sorte bukvalno ništa ne vrede. Ova lista preporučenih sorti pre će ličiti na listu za reklamiranje pojedinih inostranih instituta koje nude svoj sadni materijal.
U obrazloženju ste naveli da je zakon rađen po direktivi Evropske unije i nekih propisa Evropske ekonomske zajednice čak iz 1968. godine ili iz 1992. godine. Ako se već pozivamo na prevaziđenost u vremenu, onda je ovo očito primer da ne moramo slepo prepisivati sve što nam se ponudi. Pozivate se na propis star 37 godina.
Normalno je da kod nas budu zastupljene i strane sorte voćaka i vinove loze, ali naši klimatsko-geografski uslovi drugačiji su od zemalja izvoznica, pa bi tu trebalo vršiti dodatno selekcionisanje kako bi se dobila sorta, odnosno varijetet koji odgovara našim klimatskim uslovima.
Klasifikacija koja je ovde predložena je dobra i neophodna je ako se želi pravilan postupak dobijanja kvalitetnog i nezaraženog sadnog materijala.
U članu 9. predviđa se striktno vođenje evidencije o svim fazama proizvodnje sadnog materijala, što je potpuno razumljivo, ali da li će to biti praktično izvodljivo s obzirom na potencijal ljudi koji se bave ovim poslom i da je poznata činjenica da u Srbiji trenutno postoji oko 1.200 rasadnika koji direktno proizvode sadni materijal.
U članu 19. govori se o uvozu sadnog materijala, pa se kaže da svu prateću dokumentaciju tog sadnog materijala dobijamo od zemlje izvoznice. Zašto mi kao zemlja uvoznica ne izvršimo kontrolu zdravstvenog stanja uvezenog sadnog materijala? Ne mora biti pravilo da je sve što dolazi kao sadni materijal iz uvoza 100 posto ispravno. Njihovi sertifikati su njihovi i mi treba na neki način da zaštitimo naše poljoprivredne proizvođače, odnosno voćare.
U članu 35. propisuje se način obrade godišnjih i završnih rezultata dobijenih na oglednom polju ili u laboratoriji. Tu vidimo da je sve u režiji ministra. Metode za obradu podataka propisuje ministar. Stručne komisije opet obrazuje ministar. Ako su već stručnjaci u pitanju, to su ljudi koji rade na institutu i zašto da ministar bira komisiju koja će nešto ocenjivati po metodi koju je opet propisao sam ministar. Ispada da sve mora da bude po nekom diktatu, odnosno scenariju.
U kaznenim odredbama uglavnom se govori o sankcionisanju preduzeća, pravnih i fizičkih lica. Međutim, velike obaveze i poreski nameti će mnoge privatnike kao pravna lica navesti da svesno ugase svoja preduzeća i da kao fizička lica bukvalno ilegalno i dalje rade ono što su i pre radili. Platiće kaznu, koja će im u svakom slučaju biti manja od onoga što bi im bili troškovi kao pravnom licu.
U Srbiji danas ima oko 1.200 rasadnika i dobar deo njih posle donošenja ovog zakona neće moći više da radi, jer ne može da uskladi proizvodnju sa nametnutim zakonskim obavezama. Šta sa zatečenim sadnim materijalom za ona pravna lica koja se ne upišu u registar? Ko će propratiti ogromnu količinu sadnog materijala koja eventualno treba da se zapleni ili uništi?
Gotovo je sigurno da će posle donošenja ovog zakona, kada mnogi proizvođači više ne budu proizvodili sadni materijal, doći do nestašice sadnog materijala, a to automatski dovodi ili do uvoza stranog sadnog materijala ili do povećanja cene domaćeg. Uglavnom, štetu će trpeti naši građani.
U prilog ovome treba da posluži primedba da je rok za usklađivanje od jedne godine kratak, s obzirom na već započete poslove oko proizvodnje novih sadnica. Za neke taj period traje nekoliko godina i biće zanimljivo kako će to izgledati ako vlasnik u međuvremenu izgubi pravo da proizvodi sadni materijal.
U članu 10. pominje se pojam - vlasnik sorte. Šta to znači? Kakav je status dobijene nove sorte, recimo, u nekom institutu? Da li je institut vlasnik novodobijene sorte ili stručnjak koji u institutu radi na dobijanju te sorte? Ispada da će eventualno lice koje se oglasi za vlasnika sorte biti u situaciji da odlučuje kada, gde, kako i po kojoj ceni će se proizvoditi pomenuti sadni materijal.
Ministarstvo bi trebalo da se malo podrobnije pozabavi ovom problematikom, s obzirom da i država preko svojih stručnjaka u institutima ulaže dosta sredstava za unapređivanje voćarstva i vinogradarstva.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime poslaničke grupe SRS podneo sam amandman da se u članu 57. stav 1. doda rečenica: "Najstrože se zabranjuje uvoz, skladištenje i transport nuklearnog otpada u Republici Srbiji, kao i tranzit istog preko teritorije Republike Srbije".
Smatram da je veoma bitno da se u zakonu posebno pomene nuklearni otpad. S obzirom da se dešava da u Srbiji često zaluta neki tovar sa otpadom koji luta Srbijom, pa smatram da bi zakonski trebalo da regulišemo ovu kategoriju opasnog otpada. S obzirom da u članu 57, kada se govori o opasnom otpadu, postoji jedna rečenica koja glasi – zabranjen je uvoz opasnog otpada i ništa više.
U Srbiji imamo problem sa domaćim nuklearnim otpadom, kao i sa kontaminiranim sredstvima koja se koriste u medicini i proizvodnji pojedinih tehnoloških procesa. U obrazloženju Vlade stoji da je ova zabrana regulisana Zakonom o zaštiti od jonizujućih zračenja iz 1996. godine i doneta na nivou SRJ. Pošto ovaj predlog zakona bukvalno objedinjuje sva zakonska rešenja koja su naknadno donošena u proteklih deset godina, smatram da je važno da se nuklearni otpad posebno naglasi u ovom članu zakona.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman u ime poslaničke grupe SRS na član 9. stav 10, sa ispravkom.
U članu 9. tačka 10) menja tako da se umesto reči "svako ima pravo da bude obavešten" stavljaju sledeće reči "svaki građanin Republike Srbije, udruženja, institucije i organizacije registrovane u Republici Srbiji imaju pravo da budu obavešteni".
U stavu 2. posle rečenice "podaci o stanju životne sredine su javni" treba dodati "osim za lica i organizacije iz drugih zemalja. Za davanje informacija o stanju životne sredine u Srbiji stranim licima i organizacijama potrebna je dozvola nadležnog ministarstva".
Kako piše u zakonu, znači u 10) tački, gde se navodi princip informisanja i učešća javnosti, tekst glasi: "U ostvarivanju prava na zdravu životnu sredinu svako ima pravo da bude obavešten o stanju životne sredine i da učestvuje u postupku donošenja odluka čije bi sprovođenje moglo da utiču na životnu sredinu". Šta znači reč "svako"? Pod tom rečju može da se uzme u obzir da to mogu da budu i razne verske organizacije iz inostranstva, sekte, NATO pakt, polulegalne švercerske organizacije opasnim otpadom iz inostranstva, lica sumnjivog kredibiliteta iz inostranstva itd. Sve je to zato što u tački 10) piše da se to odnosi na svako lice.
Koje informacije mogu da se traže? Mogu da se traže informacije o prirodnim resursima, o eksploataciji prirodnih dobara, o izvorištima voda, o kapacitetima, odnosno o rezervama prirodnih resursa, o rezultatima merenja stepena zagađenja u pojedinim preduzećima, zatim o rezultatima ispitivanja ispravnosti voda ili o stepenu kontaminiranosti zemljišta.
Takođe, u pitanju mogu biti informacije koje mogu da budu dostupne i drugim organizacijama, a ne samo Ministarstvu, odnosno organizacijama koje su licencirane za pojedina merenja. I šta se tada dešava?
Baš ovim amandmanom, tim poslednjim stavom, sprečavaju se lica koja poseduju takve informacije da da ih daju pomenutim licima.
U obrazloženju Vlade se kaže da Vlada ne prihvata amandman iz razloga što informisanje i učešće javnosti, a to je u poglavlju pet Predloga zakona, a u poglavlju pet govori se o članu 80. o odbijanju zahteva za davanje informacija, pa bukvalno ispada po onim stavkama da niko ne može da dobije informaciju koju traži.
Zato predlažem Vladi da radi poboljšanja teksta, mislim na ovu tačku 10), prihvati amandman.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime poslaničke grupe SRS podneo sam amandman na član 34. koji glasi: "može ponovo steći" zamenjuju se rečima " stiče ponovo", a reči "nije mu oduzeta poslovna sposobnost" rečima "poslovno je sposoban".
Ovakvu sličnu situaciju imali smo i u amandmanu na član 14. stav 1, koji je podneo narodni poslanik SRS-a gospodin Božidar Koprivica. Kada se navode uslovi koje mora da ispuni lice da bi dobilo naše državljanstvo, treba poći od uslova koje treba obavezno ispuniti, a ne od onih za koje može da se nagađa da li su ispunjeni. Konkretno, na primeru ovog člana 34. može se uvideti razlika između rešenja u predloženom članu zakona i rešenja u podnetom amandmanu.
Šta znači termin "nije mu oduzeta poslovna sposobnost"? To može da znači da licu koje stiče državljanstvo nije ni utvrđivana poslovna sposobnost, pa prema tome ne može ni biti ukinuto. Amandmanom se predviđa da lice mora biti poslovno sposobno, ali ne kao što piše u Predlogu zakona. Možda je lice nesposobno, a ta nesposobnost nigde nije zakonski evidentirana i regulisana, pa samim tim kao da je nema. Zato je potrebno usvojiti ovaj amandman, da bi se izbegla dvosmislenost u tumačenju.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj zakon o zaštiti životne sredine, sa predlogom tri prateća zakona, biće dobar ako će situaciju u budućnosti, kao npr. u Paraćinu od pre dve godine, rešavati država i Ministarstvo brzo, a krivce adekvatno kazniti i posledice ekološkog incidenta sanirati. Kada kažem Paraćin, mislim i na Pančevo, Majdanpek, Šabac, Kostolac, Dremnovo, Lazarevac.
Ministre, kada ste već tu, da vam kažem za ekološki incident od pre dve godine u Paraćinu. Sada je jubilarna dvogodišnjica tog incidenta. Ministarstvo je time počelo da se bavi zvanično marta meseca 2004. godine. Osim podnetih prijava za privredni prestup i jedne krivične prijave, do danas se tako reći ništa nije uradilo na sanaciji terena, jer su burad još uvek tamo.
Ovim zakonom se predviđa davanje prava na koncesije, odnosno na korišćenje prirodnih resursa, a koje pripada direktno Vladi Republike Srbije. Ministarstvu ostaje davanje saglasnosti na projekte po kojima se vrši eksploatacija prirodnih bogatstava. Za razliku od ranijeg predloga one bivše vlade, kada je predlogom zakona, koji nije usvojen, na svu sreću, mogućnost davanja prava na korišćenje prirodnih resursa pripadalo isključivo ministru za zaštitu životne sredine, danas je to drugačije uređeno, za šta mislim da je bolje rešenje.
U odeljku – principi i zaštite životne sredine, navedeni su pojedini principi kojima se na neki način definišu pojedini pojmovi iz oblasti životne sredine. Princip – zagađivač plaća, lepo zvuči, ali da li je danas to izvodljivo u praksi kod nas? Teško da će neko uspeti da natera velike zagađivače da plate prouzrokovanu štetu nanetu životnoj sredini.
To su obično preduzeća pod stečajem, bez sredstava da unaprede tehnologiju kojom će moći da se drže graničnih vrednosti emisije i imisije ili, pak, preduzeća koja su privatizovana i koja imaju neke pravne mehanizme da sebe štite od posledica primene ovog zakona, izgovarajući se zatečenom zastarelom tehnologijom u procesu proizvodnje.
Princip informisanja javnosti je, po meni, neodređen i opširan. Pitam vas šta to znači da svako ima pravo da bude obavešten. Svako može biti i NATO pakt, i Havijer Solana i Stipe Mesić. Amandmanom koji sam podneo, sugerisao sam promenu ovog stava, ali vi to, nažalost, niste prihvatili. Značenje izraza takođe zaslužuje komentar, pogotovo tačka 23. koja reguliše pojam "udes". Zašto pod pojmom "udesa" nisu obuhvaćeni i nuklearni udesi, genetski modifikovani organizmi, transport opasnih materija? Baš su to potencijalni izvori ekoloških katastrofa i mi ih ne podvodimo pod ovu zajedničku kategoriju udesa.
Članom 13. reguliše se mesto lokalne samouprave kada su u pitanju prirodni resursi. Na primer, kako lokalna samouprava može da donese plan upravljanja prirodnim resursima i dobrima, kada je to u nadležnosti Vlade? Bojim se da će, zahvaljujući ovom članu, doći do sučeljavanja Vlade i lokalne samouprave, naravno, na štetu lokalne samouprave.
Jedna generalna ocena ovog zakona je nedefinisanost rokova i nepostojanje propisa i podzakonskih akata, na koje se često pozivati u većini članova ovog zakona. Sada, kada neko pravno ili fizičko lice počne da se usaglašava sa ovim zakonima, videće da dobar deo pratećih propisa uopšte ne postoji, a ono što postoji, više se ne može primeniti u današnjem vremenu. Kako onda da počne primena ovog zakona? U članu 123. je ostavljen rok od godinu dana za usklađivanje, što će izgleda biti teško ostvarljivo za mnoge koji dolaze pod ingerencije ovog zakona.
U članu 25. se govori o zaštiti šuma i kaže se da su vlasnici i korisnici šuma dužni da preuzimaju mere za očuvanje i održavanje održivog korišćenja šuma itd. Recimo, ko će da natera vlasnike privatnih šuma da uništavaju legla gubara? Šta ako neka šumska uprava čistom sečom uništi više odeljenja u nekoj gazdinskoj jedinici? Ovde se zadire u resor drugog ministarstva i to bi trebalo uskladiti, ko u takvim situacijama treba da reaguje.
Članom 27. pojašnjavaju se mere na zaštiti flore i faune u Republici Srbiji. Primer ponašanja bivše vlade, odnosno nadležnog ministarstva prema divljim životinjama i pticama, svima je poznato. Pola miliona ubijenih ptica je trebalo ilegalno izvesti iz zemlje. Toliko obimna akcija hvatanja, ubijanja ptica da ostane neprimećena, jednostavno je nezamislivo.
Jedan od veoma bitnih problema kod nas i u svetu je problem otpada. Članom 30. regulišu se pitanja upravljanja otpadom. Vlasnici otpada dužni su da preduzmu mere upravljanja otpadom, jer skoro 80% ekoloških akcidenata i zagađenja uzrokovani su neadekvatnim ili, tačnije, nikakvim upravljanjem otpadom. To upravljanje otpadom meni za sada liči na pravilno skladištenje i vođenje evidencije o vrsti i količini otpada.
Inače, to radi veoma mali broj preduzeća, proizvođača otpada u Srbiji, kroz proces proizvodnje. S obirom da nema u Srbiji nijednog postrojenja za reciklažu, niti postoji zakon o reciklaži, postavlja se pitanje šta sa tim otpadom. Država će ili pod hitno da reguliše ovo pitanje ili će za 10 godina biti zatrpana otpadom. Da se otpad spaljuje, postiže se još gori efekat jer se štetnom emisijom i imisijom još neposrednije ugrožava životna sredina i životi naših građana.
U Skupštini Srbije smo jula meseca imali prezentaciju projekta velikog regionalnog centra za reciklažu, predstavljenog od strane stručnjaka iz Uprave za zaštitu životne sredine. Takvi i slični projekti trebalo bi da se realizuju i kod nas, kao što se realizuju u svetu. U ovom odeljku se može govoriti i o alternativnom gorivu, odnosno otpadu koji se može upotrebiti kao gorivo, a na bazi uštede energije, npr. stare gume, otpadna ulja, hemijski otpadi itd. Danas u Srbiji bi tako nešto izazvalo pravu ekološku katastrofu. To se radi u zemljama Evropske unije, SAD-u i u drugim zemljama u razvijenom svetu.
Šta je potrebno ovde uraditi? U tim tehnološkim procesima su već ugrađeni najsavremeniji filteri za prečišćavanje vazduha i voda, koji dolaze iz procesa proizvodnje. Dakle, oni poseduju tehnološki nivo da održe granične vrednosti emisije i imisije. Kada će naša preduzeća dostići taj nivo, ostaje da se vidi, ali bez ugrađenih savremenih sistema za prečišćavanje voda i vazduha, kao i uspostavljanje monitoringa, nikako se ne sme ulaziti u ovako opasnu avanturu.
Članom 41. Zakona o zaštiti životne sredine predviđa se i ograničavanje rada postrojenja, dok se vrednosti emisija ne dovedu na nivo zadovoljavanja donetog propisa Vlade Republike Srbije i dok se ne ograniče vrednostima. Primenom ovog člana 41. u praksi možete da zatvorite 90% proizvodnih i prerađivačkih preduzeća u Srbiji, jer teško da će sa svojom starom tehnologijom dostići postavljene standarde. U članu 57. govori se o opasnom otpadu, odnosno o uvozu otpada. To je veoma osetljivo pitanje ako se ima u obzir da u opasni otpad spada i nuklerani otpad koji ovde ni jednom rečju nije spomenut.
Što se tiče uvoza otpada, potrebno je nastrože zabraniti uvoz polovnih guma, starih uređaja i drugih vrsta otpada, jer je to Srbiju pretvorilo u veliko smetlište. Ako tome dodamo i nemogućnost reciklaže, onda možemo samo da očekujemo gomilanje otpada.
Takođe, predviđen je uvoz samog otpada koji je neophodan u proizvodnji kao sekundarna sirovina, mada to može biti mač sa dve oštrice i može se sa pravom postaviti pitanje ekološke ispravnosti tako dobijenih proizvoda.
Članovima zakona 69. i 73. predviđa se uvođenje monitorniga odnosno kontinuiranog praćenja stanja životne sredine. Veoma bitna činjenica za zaštitu životne sredine kao i za građane Srbije, pre svega za lokalno stanovništvo nastanjeno u blizini velikih zagađivača, a to su kotlovi, bazeni, železare, cementare, livnice itd. Monitoringom se prati svaka promena kada su u pitanju parametri opasnih materija u vazduhu, vodi i zemljištu.
Svaku organizaciju koja ima licencu za emisije, kao i za druge radnje iz oblasti praćenja životne sredine, ukoliko zloupotrebe to pravo davanje iskrivljenih činjenica, treba kazniti kao i samog zagađivača i oduzeti licencu za rad.
Jedna od zamerki ovom zakonu je rok predviđen za usklađivanje od godinu dana. Što se tiče ekologije, to će biti veoma teško izvodljivo, s obzirom na nedostatak dodatnih zakonskih propisa i sredstava kod većine preduzeća kako bi se obezbedila sredstva u procesu proizvodnje. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, prethodni zakoni o državljanstvu odslikavali su duh prošlih vremena, a iza sebe je ostavljena država koja više ne postoji. Danas nema ni SFRJ ni SRJ, ali građani su tu gde jesu i njima se mora prilagoditi zakon koji ih opredeljuje kao državljane Republike Srbije. Takođe i svima onima koji žele da postanu državljani Republike Srbije to se mora zakonski omogućiti.
Specifičnost naše trenutne situacije, u kojoj se nalazi srpski narod kao i ostali građani Srbije, nameće rešenje koje treba da zadovolji življenje, egzistenciju i lično opredeljenje svakog čoveka. Posle raspada SFRJ van granica Republike Srbije, odnosno državne zajednice Srbija i Crna Gora, ostao je veliki broj pripadnika srpskog naroda u nekoliko država.
Nažalost, veći deo Srba je proteran sa svojih ognjišta i u nemogućnosti su da se vrate sa statusom izbeglica, a ima ih oko pola miliona. Besmisleno je tim licima uslovljavati status za dobijanje državljanstva godinama provedenim u Srbiji u statusu izbeglica, što se pokazuje u članu 52, gde je taj rok određen za deset godina. Takođe, pri uzimanju našeg državljanstva tim licima se prethodno mora pomoći da obezbede pravnu zaštitu imovine u bivšoj državi, koja će možda biti ugrožena promenom državljanstva.
Članom 23. reguliše se državljanstvo lica koja su rođena na teritoriji bivše SFRJ. Pored izbeglih lica, imamo i pripadnike srpskog naroda koji su danas ostali da žive u Sloveniji, u Federaciji BiH, u Hrvatskoj i Makedoniji. Ta lica nisu imala prebivalište na teritoriji Republike Srbije.
Mogu li oni ostvariti pravo na dvojno državljanstvo? To je izvodljivo i već viđeno kada je reč o našim građanima koji žive po zapadnim zemljama, a da li će to biti moguće za pripadnike našeg naroda u ovim državama ostaje da se vidi.
Takođe, želim da podsetim na jednu činjenicu, mada bolnu i veoma teško ostvarljivu, a to je Kosovo i Metohija. U proteklih pet godina na Kosovo se slio veliki broj albanskih emigranata i verovatno falsifikatima pribavio sebi državljanstvo Republike Srbije, s obzirom da je pravno gledano Kosovo i Metohija još uvek u sastavu Srbije. Bez obzira kada će moći pravno i administrativno Srbija da deluje na teritoriji Kosova i Metohije, država mora da nađe mehanizam da ih proglasi ništavnim. Svima je jasno da se na taj način stvara veštačka demografska slika u očima inostrane javnosti.
U članu 46. pojašnjava se situacija o vođenju evidencije o licima koja stiču državljanstvo, bez obzira po kom osnovu su ga stekli. Smatram da je to malo specifična situacija i da bi o licima koja su stekla državljanstvo po međunarodnim ugovorima morala da se vodi drugačija evidencija. Mislim da su neophodni podaci o razlozima dobijanja državljanstva i o statusu u bivšoj državi.
Članom 29. i članom 42. reguliše se otpust iz državljanstva, pa se navodi da se licu neće dati otpust iz državljanstva dok traje ratno stanje, neposredna ratna opasnost ili vanredno stanje, odnosno iz razloga bezbednosti i odbrane zemlje ili iz ekonomskih i drugih interesa Srbije i Crne Gore. Šta ako su u toku sudski postupci prema licima koja traže otpust ili sudski procesi koji su okončani, ali postoji mogućnost obnove postupka? Kakav je status lica koje dobije otpust iz državljanstva, a naslednik je imovine koju ne mogu da poseduju strani državljani? Možda lice poseduje saznanja koja mogu da se tretiraju kao državna tajna ili nešto slično. Kako se tada postupa?
Na kraju, jedna stvar koja je veoma bitna, a koja je u sferi socijalne politike nadležnog Ministarstva za socijalna pitanja, a u vezi je sa donošenjem ovog zakona. Naime, dobijanjem državljanstva, što je neophodno i realno, doći će do automatskog ukidanja svih socijalnih beneficija koje su pripadale izbeglim licima. Poznato je da većina izbeglih lica prima pomoć od države, kao što su hrana, smeštaj, korišćenje električne energije, školski udžbenici, zdravstvena zaštita i drugo. Ukoliko se ovaj zakon usvoji, Vlada mora odmah da reaguje na taj način što će socijalnim davanjima tim licima premostiti jedan određeni period, jer nije jednostavno odjednom ostati bez socijalnih dotacija, a obično su izbegla lica bez posla i bez sredstava za život.

Dame  i gospodo narodni poslanici, danas je pred nama Predlog zakona o reproduktivnom materijalu šumskog drveća.
Šta se želelo postići ovim zakonom? Ovim zakonom se po prvi put reguliše proizvodnja reproduktivnog materijala šumskog drveća, s obzirom da se ova oblast do sada tretirala Zakonom o semenskom i sadnom materijalu, u kome je uglavnom standardizovan poljoprivredni semenski materijal, a u manjoj meri i šumski semenski materijal.
U Srbiji danas konkretno postoji problem nepošumljenih površina. U pitanju su goleti, požarišta i čistom sečom degradirane su bukvalno čitave oblasti. U Srbiji je skoro 2,5 miliona hektara pod šumom, od čega se oko 1.150.000 hektara nalazi u vlasništvu države, odnosno pod direktnim gazdovanjem Javnog preduzeća "Srbijašume".
Ono što je potrebno šumarstvu da bi napredovalo i da bi Srbija sa kvalitetom svoje drvne industrije stala rame uz rame sa mnogim drugim zemljama jeste kvalitetna proizvodnja sadnog i semenskog materijala. To je polazna osnova od koje zavisi kako će naše šume izgledati za 50, 60 ili 100 godina.
U članu 3. pobrojane su mnoge vrste koje su preuzete iz direktive Evropske unije i koje se bave ovom oblašću. U tom spisku vidimo 20 vrsta drveća koje se kod nas mogu uzeti u obzir, koje su odomaćene vrste, a od kojih se može prikupljati reproduktivni šumski materijal. Većina tih vrsta kod nas je u upotrebi samo kao dekorativno ili ukrasno drveće i šiblje.
Pored vrsta koje su dominantne u srpskom šumarstvu, Ministarstvo se mora pobrinuti da zaštiti endemske vrste sa ovih prostora, a posebno naglašavam primer Pančićeve omorike. Postoji danas veštački zasađena i odnegovana sa matičnim stablima Pančićeve omorike, a od koje se sakuplja semenski materija. Ne može se dozvoliti da Pančićevu omoriku, jedno značajno prirodno obeležje Srbije i srpskog šumarstva, u svet šire Nemci ili Česi. Da li je zaštićena ova vrsta? Umesto da je zakonski zaštitimo, Pančićeva omorika je danas pred nestankom u šumama Srbije, u šumama na Tari i Kopaoniku.
U članu 8. se govori o uvozu reproduktivnog šumskog materijala i sada se vraćamo na početak priče.
U Srbiji, direktno pod nadležnošću Javnog preduzeća "Srbijašume", oko 1.150.000 hektara je šuma i postavlja se pitanje da li smo mi od tog kapaciteta sposobni da proizvedemo dovoljno semenskog materijala ili da se bavimo uvozom, dok naši kapaciteti propadaju i trule po šumama Srbije. Pametnije je ta sredstva od uvoza uložiti u razvoj i podizanje novih plantaža i rasadnika, što će svakako povećati broj sadnog materijala.
Može se uvoziti semenski materijal, ali za parkovske vrste, mada se i od njih dosta toga može proizvoditi u Srbiji. Nezamislivo je ne proizvesti dovoljne količine sadnica hrasta, bukve, jele, bagrema, bora i svih vrsta koje su kod nas odomaćene. Potrebna je samo koordinirana kampanja za prikupljanje tog semenskog materijala, a ne da se radi kampanjski onda kada to zahteva situacija i obično se desi da tada nemamo nikakav urod semena.
U Srbiji postoje tri velika rasadnika koja su pod nadležnošću gazdinstava, a to su rasadnici u Beogradu, Kruševcu i Požegi, i nekoliko manjih koji se nalaze pod patronatom pojedinih šumskih gazdinstava u Srbiji. Na neki način oni čine okosnicu od koje zavisi budućnost srpskih šuma.
Ovaj zakon se samo članom 16. odnosi na rasadnike ukrasnog drveća i šiblja, a ovih rasadnika je u Srbiji izgleda najviše. To se konstatuje i u obrazloženju ovog zakona na strani 5, da je proizvodnja u ovim rasadnicima i deset puta veća, znači proizvodnja reproduktivnog materijala ukrasnog drveća i šiblja deset puta je veća od proizvodnje reproduktivnog materijala šumskog drveća. Da li to znači da se u Srbiji više posadi šumskog drveća u dvorištima i u parkovima nego što se pošumi goleti?
U članu 27. opisuje se procedura sakupljanja semenskog materijala. Jedan od bitnih faktora koji se ne pominje prilikom sakupljanja semenskog materijala je i bonitet zemljišta. Mislim da je dobar bonitet uslov za dobro seme, odnosno vrste. Mislim da nije svejedno sa kog se boniteta ubere semenski materijal i na kom će se bonitetu posaditi pomenuti semenski materijal.
U članu 40. propisuje se rok trajanja reproduktivnog šumskog materijala. Ukoliko je klijavost neke semenske vrste 5, 7 ili 10 godina, potrebno je produžavati rok sve do gornje granice klijavosti vrste. S obzirom da je rasadnička proizvodnja skupa, neophodno je krenuti sa ispravnim semenskim materijalom, da bi se došlo do optimalnog broja zdravih i mladih sadnica namenjenih pošumljavanju.
Kada smo već kod rokova, u članu 33. propisuje se vreme čuvanja dokumentacije reproduktivnog šumskog materijala na pet godina. Smatram da je neophodno trajno čuvanje dokumentacije o ovom materijalu, a iz razloga praćenja novonastalih pošumljavanja.
S obzirom da taj proces dugo traje, mogu se izvesti pojedini zaključci do kojih se dolazi praćenjem svih novonastalih promena, počev od sađenja pa sve do pune zrelosti. Neke pojave se baš mogu objasniti kao posledica korišćenja određenog semenskog materijala, a do toga se može doći analizom sačuvane dokumentacije o semenskom materijalu.
Kao poslednju primedbu naveo bih problem standardizacije i rekao da se vrši uvođenje na mala vrata genetski modifikovanog semenskog materijala u oblasti šumarstva. Član 29. bavi se standardom, a standard još uvek nosi ime danas nepostojeće države. Ovde kaskamo za vremenom, kao i u drugim granama privrednog i društvenog života. Jugoslovenski standard za topole i vrbe donet je još 1964. i 1967. godine, znači skoro pre 40 godina, a od tada su u širokoj primeni kod nas klonovi topola i vrba, što je po postojećem standardu nepoznato.
Potrebno je najhitnije doneti novi srpski standard, usaglašen sa međunarodnim propisima, normama i oznakama. Kad kažem oznake, navešću vam jedan konkretan primer kada je u pitanju lišćarsko-tehničko drvo, a sastoji se u sledećem: oznake za najkvalitetnije, znači trupaca, kod nas su F klasa, L, K, prva, druga i treća klasa za rezanje. U zemljama Evropske unije to izgleda ovako. Najkvalitetniji trupci su A klase, B, C i D. Zamislite kakve sve probleme imaju ljudi koji su zaposleni u šumskim gazdinstvima kada žele da sklope neki posao sa inostranim partnerima. Taj poslednji standard važi još od 1979. godine. Na primer, za kolarsko drvo od 1955. godine, brodska građa za katarke i jarbole iz 1969. godine itd.
U članovima 12. i 34. pominje se genetski modifikovan semenski polazni materijal, ali u šumarstvu, da ne bude zablude, to ne predstavlja isto što i klon topole i vrbe. Genetski inženjering je teško zamisliti u šumarstvu i sasvim je nepotreban. Ovde postoje dve opcije: da uvozimo genetski modifikovan semenski materijal ili da se i mi bavimo genetskim inžinjeringom, odnosno eksperimentisanjem.
Selekciju stabala, donatora ili sastojina donatora semenskog materijala vrše radnici šumarske struke. Jednostavno se periodičnim ili sanitarnim prorednim sečama eliminiše ono što ne zadovoljava kriterijume zdrave sastojine. Stabla koja su deformisana, degradirana, bolesna, napadnuta štetočinama ili gljivama, odstranjuju se. Vremenom se dobija zdrava sastojina, spremna za proizvodnju kvalitetnog semenskog materijala. Istovremeno se na takav način poboljšava prirast.
Na jednom primeru se može videti besmislenost genetskog inženjeringa u šumarstvu. Vreme oplodnje, recimo, bukve je 120 godina. Baš bih voleo da vidim tu ekipu genetičara koja će da proprati svoj genetički eksperiment. Kao prvo, nemamo uslova, nemamo sredstva, a kao najbitnije, nemamo ni razloga za to.
Ministarka je, inače, poznata kao ljubitelj genetski modifikovanog semenskog materijala, doduše u poljoprivredi, a dolazimo polako i do srpskih šuma.
Moramo se bazirati na ulaganje sredstava za podizanje velikih rasadnika pri svakom regionu u Srbiji, pogotovo tamo gde postoje velike nepošumljene površine. Srbija treba da se okane skupih eksperimenata u oblasti genetskog inženjeringa. Optimalni prirast postiže se pravilnim gazdovanjem i gajenjem šuma. Selekcijom najboljih stabala dobijaju se sastojine koje će dati i kvalitetan semenski materijal i kvalitetne drvne sortimente. Šumsko bogatstvo je jedno od nekoliko preostalih prirodnih bogatstava koji mogu Srbiju da postave na zdrave temelje.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime poslaničke grupe SRS na Predlog zakona o privrednim društvima podnosim amandman na član 146. stav 1, gde se reči "iz člana 144. st. 1. i 3" zamenjuju rečima "iz člana 144. stav 1". Stav 3. se briše.
Da bih pojasnio ovaj stav 3. iz člana 144. citiraću ga u celosti, da bi se video razlog za njegovo brisanje iz člana 146: "Kvorum za odlučivanje na ponovljenoj skupštini čini jedna trećina od ukupnog broja glasova članova društva sa ograničenom odgovornošću, ako osnivačkim aktom ili ugovorom članova društva nije određen veći broj glasova".
Iz ovog proističe da je u stavu 1. iz člana 146. u kome se navodi sporni stav 3. iz člana 144. potrebno isti izbrisati i ostaviti samo stav 1, iz razloga što se na taj način izbegava kvalifikovano mala većina ako bi kvorum bila jedna trećina.
Ako znamo da društvo sa ograničenom odgovornošću ima do 50 članova, po članu 104. stav 4, a izuzetno do 100, ali koje posle godinu dana menja pravnu formu i prelazi u zatvoreno akcionarsko društvo, može se lako sagledati da sa ovako kvalifikovanom malom većinom lako može doći do zloupotreba, pogotovo prema članovima društva koji ne poznaju dobro svoja prava u pomenutom društvu.
Ovako će ispasti da će jedna trećina članova društva sa ograničenom odgovornošću koje, recimo, ima 50 članova prisustvovati na ponovljenoj skupštini i od toga će biti dovoljno da devet članova predstavljaju većinu. Eto moguće zloupotrebe. To je, u stvari, u suprotnosti sa statusnom ravnopravnošću svih članova društva.
U članu 146. u odeljku "Odlučivanje" potrebno je izbrisati stav 3. člana 144. koji se ovde navodi, jer se tako odlučivanje dovodi u sumnju ako bi kvorum bila jedna trećina. Isto kao kada bi neko u Narodnoj skupštini proglasio legitimnim odluke koje usvoji većina od 84 poslanika.
Takođe, jedan od argumenata da prihvatite ovaj amandman je i činjenica da je Odbor za razvoj i ekonomske odnose sa inostranstvom, kao i predstavnik vašeg ministarstva, prihvatio prethodni amandman na član 144, i to baš na stav 3. gde se termin "odlučivanje" zamenjuje rečima "održavanje ponovljene skupštine". Pošto se članom 146. reguliše način odlučivanja, izlišno je navoditi stav 3. po članu 144, jer se njime reguliše održavanje skupštine društva sa ograničenom odgovornošću, a ne odlučivanje.

Dame i gospodo narodni poslanici, ova dva predloga zakona i to: Predlog zakona o socijalno-ekonomskom savetu i Predlog zakona o mirnom rešavanju radnih sporova, bave se, pre svega, problematikom sindikata, radnika, odnosa sa poslodavcem, dok je neopravdano u predlogu zakona izostavljena, ekonomski najupečatljivija kategorija stanovništva, a to su "nezaposleni", kojih je danas u Srbiji, nažalost, oko milion.
Šta preduzeti danas u zemlji u kojoj je svakim danom sve više i više nezaposlenih?! Sindikati se bave nevažnim pitanjima, a radnici skoro svaki dan protestuju ispred zgrade Vlade Republike Srbije ili ispred pojedinih ministarstava ili pred zgradom Trgovinskog suda!
Tome je, naravno, prethodio čuveni Zakon o radu i privatizaciji, koja je u većini preduzeća sprovedena mimo propisa. Samo pogledajte koliko se takvih spornih privatizacija nalazi pred domaćim sudovima ili pred Odborom za privatizaciju Skupštine Srbije i sve će vam biti jasno.
Šta očekivati od države gde su fabrike prodavane za tri evra, gde su se bivši funkcioneri bivše vlasti razbacivali stotinama hiljada evra sa svojih računa na Sejšelima?!
U svojoj diskusiji uglavnom ću se baviti Predlogom zakona o osnivanju socijalno-ekonomskog saveta.
Danas Vlada formira jedan polupartijski savet, sastavljen od svojih predstavnika, od predstavnika sindikata i predstavnika poslodavaca, za razmatranje pitanja od značaja za ostvarivanje, kako se kaže u Predlogu zakona, ekonomskih i socijalnih sloboda i prava čoveka.
Između ostalog, navedeno je u članu 3, pored brige za socijalni i ekonomski položaj zaposlenih i poslodavaca, savet treba da se bavi problemom, zamislite, izdavanja časopisa, razvoja demokratije i slično.
I to onako izokola, kada treba da se oglasi svojim saopštenjem pred neke izbore ili kada treba da zamagli situaciju u Srbiji pred donošenje nekog zakona Vlade Republike Srbije iz oblasti socijalne politike, koji ne odgovara pre svega radništvu ili širem sloju stanovništva u Srbiji.
Članom 9, pomenutog Predloga zakona, predviđa se postizanje konsenzusa za zauzimanje stavova koje savet dostavlja Vladi. U startu je postavljen scenario za međusobno ucenjivanje članova saveta, a znajući kakve suštinske razlike postoje, pre svega između samih sindikata, a tek između sindikata i predstavnika poslodavaca, može se naslutiti koliko će brzo biti usaglašavani stavovi saveta.
Ovaj zakon ne bi bio to što jeste da i ovde ne moraju da se pomenu, u članu 11, tzv. nevladine organizacije, da se čuje njihovo mišljenje - jer izgleda da centri moći iz senke u našoj državi moraju da imaju upliva i u ovom savetu.
Kada je reč o finansiranju saveta situacija je prilično nejasna, jer se u članu 24. Predloga zakona, u delu zajedničke odredbe, govori samo da se sredstva obezbeđuju u budžetu Republike Srbije, a za rad lokalnog saveta u budžetu lokalne samouprave. Za 2005. godinu, kako vidimo, iz budžeta je izdvojeno 15 miliona dinara, plus sredstva iz budžeta lokalnih samouprava.
Ako se uzme u obzir da je u nadležnosti predsedavajućeg, što je objašnjeno u članu 12, da zaključuje pravne poslove, pitanje je kakve, da raspolaže sredstvima u ime i za račun ovog pomenutog saveta, postavlja se pitanje ko kontroliše utrošak tih sredstava?! Ako se iste prinadležnosti prenesu na lokalne savete doći će se do velike sume novca koje će biti potrošene na udomljavanje sindikalnih lokalnih liderčića. U prevedenom smislu, skoro ceo jedan budžet jedne osrednje lokalne samouprave biće utrošen na izdržavanje ovakvih saveta.
Ovde je navedeno po šest predstavnika Vlade, i to su verovatno već zaposlena lica u Vladi Republike Srbije, šest predstavnika sindikata i to su takođe verovatno zaposlena lica u svojim sindikalnim organizacijama ili u svojim preduzećima i na kraju, šest predstavnika poslodavaca, koji su valjda toliko situirani da im ne treba nikakva nadoknada za taj rad. Pominje se i sekretarijat sa sistematizacijom radnih mesta, što ukazuje da se ovde polako formira jedan mini činovnički aparat, sličan agencijama pri ministarstvima.
Zapaženo je da se svaki predlog zakona koji se nađe u proceduri odmah brani rečima da je tako u Evropskoj uniji, u Danskoj, Belgiji, Francuskoj, samo se zaboravlja da kod njih stanje u privredi u vreme formiranja sličnih saveta nije bilo isto kao kod nas. Ovde je ipak reč o nečem drugom. Ovde je reč o držanju pod kontrolom predstavnika sindikata.
Takođe, otvara se mogućnost manipulisanja namenjenim sredstvima iz budžeta, i ako se još ima u vidu da se na mala vrata u rad saveta uvode nevladine organizacije, mesta za sumnju ima na pretek.
U članu 5. pominje se jedna odredba koja će teško da se sprovede u praksi, a koja glasi: "Predstavnici sindikata i poslodavaca utvrđuju se srazmerno broju članova". Po ovom pitanju nikada se neće doći do realne slike na terenu. Ko će potvrditi merodavnost svih pristupnica nekom sindikatu? Toliko je počinjeno falsifikata i čak su se u izbornom postupku falsifikovali potpisi, pa zašto se ne bi falsifikovale i pristupnice radnika.
Nemali broj radnika je učlanjen u nekom sindikatu, a da sami o tome nemaju pojma. Ovo ne može da stoji kao realan metod za raspodelu broja članova saveta. Mnoge stranke u Srbiji danas se hvale da imaju nekoliko stotina hiljada članova, a posle održanih izbora za njih glasa samo pet-šest hiljada ljudi. Tako je i sa sindikatima.
Ko će odrediti ko su predstavnici poslodavaca, ako se ima u vidu da se u članu 5. kaže da se predstavnici sindikata i poslodavaca utvrđuju srazmerno broju članova? Da li tu mogu da se svrstaju mnogi "novobiznismeni", kupci društvenog kapitala za bagatelu? Da neće tu po broju članova da se svrstaju i čuveni industrijalci što tamane katance i lance po Srbiji? Koji je to kriterijum za određivanje prava da neki poslodavac zauzme mesto u savetu?
Sa druge strane, mnogi predstavnici sindikata znaju da pred izbore totalno ispolitizuju svoj sindikat pozivajući radnike da glasaju za pojedinu političku opciju; opciju koja im to kasnije nadoknađuje beneficijama i privilegijama, od kojih je i ovako jedna ideja ponikla u razvijenom sistemu sindikalnog organizovanja u svetu, a kod nas može da se izvitoperi i promeni samu suštinu i cilj postojanja saveta.
Na lokalnom nivou to političko lobiranje je još izraženije i tek će se formiranjem lokalnih saveta i sindikalne vođe staviti pod kontrolu lokalne vlasti.
Takođe, jedna stvar se gubi iz vida, nezaposlenih ovde nema nigde, za njih nije predviđeno nijedno mesto u ovom savetu. Nigde se ne navodi kome lokalni saveti upućuju svoje primedbe, odnosno svoje zaključke. Da li je to lokalna samouprava, da li je to savet u Beogradu, da li je to nadležno ministarstvo ili Vlada? Sve u svemu, ovakav savet treba formirati, ali u zemlji sa zdravim ekonomskim sistemom gde vlada moć zakona, a ne moć korupcije, izvrgavanja pravde i prava građana.
Stičem utisak da savet ima ulogu amortizacije nezadovoljstva širokog sloja stanovništva, pre svega radnika i seljaka prema Vladi Srbije, mada mi se čini da će se u ovom savetu teško naći neko ko će da zastupa interese poljoprivrednika u Srbiji.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime poslaničke grupe SRS podneo sam amandman na član 120. Predloga zakona o parničnom postupku koji se odnosi na stav 1. Citiram član 120. stav 1. menja se i glasi: "zapisnik se sastavlja tako što predsednik veća kazuje jasno zapisničaru šta će uneti u zapisnik. Na zahtev stranke u zapisnik se moraju uneti izjave i iskazi lica koja učestvuju tako što će neposredno da diktiraju zapisničaru. Na zahtev stranke, predsednik veća mora odobriti magentofonsko snimanje na ročištu, što se konstatuje u zapisniku. Stranka koja je snimana na ročištu mora u pisanom obliku prekucani tekst magnetofonskog zapisa sa ročišta da dostavi sudu u roku od sedam dana od dana održavanja ročišta.''
Član 120. u Predlogu zakona Vlade Srbije, odnosno ministarstva, u stavu 1. ima samo jednu rečenicu koja glasi: - zapisnik se sastavlja na taj način što predsednik veća kazuje glasno zapisničaru šta će uneti u zapisnik.
U čemu se razlikuje zakonsko rešenje po ovom amandmanu kako je predloženo od strane Vlade? Razlikuje se u tome što se na zahtev stranke koja učestvuje u postupku unose izjave u zapisnik, neposredno, diktiranjem zapisničaru, a ne kao što je predloženo od strane Vlade i kao što je to do sada bila praksa, da u zapisnik uđe sažeto tumačenje predsednika veća, onoga što je lice ili stranka u postupku izjavila. Na takav način može bitno da se promeni smisao izjave lica ili stranke u postupku, što može da se negativno odrazi na dalji tok vođenja procesa.
Druga novina po ovom amandmanu je mogućnost magnetofonskog snimanja izjava stranaka u postupku. Za magnetofonsko snimanje odnosno za audio zapis postoje neka druga tumačenja, ako bi se uvrstio u dokazni materijal. U ovom slučaju audio zapis bi bio potvrđen prekucanim tekstom snimka sa održanog ročišta, što mu daje autentičnost.
Po Zakonu o krivičnom postupku data je mogućnost da okrivljeni, prilikom izlaganja svoje odbrane, može da zahteva da mu sudija dozvoli da direktno zapisničaru diktira svoju odbranu. Zašto to ne bi bilo prihvatljivo i prilikom vođenja parničnog postupka.
Šta bi se postiglo usvajanjem ovog amandmana? Ovim amandmanom se stvaraju uslovi da se zabeleže, bukvalno svi detalji bitni za postupak koji se vodi, a na zahtev stranke i lica koja učestvuju u postupku. Zatim, isključuje se mogućnost pogrešne interpretacije izjave lica ili stranke koja učestvuje u procesu i takođe bi se ovim amandmanom uvažio veći stepen opremljenosti naših sudova.
Sudski postupci koji se budu vodili po Zakonu o parničnom postupku, sa ovim amandmanom koji je predložila SRS, biće neuporedivo, s pravne strane gledano, pravedniji i zasnovaniji na verodostojnim izjavama učesnika u postupku. Pravnici znaju iz iskustva da su mnoge presude obarane ili preinačene baš na osnovu žalbi lica ili stranaka na verodostojnost zapisnika sačinjenog od strane predsednika veća. Zna se da su parnice procesi koji se obično dugo vuku po sudovima, i iznuruju učesnike u postupku velikim sudskim troškovima. Zato je neophodno da se prihvati ovaj amandman, zbog svih navedenih razloga, na kraju i zbog efikasnijeg i bržeg rada suda.